Свети Старац Порфирије Кавсокаливит – житије и поуке

[fsa]

     

"U ovoj kratkoj Reči nećemo, razume se, ulaziti u pojedinosti Starčeva života, podviga i svedočenja životnosti i delotvornosti Jevanđelja Hristova. Ipak, ne možemo, a da ne istaknemo - ovde i sada ukratko, a u dogledno vreme, ako Bog da, opširnije i ozbiljnije - njegovu ljubav prema našoj pomesnoj Crkvi, Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, i njegovu brigu za nju, odnosno njegovu ljubav prema našem, srpskom narodu i brigu za njegovo dobro. Ovo naše svedočenje jeste lično svedočenje, svedočenje iz prve ruke, i za njegovu autentičnost potpisnik ovih skromnih redaka rado snosi punu odgovornost pred Bogom i pred ljudima, budući da je on sticajem okolnosti - bolje reći po nedokučivom Promislu Božjem - bio u neposrednom duhovnom kontaktu sa Starcem pune dve decenije. Starac je uvek, u razgovoru sa potpisnikom ove Reči, insistirao na potrebi pastirske odgovornosti, budnosti i revnosti za duhovni preporod srpskog naroda. Ne smemo prećutati zadivljujuću i zapanjujuću činjenicu da je tada, sredinom sedamdesetih godina prošloga, 20. veka, iako fizički nikada nije posetio Srbiju niti je imao prilike da izučava srpske prilike i neprilike, savršeno precizno poznavao, razumevao i opisivao duhovno stanje našeg naroda. Što je još važnije i upečatljivije, sa jednakom jednostavnom izvesnošću govorio je i o budućim događajima u životu Srpske Crkve i o budućem duhovnom razvoju i traganju srpskog naroda.

    Izdaleka je, blagodaću Božjom, video da srpski narod, podsvesno, gaji samo još jednu nadu, nadu u svoju Crkvu, i da će jednoga dana, i to uskoro ( a sve je ovo govoreno još u vreme dok je "pleme naše" duhovno spavalo "snom mrtvijem"!), "iznenada nagrnuti" u Crkvu. Pri tom je izražavao bojazan da Crkva - zbog nedostatka pastira uopšte, a zbog nedostatka duhovno zrelih i sposobnih pastira posebno - neće biti u stanju da se u punoj i pravoj meri odazove toj ogromnoj duhovnoj potrebi istinske pastirsko-misionarske delatnosti i preporoda pravoslavne vere i tradicije. "Vaš narod je na sve načine, a posebno u duhovnom pogledu, izmučen, ojađen, izranavljen, jer je dugo bio lišavan Hrista; jednom rečju, pod bezbožnom i čak protivbožnom vlašću, narod vam je bio kao ovce bez pastira..." - "U takvim okolnostima - nastavljao je - lako vam mogu doći razne jeresi i sekte, pa i razni gurui, i duhovno zavoditi narod Božji, a mnoge i prigrabiti." Videći sve to - verovatno vidovitije od većine nas, poniklih i odraslih ovde - naglašavao je, veoma često i izričito, nasušnu potrebu za duhovno zrelim, prosvećenim, obrazovanim i požrtvovanim sveštenicima.

    Mladim sveštenicima, monasima, monahinjama, teolozima, revnosnim u veri hrišćanima - svima je savetovao: "Radite neprestano i neumorno, jurite i stižite svuda, svima propovedajte Hrista, padajte s nogu od umora trudeći se za Hrista i za Crkvu Njegovu, ne žalite svoju mladost... Sve dajte za Hrista i za Crkvu Njegovu! Ona treba da raste, a mi da se smanjujemo smirenošću... " Ove potresne reči ljubavi i pouke, upućivao je svima, a posebno nama, pripadnicima srpskog naroda koji smo imali blagoslov i sreću da ga na svom životnom putu sretnemo i upoznamo i da sa njime s vremena na vreme razgovaramo. Svetog i dobrog Starca zaista je, uz sve ostalo, krasio duh nepatvorene sabornosti, krasilo ga je osećanje svepravoslavnog jedinstva i prožimanja kao što mu je i srce bilo ispunjeno svečovečanskom ljubavlju.

    On ni po kom osnovu nije pravio razlike među narodima. Sve je voleo jednako: sa istom ljubavlju, predanošću i žarom molio se za naš, srpski narod i za ostale pravoslavne narode kao što se molio i za sopstveni, grčki narod. Čini mi se, ipak, da je srpskom narodu poklanjao naročitu molitvenu pažnju, svakako i zato što je najpre predosećeo, a zatim i osećao, po daru Duha Svetog, sve njegove patnje i nevolje. Često je, naime, i noću budio svoju duhovnu decu i hrišćane koje je poznavao i pozivao ih da se mole za svoju braću Srbe. Predvideo je izbijanje ratnog sukoba na prostoru naše otadžbine. Na tri meseca pre početka ratnih dejstava i stradanja telefonirao je piscu ovih redaka i poručio mu da padne na kolena i da se moli Gospodu; jer, rekao je, "sve mi kod vas izgleda crno i bojim se da će brzo doći do rata..."

