Апел за помоћ

[ZELJKO P.]

Porodica-krst i snaga Pravoslavlja(Stefan Rajcic)

Прича о два брата

Два брата, један ожењен, други неожењен, имали су фарму чије је плодно тло давало обилну летину. Пола је жита припадало једном брату, а друга половина другом.

На почетку је све било добро.

Потом би се ожењени брат ноћу повремено будио од сна и мислио:

- То није право. Мој брат није ожењен и добива половину урода са фарме. Са мном је жена и петоро деце и тако сам осигуран за своју старост. Али, ко ће се бринути за мог брата кад остари? Он мора много више ставити на страну за будућност неголи што то чини сада.

С тим би мислима устао, прикрао би се кући свога брата и истресао би врећу жита у братову житницу.

Неожењеног брата почеле су салетати исте такве мисли. Повремено би се будио од сна и говорио би:

- Ово једноставно није поштено. Мој брат има жену и петоро деце, а добио је половину урода са земље. Ја не морам никога прехрањивати осим себе. И је ли стога праведно, да мој брат, чије су потребе очито веће од мојих, добије тачно толико колико и ја?

Тада би устао из кревета и однео пуну врећу жита у житницу свог брата.

Једне ноћи обојица су устала из кревета у исто време и наишли су један на другога с врећом жита на леђима. Много година након њихове смрти прочула се та вест. И кад су људи хтели подићи храм, изабрали су место на којем су се два брата сусрела, јер у месту нису могли наћи светије место од тога.

[ZELJKO P.]

"Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпоина прославља се 9. септембра по новом календару 21. септембра  Рођење твоје, Богороди".

О, многожељна и дугочекана

Плачем од Господа Дево исплакана

Телесни Храм бићеш Духа Пресветога

Мајком ћеш се звати Слова  Превечнога.

Пламеном купином назвали су Тебе

Јер Божански огањ примићеш у себе

Горећеш од огња, но сагорет нећеш

Носићеш плод златни, и свету донећеш

Носилица Оног, који небо носи

Коме цело небо похвалу узноси

С Тобом ће се звати чудо од чудеса

Ти ћеш носит небо шира од небеса

Скупља си нам Дево, од драгог камења

Јер си људском роду источник спасења

Зато нек Те слави васиона цела

О, Пресвета Дево, о грлице бела

Цар небесни жели у свет овај доћи

О, капијо красна, кроз Тебе ће проћи

Кад порастеш, Дево, родићеш нам Христа

из Твога ће тела сунце да заблиста.

  Свети Владика Николај

[ZELJKO P.]

"ПРСТ БОЖЈИ Не сведочи лажно(9 заповест Господња) !" - једна прича -

Аутор Бранислав Вујин. Написано датума: петак, септембар 24, 2010 у 12:11 по подне

Прст Божји

Не сведочи лажно!

(9 заповест Господња)

Лето је. Тек зора забеласала, а Миљко Станић, из Лепојевца, већ уранио, сео на троногу столицу и, обувајући нове, вуницом ишаране чарапе и добро од блата истресене опанке, нешто крупно размишљао...

А и не размишљао, кад се спрема у окружни суд, да заклетвом докаже, како је његова њива, звана "у потоку" већа за читавих десет бразда, но што је у истини. Лажном заклетвом он ће данас од свога рођеног брата Раденка одузети неколико стопа земље.

Да увећа њиву била му је давнашња жеља, али за то треба да се криво закуне. Није лако да'нути криво душом ни за читаво имање, а некмоли за неколико бразда.

— Ето, пуна је кућа деце, све једно другом до ушију — размишљао је Миљко обавијајући кајише око ноге — а земља је иста, не увеличава се. Оно што сам ја наследио има се делити на шест мојих синова. Шта ће сваки добити? — Ништа, шаку јада. А много треба. Дације су велике. Порез, прирез и трошкови из дана у дан расту. Није лако ни наслеђену земљу сачувати. Овако се не може више. Ради поштено, па ништа. Е вала ћу и ђаволу мало запалити свећу, да ако пође на боље.

— Мој брат узео, чово, жену масанку, па сад има много више земље од мене. Неће му се ни познати ових десет стопа земље, а мени је заувар. Он има само једно дете. За њега биће доста, предоста.

Обузет оваквим мислима, Миљко је изашао пред кућу, где га је очекивала вредна домаћица са пуним вргом свеже воде и чистим убрусом. Жена му поли, а он, заборавивши чак и да се прекрсти по обичају, испљуска се на двоје на троје неколико пута по лицу и отре убрусом.

