Свети Старац Порфирије Кавсокаливит – житије и поуке

[мирођија]

    Заиста упечатљив  текст.

    Хвала ти брате Зоране. 0102_laugh

[Драган Јашић]

Старац Порфирије о броју 666 и aнтихристу

Ја се не узнемиравам

Једног дана сам га упитао у његовој келији:

„Старче, много се говори у последње време о броју 666, о доласку антихриста, који се приближава – неки, наравно, тврде да је већ дошао, о електронском жигу на десној руци или челу, о сукобу Христа са антихристом и пропасти овог другог, о Другом Доласку Господњем. Ви, шта кажете о свему томе?”

Старац одговори:

„Шта да кажем? Не кажем да сам видео Пресвету Богородицу, да ће бити рата и тако даље. Знам да ће доћи антихрист, да ће бити Другог Доласка Господњег, али када не знам. Сутра? После хиљаду година? Не знам. Међутим, ја се не узнемиравам због тога. Зато што знам да је час смрти за сваког од нас Други Долазак Господњи. А овај час је веома близу.”

Да се исповедамо

Једном сам га упитао:

„Старче, ако у наше дане дође антихрист, хоће ли нам Бог дати снаге да одолимо искушењима?”

Његов одговор је гласио:

„Ако се исповедамо, даће нам Господ ову снагу.”

Толико је много веровао у Свету тајну Исповести.

Ако у себи имамо Христа …

Говорио нам је кад сам био са једним братом: „Нека нас не муче последња времена, нити антихрист и његови знаци. Јер, треба да знате, ако у себи имамо Христа, ни у чему не може нам нашкодити антихрист, ни најмање.”

Број 666 и антихрист

Да вам кажем шта ми је још рекао:

„Оче Атанасије (узео ме је за руку тако чврсто), ја сам сада слеп, моје телесне очи не служе ме више, јер имам рак на хипофизи, али ипак имам духовне очи и видим. Пре него што одеш, желим да ми нешто кажеш. Шта је рекао Старац Емилијан, наш Емилијан, о броју 666 и о антихристу?”

То је било оних дана после Чернобила. Људи су били узнемирени и ишли су у великом броју сваки дан, посебно Старцу Порфирију који је био близу Атине, и тако узнемирени питали би га:

„Шта ће се догодити? Хоће ли доћи антихрист да нас бележи бројем 666?”

И упитао ме је:

„Хајде, реци ми, дете моје, шта каже Старац Емилијан о броју 666 и о антихристу?”

Ја му кажем:

„Старче, прекјуче на једном скупу рекао нам је да не бринемо. Него да се бринемо о томе да имамо живи однос са Христом, а антихристу да не дајемо много значаја, јер ће он постати центар нашег живота а не Христос.”

Одмах је лупнуо ручицама о кревет и рекао:

„Шта кажеш, дете моје, шта кажеш, дете моје, слава ти, Боже, што сам нашао и једног духовника да се слаже са мном. Бре, дете моје, ови духовници, шта урадише људима овде! Узнемирили су душе, проузроковали су мноштво проблема, породичних и психолошких са бројем 666. Људи не могу да спавају и почели су да узимају лекове за смирење и успављујуће пилуле како би могли да спавају. Каква је то ствар? Не жели тако нешто Христос, дете моје. И да ти кажем нешто?”

Ја му кажем:

„Старче, шта?”

Каже ми:

„За нас хришћане, за нас када живимо Христом не постоји антихрист. Хоћеш ли ми рећи, овде где ја седим на кревету можеш ли сести и ти?”

Рекох му:

„Не, Старче.”

Каже ми:

„Зашто?”

Одговорих му:

„Јер, ако седнем на вас, спљоштићу вас.”

Каже ми:

„А када би могао ти да седнеш?”

Кажем му:

„Када одете ви, могу да седнем ја.”