    Ali ovo svoje prvo javno svedočenje o velikom podvižniku ljubavi i prozorljivom iscelitelju završićemo, u okviru ove skromne uvodne Reči, njegovim predskazanjem da će se život Crkve u srpskim zemljama obnoviti i da će pravoslavna pobožnost u srpskom narodu ponovo procvetati, uprkos dugotrajnom duhovnom pustošenju tokom 20. veka. Navodimo njegove karakteristične reči: "Vidim Hrista kako hodi srpskom zemljom i odabira one koji su Njegovi". Izgovorene su, napominjemo, u dane kada nije bilo skoro nikakvih vidljivih znakova koji bi ih opravdali.

    Danas su one, hvala Bogu, stvarnost. Sutra, nadamo se, biće još opipljivija stvarnost - blagodaću Božjom i molitvama svetih Njegovih. Sledstveno, i molitvom i zastupništvom dobrog i vernog sluge Hrista Spasitelja, jednog od blagodatnih svetilnika naših dana, čiji lik će se ocrtavati i na stranicama knjige koju trenutno držite u rukama"

EPISKOP BAČKI IRINEJ, u predgovoru knjige: "STARAC PORFIRIJE, podvižnik ljubavi prozorljivi čudotvorac"

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Ја сам писао рад о разлици између душе и духа код старца Порфирија Кавсокаливита, ако неко жели може да га прочита:

http://bogoslovlje.sabornihram.com/eshatologija.php

[fsa]

ŠTAP SVETOG GERASIMA

    Kraj u kome smo stanovali - Turkovunija -bio je sve sama uzbrdica i nizbrdica. Ja sam izjutra ustajao veoma rano i odlazio u svoju crkvu Svetoga Gerasima, a vraćao se tek uveče. Ulica u kojoj je bila naša kuća bila je vrlo nezgodna i vrlo strma. Tako sam ja jednog jutra pao i slomio nogu. To se dogodilo u nedeljno jutro; još se nije bilo čestito ni razdanilo i svuda unaokolo vladao je potpuni mir. Zahvaljujući tome, neki ljudi su čuli moje jauke, izišli su odmah i pozvali hitnu pomoć. Stigla je hitna pomoć i preneli su me u bolnicu. Bila mi je slomljena leva potkolenica. Sve su mi kosti na tom delu noge bile smrvljene. Osećan sam nepodnosive bolove. Kada su me doneli u Polikliniku, spuste me iz bolničkog vozila i polože u postelju. Lekari odluče da mi stave nogu u gips. Narod je čekao da služim Liturgiju, ali su bili primorani da svi odu.

    Petnaest dana sam ostao u bolničkoj postelji. Čitavo to vreme molio sam se Gospodu. I tako, u molitvi, najzad spontano bacim pogled na svoju nogu. I šta imam da vidim! Blagodaću Božjom vidim da su mi nogu pogrešno stavili u gips. Zatražim od lekara da otvore gips. Saznavši za to, profesor reče smejući se:

    - Ovaj pop, umesto da gleda svoju crkvu za koju je nadležan, hoće, izgleda, ovde nas da kontroliše! Mi smo svoj posao ispravno uradili, a nogu smo mu pregledali preko rengena. Šta sad hoće? Šta nas muči?

    Niko od lekara nije pokazao nikakvo interesovanje. Ja sam ostao uporan tražeći da pogledaju moju nogu. Oni ni da čuju! U podne mi donesoše jelo, ali ja odbih da jedem ponavljajući kako tražim da me ponovo pogledaju na rendgenu. Insistiram da to urade, jer će, inače, kost krivo da zaraste i takva će ostati zauvek. Na sve to profesor mi je poručio:

    - Neka on gleda svoju svešteničku službu! Noga mu je u redu.

    Dođe veče. Opet mi donesoše jelo; ja opet odbih da jedem, uporno tražeći da pogledaju moju nogu. Sutradan izjutra dođe profesor, pa će mi reći ljutito:

    Šta, bre, hoćeš ti, oče? Šta sve ovo znači? Valjda hoćeš da nas mučiš?

    Na moje uporno navaljivanje, odvedu me ipak ponovo na rendgenski pregled. Stvarno, vide da su mi nogu pogrešno namestili i da je u takvom stanju već prilično zarasla. Profesor poče da se smeje.

    - Bre, oče, - kaže mi -mora da si vrlo grešan! Sada je to i meni jasno, sada ćeš tek da vidiš šta ćeš pretrpeti! Moramo ti ponovo slomiti nogu da je postavimo kako treba.

    Počeše svom snagom da udaraju gips da bi ga razbili. Ja nisam govorio ništa. Samo sam u sebi vršio svoju smirenu molitvu.

    - A, sada ne govoriš! - komentarisao je profesor. - Ali sada ću ti ja oprostiti sve tvoje grehove!

    U jednom trenutku povukoše i svukoše gips. Ja sam osećao strahovit bol. Dva lekara su me vukla za nogu, a profesor je pesnicom udarao po nozi ispod kolena svom snagom da bi je slomio.

    - E, bre, oče, oprostiću te od svih tvojih grehova, ali, zahvaljujući tebi, i meni će biti oprošteni moji gresi!

    lomili su mi kost. Već je bila malo zarasla, te sam trpeo neizdržive bolove. Stegao sam usne. Najzad, slomiše mi nogu. Položiše me pod rendgenski aparat, učvrstiše nogu i vratiše je pravilno u njen prirodni položaj. Potom ponovo pažljivo postaviše gips i vratiše me u krevet.

