Лепо писаније и сродна сочињенија

[Иван Ивковић]

  On 20. 6. 2014. at 13:23, Данче.Д рече

Родитељи су дужни да живе хришћански

Врло добро! :bendoff:

Него мене боли кад видим да неки родитељи то не могу да "сваре". Не знам шта бих с њима. Вероватно...

И као што JESSY рече...

  On 20. 6. 2014. at 14:28, JESSY рече

Мењајте свет постајући бољи људи који воле, верују и надају се. Неће мудрост учинити свет бољим и лепшим, већ Христова Љубав која се дарује сваком човеку, да би је он даровао другоме.

[Иван Ивковић]

http://www.johnsanidopoulos.com/2012_05_29_archive.html

 

Упита авва Памво авву Антонија: "Шта да радим?".

Рече му старац: "Не уздај се у своју правду нити жали за оним што је прошло и буди уздржљивог језика и стомака."

[Данче*]

Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу, Спаситељу моме;
Што погледа на смерност слушкиње своје; јер гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји;
Што ми учини величину Силни, и свето je име Његово; и милост је Његова из нараштаја у нараштај онима који Га се боје.
Показа снагу мишицом својом, разасу горде у мислима срца њиховог;
Збаци силне са престола и подиже смерне; гладне напуни блага и богате отпусти празне.
Прихвати Израиља слугу Свога те се сети милости, као што казива оцима нашим, Аврааму и семену његовом довека.

"Света Дјева није писала ништа на хартији што би се могло назвати Јеванђељем. Нити је ко други прибележио њене речи и објавио као њено Јеванђеље. Једино што је сачувано од њених речи и записано у Лукином Јеванђељу, то је њена благодарна песма Богу: "Велича душа моја Господа". Ова песма пева се у Православној Цркви сваки дан на јутарњем богослужењу. По својој лепоти, ова песма Богородичина може се равнати с најлепшим псалмима Давидовим. А по дубини и мудрости, она представља једно мало Јеванђеље. Несумњиво, да је Богомати изговорила још пуно прекрасних речи и порука кроз живот свој. Али, по Божјем Промислу то је остало скривено од нас. Но, браћо моја, Богородично Јеванђеље и није у речи ма њеним, него у животу њеном. Њен цео живот јесте Јеванђеље, јесте крупна Радосна Вест роду човечијем. Јер, Јеванђеље увек заувек означава Радосну Вест."

-Св.Николај Велимировић

 

[Иван Ивковић]

 

Концентрација ума током молитве
Шта да радимо ако нам ум лута и не можемо да се сконцентришемо на молитву?

 

Када смо сами код куће, можемо одложити почетак молитве или ако смо је већ започели, можемо је прекинути на кратко. Ако након ове мале паузе, наш ум и даље не сарађује са нашом намером, онда ћемо му наметнути силом, вољно или невољно, да се сконцентрише на молитву, колико год је то наравно могуће. Унутар цркве се опет дешава да не чујемо или не разумемо шта се поји, чита или говори. У том случају, умно стојте пред Господом и посветите се Исусовој молитви.

Међутим, треба да знате, да у цркви, приликом било ког богослужења, а пре свега приликом Свете Литургије, сваки чин обреда, сваки покрет, има свој значај. Онај ко зна и разуме важност сваког делића богослужења, свесно учествује у сабору верника и храни душу небеском маном која се обилно нуди на духовној гозби црквених богослужења.

Ноћ, а нарочито сати после поноћи, најприкладније је време за молитву.

 

Колико земних поклона (метанија) треба неко да чини, изговарајући Исусову молитву?

Колико год жели, малих или великих, у зависности од физичке снаге и воље душе. Међутим, добро је да одреди минимални број метанија за сваки дан и да држи тога са строгом доследношц́у.

Јеванђеље није неопходно да читате стојећи. Седећи га боље разумете јер се не умарате, па вам је пажња усмерена на свети спис, без да се умањује побожно расположење. Што се тиче псалама, читајте их колико год желите. Један, два, три или више...

Можете се често причешћивати, довољно је да се сваки пут правилно припремите.

Шта значи да имамо чисту савест према материјалним стварима и предметима?

 

Значи да их не употребљавамо на лош начин, већ да их мудро користимо и да их чувамо са великом пажњом.

 

Непрестано сећање на Бога

Желиш ли да ти ум не лута током молитве и богослужења? Труди се да се непрестано сећаш Бога у сваком тренутку током дана, без обзира да ли си сам или у друштву, у куц́и, на послу, на улици, свуда. Тако ће и приликом молитве или богослужења у цркви, твој ум бити сконцентрисан на Њега и побожно ће општити са Њим.