Каже ми:

„Тачно тако, дете моје, тако се догађа и са нашом душом. Када у себи имамо Христа, може ли да дође антихрист? Може ли да уђе ма које друго супротно постојање у нашу душу? Зато што данас, дете моје, немамо Христа у себи зато и бринемо о антихристу. Када ставимо Христа у себе, све постаје Рај. Христос је све и тако увек, дете моје, да говориш људима, а противника немојмо се плашити. И гле да ти кажем нешто. Када би сада дошао сам антихрист са неком справом са ласерским зрацима да би ме обележио на силу бројем 666, ја се не бих забринуо. Рећи ћеш ми, старче, зар то није знак антихриста? Да, али и хиљаду 666 неизбрисиво да напише по мени ласерским зрацима, ја се не бих забринуо. Зашто? Зато што, дете моје, и прве мученике су бацали зверима, они су се осењивали крстом, а зверови су постајали као јагањци; бацали су их у море, осењивали би се крстом и море је постајало земља по којој су ходали; бацали су их у ватру, осењивали би се крстом и ватра је постајала пријатна свежина. Благословено моје дете, шта смо ми данас? Верујемо ли у Христа? У крст? Ма, зашто ли је Христос сишао? Да није можда сишао како би оснажио наше страдање? Тако, дете моје, да говориш и Старцу, и да говориш људима да се не боје антихриста. Ми смо деца Христова, ми смо деца Цркве.”

Ово што је урадио је оставило велики утисак на мене.

И додао је:

„Да ти кажем нешто?”

Кажем:

„Молим, оче.”

„Како је Патријарх Димитрије дошао у Атину?”

Кажем му:

„Авионом.”

„Е, добро, знам да је дошао авионом. Зар је човек дошао пливајући? Са којим документима је дошао?”

Кажем му:

„Са пасошем, Старче”.

„Грчким или турским?”

Кажем му:

„Не знам”.

„Е, сад ми се и паметан правиш! Са турским је дошао. А који је национални знак Турске, знаш ли?”

Кажем му:

„Не знам, Старче”.

„Е, сада претерујеш, не знаш национални знак Турске? Полумесец. А знаш ли како су Оци наше Цркве називали полумесец након што се појавио Мухамед?”

Кажем му:

„Не, Старче”.

„Е да узмем твоју диплому и да је исцепам. Какав си ти теолог?” рече шаљиво.

Дијалог између о. А.танасија и о. Клиа, коме о. А. препричава један свој сусрет са Старцем Порфиријем:

- Представљате га веома лепо, видим га испред себе сада.

- Ма, и ја га имам испред себе, у срцу га имам. Зато вам све ово и казујем тако. И још је рекао:

„Полумесец је знак антихриста. Ако је полумесец знак антихриста, а Патријарх наш има на свом пасошу овај знак (а на печатима, колико печата лупају наопачке? ), што ће рећи – да је наш Патријарх Антихрист!? Не, бре дете моје, не бре дете моје! Немојмо толико ограничавати еванђелску поруку! Није Христос толико ограниченог ума колико смо ми људи који желимо да одбранимо и заштитимо своја права. Тако да кажеш и Старцу и тако да говориш људима; нити антихриста да се бојимо, нити броја 666”.

И ово је, оче Клио, оставило на мене утисак и веома сам одахнуо. И ја то говорим људима који ми долазе.

Превeлa Ана Бојанић – из књиге (АНТОЛОГИЈА САВЕТА ст. Порфирија {Кавсокаливита}) ΑΝΘΟΛΟΓΙΟ ΣΥΜΒΟΥΛΩΝ ΓΕΡΟΝΤΟΣ ΠΟΡΦΥΡΙΟ ΙΕΡΟΜΑΟΝΑΧΟΥ, ΕΚΔΟΣΕΙΣ (ΙΕΡΟΝ ΓΥΝΑΙΚΕΙΟΝ ΗΣΥΧΑΣΤΗΡΙΟΝ) Η ΜΕΤΑΜΟΡΦΩΣΙΣ ΤΟΥ ΣΩΤΗΡΟΣ ΜΗΛΕΣΙ ΑΤΤΙΚΗΣ, ΣΤ΄ έκδοσις, Αθήναι Ιούνιος 2007, σ. 71-75.