    Dva - tri meseca - već se i ne sećam koliko je to trajalo - ostao sam da ležim u krevetu. Posle tog dugog vremena postavili su me da sedim na krevetu, a onda su mi dali da se pridržavam pomoću dve štake i da polako počnem da hodam. Ja, međutim, nisam hteo štake. Profesor mi kaže:

    - Uzmi ih da bi mogao da ustaneš, pošto te je ležanje iscrpelo.

    Ovo sa štakama nije dugo trajalo, jer sam i sam počeo da stičem ravnotežu. Zazirao sam od štaka pošto sam se plašio da ću se na njih navići, pa neću posle moći da ih ostavim. Profesor mi reče:

    - Postaraj se da kupiš sebi štap.

    - Neću - odgovorim ja. - Ne želim štap.

    - Pa zar ti kao pop smeš da budeš neposlušan? Slušaj me, inače ćeš pasti, pa ćeš slomiti sve svoje kosti.

    Tada sam bio primoran da kažem svojoj sestri:

    - Kupite mi jedan štap. Mi jesmo siromašni, ali treba da mi kupite štap. Hoću da bacim ove štake, jer mi teško pada da ih nosim.

    Bilo je jedanaest sati pre podne. Ja sam na štakama sišao u bolničku crkvu.

    Moja sestra se odmah spremila da ode u Eolovu ulicu da mi kupi štap. Dok je polazila, eto ti neke gospođe sa štapom u ruci; ulazi u crkvu.

    - Je li ovo crkva Svetog Gerasima? - upita.

    Da, čedo moje, ovo je ta crkva - odgovori crkvenjak.

    - A gde je tu ikona Svetoga Gerasima?

    - Eto je tu - odgovori crkvenjak i pokaza joj ikonu.

    Tada ova nepoznata gospođa pade ničice pred ikonom Svetoga i sa suzama poče da govori naglas dok smo mi svi slušali njene reči:

    - Sveti ugodniče Božji, ja nisam znala za tebe, nikada nisam čula za tebe, čak ni tvoje ime nisam nikada čula, pa ipak si me počastvovao da me posetiš i da mi zatražiš ovaj štap koji sam u svoje vreme kupila u Jerusalimu. Tražio si da ga donesem u tvoj dom; i evo, donela sam ti ga, sveti ugodniče Božji. Rekao si: "želim da mi taj štap doneseš sutra ujutru!" Ja nisam znala gde se nalaziš, pa sam se raspitivala, saznala sam, i evo, našla sam tebe i tvoj dom.

    Ja, moja sestra i starica - crkvenjak, sedeli smo za crkvenim stolovima pored tutorskog stola. Nepoznata gospođa nam priđe, pa će nas upitati:

    - Šta je to bilo? Zašto je Sveti Gerasim tražio od mene štap? Šta će mu tako nešto?

    A starica crkvenjak odgovori:

    - Slušaj da ti objasnim zašto je svetitelj hteo štap: njemu ne treba, ali sveti Gerasim ima i svoga slugu. Njegov sluga je ovaj sveštenik koga vidiš. On je slomio nogu i već mesecima trpi silne bolove. Danas je ustao posle dužeg ležanja, a lekari su mu rekli da se mora oslanjati na štap. I eto, njegova sestra je taman bila spremna da pođe u Eolovu ulicu da mu kupi štap. Hodi, dakle, uzmi štap od Svetoga, i donesi ga ovamo, pa ga predaj njegovom služitelju.

    Uzbuđena gospođa mi prinese štap i celiva mi ruku.

    - Uzmi ga, oče, i oprosti mi grehe moje. To je štap koji je bio na Grobu Gospodnjem. Ja stanujem u četvrti Provone, na kraju ulice Patision. Tamo stanujem i tamo sam videla Svetoga u snu.

    Ja joj zahvalih. Uzeh štap i počeh odmah da ga koristim, odbacivši štake. Taj štap sam zatim nazvao štapom Svetog Gerasima i veoma sam ga zavoleo. Mnogo pazim da ga ne izgubim. Ali to je i divan, vrlo čudesan štap. Jer, kad neko ima teške telesne bolove, ja ga malo dotaknem štapom i čovek ozdravi. Zaista je to čudesan štap. Kako je sve bilo divno! Potpuno živ pojavio se pred gospođom, koja nikada nije bila čula ni za njega ni za mene. predivna i čudesna dela tvore sveti Božji ljudi! Stoga treba da ih poštujemo. I ja se klanjam svetome Gerasimu, koji i jeste palica nemoćnima, zahvaljujući svojoj svetosti i blagodati.

( ŽIVOT I POUKE STARCA PORFIRIJA KAVSOKALIVITA, str.144. )

[fsa]

- Dođe mi jedna monahinja kojoj se ovde na ruci pojavilo nešto veličine oraha. Kad mi je to pokazala, ja joj rekoh:

  " Hajde da te povedem kod profesora " ( tad sam se nalazio u Poliklinici ).

  " Ja nisam došla kod profesora", veli mi ona, "došla sam kod Vas".

  Zakrstio sam joj čelo, zakrstio sam joj ruku i poslao je u njen manastir. Ozdravila je.

---

Dok mi se jedna monahinja ispovedala, uz pomoć očiju duše uočio sam da ima rak na dojci.

  - Jesi li dobro? - upitam je. - Nešto nije u redu kod tebe.

  - Tako je, oče; no, stid me je da o tome govorim.

  - Pođi sad gore kod tog i tog lekara, i reci mu da sam te ja poslao da te pregleda. Posle toga dođi da mi kažeš šta je bilo.