— Шта је теби, човече — примети му домаћица — ти од јутрос као да ниси Божји ? Зар идеш на тако далеки пут и заборављаш да се прекрстиш ?! — То ти не слути на добро. Знаш ли како твој покојни бабо, Бог да му душу прости, увек говораше: "кад се умиваш никад не заборави да се прекрстиш и кажеш: Боже помози..." Он је, докле год је жив био, тако радио, па му је навек кућа певала.

— Море жено, гледај ти свој посао, одврати јој мргодно Миљко, немој ми ту поповати. Твоја је памет к'о у ћурке. Ваљда нећу још и тебе слушати.

На лицу му се видела решеност на све. За жену је то био знак да ћути, иначе би зло прошла. И она је заћутала.

Пошто се сасвим опремио, метнуо је у џеп од фермена пљоску препеченице, без ње нигде не иде, а за појасом заденуо у крупици груду земље од праве његове њиве. Кад се буде заклињао, он ће мислити на ову земљу за појасом и тврдиће, да је заиста то његова земља, те ће му у неколико бити истинита клетва. Спремио се да и Бога, који свачије и најтајније мисли зна, слаже!

И нокте је пустио, да му израсту, па кад буде ставио три прста на свето јеванђеље, он ће га само ноктима додиривати, а чим изађе из суда нокте ће одсећи и сав грех отићи ће од њега. Ово је чуо од чувене, старе картаре, Дуде циганке.

Путовао је дуго, али у суд је стигао на време. Баш кад је судски служитељ отварао велика врата на судском здању, Миљко се прикучивао улазу и заједно са раније дошлом групом сељака ушао у предсобље судско. Сео је у један кутак. Парничари, сведоци, адвокати, адвокатски писари готово су без престанка долазили. Ускоро ће судски распуст, па свако жели да дотле сврши парницу.

Било је ту свакојаких људи. На по неком се лепо види да никад није долазио на судски праг. Бојажљив је, све се склања у крај, сваком који носи капут скида понизно капу. А на неком се јасно чита да је чест посетилац суда. Разговаран, слободан, готово разуздан од слободе, баш као у сеоској механи.

Са једном групицом сељака уђе у судску чекаоницу и брат Миљков, Раденко. Морао је и он доћи на рочиште. Миљка подиђе нека језа, срце поче силније куцати, а пробуђена савест стаде га корити: "Не парничи се с братом... не куни се криво — грехота је, не дај душу ђаволу... приђи брату, измири се и братски пољуби, па идите заједно кући..."

Али истог часа неки други унутрашњи глас му говораше: "Не детињи се, какав мир, каква заклетва, каква душа, све је то ништа. Приграби што више земље, гледај да се богатиш и уживаш — то ти је овога света..."

Час по час би електрично звонце зазвонило, а судски служитељ улазио у заседање и излазећи, са врата, позивао поједина лица.

Тек око десет часова пре подне дошла је на ред Миљкова парница.

— Браћа Станићи, из Лепојевца, — викну служитељ и пређе очима све у чекаоници — брже овамо.

Миљку се окрете чекаоница, ноге му се скратише, нешто му застаде у грлу. Поче се искашљивати.

— Улази кад ти говорим — викну му осоро служитељ — шта се скањераш ваздан?

Једва доклеца до врата. Унутра улазаше заједно са братом. Брат му успут добаци: "позеленио си као гуштер, хоћеш туђу земљу... не да Бог."

Само ово неколико пркосних речи биле су довољне, да Миљка свега испуне мржњом. Сваки му је дамар задрхтао. Онај стари, вековни, српски инат замрачи му савест и он се реши, да се освети брату и криво закуне.

Претседник суда дуго је говорио о важности заклетве. Напоменуо је, да кривоклетника земаљски закони терају на робију, Божја правда на оном свету спрема вечне муке. Прст Божји јавља се на невиној деци кривоклетниковој, а проклетство иде чак и до десетог колена. Али Миљко, обузет мржњом, није појимао ове страшне речи. Он је чуо само звук речи, а смисао је био далеко од њега, јер све његове мисли беху заузете пакошћу на брата свога.

— Ја ћу се... овај... заклети... то је моја земља — промуца Миљко, а руком се пипну за земљу у појасу.

— Добро, онда метни три прста на свето јеванђеље — заповеди претседник — и говори за мном.