Извор: Црквена општина Касел

Преузето са сајта: Радио Светигора

Хвала ти комшо за овако добар текст и одличне поуке !То је и мој неки став био да у мени Христос неможе да дозволи никаквим антихристима и разним сектама да скренем са ХРИСТОВОГ пута  0442_feel 0102_laugh greengrin

[JESSY]

вољени наш старац Порфирије... bighugbighug algabacaju 0442_feel bighugbighug bighugbighug leteti leteti leteti

[grigorije 2]

Interesuje me zasto je ugasena grupa Strac Porfirije na fejsbuku?

[Дејан]

Interesuje me zasto je ugasena grupa Strac Porfirije na fejsbuku?

zato što su artemijevci se organizovakli i prijavili je kolektivno administraciji pa su je ugasili

[grigorije 2]

Pa tu su odma potrcali da ugase a kad bezboznici naprave razne grupe nikom nista

[Владан]

а ми ћемо само окретати груги образ, јел?

"има нас Чворовића мајку му да се организујемо да разбијемо то" 4chsmu1

зашто ми не бисмо пријавили "Истину"??? 70A.gif

[мирођија]

http://www.orthphoto.net/photo.php?id=62385&id_jezyk=1

  Једне вечери у Калисији Старац ме упита:

    - Реци ми, кад се неко разболи, да ли гледа колико је сати да би пошао у болницу?

    Зачудих се необичном питању, па одговорих:

    - Зашто би гледао на сат, Старче? Поћи ће у болницу одмах чим се разболи, било који да је час.

    - Чак и ако је ноћ? - упита он.

    - Свакако - одговорих. А он настави:

    Реци ми, онда, зар мислиш да је човек у мањој опасности кад се разболи од духовних болести, односно од греха?

    - Тад је у неупоредиво већој опасности - одговорих.

    - Знаш ли колико је људи који се због својих грехова налазе у опасности да изгубе и овај привремени и онај вечни живот; колико је оних који очајавају и доспевају на праг самоубиства? Ако им се то догоди, рецимо, у два сата по поноћи, па пожеле да нађу неку отворену цркву да се помоле Богу, или неког духовника да му се исповеде, хоће ли то моћи да учине?

    - Наравно да не - одговорих. У мени је расла радозналост шта ли је Старац овом причом желео да ми саопшти.

    - Е па, видиш - настави он - зар не би било добро кад би постојао неки манастир, изван Атине, али не много далеко од ње, у чијој би се цркви вршиле службе и одржавале исповести читава двадесет четири часа дневно? У њој би, као у дежурним болницама, били увек присутни јеромонаси; тако би они који су повређени грехом, у било које време дана и ноћи у њој могли наћи уточиште.

    Тада сам схватио шта је Старац имао на уму.

    - Свакако да би било добро кад би такав манастир постојао - одговорих - али не постоји.

    Старчеве визије су ми се чиниле веома смеле, скоро утопијске.

    ( стр. 251. )( Књига- Живот и поуке Старца Порфирија Кавсокаливита )

[мирођија]

http://www.orthphoto.net/photo.php?id=62373&id_jezyk=1

Упита неко Старца за кога да гласа на посланичким изборима. Он му одговори сликовито: "Православна Црква је као квочка: испод својих крила чува и беле, и црне, и жуте... и свих боја пилиће". Тај који је питао добио је ваљан одговор: Православна Црква се не може политизовати нити се може ставити на страну неке странке. Она љубављу све покрива, не поистовећујући се ни са једним политичким правцем

стр. 333

[Milan Nikolic]

Морам признати да књиге о светом Порфирију држим и стоје ми као прави десерт, у смислу посластице коју чувам за посебну прилику да их читам. Једва чекам.

[мирођија]

http://www.orthphoto.net/photo.php?id=62218&id_jezyk=1

Старац Порфирије Кавсокаливит: Христос је наш пријатељ

Христа треба да осећамо као свог пријатеља. Он и јесте наш пријатељ. У то нас и Сам уверава када каже: „Ви сте пријатељи моји" (Јн. 15, 14). Гледајмо на Њега као на пријатеља и приступајмо Му као пријатељу. Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему не са страхом да ће нас казнити него са поуздањем које нам да је осећање да у Њему имамо пријатеља. рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби.