 

Када је наша молитва угодна Богу?

Запамтите да молитву не чине речи и метаније, већ стремљење ума и срца ка Богу. Могуће је да прочитате сва редовна богослужења током дана и да чините све метаније које су вам одређене, али да је ваша веза са Богом непостојећа или сасвим занемарљива, ум расејан а срце хладно. Тако испуњавате ваше правило, али не и молитву. Таква "молитва" је грешна. Нека нас Господ сачува од тога!

Са страхом и трепетом треба да испуњавамо дужности према Богу - ово да запамтите заувек. На сваки начин и свом снагом покушајте да задржите свој ум на речима молитве, или као што је рекао Свети Јован Лествичник, кроз речи молитве оградите свој ум. Оног тренутка када почнете да се молите, сва ваша пажња треба да је усмерена ка Богу и да се не удаљава од њега...

Тек тада можете сматрати да сте се правилно помолили, ако завршивши молитву вашу душу испуне скрушеност и самоукор. Током дана покушавајте да уз непрекидну молитву стојите умно пред Господом у сваком тренутку, попут анђела који му непрекидно приносе славопој. А ми нека му принесемо наше покајање.

 

Када Бог слуша нашу молитву

Ево како треба да нешто иштеш од Бога: "Господе, Ти видиш да ми је потребна таква и таква ствар или да страдам због тога и тога. Помози ми, како знаш и како желиш! Нека буде воља Твоја ...".

Молите се много са таквим унутрашњим ставом. Нити само једанпут, макар то било дуго, нити само један дан, већ недељама, месецима, годинама... Стално да Га молиш. Да вичеш: "Господе, помози ми! Господе, избави ме! Међутим, да не буде као што ја желим, већ као што желиш Ти". То је управо говорио и Христос у Гетсиманском врту, када се молио Своме Оцу. А удовица из јеванђелске приче је на крају издејствовала своје право код злог судије, само зато што се није уморила молец́и га дуго времена. Један мудрац је рекао: "Мораш бити наметљив према Богу и Његовим светитељима".

 

Моћ молитве

Моћ молитве се не налази у њеном спољашњем облику, већ у унутрашњем садржају, у њеном духу.

Покушајте да се уживите у молитву. То је управо оно што вам је потребно. Један од отаца је рекао да када се молимо, треба да се осећамо као оптуженици пред судијом.

Неко је питао једног подвижника: "Како да стојим у молитви?" А овај му је одговорио: "Да стојиш као пред поротом, са непрестаним погледом на усне Господа, које ће већ следећег трена - тако да мислиш -изрећи коначну пресуду за тебе: "Приђи ми!" или "Иди од мене!". И да вичеш: "Господе помилуј".

Мислим да је Исусова молитва најбоља и најјача молитва за сваку прилику, ако је не изговарамо механички и несвесно, али уз учешће ума и срца.

 

Извор: Свети Теофан Затворник, "Пут живота"- избор - манастир Параклит
превод с грчког: Павков Сања

фото: http://srbin.info/2012/12/06/nesveti-a-sveti-pravoslavni-bestse/

[Иван Ивковић]

Свети Антоније је рекао:

"Када сам седео код једног авве, дошла је нека девојка и рекла старцу:'Авво, ја проводим свој живот у посту, једем једном недељно и свакодневно изучавам Стари и Нови Завет!'

Старац је упитао: 'Је ли за тебе оскудица постала потпуно исто што и изобиље?'

Она је рекла: 'Не.'

'Срамота исто што и похвала?'

'Не.'

'Непријатељи што и пријатељи?'

'Не.'

Тада мудри старац рече:'Иди, труди се. Још ништа немаш.'"

Из књиге "Писма Валаамског старца"

http://www.pravoslavie.by/page_book/pisma-valaamskogo-starca

[Данче*]

Беседа о сувом бунару и живом извору воде

 

