Пастирски однос Православне Цркве према особама са хомосексуалним склоностима

[Volim_Sina_Bozjeg]

Pala priroda će za neke biti kobna,jer će iz nje ući i u pakao. Ne razumem kako ne sagledavamo posledice našeg stanja, naše realnosti, već se tu pravimo pametni da li je homoseksualnost nekakva priroda koju je Bog stvorio... neće baš biti tako.

 

Čovek ima svakakve nagone i strasti od rodjenja pa naovamo... menjamo li se? Ja ne bi poručivao ništa bratu ,koji je uvideo ko je ali mislim da ga neko preterano vuče u kandže lakomislenosti trenutnih zadovoljstava i propadljive "ljubavi".

 

Ja se sad vraćam svojim grehovima i moliću se naravno da ih ne ponavljam (teško je nije bitan kakav greh svaki traži pokajanje)

[Milan Nikolic]

Барем док куцаш можеш бити пажљивији.

[Панарет]

Хвала вам за учествовање на теми, баш сте се расписали, пуно тога је важног речено

 

Ја не знам шта је етиологија  хомосексуалности, а извесно је да то није код сваке  особе исто. Као што сам рекао, она код мене заиста није била ствар избора. Као што свако од вас има "спонтан" хетеросекуални нагон, такав је и хомосексуални нагон код мене. Мислим да је Владета Јеротић лепо објаснио нека питања у својим чланцима о хомосекуалности. Али такође мислим да би требало да се држимо пре свега Јеванђеља и живота, наука итекако зна да буде  аутистична и тенденциозна. У сваком случају-да ли су узроци пренатални, интраутерини, из периода ране социјализације (до 3. године) -није кључно јер сам се ја нашао пред затеченим стањем.

 

Након различитих унутрашњих борби које су се често додиривале са неурозом (јер није баш лако бити хомосекуалан и искрен хришћанин, као што још много тога није лако другим  хришћанима), дошао сам до спознаје да хомосексуална склоност није грех или је то невољни грех за који у коначници није одговорна сама особа. То није ни болест у смислу да сам због тога имао других менталних проблема,  хомосекуалност није нарушавала стабилност мог психичког живота. Рећи ћу такође још нешто, донекле смело-након разних опита и покушаја разне врсте схватио сам да је хомосексуалност немогуће преобразити у хетеросекуалност, барем у случају мог "подтипа" -апсолутно никада нисам осетио ни најмању физиолошку склоност према женском полу, нисам имао никакав сан који би укључивао хетеросекуални однос, најискреније-никада се нисам окренуо за девојком на улици или на плажи. Данас више не посматрам своју секуалност као демонско присуство у мени, напросто сам је прихватио као део мене али не пристајем на њене захтеве. Потискујем је у смислу учења Цркве о уздржавању од грешних помисли која се односи и на хетеросексуалне хришћане. Заиста, она ми као таква не представља проблем да осетим благодат након молитве, Причешћа или кад већ то Господ одлучи, као што је случај и са другим хришћанима. Хомосекуалност ми није препрека ни за развијање врлина и љубав према људима и наравно према Господу.

 

То је било о самој склоности. Када је реч о понашању, мислим да је хришћанин који је хомосексуалних склоности дужан да се труди да живи у уздржању. То стварно није једноставно, зато што то није једноставно ни хетеросекуалним особама и Црква то тражи само од оних који су се определили за монашки подвиг. Али ипак успевам. Мислим да би људи који су у мојој ситуацији, код којих је хомосексуалност нешто што нису бирали и што не могу изменити најсмисленије да размисле да живот проведу у молитви, односно да се замонаше. Наравно, то није довољан разлог за то, потребно је да пронађу да их такав живот у целости  аутентично изражава , да не буде да су на то на неки начин били приморани. Блиско ми је ово што је написао @@Александар Милојков, о механизмима и Циљу...Ја исто тако размишљам...Иако би моја ситуација могла заиста изгледати као један неправедан чин Бога према човеку - није тако! Када се она схвати и прихвати као спасоносни Крст може бити поље велике благодати, коју можда никада не бих искусио да се нисам суочио са њом.

 

 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Када се она схвати и прихвати као спасоносни Крст може бити поље велике благодати, коју можда никада не бих искусио да се нисам суочио са њом.

 

Nasledili smo palu prirodu, manifestuje se različito, homoseksualnost je takodje nasledjena (greh)odnosno ti nisi imao izbora,kao što nismo ni mi imali izbora.

 

Rodjenje u Hristu je nešto sasvim drugo! Brate puno vere i puno sreće.

[Aquilius Cratus]

Od prvog post koj je temu otvorio u skladu sa naslovom, pastirski odnos crkve prema homoseksualcima, doslo se do kvantne fizike, elektrona, epistemologije, duhovnih vizija i svega ostalog sto nije tema. Bar se neke stvari na ZRU nikad ne menjaju.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Od prvog post koj je temu otvorio u skladu sa naslovom, pastirski odnos crkve prema homoseksualcima, doslo se do kvantne fizike, eloktrona, epistemologije, duhovnih vizija i svega ostalog sto nije tema. Bar se neke stvari na ZRU nikad ne menjaju.