Ако стварно љубимо Христа, онда не постоји бојазан да ћемо изгубити осећање страхопоштовања према њему. Овде важи реч апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Рим. 8, 35, 38, 39). Овде је реч о најузвишенијем, јединственом односу душе са Богом, односу који ништа не може да растргне, који се ничега не боји и ничим се не да поколебати.

Јеванђеље нам, додуше, каже, служећи се символичким речима, да ће се неправедник наћи онде где је „плач и шкргут зуба" (Мт. 8, 12 и 13, 42), јер то и јесте тако кад је човек далеко од Бога. И међу Оцима Цркве, који су били подвижници и учитељи духовног трезвења, има много оних који говоре о страху од смрти и пакла. Они кажу: Имај у себи непрекидно сећање на смрт. Ове речи, ако их не испитамо у дубину, стварају у нама страх од пакла, страх од казне. Покушавајући да избегне грех, човек се препушта оваквим мислима, чија је последица да му душом загосподари страх од смрти, пакла и ђавола.

Све има своје значење, своје време и своју прикладну прилику. Појам страха је добар за прве духовне кораке. Он је за почетнике, за оне у којима још живи стари човек. Такав човек, почетник, који још није духовно истанчан, помоћу страха савлађује у себи тежњу ка злу. Страх нам је нужан док смо привезани за материју и док духовно гмижемо по земљи. Али то је, рекосмо, почетни стадијум, то је низак ступањ односа са Божанством.Ту као да идемо на неку трговину, на неку размену услуга, не бисмо ли заслужили рај или се избавили мука у паклу. Ако мало боље промислимо, такав однос садржи у себи извесну саможивост, известан интерес. Мени се не свиђа такав приступ. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност него страх. Бити добар због страха од Бога, а не из љубави према Њему - у томе баш и нема неке вредности.

Кренемо ли даље, откривамо да нам и Јеванђеље ставља до знања да Христос јесте радост и истина, да Христос јесте рај. Како оно каже јеванђелист Јован? „У љубави нема страха него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави" (1. Јов. 4, 18). Трудећи се у страху Божјем на путу спасења, улазимо постепено у љубав Божју. Тада нестаје пакао, нестаје страх, нестаје смрт. Занима нас само љубав Божја. Све чинимо за ту љубав - као женик за невесту.Ако будемо хтели да идемо за Христом, и овај живот на земљи биће нам уз Христа радост без обзира на тешкоће. С тим у вези апостол Павле каже: Радујем се у својим страдањима. То је наша религија. У том правцу треба да идемо. Не састоји се она толико од формалних обавеза колико од решености да живимо са Христом. Када ти то пође за руком, шта би друго хтео? Задобио си све. Живиш Христом, а Христос живи у теби. Све је потом веома лако - послушност, смиреност, мир у души.

                                                                                                                               

                                                                             

     Преузето из књиге „Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита"

[grigorije22]

Ја сам писао рад о разлици између душе и духа код старца Порфирија Кавсокаливита, ако неко жели може да га прочита:

http://bogoslovlje.sabornihram.com/eshatologija.php

Ne moze nista da se procita

[ČtecMiloš]

Aх, тај старац Порфирије! Шта рећи о њему, а да се нешто не изостави? Колико ми је пута помогао у животу? Када сем почео улазити у вјеру, прво што сам читао била је књига ,,Сузе за свет". И тада се преда мном отворио један чудесни свијет, животи троице стараца који су све положили Господу пред ноге. Наравно одмах потом сам почео да им се у молитви обраћам као светима, особито старцу Порфирију, и све баријере и препреке на које сам наилазио падале су преда мном , после искрене молитве светом Порфирију даме заступа пред Господом! А сад једно питање за братију bangin Где могу наћи икону старца Порфирија?

[Wu]

ili:

Sad sam našao samo ove dve. U manastiru Preobraženja Gospodnjeg u Milesiju kod Oroposa (što ga je starac osnovao, i gde je proveo poslednje godine života) u konaku ima jedna prelepa ikona, ali ona još izgleda nije našla put do interneta torta

[Andre Williams]

https://www.pouke.org/news.php?do=view&cid=1&id=5189

Starac Porfirije Kavsokalivit: Hristos je naš prijatelj - 6. septembar 2010.

