Апел за помоћ

[sekastarča]

8086.gif

Андреа В.    13 July at 13:21

Aleksandrino stanje se pogorsava,jako joj je lose i njeno zdravlje vise nije ni malo naivno.Pomozite nam da ona ode na transplataciju.Posaljimo je po njen zivot koji je ceka,a za to smo joj potrebni MI..

Molimo sve ljude dobre volje da nam pomognu sto je pre moguce..

Posle Azuriranja SMS Servis je ponovo u Funkciji..Molimo vas da svojim prilozima pomognete nasoj Alesandri

Hvala vam puno..

STRANICA ZA UPLATU..

http://andrea-vujevic.webs.com/stranicazauplatu.htm

Kupite 1 Lek za Aleksandru..CEna SMS poruke za 1 lek iznosi 50 dinara..

[sekastarča]

pravilaa

Eво још једне приче, коју сам нашла не форуму:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,1590.0.html

поставио је свештеник Иван!

а желим да је поклоним Јелени!!!

                smej.gif

                smej.gif

                  smej.gif

Милостива врана

Пре неколико година објавио је један господин, познат по својој честитости и истинољубивости, причу о врaни коју је посматрао на свом имању. Jедна је врана долазила свакога дана по неколико пута пред кухињска врата да ту нађе какву храну. Кад што за јело нађе, она то не поједе, већ однесе у врт иза овећег жбуна.

Могло се помислити како то носи својим младим враницама, али пошто је било рано с пролећа, кад птице своје птиће још не излегу, то је она јело морала неком другом односити. Тек када се пети, шести пут врати, она онда поједе ако још што нађе.

Господина је изненадило и заинтересовало понашање ове вране, па је почео да је прати. Иза жбуна нашао је једну болесну врану, која није могла летети да сама себи тражи храну. Тој болесници носила је милостива врана те понуде. И као што рекох, сама није хтела ни залогаја окусити докније првио своју болесну другарицу наситила. Ја не знам шта ћете ви рећи на то, ал' ја ову врану више поштујем него понеког богаташа који седи на нагомиланом благу, и невољном брату неће ни од сувишка свога да помогне. А гле ове вране, она је прво невољницу намиривала, па тек онда на себе помишљала.

Јова Јовановић Змај

https://www.pouke.org/news.php?do=view&id=4144&cid=0

[sekastarča]

301

[ZELJKO P.]

[sekastarča]

kolo2

Нешто ћемо да променимо за ову дечицу!!!    :cheesy:

[ZELJKO P.]

SVETOGORSKI MONAH TIHOVATELJ

Tihovatelj umno zbori,

On se Hristu za nas moli.

Miomiris svuda širi,

iz oka mu suza viri.

Bog to stvori.On sve voli.

Tihovatelj Hristov biti...

Ko tu čežnju može skriti?

Sve nas uči, osveštava,

voli i usinovljava.

Klizi suza - al sve vidim,

ljubit bližnje se ne stidim;

Boga Milog, Hrista Slatkog,

celog ovog veka kratkog. “

idea

[sekastarča]

О ЗАДУЖБИНАМА И ЗАДУЖБИНАРИМА

Прича о безумном богаташу (Јев. по Луки, чл. 21, 16-24)

У једног богатог човека роди њива. И мишљаше у себи

говорећи: Шта ћу чинити јер немам у шта сабрати своје

љетине?

И рече: Ево шта ћу чинити! Развалићу житнице моје и начинићу веће и ондје ћу сабрати сво жито моје и добра моја. И казаћу души својој: Душо имаш многа добра сабрана и за многе године, почивај, једи, пиј и весели се.

Али Бог му рече: Безумниче, ову ноћ тражићу душу твоју од тебе, а што си припремио – чије ће бити?

Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.

По свој земљи српској трају спомени оних који не текоше само себи благо, већ се богатише Богом. То су задужбинари, а задужбина је све оно добро које се, из љубави према Господу, уради за народ и ближње. Први и највећи задужбинари су владари и потоњи светитељи светородне лозе Немањића.

Кад би неким чудом престале да постоје Немањићке задужбине, ми би смо остали без себе. Како би се препознали без Студенице, Милешеве, Хиландара, Жиче, Грачанице, Дечана, Пећке Патријаршије, Раванице, Манасије, Каленића и свих иних, разасутих по целој земљи српској. Дела која се зидају и раде, не из гордости и моћи, већ Господу у славу, и народу на корист стварају благост, која пада на душу народну а мила је Богу.