Tako strogo usmerena tema je isuviše profi. 

[Arsenija]

Одговор лежи у човековој суштини.

Čovek samo srcem dobro vidi,suština se očima ne da sagledati.

LJubav je suština.Bog nas voli i nikome ne daje krst koji ne može da ponese.Treba pojednostaviti stvari.Svi treba da budemo kao deca.

P.s.Da li se osećaš kao muškarac ili kao žena u duši?Mislim na transeksualizam. :.mislise.
Medicina još nije otkrila mehanizam ali je interesantan intauterini razvoj ploda....

[Александар Милојков]

Хвала вам за учествовање на теми, баш сте се расписали, пуно тога је важног речено

 

Брате, теби хвала велико на овој теми и на оном што си нам посведочио. Мени лично ће ово много значити када је ова проблематика у питању. Сматрам да сви о овоме морамо много да научимо, а поготово они који су у позицији да воде бригу за спасење других.

 

Бог нека те чува. Свако ти добро желим. 

[БРЂАНИН]

Ево један занимљив прилог теми из дневника Оца Шмемана:

Четвртак, 3. новембар 1977.

Јуче сам у граду ручао са Н. Жалио се на срце, дијабетес; жалостан почетак краја. Мислио сам о сатрашујућем терету хомосексуалности: Пруст, Жид, Џулијен Грин, итд. Толико људи наоколо говори: овај терет, ова траума, ова неуроза долази од одбачености, од одвојености од друштва, од неопходности да се човјек крије, да лаже, итд. То је вјероватно дјелимично истинито. али само дјелимично - а то није оно што је заиста битно. Жид је, на примјер, превазшао то негирање и натјерао је људе да га прихвате. Мислим да је битан осјећај ћорсокака, неутољиве жеђи која не може да се преобрази у живот. На крају се увијек налази не само зид, него и огледало. У палом свијету, све уско сексуалне ствари су ружне, изопачене, сведене на оно приземно. Код "нормалног" људског бића, постоји барем моћност да се ружноћа преобрази, и тиме и уништи. За хомосексуалце ова могућност, ово обећање, овај позив, ова врата - не постоје!

Али ако је хомосексуалност девијација, деформација, одакле онда долази, како до ње долази, и зашто не може да се промијени? Не знам нити једну
научну теорију о томе, али претпостављам да све оне проблеме своде на биологију, или друштво, тј. на вањске узроке. Мени се чини да је коријен овог проблема духовне природе: ради се о суштинској недефинисаности свега у палом свијету. Једна абнормалност порађа другу у овом свијету искривљених огледала - у овом случају, пад породице, пад саме представе о сексу, тј. о односима између мушкарца и жене. Пад и мајчинства, пад, коначно и љубави саме у њеном тјелесном и тиме сексуалном изразу. На једном нивоу, хомосексуалност је мјешавина страха и гордости; на другом, ероса и заљубљености у себе. Није случајно да је уобичајена карактеристика хомосексуалаца њихова егоцентричност (не неопходно себичност), пренашлашена брига за себе, па чак и када је овај егоцентризам праћен неограниченом радозналошћу и отвореношћу према животу (као што смо видјели у случају Жида). 

[Панарет]

Много волим проту Шмемана али ми није најјасније шта је хтео да каже...Можда зато што ово није цео исечак из Дневника?

[БРЂАНИН]

То је све што је Прота рекао. Барем у верзији објављеној/преведеној на српски. Оригинал је опширнији колико знам.

Не знам на шта мислиш да није јасно..

Можда се сјећаш да је негде Шмеман рекао да човјек који је у потпуности задовољан овим ”природним” животом, и који у себи нема неке носталгије за Пуноћом, за Царством, тешко да може бити Хришћанин...

Мислим да мисли на то...

Живи био!

[Дијана.]

Bez obzira na raspravu o etiologiji - koliko je u pitanju biološka nužnost ili ne - čovjek je slobodno, svjesno biće, i može da vlada svojim nagonima, ako to želi. (Ja smatram da je koncepcija koju su nametnula američka naučna udruženja laž za potrebe finansijski i politički moćnog gej lobija, i da su Frojd i Vajninger dovoljno objasnili biološke i psihološke osnove čovjekove seksualnosti. Takva promjena koncepcija bolesti je opasna, jer je bila uvod u skorašnje ublaženje definicije pedofilije kao sklonosti, a ne poremećaja, što za cilj ima dekriminalizaciju te pojave). U psihologiji su i uzroci žestokog otpora, prezira i agresivnosti uslovno rečeno normalnih prema tim ljudima. Naravno da je svaka agresivnost prema bilo kom ljudskom biću za apsolutnu osudu i neprihvatljiva. Za hrišćane nezamisliva, koji treba da se bore protiv svog grijeha, a ne tuđeg. 