  Чудите се томе, небеса… вели Господ, јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде и ископаше себи бунаре, бунаре испроваљиване, који не могу да држе воду (Јерем. 2, 12—13) Је ли ово речено само за онда, или и за данас? Извесно, и за данас. Је ли ово речено само за народ јеврејски, или и за наш народ? Извесно, и за наш народ. Као што је речено: не убиј, не укради, не сведочи лажно, не само за оно време него и за сва времена и не само за јеврејски народ него за све народе, тако и ово. И ово важи и данас и увек, за сваки народ и за сваког човека, који год окреће леђа извору воде живе у дворишту своме и копа бунар, да из њега пије кишницу. Извор живе воде је сам Господ, непресушан, обилат и сладак. Бунар је сваки посао људски, који се ради насупрот Бога и Божјег закона и од кога људи очекују напредак и срећу и утољење своје глади и жеђи. Такав је бунар безбоштво и среброљубље, и прождрљивост, и разврат, и властољубље, и сујета, и поклоњење идолима, и гатарство, и све остало што има ђавола за саветника, грех за копача, а лажну наду за водоношу. Чудите се томе, небеса, и згрозите се и упропастите се! вели Господ, како се избезуми човек, и поче да оставља живу воду и да копа бунар у врелом угљевљу, које му још више распаљује жеђ! О браћо и наш народ учини два зла, јер заборави Господа као извор свакога добра, и јер пође да тражи себи добра у злу и кроз зло. Може ли се наћи вода у огњу и пшеница у песку? Не може, не може, браћо. Још мање се може наћи мира и среће, и задовољства, и радости, и живота, и ма каквог добра, у бунарима греха и безбоштва. О Господе, бесмртни изворе свакога добра што срце људско може пожелети и што ум људски може замислити, смилуј се нама грешним и недостојним. Одврати нас моћном десницом Твојом од безбожних и узалудних послова наших, и напој нас слатком и живом водом Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

[Иван Ивковић]

 

Снимак комплетног излагања налази се на https://www.pouke.org/forum/topic/6642-%D0%BE%D1%82%D0%B0%D1%86-%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B0%D0%B8%D0%BB%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0/#entry1127955.

[Иван Ивковић]

Преподобни Нил Синајски о молитви    

 

• Стој трпељиво и моли се крепко, одбијајући навалу житејских брига и сваких помисли. Јер, оне те смућују и узнемирују како би растројиле твоје молитвено устремљење.

• Када примете да неко има усрђе и ревност за молитву, демони му (за време молитве) подмећу мисли о било чему, наводно нужном (и одлазе). Нешто касније они га опет подсећају на то, подстичући и ум да се забави тиме (ако се ради о питању - да га разреши, а ако о ствари - да је стекне). И он, не налазећи оно што иште - жали и тужи. И затим, пошто стане на молитву (тај усрдни ревнитељ молитве) они му напомињу о предмету размишљања и искања како би ум, покренувши се опет ка познању (раније нерешеног) молитву учинио бесплодном.

• Подвизавај се да свој ум за време молитве учиниш глувим и немим. Тада ћеш моћи да се молиш као што треба.

• Када те сусретне искушење или раздражи нечије противљење тако да се покренеш на гнев против онога ко ти је противречио, или чак изговориш неку неприличну реч, сети се молитве и суда (над тобом у савести пред Богом) у њено време па ће се у теби одмах укротити неприличан покрет.

• Оно што будеш учинио светећи се брату који ти је учинио неправду, за време молитве ће се показати као саблазан (тј. смућиваће те).

• Молитва је изданак кротости и безгневља.

• Молитва је излив радости и благодарности.

• Молитва је излечење туге и унинија.

• Иди продај све што имаш и подај сиромасима (Мт.19,21), и узевши крст, одрекни се себе (Мт.16,24), како би могао да се помолиш без расејаности.

извор: Храм Светог Јована Крститеља

[Иван Ивковић]

Ово ми је непроцењиво. Брзо прелећем преко информација, постова али овоме сам се много пута враћао. Свака част Моцарте, велики си композитор! 8086.gif

  On 9. 6. 2014. at 16:38, w.a.mozart рече

 

 

[Иван Ивковић]

Пирг - Небески вечни дан

 

 

Небески вечни дан

 

Цару благом и свемоћном
Над ангелском војском свом
Уздигнимо очи ума
Озарене молитвом.

 

Призивајмо име свето
Призивајмо дан и ноћ
Јер не знамо ког ће трена
Женик наше душе доћ.

 

Омивајмо душу сузом
Вапијући за сав свет
Молећи се да човека
Мимоиђе страшна клет.

 

За небески Вечни Дан

Дајмо браћо сав свој труд,
Нек молитва Богу драгом
Узноси се одасвуд.

[Иван Ивковић]

Надам се да Арсенија нема ништа против да умножим ово лепо писаније пошто сам и ја одушевљен њиме...

 

 

  On 10. 7. 2014. at 9:28, Arsenija рече

Hrišćanska vrlina - smirenje.