Миљко је понављао речи што је претседник говорио. То су биле речи, што леде срж у костима. Али их Миљко све до краја изговори.

Суд је на основу заклетве донео пресуду, да десет стопа земље, око којих се парниче Браћа Станићи, припадну Миљку.

*********

Приближавало се подне.

Најстарији син Миљков, младић од 17 година, отишао да види, шта му раде два млађа брата код стоке на сеоској утрини. Тамо их затекне око једне гранате, коју је војска, што се ту чешће вежбала, изгубила. Ни слутили нису, да је граната неиспаљена.

Један брат је ударио ушником своје сикирице у гранату, а она је врхом све више улазила у земљу. И најстаријег брата је занимало ово, па се сагнуо и посматрао шта раде браћа. Наједанпут граната страховито груну, земља се запуши, задими се и одјекну врисак најмлађег брата...

Кад су дојурили околни чобани пред њима се указала језовита слика. Место три жива бића лежала су три унакажена леша. Два старија брата била су мртва. Распрсла граната разнела им лице. Најмлађем однесена десна рука, али је био у животу, тешко је дисао.

Брзо су нађена кола и пренети кући.

Писка и нарицања ојађене мајке и запевка родбине разлегала се долином Лепојевца... Све живо искрено је жалило ову добру децу.

* *

Одмах иза суда Миљко се кренуо на пут. Журио да час пре стигне кући. Успут је исекао нокте и бацио у реку, преко које је прелазио, мислећи, да ће река са њима однети и његов грех.

Сунце га у теме жеже, а са чела кипти зној... Тежињава кошуља припила му се уз леђа. Неки терет притискао му душу, али се надао, да ће се разгалити чим дохвати свога Лепојевца и види пуну кућу веселе дечице.

После дугог заморног путовања приближио се селу. Са једног брежуљка посматрао је своју њиву, коју је сада кривоклетством увећао. Кућа му је необичнија изгледала. Као да је видео неки свет око ње сакупљен. Али рачунао је, да је то због свечаника — бели четвртак по Тројицама — па свет у Лепојевцу не ради, но се овде онде скупља.

Један Лепојевчанин пројури поред Миљка на коњским колима, погледа га чудно, али му ништа не рече. Тешко му беше да он буде гласник несреће. Миљку се учини загонетно понашање овога човека. Сену му кроз главу, да се већ није чуло за његову лажну клетву, па се од њега склањају као од губавог. То му је тешко пало. Лакше би му било да тамнује на робији и носи гвожђе на ногама, но да га се цело село клони и, на њега пружа прст. Помисао, да и ово може бити још га више растужи.

Сада се већ био доста приближио кући. Неко нарицање га трже из размишљања и он ослушну од куда то долази. Оцени, да је ту око његове куће. Али се није могао домислити ко је у његовом комшилуку могао умрети. Јутрос је све здраво и живо оставио. Наједанпут нека страшна слутња прожма га свега, а кроз главу му као усијана игла пројури мисао: да се не буде каква несрећа десила у његовој кући. С почетка малакса, по том доби приток снаге и појури што брже може. За неколико тренутака стигао је кући.

Неочекивани и ужасни призор указа му се пред очима. На одру лежаху оба мртва сина, а крај њих нарицаше мати. То га толико потресе и скрха да дуго није могао до речи доћи. Само се бусао у прса и као ухваћена дивља звер жалосно цичао.

Прве речи беху му:

— Убице!... крвопије!... ко ми уби децу?! Осветићу се ја... овамо оружје!...

Закрвављене очи, разбарушена коса и безумне речи одаваху човека са поремећеним умом. Једва су га уверили, да је ово случајна несрећа и задржали, да не учини какво зло.

Дуго се грувао, чупао косе и крештећим гласом нарицао.

За то време његов брат Раденко одјурио је колима у варош за лекара, како би се спасао бар живот трећег детета.

Кад је прошао први најјачи удар жалости, Миљко се мало примирио. Тада су му тек у појединостима испричали несрећни догађај. Суза сузу му је престизала. Хтео је извадити убрус из појаса, да обрише лице од суза, али место убруса извади крпицу са грудом земље. Кад смотри земљу, понова зајеца и полете умрлим синовима. Стаде их безумно грлити и љубити њихова онакажена лица. Сад му пуче пред очима, ко је њихов убица. Гушећи се у покајничким сузама тихо нарицаше: "Децо... синови, узданице моје... опростите оцу вашем, највећем грешнику под капом небесном... Ја, кривоклетник, ја сам ваш убица... Ви сте невине жртве мога греха".