  Pregledali su je i zaista su ustanovili da ima rak; kroz tri dana trebalo je da bude podvrgnuta operaciji. Kada se vratila k meni, rekoh joj da klekne preda me.

  - Izgovaraj u sebi molitvu - rekoh joj, i ja sam u sebi izgovarao molitvu. Potom sam je zakrstio i poslao da čini šta su joj lekari savetovali.

  Kada je tri dana kasnije došla na operaciju, bila je dobro. Nije bilo nikakvog tumora.

  Izvan sebe, lekar siđe u crkvicu i pronađe me.

  - Za ime Boga, oče, šta si uradio onoj ženi, te je ozdravila? Da nisam tumor opipao svojom rukom i da ga pre tri dana nisam video svojim očima, ne bih verovao"

---

Starac je postavljao dijagnoze, pratio i lečio bolesti mnoge svoje duhovne dece, ali i mnogobrojnih bolesnika koji to nikad nisu saznali, ali će konačno saznati na nebesima.

      "Dobila sam rak", poče da nam priča nepoznata gospođa dok smo čekali pred vratima starčeve kelije, "došlo je do metastaziranja i on se proširio po čitavom telu. Lečila sam se u mnogim bolnicama, a moje stanje je bivalo sve gore. Trpela sam užasne bolove, nisam bila u stanju da jedem i postala sam sama kost i koža. Lekari me behu otpisali. Neki moji rođaci su me vodili u London, ali ni tamošnji lekari nisu mogli da mi pomognu. Poslali su me nazad, da barem umrem u svojoj zemlji. Doneli su me u Polikliniku. Bila sam potpuno iscrpljena i očajna. Jedna poznanica mi ispriča o nekakvom starcu jeromonahu koji se nalazio u blizini, u crkvici Svetog Gerasima, i koji je činio čuda. Nisam verovala u čuda; nisam bila mnogo crkvena, pa, samim tim, njenoj priči nisam ni pridavala neki značaj. Jednog dana poseti me jedan sedokosi monah, pa mi sa ljubavlju reče da ne brinem, već da se molim Hristu i biće mi dobro. Sve to izgledalo mi je neverovatno, ali se tog časa nešto ipak promeni u mojoj duši. Upitah ga kako mu je ime, a on reče - otac Porfirije.

      Kad je otišao, bojažljivo sam pokušala da se molim Hristu, i osetih izvesno olakšanje. Nekoliko dana kasnije, on ponovo dođe i reče mi da će se rak proširiti i na kosti, ali da ja ne brinem nego da se neprekidno molim, i sve će biti dobro. Osetila sam da taj čovek u sebi ima neku silu koju prenosi i na mene. Počela sam da se molim neprekidno, da verujem, da se nadam, i da se po prvi put radujem. Kroz nekoliko dana lekari su ustanovili da je rak zahvatio i kosti. Ja sam se smeškala, a lekari su mislili da mi je rak zahvatio i mozak. Otada, malo-pomalo, rak poče da se povlači, i ja sam to osećala. Uočili su to i lekari, ali nisu bili u stanju da daju objašnjenje. Ja sam, naravno, znala uzrok, ali ništa im nisam rekla. Oporavak je bio sve očigledniji, sve dok jednog dana nisam ustala iz kreveta. Veza sa starcem Porfirijem se nastavila. Dolazila sam i ovde, u Kalisiju. Jednog dana sam ovde, zajedno sa nekolicinom svojih rođaka, čekala na red da posetim Starca. No, sam Starac pošalje jednu gospođu da me pozove da pođem u njegovu keliju. Kad sam ušla, on me upita kako sam; rekoh mu da sam sve bolje; onda mi on reče da izađem u mali vrt, da potražim i da uberem dve jagode. Ja postupim kako mi je starac rekao, te uberem dve jagode i donesem ih. Otac Porfirije se pomoli Bogu, zatim blagoslovi jagode i dade mi jednu da pojedem. Kako sam je zagrizla, ispustila sam tako snažan krik da su ga čuli čak i moji rođaci, koji su čekali napolju, i veoma su se uznemirili."

      - Zašto ste toliko kriknuli? - začudih se ja i prekidoh njenu priču.

      "Kriknula sam jer nisam mogla drugačije. Naime, čim sam zagrizla jagodu, osetila sam da čitavo moje telo biva preplavljeno takvom sladošću, takvom neopisivom srećom kakvu nikad dotad nisam osetila: bio je to trenutak mog konačnog izlečenja od raka. Od tog trenutka, ta opaka bolest me više nije napadala. Kao što vidite, ostao mi je samo jedan prišt na levoj ruci. Otac Porfirije mi je rekao da on predstavlja znak Hristove ljubavi, da ne bih zaboravila Njegovo dobročinstvo, i da ne bih zaboravila da Ga ljubim"

( str. 299. )

[fsa]

У МОЛИТВИ ЈЕ ВАЖАН ИНТЕНЗИТЕТ

У молитви није важно њено временско трајање него њен интензитет. Молите се макар пет минута, али за то време се предајте Богу са љубављу и богочежњивошћу. Могуће је да се неко моли читаву ноћ, а неко други свега пет минута, па да ова петоминутна молитва ипак буде изнад оне свеноћне. Ово је, дабоме, тајна, али то вам је тако. Саслушајте ме, децо моја, да вам испричам и један пример за ово.

Неки монах ишао кроз пустињу, па се сусрео са другим монахом. Поздравише се.

- Одакле долазиш?