 

Смиреномудрени не треба да показују своје смирење смиренословљем (вербалним самопонижавањем): за њега је довољно да говори: „опрости ми“ или „помоли се за мене“. Не треба такође сам да се прихвата обављања најнижих послова: ово, баш као и прво (то јест као смиренословље), води ка сујети, омета духовно напредовање и доноси више штете него користи; али када ти нешто заповеде, немој да противуречиш, него послушно изврши – то доноси напредак (преподобни Јован Пророк).

 

О, човече, сродниче земље, и пепелу, и непостојани створе: данас си богат, а сутра сиромах, данас здрав, сутра болестан, данас весео, сутра тужан, данас у слави, сутра у понижењима, данас млад, сутра стар, данас на престолу, сутра у гробу. Не узноси се, него обуздај гордост (св. Јован Златоуст).

 

Смирени мрзи мировање, он воли да ради (св. Јефрем Сиријски).

[Иван Ивковић]

"И кад би дух Божји напао Саула, Давид узевши гусле ударао би руком својом, те би Саул одахнуо и било би му боље, јер би зли дух отишао од њега." (1.Сам 16,23)

 

[Иван Ивковић]

  On 10. 9. 2013. at 14:35, Sidarta рече

Prepodobnost kao „shizofrenija“…

 

Govorio bih o problemu „prepodobne shizofrenije“ koja vlada medju ljudima a mahom omladincima. Kod necrkvenih ljudi ona se često manifestuje kao gluma zbog slave ljudske ili ugadjanja ljudima a na štetu svoje duše (licnosti), što uzrokuje jedan rascep da čovek dela prema tudjoj volji a ne prema svojoj (jer nije on uvek tako dobar kako se predstavlja). Dobar ishod bi bio kada bi čovek tako delao da ugasi svoju negativnu volju u sebi, onu koja vojuje i protiv njega i protiv bližnjega. Ali, medju pobožnima (nadajmo se crkvenima) ona se javlja  ako ne kao posledica lažne skromnosti a ono onda iz želje da se ostavi dobar uticaj (utisak) na ljude da i oni krenu za Hristom, što opet stvara jedan rascep jer čovek ne može izdržati da glumi vrlinu koju nije dostigao ili da pak svojim snagama preobrazi one koje okružuje. Posle izvesnog vremena kod necrkvenih se javlja čamotinja a kod crkvenih hiper-trofija.

„Prepodobna shizofrenija“ je zapravo gluma svoje vrline – a ne postojanje u svojoj vrlini onako kako blagodat ustrojava – koja stvara „raskol“ u ličnosti. To je ako ne promišljeni a ono onda nesvesni problem sakrivanja svoje grešnosti. Kada je reč o rascepu takvoga tipa, mnogi verujući stradaju od svojih predubedjenja izgradjeni na literaturi pesimističkog pogleda na svet (gde se tako revnosno zaklinju u asketsku literaturu). Pozitivna askeza se ogleda u primoravanju sebe na ljubav prema Bogu i čoveku a ne u modernom „stolpovanju“ koje prevazilazi ljudske snage. Pustinjaštvo bez ljubavi i zajednice nije ništa drugo nego prelest nadmenosti onih koji žele biti većim pred Bogom i drugačijim od drugih ljudi – a nema razlike izmedju ljudi (osim po univerzalnosti neponovljivih licnosti)! Drugi problem koji ide za njim jeste problem hipertrofije, čovek umesto da čuva svoj oganj on zbog brzopletosti sagoreva i ostaje bez Duha – zato danas ima toliko ohladnelih srca od prvobitne revnosti. I ne samo od prvobitne revnosti nego i od ljubavi i postojanja u Crkvenom Hristu.

Preterivanje u podvizima stvorilo je kontra-efekat, stvorilo je odbojnost prema Svetilištu (prema Jedino Svetome). A niko nije nikoga prisiljavao, čovek je uzeo samoinicijativno težinu veću od svojih snaga i on se teretom sam poklopio i sam sebe zarobio. Tako, dakle, i preterana grešnost i preterano osećanje svoje svetosti stvara jedan „shizofreni“ rascep u čovekovoj ličnosti, a smirenje nije ni u jednom ni u drugom – ono je u bezazlenosti.

————————————————————————————————————

Ipak, ne zaboraviti da kako necrkveni tako i crkveni ljudi treba da testiraju svoju iskonsku podvojenost:

“Istinski beznadežne žrtve mentalne bolesti treba tražiti medju onima koji nam deluju najnormalnije. Mnogi od njih su normalni samo zato što su tako dobro prilagodjeni našem načinu postojanja, zato što im je glas čovečnosti ućutkan još u najranijem periodu života – do te mere da čak i ne pružaju otpor, ne pate niti se kod njih razviju simptomi koji prate neurozu. Oni nisu normalni u apsolutnom smislu ove reči, oni su normalni samo u odnosu na dubinski abnormalno društvo. Stepen njihove savršene prilagodjenosti tom abnormalnom društvu je ujedno i mera njihovog mentalnog oboljenja. Milioni ovih abnormalno normalnih individua, životare u svom miru, u društvu u kome – kada bi zaista bili ljudi – ne bi trebalo da ih prilagodjavaju.”

