Лепо писаније и сродна сочињенија

[JESSY]

„ Зашто сањати о великим делима, а стално порпуштати мале послове које нам Бог свакоденвно шаље да испунимо, да некоме помогнемо, да неког утешимо, да према људима са којима се у животу срећемо покажемо знаке добре воље и љубави. “

„ Живи у садашњости и не брини се унапред кад будућност и онако није у твојим рукама. Не чини као жене мироносице које су, одлазећи на Гроб, страховале „ко ће нам одвалити камен од Гроба“. Када су стигле, камен је већ био одваљен. “ (Блаженопочивши Епископ Браничевски Хризостом )

[Данче*]

Стид ће спасти човечанство

"Али ово је ваш час и власт таме" (Лк 22,53). Више је него очито да данашња цивилизација своју културу зида на телесној, духовној и моралној нечистоти, на гордости, лицемерју, на сексуалним слободама, блуду, воајерству, порнографији, окултизму... Из ње је протерана целомудреност, девственост, чедност, скромност, честитост, искрено и несебично човекољубље. Човечанство из дана у дан постаје један велики рингишпил, који се све брже и брже окреће, и чији се ланци са седиштима и људима у њима, један за другим кидају и одлећу у вечни амбис. По логици борбе за остваривање човекових угрожених права и слобода, након легализације бракова хомосексуалаца на ред ће доћи вапаји за јавно признавање права на инцест и содомију, и на крају, сами ће се сатанисти побунити зато што им је ускраћено право на слободне оргијастичке пирове са приношењем људских жртава демонима. Реченица:"Стид је осећање које ће спасти човечанство", изговорена у једном од филмова Тарковског, остаје само усамљени вапај у пустињи безнађа и прашуми распусности и бестидности. Реч Цркве је такође глас вапијућег у пустињи, који опомиње, призива, поучава и спасава.  На човечанству је да бира да ли ће се усавршавати у добру или тонути у зло, да ли ће изабрати чистоту или разврат. Црква Христова, нажалост, иако се моли за свет, са тугом зна да ће свет уместо целомудрености изабрати нечистоту, уместо светлости таму, јер је тако предсказао Сам Господ: "Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свету. А то је све почетак страдања. Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти" (Мт 24,6-13). Црква поштује слободу и право сваког човека да између живота и смрти, између спасења и пропасти, изабере пут таме и погибли; поштује људска права и слободе да између потчињавања Богу или Сатани изаберу ово друго. Али, истовремено поштује и своје право и обавезу да са својих царских двери објављује и шири истину о палом човеку и свету, коју нам је у наслеђе оставио Господ Исус Христос; да диже свој глас против озакоњавања ових лажних, огреховљених и противљудских слобода и права, и тиме се јавно бори против вукова који кидишу на њено стадо, да слабе и неуке њене овце уграбе и закољу. Црква зна да ће савремена цивилизација имати све мање и мање слуха и разумевања за њен вапај, али то не може спречити њену молитву да мужелошци, просветљени истином Христовог човекољубља, уместо својих "угрожених сексуалних права", потраже своје право на телесну и духовну чистоту, право на заједницу са Богом, да се боре и изборе за своје право на вечни живот. Јер, "тело није за блуд него за Господа, и Господ за тело" (1.Кор. 6,13). Уздржањем се умртвљује у нама овај пали живот који рађа грех и смрт, да би се у умртвљеном телу родио нови, бесмртни живот, који је вечни живот стајања пред лицем Божјим.
И тако, речи старозаветног пророка Мојсија, упућене његовом јеврејском народу по изласку из Мисира, не губе на актуелности и значају. Пред сваким од нас стоји избор између Бога и Сатане, између истине и лажи, између девствености и разврата и, коначно и заувек, између вечног живота и вечне смрти: "Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот, да будеш жив ти и семе твоје, љубећи Господа Бога својега, слушајући глас његов и држећи се њега; јер је он живот твој и дужина дана твојих" (5. Мој. 30,19-20).