- Из тог и тог села.

- Па како живите тамо?

- Код нас је страшна суша. У великој смо невољи и тузи.

- И шта сте урадили? Јесте ли се молили Богу?

- Јесмо.

- Да ли је пала киша?

- Није пала.

- Изгледа - рећи ће монах - да се нисте баш усрдно молили. Хајде да и нас двојица овде, на лицу места, упутимо молитвицу Богу да помогне у тој ствари.

И стварно, одмах, на лицу места, почеше да се моле. Одмах се појави један облачић. Он постепено постајаше све већи и већи, све црњи и црњи, све нижи и нижи, и гле, паде јака киша. Шта се овде десило? Десила се усрдна молитва. Мало времена су се молили, но одмах је пала киша. Јер, важан је био интензитет њихове молитве.

( стр. 277. )

[fsa]

Када се молимо за друге, говоримо: Господе Исусе Христе, помилуј ме"

Молите се за Цркву, за свет, за све људе. Васколико хришћанство садржи се у молитви Исусовој. Ако се молите само за себе, онда се у томе крије саможивост. Насупрот томе, ако се молите за Цркву, и ви сте у Цркви. У Цркви је Христос сједињен са Црквом, али и са Оцем и Светим Духом. Света тројица и Црква јесу једно. Ваша чежња треба да је усмерена на то да сав свет буде освећен, да сви буду Христови. Тада улазите у Цркву и доживљавате рајску радост у Богу, јер сва пуноћа Божанства обитава у Цркви.

Сви смо једно тело, са Христом као Главом. Сви смо Црква. Наша религија има у себи ту величанствену особину - она уједињује свет мислено, духовно. Сила молитве је велика, веома велика, особито кад молитву врше многа браћа. у заједничкој молитви сви се уједињују. Осећајмо ближње своје као себе саме! То је наш живот, наша радост, наше благо. Све је лако у Христу. Христос је средиште. Сви хрле ка средишту и сједињују се у једном духу и једном срцу.

... ... ...

Када сами имамо неки проблем, или га има неко други, затражимо и од других молитве, па сви завапимо Богу са вером и љубављу. Будите сигурни да су те молитве угодне Богу и да ће Он дејствовати и чинити чудеса. то нисмо довољно добро разумели. То схватамо доста површно, па кажемо: помоли се мало за мене.

Молите се више за друге него за себе. Изговарајте речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", а имајте на уму увек и друге. Сви смо деца истог Оца, сви смо једно. Стога, када се молимо за друге, кажимо: "Господе Исусе Христе, помилуј нас", а не "помилуј их". На тај начин признајемо да су они заједно са нама.

Молитва за друге, вршена благо и са љубављу, некористољубива је и доноси велику духовну корист. Облагодаћује онога ко се моли, али облагодаћује и онога за кога се он моли. То значи да низводи благодат божју. Када осећате велику љубав, и када вас та љубав подстиче на молитву, онда таласи ваше љубави запљускују онога за кога се молите и утичу на њега. Тако ви око њега стварате заштитни оклоп и вршите утицај на њега. Водите га путем добра. Видећи ваш напор, Бог штедро даје благодат Своју и вама и њему. Али притом вам ваља умрети за себе. Јесте ли разумели ово?

( стр. 281. )

[marija]

Љубав према ближњем нема граница. Она треба да се

распростире до краја земље, да обухвата све људе, свуда.

Био једном један подвижник и имао два послушника.

Веома се трудио да им пружи духовну корист и да им

помогне да буду добри. У себи се, међутим, бринуо да ли

они заиста напредују у духовном животу и да ли су

спремни за Царство Божје. Ишчекивао је да му Бог

пошаље неки знак о томе, али никаквог одговора одозго

није било. Једнога дана требало је да буде свеноћно

бдење у цркви неког другог скита, удаљеног много сати

хода од њиховог скита. Требало је итекако пешачити кроз

пустињу да би се стигл онамо. Пошаље он своје

искушенике већ изјутра, како би рано стигли и

припремили цркву, а сам старац би дошао после подне.

Послушници су већ били прилично поодмакли кад

изненада зачуше јауке. Имали су шта да виде—неки човек

лежи тешко рањен и вапије за помоћ.

“Понесите ме, молим вас!”, говорио је. “Овде је пустиња.

Овуда нико не пролази. Ко ће ми помоћи? Двојица сте.

Подигните ме и однесите до првог села!”

“Не можемо!” одговорише. “Журимо се на бдење. Добили

смо заповест да припремимо све што треба за бдење.”

“Понесите ме, молим вас! Ако ме овде оставите, умрећу,

појешће ме дивље звери.”

“Не можемо! Шта да радимо, морамо да идемо на своју

дужност.”

Отидоше.

После подне крену и старац на свеноћно бдење. Ишао је

истим путем. И он стиже до места на којем је лежао

рањеник. Угледа га, приђе му, па ће му рећи:

“Шта ти се десило, човече Божји? Шта ти је? Откада си

овде? Зар те нико није приметио?”

“Прошла су јутрос два монаха. Замолио сам их да ми

помогну, али су журили да стигну на бдење.”

“Понећу ти ја, не брини,” рећи ће старац.

“Ма не можеш ти, ти си стар. Не можеш ме подићи; то је

немогуће!”

“Не, не брини, ја ћу те понети; не могу да те оставим.”

“Али не можеш ме подићи!”