Присутни, чувши исповест кривоклетника задрхташе од тешког греха Миљкова и овако брзе, неочекиване казне Вечног Правосуђа, а шапат оде од уста до уста: Ово је прст Божји.

Љуб. М. Богићевић

[ZELJKO P.]

Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu za djecu s posebnim potrebama, otac jednog od učenika podijelio je s prisutnima priču koju neće zaboraviti nitko tko je tada bio prisutan tom događaju.

Zahvalio je školi i njenom predanom osoblju, te nastavio:

"Ukoliko nije ometana vanjskim utjecajima, sve što priroda stvori je savršeno kreirano. Ali moj sin Siniša ne može naučiti sve one stvari koje mogu druga djeca. Nije u stanju razumjeti i napraviti sve ono što i njegovi vršnjaci. Gdje je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom sinu?"

Svi prisutni su utihnuli.

Otac je nastavio:

"Vjerujem da se, kada tjelesno i mentalno invalidno dijete, poput mog Siniše, dođe na svijet, prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dijete."

Potom je nastavio priču.

Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gdje su neki dječaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali nogomet.

Siniša je upitao oca:

"Što misliš, tata, da li bi me pustili da igram s njima?"

Sinišin otac je znao da većina dječaka ne bi željela da netko kao Siniša igra u njihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu značilo da mu dozvole da zaigra, i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni osjećaj pripadnosti i samopouzdanja, uvjerenje da ga društvo prihvaća unatoč njegovom invaliditetu.

Sinišin otac je prišao jednom od dječaka pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) bi li i Siniša mogao zaigrati s njima.

Dječak se u nevjerici okrenuo prema igralištu i rekao:

"Znate što, gospodine, mi gubimo s 4 : 1, a bliži se i kraj drugog poluvremena. Pa, ..., može, nek igra za našu ekipu, pokušat ćemo ga postaviti na poziciju lijevog beka."

Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmjehom obukao dres svog tima.

Otac ga je ozaren gledao s majušnom suzom u oku i osjećajem rastuće topline u grudima.

Dječaci su mogli jasno vidjeti i osjetiti sreću ovog čovjeka, ganutog oca koji radosno gleda kako je njegov sin primljen u njihov tim. Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne brze kontre, ali je još uvijek gubila sa dva gola razlike.

Siniša je pokrivao lijevu stranu terena. Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio u euforičnom raspoloženju jer je dobio priliku da bude u igri, na travnatom tepihu; razvukao je osmijeh od uha do uha, dok mu je otac mahao s tribine.

U samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo s 4 : 3! Sada, s jednim golom u minusu, smiješila im se prilika za eventualno izjednačenje u dodatnom vremenu od 5 minuta.

I zaista, dosuđen je penal za Sinišin tim i dječaci su se dogovarali tko će ga izvesti. Netko je imao ideju da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu!? Na opće iznenađenje - Siniši su ipak dali loptu!

Svi su znali da je to bila nemoguća misija, jer Siniša nije ni znao ni mogao ni pravilno šutirati, a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana. Ipak, kad je Siniša stao iza lopte, protivnički golman je, shvativši da Sinišina ekipa svjesno riskira poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu, odlučio baciti se na pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu.

Siniša je uzeo zalet, zamahnuo i ... traljavo zakvačio loptu, koja je polako krenula ka suprotnoj stativi. Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično riješena, jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla sustići. Međutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše:"Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni!!! Trči, trči, i pukni je u mrežu!"

Nikada prije u svom životu Siniša nije toliko brzo trčao. Uspio je, jedva, stići do nje prije nego je završila u gol-autu.

Doteturao se i širom otvorenih očiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi što će dalje. Svi povikaše: "Šutni je, šutni je u gol!"

Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje snage, kao u nekom deliriju, nekako umirio loptu, zahvatio je unutrašnjom stranom stopala i ... i smjestio je u mrežu!

Muk, ... , a onda provala ... prasak - svi skočiše:

Siniša, Siniša, bravo, Siniša!'

Zajapurenom i preneraženom Siniši priskočiše svi suigrači, grleći ga, ljubeći ga i slaveći ga kao heroja koji je spasio svoj tim od poraza.