 -јеромонах Никодим

[Mini Mi]

Како си великодушан Господе...сваког дана проспеш по коју бобицу из свог врта из које израсте мало чудо и ја се чудим у недоглед. Па се питам како то, је ли могуће...а кад легнем ноћу у своју кутију од снова која има облик смрти, насмејем се као Ноје пред Араратом и схватим да је све баш онако како треба да буде. Да си сваку моју искру вере у Тебе, мој молитвени уздах Теби, моју ситну жртву душе испуњене Тобом наградио давно изгубљеним пријатељем, добром животињом на путу, звездом преко крова, раздраганим лептиром крај одра...ма животом наместо смрти и снагом да га видим свуда око себе, Градинару духа мога!   

[Иван Ивковић]

Акатист преслатком Господу Исусу Христу

 

[Данче*]

Истинска љубав тражи оно што је корисно за све, без обзира на то ко су ти "сви“ по положају, обичајима, или вероисповести. Из те основне особине произилазе и све оне друге особине које је навео свети апостол Павле (1.Кор 13:4-7).
Прва међу њима је ДУГОТРПЕЉИВОСТ, захваљујући којој љубав одважно подноси све непријатности, увреде и опадања, при томе се ништа не узбуђујући. Као што искра која падне у море истог трена ишчезава, не наносећи мору никакву штету, тако и све непријатно и неочекивано што се сручује на дуготрпељиву душу, убрзо ишчезава, уопште је не узнемирујући. Друга особина љубави је МИЛОСРЂЕ. Љубав је благотворна, и трпећи непријатности никоме не чини ништа рђаво. Баш напротив, она се труди да саосећа са невољником, настоји да му олакша јад, и док га не утеши, док не помогне невољнику, ни она сама не може да се смири. Поред тога, ЉУБАВ НЕ ЗАВИДИ ни на даровима, ни на спољашњем благостању, ни на успеху у пословима, зато што је то противно њеној природи. Њено биће жели другима добра и она не тражи да буде срећнија од других. Такође, ЉУБАВ СЕ НЕ ГОРДИ, ни речју ни делом. Она делује кришом, обазирући се где се и шта корисно може учинити, и ако нађе, чини то без буке и показивања.Надувеност је својствена за страсну љубав, која допушта много шта несмотрено, поступа ватрено у уверењу да је све што од ње проистиче прекрасно и код других треба да изазива само задивљеност, похвалу. Зато се она у све меша са својим расуђивањем, и иза себе не оставља ништа сем пометње. А љубав се не шепури, НЕ НАДИМА СЕ као мехур, који је пун своје празнине. Она не мисли за себе да је боља од других, већ размишља понизно. Љубав НЕ ЧИНИ ШТО НЕ ПРИСТОЈИ, не гади се и не гнуша ничега што је на добро ближњега. Учиниће све да помогне, чак и ако буде приморана да доживи нешто лоше и срамотно. Попут родитеља који се, ма како да су мудри и красноречиви, ипак не стиде да се заједно са децом играју и тепају, и нико ко их гледа неће то осудити, него ће чак и похвалити. ЉУБАВ НЕ ТРАЖИ СВОЈЕ, јер љубљени за њу представља све, и она сматра да јој је срамота кад не може њега да избави од срамоте. Љубав се НЕ РАЗДРАЖУЈЕ и не огорчује неуспехом својих настојања или када доживи нешто непријатно од онога коме пружа љубав. Блажени Теодорит пише да „ако се од некога доживи и нешто мучно, треба то великодушно подносити.“ Љубав НЕ МИСЛИ О ЗЛУ, и никако ни не помишља да би у поступцима љубљенога било нешто зло. Она у злу не види зла. Сама не чини ништа лоше и ни од кога не подозрева према себи ништа лоше. Такође љубав НЕ РАДУЈЕ СЕ НЕПРАВДИ, А РАДУЈЕ СЕ ИСТИНИ, тј. не радује се када други страдају од било каквог моралног зла, а радује се због оних који напредују у врлинама. СВЕ ПОКРИВА добром речју и односом: и увреде, и огорчења, и грехове, и недостатке вољених.СВЕ ВЕРУЈЕ , шта год љубљени каже, чак ни не сумњајући да би он могао рећи лаж. СВЕМУ СЕ НАДА и никада се не зауставља ако наиђе на неуспех, већ изналази нове начине за чињење добра. Не очајава ако љубљени пристане уз нешто лоше, него очекује од њега промену набоље. СВЕ ТРПИ , то јест ведро трпи непријатности и све напоре радо подноси, имајући само један циљ – учинити добро љубљеноме. И НИКАД НЕ ПРЕСТАЈЕ, остајући постојана и непоколебива, и не слаби чак и кад од вољенога претрпи неку увреду, пошто не може да га мрзи ма шта да се деси. Таквим је бојама божанствени апостол Павле осликао безмерну лепоту истинске љубави.