“Сагнућу се, ти се држи за мене, па ћу те, мало-помало,

однети до неког оближњег села. Мало данас, мало сутра,али стићи ћу.

Старац на једвите јаде понесе рањеника и поче с

муком да корача по песку под теретом људског тела.

Са њега је зној текао потоком. А он је у себи мислио:

“Макар и три дана ходао, али ћу стићи.”

Док је он тако корачао кроз пустињу, почео је да осећа

да терет који носи постаје све лакши, све док у једном

тренутку није осетио као да на себи не носи ништа. Он

се окрете да види шта се то дешава и, на своје

изненађење, виде да је на његовим леђима један

анђео. Тај анђео му рече:

“Бог ме послао да ти саопштим да твоја дав

послушника нису достојна Царства Божјег јер немају

љубави.”

Преузето из књиге:

Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита,

Беседа, Нови Сад 2005 г.

[marija]

Ко хоће да буде хришћанин, треба најпре да постане песник

Душа хришћанина треба да је истанчана, да је осетљива и осећајна, да лети, вазда да лети, да живи у „сновима". Да лети у бескрај, међу звезде, до величанства Божјег, у тишину.

Ко хоће да буде хришћанин, треба најпре да постане песник. То је то! Треба да саосећаш, да волиш и да саосећаш. Да саосећаш са оним кога волиш. Љубав се труди за љубљену личност. По сву ноћ трчи, бди, све док не окрвави ноге, само да би се сусрела са љубљеном личношћу. Подноси жртве. Ништа не узима у обзир, ни претње ни тешкоће, а све у име љубави. Љубав према Христу је нешто сасвим друго, бесконачно узвишеније.

Када кажемо љубав, није ту реч о врлинама које ћемо стећи него о срцу које љуби Христа и ближње. Све усмеравајмо у том правцу. Гледајући мајку са детенцетом у наручју, зар не видимо како га љуби и како је њена душа испуњена чежњом? Зар не видимо како јој блиста лице док у наручју држи свог анђелчића? Човек Божји све то види. То на њега оставља утисак и он, духовно жедан, каже: камо среће да и ја осећам такну чежњу за Богом својим, за Христом својим, за Пресветом Богородицом, за светим угодницима Божјим! Јесте, тако треба да заволимо Христа Бога. Желиш, хоћеш и задобијаш благодаћу Божјом.

Да ли ми, међутим, имамо у себи пламен љубави према Христу? Када смо преморени, да ли хитамо да се одморимо у молитви Љубљеноме или Му се молимо као од беде, уз речи: о, сад још морам да завршим и молитву и молитвено правило?... Шта нам то недостаје и зашто се тако осећамо? Недостаје нам божанствена љубав. Таква, изнуђена молитва нема вредности. Може бити, штавише, да нам наноси и зло.

Ако се душа узалуд намучи и постане недостојна љубави Христове, Христос прекида односе са њом, јер Христос не жели у својој близини „грубе" душе. Душа треба опет да дође к себи. Да поново постане достојна Христа. Да се покаје до „седамдесет и седам пута" (Мат. 18, 22). Истинско покајање донеће јој освећење. Немој да говориш: године су ми прошле узалуд, нисам достојан, и слично. Уместо тога, можеш да говориш овако: и ја се сећам оних празних бесплодних дана када још нисам живео за Бога...

Па и у мом животу било је ту и тамо празних дана. Било ми је дванаест година када сам стигао на Свету Гору. Па зар нису то биле неке године? Био сам, наравно, дете, малишан, али ипак сам дванаест година проживео далеко од Бога. Тако много година!... Чујте шта каже Игнатије Брјанчанинов у својој књизи Сине мој, дај ми срце твоје: „Ниједан труд, ни телесни ни духовни, у којем нема бола или напора, никада не доноси плод ономе ко се труди, јер се Царство Небеско силом осваја и подвижници га освајају, при чему се силом назива телесни подвиг у свему."

Када љубиш Христа, улажеш напор, али благословени напор. Подносиш труд, али са радошћу. Правиш метаније, молиш се, али зато што је све то твоја најдубља жеља, божанствена жеља и чежња. То је труд, и жудња, и љубав; чежња, и радост, и весеље, и љубав. Метаније, бдење, пост - све је то труд и напор ради Љубљенога. Напор је да живиш Христом. Само, тај труд се не улаже принудно; трудиш се, али без негодовања. Што год радиш принудно, на силу, ствара велико зло у твоме бићу и у твоме делању. Грч принуде и наметнутог подвига ствара отпор. Труд Христа ради и истинска чежња јесу љубав Христова, јесу жртва, јесу предавање себе. То је осећао и цар Давид док је певао: „Жедни и топи се душа моја за дворима Господњим" (Пс. 83, 3 ). Жуди, чезне и топи се душа моја од љубави Божје. Ови Давидови стихови слажу се са стиховима песника Веритиса који ми се свиђају:

„У друштву са Христом да живим зажелех жарко, све док не дође и последњи трен да душу предам."

Потребна је пажња и усрдност да би човек схватио оно што проучава и да би то упио у себе. То је труд који ће човек уложити. Умиљење, топлину срца, благодатне сузе, стећи ће потом без посебног труда. Све то следи, то су дарови Божји. Да ли је у једној љубавној вези потребан напор и самоприморавање? Када схваташ смисао тропара, богослужбених канона и Светога Писма, бићеш привучен Христу радујући се, ући ћеш у истину радујући се: „Дао си весеље у срцу моме" ( Пс. 4, 8 ). Тако спонтано, без проливања крви, доспеваш до умиљења. Јесте ли ме разумели?