"Tog dana ...", završavajući svoju priču s drhtajem u glasu potreseni otac, dok su mu suze kotrljale niz lice, "... dječaci obiju ekipa donijeli su komadić prave ljubavi i humanosti u ovaj svijet."

Siniša nije preživio do slijedećeg ljeta. Umro je još iste zime, nikada ne zaboravivši da je bio heroj, da je zbog toga njegov otac bio presretan i pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka, grlivši ga i plačući od sreće!

Izvor priče:

http://hakave.org/index.php?option=com_content&view=article&id=6404%3Ajedna-ivotna-pria&catid=44%3Aprilozi-graana&Itemid=82%EF%BB%BF

slava3

[ZELJKO P.]

DANAS JE KRSTOVDAN

Тропар Часном Крсту, глас 1.

Спаси Господе народ Свој и благослови наслеђе Своје, даруј победу свим Православним Хришћанима над њиховим противницима, и сачувај Крстом Твојим народ Твој.

Кондак, глас 4.

Узнео си се на Крст Својом вољом, истоименоме Твоме новом становништву (Хришћанима) милости даруј, Христе Боже. Развесели силом Твојом благоверни и христољубиви род наш, даруј му победу над непријатељима, јер имамо Твоје оружје у свету, непобедиву победу Крста.

ДАНАС СЕ ПОСТИ НА ВОДИ.

КО СЕ КРСТОМ КРСТИ, ТАЈ НА КРСТОВДАН ПОСТИ.

СРЕЋАН ВАМ И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕН ПРАЗНИК!

[ZELJKO P.]

Drage braco i sestre,

nasa situacija je vise nego ocajna,jer nemam vise djeci sta da dam da jedu-jedu bundave kao da su svinje.Na moju veliku zalost i tugu ja moram ovako da se obratim,dok ovo pisem suze mi same teku niz lice.Ima li neko da pomogne,nama ne trebaju kule i gradovi,nama treba malo...samo da prehranimo nasu djecu?!Zar nema vise Srba Pravoslavaca i Svetosavaca da se bore za Srpsku djecu i njihovo prezivljavanje???

[DYNABLASTER]

jel ima komsija u blizini ili ljudi kojima bi trebala vasa pomoc, mogu deca i Vi da radite sitne poslove i da zaradjujete za hleb, a to je dovoljno za pocetak, a i tako se stice dobra kondicija umesto ovog tipkanja na kompjuteru, pricam i iz sopstvenog iskustva jer i ja vise sedim za kompjuterom mesto da radim malo pravi posao, al evo krecem sad u akciju deljanja drveta i pravljenja lepih zvucnika 319.gif

a od fakulteta nema neke vajde, osim sto moze da se nauce neke stvari, ali iste te stvari i jos vise moze da se nauci u sopstvenoj organizaciji, ja sam studirao dva fakulteta pa sam pametniji samo to sto sam naucio da sam mogao jos vise da naucim van fakulteta, ali i to je neko iskustvo , tako da za skolovanje nema brige, mnogo pogresnih stvari se uci na fakultetima i svako treba da uci ono sto voli i sta ga zanima, tako ce najvise nauciti

[ZELJKO P.]

Dragi brate,

nazalost ni mi od nasih diploma nemamo nista,idemo radimo fizicke poslove kad ima gdje da se radi,ali je problem sto cesto puta nam taj rad nije placen,a od rijeci zahvalnosti se ne moze da jede i zivi.Pomognemo i komsijama,ali to je malo da se prehrani sestoclana porodica,to su sezonski poslovi koji su par dana u mjesecu,ali i toga je sve manje.Sto je najzalosnije,ovdje i kad radis nisi siguran da ce ti biti placeno...Nismo mi ljencuge,hocemo da radimo,ali,nazalost,nema posla...Zivimo na pola hektra  zemlje,proljetos smi posijali bastu,ali su silne kise padale i sve je unisteno,tako da krompira,luka,pasulja nema ni za lijeka...sve treba da se kupi,a novaca nema-a djeca traze...Dnevnica je nekih 10eura,a metar drva 30 eura,zima ide-kako?

70zfof0qsamomolitva

[ZELJKO P.]

Анђеле Христов, чувару мој свети и покровитељу душе и тела мога, опрости ми све што згреших у данашњи дан, и избави ме од сваког лукавства непријатељског ми противника, да не бих никаквим грехом разгневио Бога мог, но моли се за мене грешног и недостојног слугу, да ме покажеш достојна доброте и милости Свесвете Тројице, и Матере Господа мога Исуса Христа, и свих светих. Амин.