[Иван Ивковић]

http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+1/1289518/%D0%A2%D0%B2+%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0...%D0%BA%D0%B0%D0%BE+%D1%81%D0%B0%D0%B2+%D0%BD%D0%BE%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%BD+%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%3A+%D0%92%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D1%82%D0%B0+%D0%88%D0%B5%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%9B.html

 

Волети другог човека значи и разумети га, а свакако и – опраштати му. Није, додуше, лако волети човека онаквог какав јесте, али само ако будемо у стању да га не само прихватимо већ и да га заволимо управо онаквог какав јесте, подстаћи ћемо га да буде онакав какав може да буде.

...

Сва достигнућа модерне технике, као и модерне медицине, учинила су живот, а сигурно и смрт, тежим и мучнијим. Само „воља за смисао“ може да нас учини одговорним и тада тек спремним да помогнемо и себи и друштву.

...

У самоћи човеку се отвара пут у сопствену дубину, и ако он успе да сиђе у њу без страха и зазирања, вратиће се обогаћен на површину и тек тада, када је открио своје Ја, имаће отворен и прави пут према ближњем, према Ти.

Извор: http://www.mudrosti.org

[Иван Ивковић]

http://www.vectoropenstock.com/blog/enchanting-fantasy-worlds-by-flavio-bolla/

 

“Усамљеност је тиха, мирна смрт пре смрти, која је обавезна судбина сваког човека, која је за грешнике, за робове света љута. У усамљености се у људском уму постепено бледе утисци које су на њега оставили предмети света, и ум постепено губи своју везу са светом. Он на свет гледа као из оностраног, загробног света…”

св. Игњатије Брјанчанинов

[JESSY]

[Иван Ивковић]

http://agentur-focus.de/en/fotografen/florian-manz/portfolio/

 

Поука старца против унинија

 

Један брат, савладан тугом, упита старца: "Шта да радим старче, јер ме стално наговарају помисли - у погрешно време си постао монах и за тебе нема спасења?"

На то му старец одговори:

"И сам знаш брате да, иако не можемо да уђемо у земљу обећану, корисније нам је да своје кости оставимо у песку, него да се вратимо у Египат*."

 

*Овде се под Египтом подразумева земља греха.

 

Духовни луг, Глава 208.

[Arsenija]

Поука старца против унинија

Kako prepoznati depresiju

Različiti ljudi depresiju doživljavaju različito, ali ipak se mogu izdvojiti simptomi koji su karakteristični. Depresija je bolest raspoloženja koja zahvata i telo i misli. Najlakše je prepoznati depresiju kroz osnovne simptome, a značajno je napomenuti da je potrebno da simptomi traju najmanje 2 nedelje ili duže.Treba napomenuti da depresija može biti blaga, umerena, teška i teška sa psihotičnim elementima. Osnovne simptome čine:

·       Nedostatak životne radosti ili smanjenje uživanja u mnogim aktivnostima u odnosu na period pre pojave bolesti;

·       Osećaj tuge ili žalosti. Osoba se nekada oseća vise praznom nego tužnom, ili navodi da je istovremeno i tužna i prazna;

·       Bezvoljnost, kao gubitak interesa za hobije i sve drugo u čemu je osoba ranije uživala;

·       Niska energija i brzo umaranje;

·       Strah se javlja kod mnogih, najčešće vezan uz misli kako će se nešto loše da se dogodi;

·       Smanjenje sna, najčešće kao nesanica i rano buđenje, ali i kao pojačana potreba za snom;

·       Razmišljanje o samoubistvu i smrti uopšte;

·       Teškoće u donošenju odluka;

·       Oštećena koncentracija i pažnja;

·       Smanjeno samopouzdanje i samopoštovanje;

·       Osećaj krivice, bezvrednosti i bespomoćnosti;

·       Stalne fizičke smetnje kao glavobolja, probadanja, vrtoglavica, hronični bolovi, usporenost u kretanju;

·       Razdražljivost;

·       Nemogućnost opuštanja;

·       Gubitak ili povećanje telesne mase.

Depresija je u velikom broju slučajeva povezana sa osećanjem strepnje koja može biti vrlo uznemirujuća i oneposobljavajuća, i kaže se da depresija i anksioznost idu ruku pod ruku. Depresija se može kriti ogrnuta strepnjom, ali i nekim drugim nespecifičnim telesnim simptomima, kao što su glavobolje, bolovi u drugim delovima tela koji nemaju organski uzrok, vrtoglavice ili zaokupiranost telesnim bolestima, smetnje disanja, gastrointestinalne smetnje tipa “nervoza želuca” ili zatvor, zloupotreba alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci. Može se reći da je depresija bolest sa mnogo lica, i tada govorimo o tzv. “maskiranoj depresiji”.

Depresija takođe može biti jedna strana medalje tzv. bipolarnog poremećaja raspoloženja, koji se manifestuje izmenom maničnih i depresivnih faza. To je bolest sasvim druge prirode, te se njene terapija i tok znatno razlikuju.

Depresija je često udružena sa telesnim bolestima i nepovoljno utiče na njihov tok i ishod. Američka asocijacija za srce npr. predlaže da se depresija uvede kao nezavisni faktor rizika za razvoj kardiovaskularnih bolesti.

Kako se depresija leči?

Najvažnije je znati da lečenje postoji i da je uspešno u velikom broju slučajeva. Lečenje podrazumeva primenu lekova-antidepresiva i psihoterapije.

 

http://savetovaliste.nshc.org.rs/depresija.htm

[Иван Ивковић]

Ау @@Arsenija, па ја сам по овом опису симптоматичан не две недеље негоooxoxoxo... О, да, да...

 

Мада ми психолози нису открили ништа нарочито. Кажу: "Иди дружи се, проводи се" и тако то... :774236lrsdhmiw4r:

[Иван Ивковић]

Riblja Čorba - Ostalo je ćutanje

 

[JESSY]

Није само савршена љубав недостижна човеку, већ и савршено знање. Једно дело, које изгледа да се чини из најбољих побуда, често може да има нежељене, чак рђаве последице, јер средство или начин на који је оно изведено, није био добар или је једноставно био погрешан за дотични случај. Често слушамо да се неко правда тиме да је имао добру намеру. Али, то није довољно. У животу видимо пуно оваквих грешака. Зато човек који љуби Бога, треба Њему и да се обраћа да га Он упути, и да непрестано у себи ослушкује глас Божији. Практично, то се овако врши: сваки хришћанин, нарочито епископ или свештеник, кад треба да донесе неку одлуку која би била у складу са вољом Божијом, треба да се најпре одрекне свога знања, претпоставки, жеља и планова, те да се, слободан од свега "свога", са будном пажњом у срцу помоли Богу. Прву мисао која му се јави у души после ове молитве он треба да прими као откривење свише.