Ја убоги желим да слушам речи Отаца, речи подвижника, речи Старога и Новога Завета. Њима желим да се наслађујем. Оне негују божанствену љубав. Њих желим и око њих се трудим. Али не могу довољно. Разболео сам се, па ми је „дух срчан, али је тело слабо" (Мат. 26, 41). Не могу да вршим метаније. Ништа не могу. Желим, чезнем и волим да будем на Светој Гори и да вршим метаније, да се молим, да вршим богослужења и да сам у друштву још једнога подвижника. Боље је да се подвизавају двојица заједно него један сам. То нам је рекао и Сам Господ Христос: „...Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима" (Мат. 18, 20).

[Guest ага пије млеко]

Упита ме Старац једном приликом о томе какво је стање у политици; одговорих му да ствари, уопштено, не стоје баш најбоље. Он ми на то рече: «Шта могу да учине политичари? И сами су сметени због својих душевних страсти. Кад један човјек не може да помогне сам себи, како ће моћи другима да помогне? И ми смо сами криви за такво стање. Да смо ми прави хришћани, могли бисмо у скупштину да пошаљемо, не неку хришћанску странку, већ хришћанске политичаре, и ствари би тад биле другачије».

Из књиге "Старац Порфирије"

од Тавите  :smiley:

[Дража]

ПОДВИЖНИК ЉУБАВИ - ПРОЗОРЉИВИ ЧУДОТВОРАЦ

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ КАВСОКАЛИВИТ

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/StaracPorfirije/StaracPorfirije.htm

[trapa]

http://www.verujem.org/sveti_oci/ocrkvi.htm

[trapa]

Издвојићу најинтересантније моменте, мада препоручујем цео текст да се прочита:

"Црква је нестворена, као што је и Бог нестворен. Она је постојала пре векова, пре ангела, пре стварања света."

"Вечну Цркву чине три Личности Свете Тројице. У мисли и љубави Тројичног Бога од почетка су постојали и анђели и људи. Ми људи се нисмо сада родили. Постојали смо у свезнању Божјем, пре векова."

" Бог нас је, у својој безграничној љубави, опет сјединио са Црквом својом у личности Христовој. Улазећи у нестворену Цркву, долазимо Христу, улазимо у нестворено. Призвани смо, дакле, и ми верујући да постанемо нестворени, да постанемо судеоничари (=причасници) божанских енергија Божијих, да уђемо у тајну божанства, да превазиђемо наше световно расуђивање, да умремо за “старог човека”[5] и да постанемо обожени (=ένθεοι). Када живимо у Цркви, ми живимо Христа. То је врло суптилна тема, не можемо то да схватимо. Само Свети Дух може томе да нас научи."

"Христос је сјединио тело Цркве са небом и са земљом. Са ангелима, људима и са свим створењима, са читавом творевином Божјом. Са животињама и птицама. Са сваким малим, дивљим цветом, са сваким малим инсектом. Тако Црква постаде: “Пуноћа онога који све испуњава у свему”[7], тј. Христа. Све у Христу и са Христом."

"Христос је сјединио тело Цркве са небом и са земљом. Са ангелима, људима и са свим створењима, са читавом творевином Божјом. Са животињама и птицама. Са сваким малим, дивљим цветом, са сваким малим инсектом. Тако Црква постаде: “Пуноћа онога који све испуњава у свему”[7], тј. Христа. Све у Христу и са Христом. То је тајна Цркве."

[trapa]

"Христос је сјединио тело Цркве са небом и са земљом. Са ангелима, људима и са свим створењима, са читавом творевином Божјом. Са животињама и птицама. Са сваким малим, дивљим цветом, са сваким малим инсектом. Тако Црква постаде: “Пуноћа онога који све испуњава у свему”[7], тј. Христа. Све у Христу и са Христом."

[andrej]

"Вечну Цркву чине три Личности Свете Тројице. У мисли и љубави Тројичног Бога од почетка су постојали и анђели и људи. Ми људи се нисмо сада родили. Постојали смо у свезнању Божјем, пре векова."

Ово треба прокоментарисати. Не знам да ли је до превода или шта је у питању, али уз дужно поштовање према светом старцу, овде би придев требао да буде "ПРЕДвечну" према интервенцијама које је с правом увео још свети Максим Исповедник. Бога мислимо као трансцендентног, тј. изван вечности. Ако било шта или било ко може бити вечан, Бог је само предвечан или надвечан.

Заједница Свете Тројице је дакле надвечна, како би заједница Бога и твари могла бити вечна.

[dragisa]

Nisam hteo da prekidam diskusiju akila andreja sergijana i ostalih pa se utrpavam ovde kod tebe trapa, nadam se da nece remetiti tok vezan za starca Porfirija.

mene veeeeeoma interesuje zasto se osnovna istina ¨sta je to Crkava¨ toliko komplikuje? Crkva je BogoCovek. Zajednica Boga i Coveka (a u Njemu i kroz Njega, Boga i bilo kog Coveka, odnosno mozemo reci Ljudi). U njoj su svi okupljeni u i oko Hrista, koji je i glava i telo i sve u svemu u svojoj BogoCovecanskoj Licnosti.

dakle molio bih bracu i sestre koji imaju vremena da mi objasne sta ovakvoj definiciji Crkve ne dostaje: Crkva je BogoCovek?

dole sam izvukao neke citate koji meni deluju sasvim uredu.