 

Ali na stranu sve to - tim ljudima je stradanje u životu zagarantovano. I ako se usude da obznane tu svoju tajnu i ako ne obznane, kad žive u strahu i bez dostojanstva - prirodno je da želim da sam ja -ja i da želim da budem slobodan ili bar bezbjedan u tome što sam. Ja zamišljam da je taj život, ako ga podrede toj svojoj duševnoj i tjelesnoj strasti - pravi pakao i najcrnja robija. Živjeti u strahu, vječitoj sumnji u samog sebe, nesigurnosti, strahu od osude i prezira od porodice, prijatelja do ljudi uopšte, potrebi da se samoizoluju u geto sebi sličnih - i nikad da ne budu dostojanstveni, nikad srećni, nikad potpuna ljudska bića, nego samo parcijalna, čitavo bogatstvo ljudske ličnosti žrtvovano samo jednom njenom aspektu.Može se uporediti sa bilo kojim društvenim normama zabranjenim ljubavnim odnosom, koji je zasnovan na ludoj strasti - npr. ljubav nečija prema nekome koji nije, neće ili ne može biti slobodan da je uzvrati ili slobodno uživa - a pritom to je normalni, heteroseksualni odnos, i čak postoji ljubav - to je stradanje i žalosno ropstvo. Ne radi se o "pravu na romantičnu ljubav" - to je smiješno, i to je mit koji nam se nameće preko medijske industrije. Do prije 100 godina uglavnom je ideja romantične ljubavi bila prisutna u književnosti - zašto - zato što su većina ljudi živjeli sasvim fino i bez nje, i porodica je bila mnogo stabilnija. Koji procenat heteroseksualnih živi romantičnu ljubav, i koliko vremena svog života? I šta je ona osim zaljubljenosti? - Ništa. Je li ona sama po sebi sreća? - Nije.

 

Kad već osobi koja je usljed bioloških, psiholoških i socijalnih okolnosti svog života došla do takve sklonosti slijedi patnja - zar nije plemenitije i čovjeka dostojnije, odbaciti taj jaram, to ropstvo, taj strah, i reći sebi - jeste, imam tu sklonost, ili tu strast, ali to nisam ja, ili bar nisam samo to - moj život i moje bitisanje mora imati i druge sadržaje, i neki smisao. Pa zato pripadamo vrsti koja se zove čovjek razumni, bili vjernici ili ateisti, ili pagani, ili gnostici ili šta već... Nismo životinje ni zvijeri.

 

Za hrišćanina su stvari u pogledu ove teške situacije mnogo jasnije i jednostavnije. On zna porijeklo strasti i grijeha, i odlučan je da im ne robuje. On je najljepši primjer kako je vjera dar - "vjera tvoja spasla te je".

[ПиП]

Ево после свега прочитаног чини ми се да може да се направи оваква градација:

 

- Имати хомосексуалне склоности које су изражене у самој палој природи тог појединца - није грех.

 

- Прихватити палу природу уопште не само по питању хомосексуалности и не тржити бољу т.ј. Царство Небеско - грех је.

 

- Апологирати грех и наметати то мишљење другима у које се скоро увек мора умешати и хула на Бога - сатанизам је.

 

То је неки мој закључак.

[Milan Nikolic]

@@Панарет,

 

Твој проблем није толико страшан. Треба да се молиш да те Бог не уведе у већа искушења таквог типа.

 

Корисно би било да се јави неко као ти али са много већим искушењима. Неко са искушењима - при чему се спотиче - попут вл.Василија Качавенде.

 

Управо таква особа може да покрене суштинска питања - како се ишчупати из таквог стања. Осим гладовања и молитве, треба указати на теолошке разлоге који ће изградити чврст став да се живи изван тог греха.

 

Неком је довољна претња паклом, грижа савести према моралу итсл. Међутим, шта конкретно значи западати у такав грех и у било какав блуд? Који су разлози за подвиг из теолошке перспективе?

 

Можда ће одговор на такво питање много више помоћи трудбеницима. Видимо да читава васељена и све Цркве имају такав проблем.

 

Већ дуже време тражим текст од светог Григорија Ниског, спис: О девичанству. Надам се да у њему има теолошких аргумената у вези нашег питања, на шта је указао вл.Атанасије Јевтић. Ако неко зна где наћи тај текст - на интернету - молим да то јави.

[Никола Ђоловић]

Покушаћу да направим критички осврт након свега, али верујем да те је мој текст између осталог и инспирисао да поставиш тему јер си је видим рекламирао на свом профилу. Поздрав. Имаш подршку. Мене су иначе линчовали за овај текст. 

 

http://upodobljavanje.wordpress.com/2013/12/01/%d0%be-%d1%85%d0%be%d0%bc%d0%be%d1%81%d0%b5%d0%ba%d1%81%d1%83%d0%b0%d0%bb%d0%bd%d0%be%d1%81%d1%82%d0%b8/