[JELENA]

Braco i sestre, vidite kako se ovi ljudi pate oni nemaju para da kupe brasna, budimo ljudi pomozimo im koliko toliko ali da je od srca, organizujmo nesto. Zalosno je da voliko ljudi ulazi i cita a niko nema barem jedan evro, 1 kilogram brasna, oni ne traze pare, oni traze hranu, i rado bi radili. Ako ima neko na ovom forumu okolina Samca, Brckog, Modrice, a da zna gdje bi se mogo posteno koji dinar zaradit nek javi ovim ljudima,  hvala

[ZELJKO P.]

Једног дана, жена са уморним изразом на лицу, са сетом у очима ушла је тихо у једну радњу.Замолила је на каси да јој дозволе да узме на вересију неколико намирница.Трговац је дошао и почео објашњавати како они не могу давати ствари на вересију.Сасвим тихо жена се почела правдати, имамо седморо деце а муж ми је тешко болестан и не може да ради.Немамо једноставно прихода сада тренутно, а да им је храна потребна за децу.

Трговац ју је дрско погледао и рекао, молим вас напустите радњу, ми немамо овде ништа за вас, не дајемо намирнице на вересију.У том тренутку један човек који је стајао у реду на каси рече: шта год она треба дајте јој, ја ћу платити.

Када је то чуо шеф радње запита жену: имате ли листу намирница, шта вам све треба? Она тихо одговори:да имам.Дајте ми тај листић, ставићемо на вагу и колико год да је папир тежак, ја ћу вам дати у намирницама.

Жена отвори торбу, записа нешто на папир и даде трговцу.Спуштене главе, положи папир на вагу.Трговац а и човек који је желео платити њене намирнице погледаше у чуду.Вага се спуштала и спуштала до самог краја.Не могу да верујем рече трговац.Почео је стављати намирнице на другу страну ваге, али никако да превагне, папир је још увек бивао тежи.Стављао је све више и више намирница и на крају није више било места, али никако да превагне један папирић.

Напокон, љут и изнервиран трговац узе папир, да види шта пише.Запрепастио се када је видео да то није била листа са намирницама, него молба упућена Исусу Христосу.

На папиру је писало: Драги Боже, ти знаш моје потребе и ја препуштам све у Твоје руке.

Трговац је ћутећи покупио намирнице и пружио жени.

0102_laugh

[мирођија]

                kriminalac

[pokajnik83]

Како сазнајемо:

Томица Милосављевић је одобрио помоћ државе за Маријану Главоњић, али акција се и даље наставља, јер је Маријани потребан новац за боравак у Италији и опоравак после трансплантације.

Зато бих замолио све људе добре воље да и даље врше уплате и шаљу СМС поруке следеће садржине:

Укуцати MG и послати на 6890 (цена поруке 100. динара)

Хвала!!!

[pokajnik83]

Желео бих овом приликом испред организатора да се захвалим свим учесницима хуманитарног турнира ''Помоћ за Маријану Главоњић'' и свима Вама који сте на било који начин помогли Маријани у њеној животној утакмици.

Победник турнира је екипа ''КМФ Ушће 21. блок''

II место ''Ветерани Партизана-Сласт''

III место су поделиле екипе ''Академије фудбала Београд'' и екипа ''Диско Х''

Захваљујемо се и балону ''Леон'' са Церака каи и телевизијама ''СОС канал'', ''ТВ Спектрум'' и ''АртТВ'' које су целу манифестацију испратиле.

[ZELJKO P.]

Куд год Срби ходили,

Па се Богу молили,

Свуд су добро стизали,

И с песмом се враћали.

Кад се нису молили,

Са пута су сходили,

И дуго се лутали,

И с плачем се враћали.

Што год Срби творили,

Па се Богу молили,

Свуд су срећни бивали,

И сложно су певали.

Кад се нису молили,

Вратове су ломили,

Па су горко плакали,

Душмани се смејали.

Кад су Срби зборили,

Па се Богу молили,

Братски су се сложили,

Браћом су се словили.

Кад се нису молили,

Зле су речи зборили,

Зборили с лупњавом,

Враћали се с кукњавом.

Помол'мо се браћо и ми,

Да се срби сложе сви,

Куд ходили ходили,

Што творили творили.

Што зборили зборили,

Да би Бога молили,

Да их Бог благослови,

Својом децом ослови