 

старац Софроније

[Иван Ивковић]

...сваки хришћанин, нарочито епископ или свештеник, кад треба да донесе неку одлуку која би била у складу са вољом Божијом, треба да се најпре одрекне свога знања, претпоставки, жеља и планова, те да се, слободан од свега "свога", са будном пажњом у срцу помоли Богу. Прву мисао која му се јави у души после ове молитве он треба да прими као откривење свише.

 

Бићу толико слободан да ово назовем још једним примером синхроницитета.    8086.gif
Недавно ме је привукао баш овај спис светог старца Софронија. Лепо делује али сам изузетно уздржан кад је практична примена у питању. Волео бих да некако још више сазнам о овој теми.
Посебно ми је добар утисак оставио и следећи део текста.

 

 

Када ово духовно занимање - тражење Божије воље преко молитве - упражњава неко ко нема довољно искуства и који не може поуздано " по укусу" да разликује деловање благодати од утицаја страсти, нарочито гордости, неопходно је да се обрати своме духовном оцу , и , све док од њега не добије савет, треба да се строго придржава правила: "Не примај и не одбацуј!".

 

"Не примајући" - хришћанин осигурава себе од опасности да демонско деловање или наговарања узме за Божанска, и на тај начин навикне себе да "поклања пажњу духовима варалицама и демонским учењима", и да демонима одаје поклоњење које доликује Богу."

 

"Не одбацујући", - човек избегава другу опасност, наиме да Божанско деловање припише демонима и на тај начин упадне у грех "хуле на Духа Светога", као фарисеји који су изгоњење ђавола од стране Христа приписивали "сили Велзевула, кнеза ђаволског".

...

Способност савршенијег познања воље Божије кроз молитву је редак дар, који се стиче дугим трудом и великим искуством у борби са страстима, после многих и тешких демонских искушења са једне стране , и уз велику Божију милост, са друге стране. Но усрдна молитва за помоћ свише - подједнако је потребна свима нама , како старима тако и младима, ученим и неуким , онима који имају власт као и потчињеним , очевима и деци. Старац је упорно истицао да сви без изузетка, независно од свог положаја, друштвеног статуса и узраста, увек и у свему и по свом умењу, треба да се моле Богу да их Он уразуми, да би на тај начин што више довели у склад свој пут са путевима воље Божије, све док не достигну савршенство.

 

O poznanju volje Bozije - prep. Starac Sofronije.pdf

[Иван Ивковић]

http://www.k-istine.ru/orationem/orationem_prayer_book-01.htm

Sv.Ignjatije B.

"Ako u psalmopojanju koje se vrši glasno, ustima, nema pažnje, ako je ono rasejano, što je neodvojivo od telesnih delatnika koji ne vode računa o umu, onda ono deluje na dušu veoma slabo, površno, i donosi rod saobrazan tom delovanju. Stalno i mnogo psalmopojanje veoma često rađa sumnju i sve što uz nju ide. "Mnogi", govori shimonah Vasilije, "bez opitnog umnog delanja, pogrešno misle da umno delanje priliči jedino bestrasnim i svetim ljudima. Zbog toga, a i zbog toga što se, po spoljašnjoj navici, drže samog psalmopojanja, tropara i kanona, oni počivaju u tom svom spoljašnjem moljenju. Oni ne shvataju da su nam takvo moljenje pevanjem oci predali samo za jedno određeno vreme, zbog nemoći i detinjske slabosti našeg uma, da se malopomalo obučavamo i ushodimo na stepen umnog delanja, a ne da do smrti ostajemo u psalmopojanju. Ima li šta detinjastije od onoga kada pročitamo ustima našu spoljašnju molitvu, i onda se potpuno predamo našem radosnom mišljenju da radimo nešto veliko i tešimo sebe samim brojem molitava, i time hranimo unutrašnjeg fariseja!"