Hrista treba da osećamo kao svog prijatelja. On i jeste naš prijatelj. U to nas i Sam uverava kada kaže: „Vi ste prijatelji moji“ (Jn. 15, 14). Gledajmo na Njega kao na prijatelja i pristupajmo Mu kao prijatelju. Padamo li duhovno, grešimo li? Sa prisnošću, ljubavlju i poverenjem pohitajmo k Njemu ne sa strahom da će nas kazniti nego sa pouzdanjem koje nam da je osećanje da u Njemu imamo prijatelja. recimo Mu: Gospode, učinio sam greh, pao sam; oprosti mi! Ali istovremeno treba da osećamo da nas On ljubi, da nas prima nežno i sa ljubavlju i da nam oprašta. Neka nas greh ne odvaja od Hrista! Kada verujemo da nas On ljubi i kada se trudimo da i mi Njega ljubimo, onda se nećemo osećati tuđima Njemu i odvojenima od Njega čak ni kada grešimo. Mi smo obezbedili za sebe ljubav Njegovu: kako god da se vladamo, znamo da nas On ljubi.

Ако стварно љубимо Христа, онда не постоји бојазан да ћемо изгубити осећање страхопоштовања према њему. Овде важи реч апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?… Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 8, 35, 38, 39). Овде је реч о најузвишенијем, јединственом односу душе са Богом, односу који ништа не може да растргне, који се ничега не боји и ничим се не да поколебати.

Јеванђеље нам, додуше, каже, служећи се символичким речима, да ће се неправедник наћи онде где је „плач и шкргут зуба“ (Мт. 8, 12 и 13, 42), јер то и јесте тако кад је човек далеко од Бога. И међу Оцима Цркве, који су били подвижници и учитељи духовног трезвења, има много оних који говоре о страху од смрти и пакла. Они кажу: Имај у себи непрекидно сећање на смрт. Ове речи, ако их не испитамо у дубину, стварају у нама страх од пакла, страх од казне. Покушавајући да избегне грех, човек се препушта оваквим мислима, чија је последица да му душом загосподари страх од смрти, пакла и ђавола.

Све има своје значење, своје време и своју прикладну прилику. Појам страха је добар за прве духовне кораке. Он је за почетнике, за оне у којима још живи стари човек. Такав човек, почетник, који још није духовно истанчан, помоћу страха савлађује у себи тежњу ка злу. Страх нам је нужан док смо привезани за материју и док духовно гмижемо по земљи. Али то је, рекосмо, почетни стадијум, то је низак ступањ односа са Божанством.

Ту као да идемо на неку трговину, на неку размену услуга, не бисмо ли заслужили рај или се избавили мука у паклу. Ако мало боље промислимо, такав однос садржи у себи извесну саможивост, известан интерес. Мени се не свиђа такав приступ. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност него страх. Бити добар због страха од Бога, а не из љубави према Њему – у томе баш и нема неке вредности.

Кренемо ли даље, откривамо да нам и Јеванђеље ставља до знања да Христос јесте радост и истина, да Христос јесте рај. Како оно каже јеванђелист Јован? „У љубави нема страха него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1. Јов. 4, 18). Трудећи се у страху Божјем на путу спасења, улазимо постепено у љубав Божју. Тада нестаје пакао, нестаје страх, нестаје смрт. Занима нас само љубав Божја. Све чинимо за ту љубав – као женик за невесту.

Ако будемо хтели да идемо за Христом, и овај живот на земљи биће нам уз Христа радост без обзира на тешкоће. С тим у вези апостол Павле каже: Радујем се у својим страдањима. То је наша религија. У том правцу треба да идемо. Не састоји се она толико од формалних обавеза колико од решености да живимо са Христом. Када ти то пође за руком, шта би друго хтео? Задобио си све. Живиш Христом, а Христос живи у теби. Све је потом веома лако – послушност, смиреност, мир у души.

Преузето из књиге

„Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита“,

Беседа, 2005.

Извор: Радио Светигора