 

Aldous Huxley, Brave New World Revisited

http://upodobljavanje.wordpress.com/2011/07/01/prepodobnost-kao-shizofrenijа

[Данче*]

ГОРДОСТ И ОТПАДНИШТВО ОД ВЕРЕ

У наше време се појавио велики број ругача (како их назива апостол Јуда - Јд.1,18), који непрестано налазе повода за смућивање црквене хирејархије.

Патријарх, као што видите, сувише много преговара са светским властима;већина епископа је заражена похлепом и симонијом, а поједини свештеници такође мисле само на доприносе и возају се у "мерцедесима"...Појавили су се посебни часописи и сајтови који су специјализовани за раскринкавање епископата. Отац Андреј Курајев је прецизно назвао новинаре који раде у том жанру "професионални ловцима на митрополите".Њима се изгледа чини да су сада наступила управо та времена када "архиреји неће веровати ни у Христово васкресење".

На делу је тотална деградација благочешћа и црквеног живота.

Шта то покреће људе?

Гордост. Ко је њима дао то право да раскринкавају архиреје и свештенике и шта тиме постижу?

Она само сеје мржњу, смућење и поделу у срцима православних људи.

Недостојних људи међу свештеницима и епископима је било увек, на само у 20. и 21. веку. Али, вратимо се златном веку Православља - веку светости и процвета богословља.

Четврти век је дао такве стубове Цркве, као што су:

свети Василије Велики, Григорије Ниски, Григорије Богослов, Атанасије Александриски, Јован Златоусти и много други. И ево шта свети Јован Златоусти пише о том златном веку:" не постоји ништа горе од тога, када људима који су окусили гомилу порока, указују поштовање за оно за шта им не би требало дозволити да пређу црквени праг. Данас у гресима грцају старешине Цркве....Безаконици, који имају за собом на хиљаде злочина, продрли су у Цркву, а закупци су се прогласили  старешинама". Многи свети епископи 4. века, самим тим и сам свети Јован, били су послати" разбојничким сабором" јерарха у изгнанство, а неки су и умрли у њему. Међутим, нико од њих никада није позивао на раскол и поделе.

Уверен сам при том да би за наведеним светитељима кренуло више хиљада људи, да су пожелели да створе своју " алтернативну цркву". Али свети оци су знали да се грех раскола и поделе не спире чак ни мученичком крвљу.

Неки савремени разобличитељи не поступају тако.Они претпостављају раскол подређивању чинодејству; њима управља дословно она гордост, која лежи у основи сваког раскола. Колико се само данас појављује расколничких катакомбних цркава, које себе називају православним: Истинска Православна Црква; Најистинскија Православна Црква; Нај, најистинскија и сл.

То јест свака од тих лажних цркава сматра себе по гордости бољом, чистијом и светијом од свих осталих. Ругаче сваке врсте треба подсетити на речи светог Кипријана Картигинског:" Коме Црква није мајка, томе Бог није отац". Црква је увек била, јесте и биће, без обзира на недостојност појединих јерарха, којих је, као што сам већ рекао, увек било. Судиће им Бог, а не ми. Говори Господ:Моја је освета, ја ћу вратити (Рим.12,19).А ми Цркву можемо да исправимо само једним - нашом личном благочестивошћу. Јер смо и ми такође Црква.

"Спаси сам себе - и око тебе ће се спасти хиљаде" - говорио је преподобни Серафим Саровски. А ето он је то схватио кроз лично искуство. Управо такви људи и представљају онај мали квасац, који кисели читаво тесто. Али ругачи, по мојим светоназорима, узгред буди речено, углавно кубуре с личном благочестивошћу и моралом.

Зато гордости имају на претек.

 

-Православна Аскетика за мирјане-О борби са страстима ( Свештеник Павле Гумеров)

[Иван Ивковић]

  On 18. 7. 2014. at 11:16, Данче.Д рече

ГОРДОСТ И ОТПАДНИШТВО ОД ВЕРЕ

Страшан текст! Врло је смело говорити чак и о сопственој а камоли о туђој гордости. Без обзира на то отац Павле даје добру поуку која погађа саму суштину.   clap