Сви потоњи угледали су се на најбоље, на Немањиће.

У времена мирна и ратна, у године гладне и године родне, зидали су Срби вековима и то претраја и оста.

Нису задужбине само цркве и манастири, већ и болнице, домови за сирочад, школе, путеви, чесме. Задужбина је и лепа реч, утеха, помоћ ближњем. Свако добро које се уради за друге, из љубави према Богу.

Задужбину није лако градити, велика је то жртва, а на жртву се приноси оно што се највише воли, најдрагоценије, јер жртва је израз љубави.

И тако до дана данашњег. Светлећи нам кроз тмину, задужбине, као крајпуташи, обележавају епохе, говоре и уче нас и упућују на добра дела.

Последњих педесетак година мало је задужбина. Ктитора није било, и није смело да их буде, а онда је опет просијала на нас благост наших предака и Српство тражи и налази своју душу.

Сведоци томе су задужбине које се граде.

Многа велика и мала, подједнако Богу мила дела, настају трудом, даром или прилогом верујућих, добрих људи.

Св. владика Николај је говорио да Срби не читају Јеванђеље редовно у својим домовима, као што то раде неки други народи, али је реч Јеванђеља уткана и испричана кроз задужбине, иконе, болнице, школе, цркве, чесме, књиге, песме и приче, и кроз свако добро дело.

Сваки је дар, од срца дат, драгоцен. Две удовичине лепте, та два мала новчића, пред Господом беху веће од великих прилога, јер они даваху од сувишка, а она даде све што је имала.

Данас је род српски као та удовица из Јеванђељске приче. Велики и моћни имају и од сувишка дају, размећући се показаним доброчинством, а Српство прилаже своје две

лепте, даје све што има и гради ко може, други резбаре, клешу, пишу, сликају или прилог страдалну браћу дају и отварају им домове и срца.

Као што старац Варлаам каже: "Једини пратиоци душе на онај свет јесу дела човекова, било добра, било зла. Све оно што је човеку било мило и драго оставља га и окреће се од њега, само дела његова, сва до једнога, иду са њим".

Јер речено је: "По делима нашим ће нас познати".

На св. Александра Невског

лета Господњег 1995.

hvala јашадр за линк http://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/proza/rmisev-price_c.html#_Toc412818120

[sekastarča]

О ЗАДУЖБИНАМА И ЗАДУЖБИНАРИМА

Прича о безумном богаташу (Јев. по Луки, чл. 21, 16-24)

У једног богатог човека роди њива. И мишљаше у себи

говорећи: Шта ћу чинити јер немам у шта сабрати своје

љетине?

И рече: Ево шта ћу чинити! Развалићу житнице моје и начинићу веће и ондје ћу сабрати сво жито моје и добра моја. И казаћу души својој: Душо имаш многа добра сабрана и за многе године, почивај, једи, пиј и весели се.

Али Бог му рече: Безумниче, ову ноћ тражићу душу твоју од тебе, а што си припремио – чије ће бити?

Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.

По свој земљи српској трају спомени оних који не текоше само себи благо, већ се богатише Богом. То су задужбинари, а задужбина је све оно добро које се, из љубави према Господу, уради за народ и ближње. Први и највећи задужбинари су владари и потоњи светитељи светородне лозе Немањића.

Кад би неким чудом престале да постоје Немањићке задужбине, ми би смо остали без себе. Како би се препознали без Студенице, Милешеве, Хиландара, Жиче, Грачанице, Дечана, Пећке Патријаршије, Раванице, Манасије, Каленића и свих иних, разасутих по целој земљи српској. Дела која се зидају и раде, не из гордости и моћи, већ Господу у славу, и народу на корист стварају благост, која пада на душу народну а мила је Богу.

Сви потоњи угледали су се на најбоље, на Немањиће.

У времена мирна и ратна, у године гладне и године родне, зидали су Срби вековима и то претраја и оста.

Нису задужбине само цркве и манастири, већ и болнице, домови за сирочад, школе, путеви, чесме. Задужбина је и лепа реч, утеха, помоћ ближњем. Свако добро које се уради за друге, из љубави према Богу.

Задужбину није лако градити, велика је то жртва, а на жртву се приноси оно што се највише воли, најдрагоценије, јер жртва је израз љубави.