Богочовек = Црква

Тајна Бога ујединила се неодвојиво са тајном човека, и постала двоједна тајна, све­тајна свих светова. И тако постала Црква: Богочовек = Црква. Друга Ипостас Пресвете Тројице, Ипостас Бога Ло­госа поставши човек, и тиме Бого­човек, остала је у нашем земаљ ском свету, и у свима световима, као Богочовек — Црква. Очовечењем Бога Логоса, човек је као посебно боголико биће, узвеличан Божанским величанством, јер му је Друга Ипостас Пресвете Тројице постала Глава, вечна Глава Богочовечанског тела Цркве. Бог Отац Духом Светим даде Го­спода Христа — Богочовека „за главу Цркви, над свима, која је тело Његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему"

Вечна Ипостас Цркве

А што је важније иод најважнијег, и чудесније од најчудеснијег, и потресније од најпотреснијег јесте тошто је сама Ипостас Бога Лотоса из неизмерног човекољубља Свог постала Веч­на Ипостас Цркве. Нема богатства Божјег, нема славе Божје, нема до­бра Божјег, а да чудесним Богочовеком није постало заувек наше, заувек људско.

Светајна човека

......Ако је до тајне, ту је светајна човека у светајни Богочовека, Који је Црква, и усто тело Цркве и глава Цркве. И у свему томе и кроза све то: човек уцрквљени, и оцрквљени, човек ухристовљени и охристовљени, човек убогочовечени и обогочовечени, човек утројичени и отројичени, човек — сутелесник Богочовечанског тела Христовог = Цркве, најсветије и најмилије тајне Божије, тајне надтајнама: свесвете светајне.

Црква - Богочовек продужен кроз све векове

Црква — то је Богочовек Христос продужен кроз све векове и кроза сву вечност. Али са човеком и за човеком и сва богоздана твар: све што је на небу и на земљи било саздано Богом Логосом; све то улази у Цркву, као тело њено, коме је глава Господ Христос; али глава је глава телу, и те­ло је тело глави: нераздвојиво једно од другог, пуноћа једног са другим: „пуноћа Онога који све испуњава у свему".[1] Постајући светим крштењем члан Цркве, сваки хришћанин по­ставе саставни, органски део „пуноће Онога који све испуњава у свему", и сам се испуњује том пуноћом Божјом[2]: и на тај начин постиже свесавршену пуноћу свога човечанског бића, своје човечанске личности. По мери своје вере и сво­га благодатног живота у Цркви, сваки хришћанин постиже ту пуноћу кроз свете тајне и свете врлине. То важи за све хришћане свих времена. Сви испуњени пуноћом Онога који испуњава све у свему: све у нама људима, свеу анђелима, све у звездама, све у птицама, све у биљкама, све у минералима, све у свима богозданим тварима. И на тај начин ми људи орођени, божански орођени са свима богозданим бићима и тварима. Јер где је Његово Божанство, тамо је и Његово човечанство; тамо сви верни свих времена и свих бића: анђели и људи. На тај начин ми се људи испуњујемо „сваком пуноћом Божјом"[3]: богочовечанска пуноћа = Црква: Богочовек — глава њена, она — тело Његово, а ми увек у свему живљењу свому потпуној зависности од Њега, као те­ло од главе.

_______________________________________________________________________________

Новозаветно учење: Црква је богочовечанска Личност Христа: богочовечански организам: у њој нема ничег чисто људског: све је богочовечанско (Еф.1,23).

Пуноћа: Црква је богочовечанска Личност, не формула, не теорија, не идеја, већ Личност. Дефиниција личности је немогућа. Отуда сва пометња око дефинисања Цркве и црквености. Покушај дефиниције: I. Католицизам: критеријум црквености - папа; II. Протестантизам: критеријум црквености - текст Св(етог) Писма.

Символи, системи, формуле: код (римо)католика црквеноправни критеријум; код протестаната - црквено-научни критеријум. Живот се и код једних и код других спутава у уске категорије човечности: код католика: фанатизам каноничности; код протестаната: фанатизам научности; код православних: Црква - Богочовечански организам, не подилази ни под какве човечанске категорије. Нема дужности, ни књиге која сумира сву црквеност. Она је Богочовечански организам, који увек узраста; она је вечно нов богочовечански живот, који се усваја личним богоданим опитом. Она је живот у Духу Светом. Дух Свети је критеријум црквености и духоносни Оци.....

.........

Христос као Глава Цркве спасава тело Цркве; без Њега телу нема спасења. Отуда је спасење сваког верног условљено органским јединством са телом Цркве, тј. са Главом - Христом. Јединство верника са Христом иде до најопипљивије тачке реалности и очевидности: он постаје месо од меса Његовог, кост од костију Његових; он постаје, како Свети Оци веле - бог по благодати. Само такав човек зна велику тајну животну, као уд тог светог Тела и те пресвете Главе. Но све то познање отискује се у признање да је ипак однос Христа према Цркви велика и необјашњива Тајна, тајна женика и невесте (Еф.5,31-32).

________________________________________________________________________________

У самој ствари, Православље и није друго до чудесна Личност Богочовека Христа, продужена кроз све векове, продужена као Црква. Православље има свој печат и свој знак по коме се распознаје. То је светли Лик Богочовека Исуса. Све што тога Лика нема, није православно.