И тако до дана данашњег. Светлећи нам кроз тмину, задужбине, као крајпуташи, обележавају епохе, говоре и уче нас и упућују на добра дела.

Последњих педесетак година мало је задужбина. Ктитора није било, и није смело да их буде, а онда је опет просијала на нас благост наших предака и Српство тражи и налази своју душу.

Сведоци томе су задужбине које се граде.

Многа велика и мала, подједнако Богу мила дела, настају трудом, даром или прилогом верујућих, добрих људи.

Св. владика Николај је говорио да Срби не читају Јеванђеље редовно у својим домовима, као што то раде неки други народи, али је реч Јеванђеља уткана и испричана кроз задужбине, иконе, болнице, школе, цркве, чесме, књиге, песме и приче, и кроз свако добро дело.

Сваки је дар, од срца дат, драгоцен. Две удовичине лепте, та два мала новчића, пред Господом беху веће од великих прилога, јер они даваху од сувишка, а она даде све што је имала.

Данас је род српски као та удовица из Јеванђељске приче. Велики и моћни имају и од сувишка дају, размећући се показаним доброчинством, а Српство прилаже своје две

лепте, даје све што има и гради ко може, други резбаре, клешу, пишу, сликају или прилог страдалну браћу дају и отварају им домове и срца.

Као што старац Варлаам каже: "Једини пратиоци душе на онај свет јесу дела човекова, било добра, било зла. Све оно што је човеку било мило и драго оставља га и окреће се од њега, само дела његова, сва до једнога, иду са њим".

Јер речено је: "По делима нашим ће нас познати".

На св. Александра Невског

лета Господњег 1995.

Хвала јашадр за линк http://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/proza/rmisev-price_c.html#_Toc412818120

[sekastarča]

0203_cool :cheesy: 0110_hahaha 0110_hahaha srcee srcee srcee srcee srcee srcee srcee srcee srcee srcee srcee

'''Срео сам на улици веома сиромашног заљубљеног младића.

  Шешир му је био стар, капут похабан,

  вода му је улазила кроз ципеле,

  а звезде кроз душу.''

                                Виктор Иго

                            француски књижевник

                              (1802 - 1885)

                    ''Ризницо добра, уризничи добро у срцу моме''

srcee srcee srcee srcee srcee srcee srcee srcee srcee srcee srcee srcee srcee srcee srcee srcee srcee srcee srcee

[Цвеле1993]

Ко се руга сиромаху, срамоти створитеља његова (Приче Сол. 17, 5)

Онај ко се сиромаху руга, тај не схвата да смо сви гости на овоме свету и да ништа не припада нама, и да је због тога сиромах блаженији од богатог, јер је мање тога позајмио од Бога.

[ZELJKO P.]

facenew22222222

[ZELJKO P.]

[ZELJKO P.]

http://s5.tinypic.com/1zvdgzo_th.jpg

Clanak iz Pravoslavlja broj 1029

[ZELJKO P.]

postojil mogucnost, da se napravi neki broj pomocu koga bi bila prikupljana pomoc za Mitru i dijecicu, ko god da nazove skine mu se jedna marka, ja mislim da bi svako imao tu jednu marku. 4chsmu1

crosseo crossrc

[ZELJKO P.]

Милостива врана

Пре неколико година објавио је један господин, познат по својој честитости и истинољубивости, причу о врaни коју је посматрао на свом имању. Jедна је врана долазила свакога дана по неколико пута пред кухињска врата да ту нађе какву храну. Кад што за јело нађе, она то не поједе, већ однесе у врт иза овећег жбуна.

Могло се помислити како то носи својим младим враницама, али пошто је било рано с пролећа, кад птице своје птиће још не излегу, то је она јело морала неком другом односити. Тек када се пети, шести пут врати, она онда поједе ако још што нађе.

Господина је изненадило и заинтересовало понашање ове вране, па је почео да је прати. Иза жбуна нашао је једну болесну врану, која није могла летети да сама себи тражи храну. Тој болесници носила је милостива врана те понуде. И као што рекох, сама није хтела ни залогаја окусити докније првио своју болесну другарицу наситила. Ја не знам шта ћете ви рећи на то, ал' ја ову врану више поштујем него понеког богаташа који седи на нагомиланом благу, и невољном брату неће ни од сувишка свога да помогне. А гле ове вране, она је прво невољницу намиривала, па тек онда на себе помишљала.

Јова Јовановић Змај