Апел за помоћ

[ZELJKO P.]

                            POD IKONOM SVETOG SAVE

Bolna leži dobra majka,

ne silazi s odra svoga,

udovica j' dece ima,

jedno manje od drugoga.

Druga nema,-dece ima,

za decu bi život dala,

ali ako dušu pusti,

šta će,šta će deca mala?

Mrak bi bio,ali nije:

bolesnici više glave

kadioce tiho gori

pred ikonom Svetog Save.

Il' je zebnja,il' je strava,

il' je slutnja,il' što više?...

oko majke deca s' kupe,

majka vrlo brzo diše.

Ponoć kuca,deca blede,                                                            0110_hahaha

najstariji i najjači,

kad otare suze svoje,

tare suze svojoj braći.

Majka b' htela decu spasti

od zla što se na njih sprema,

htela bi im nešt ka'zti,

ali glasa više nema.

Ko bi znao misli njene,

ko bi znao njene muke!

Najstariji sinak priđe

i ledne joj ljubi ruke.

Ti poljupci daše snagu

dahom mlade duše zdrave,

majka diže ruku nagu

ka ikoni Svetog Save.

"Znaš li šta bi htela reći?"

to govori,ruka pada:

oko staje,srce staje,                                                            70zfof0qsamomolitva

ali jošte ima nade.

Ima nade u prvenca,

da će znati,da će hteti-

"Razumem te,majko draga,

i držaću u pameti.

U grud'ma će moji živet

Mis'o tvoja,tvoja želja,

ja ću vodit' braću svoju

putem ovog svetitelja.

Okaljat' nam obraz neće

ni sto ljudi,ni sto beda,

shvatićemo,pamtićemo

da smo srpske majke čeda."

Ove reči zamedljaše

gorki pehar zadnjeg časa:

na ustima bolne majke

blag se osmeh zatalasa.

Kadioce zatrepeta

pred ikonom Svetog Save

deca stoje,cvet do cveta-

venac oko mrtve glave.

                                Jovan Jovanović Zmaj

[ZELJKO P.]

http://sphotos.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs591.snc3/31169_118969938131234_100000546842190_208389_2602173_n.jpg

borba za veru...Sv.Vladika Nikolaj

0205_whistling

[Милан Меденица :)]

а фали још 50000 ајвара ... (половина минимално потребне суме) ...

Еее, како те паре не дадоше они што су ћерки славили 18. рођендан... Вероватно би се и тад провлачили по новинама, али за много бољу и вреднију ствар!

word. 0102_laugh

[Рончица]

а фали још 50000 ајвара ... (половина минимално потребне суме) ...

Еее, како те паре не дадоше они што су ћерки славили 18. рођендан... Вероватно би се и тад провлачили по новинама, али за много бољу и вреднију ствар!

Мислим, њихов новац - њихова ствар, само ми паде у очи да се цифре подударају.

[ZELJKO P.]

"Зато плачем мој Предраги Спасе,

Вјечност ми јe кратка за плакање,

Волио бих и у паклу бити,

Само Срби да сe Богу врате”

[ZELJKO P.]

Чедо моје, ти си Српче

А Србство је благо наше;

То нам благо преци славни,

Крвљу својом сачуваше.

... У вери смо били јаки,

И сред среће, и сред зала —

Православна вера света,

Она нас је одржала.

Са

велике, тврде вере,

Чедо моје, драги сине,

Поникоше у Србинству

Многе

свете задужбине.

Споменици то су дивни,

Што и данас светло сјаје,

И

сведоци тврде вере

За све србске нараштаје.

Име србско — чедо моје!

Име

слатко, Србу драго,

То је бисер скупоцени,

Највеће нам наше благо.

За

мило нам име србско,

Дедови нам крвцу лише,

Те нам светло србско име,

У

аманет оставише.

[ZELJKO P.]

Bogorodicaaaaaa

PRESVETA BOGORODICE, MOLIM TI SE, ČUVAJ MOJE ĆERKE I SINOVE, OTERAJ SVAKI STRAH, TUGU I BOL OD NJIH, BUDI IM U POMOĆI U ŠKOLI I U SVAKOM ČASU,  MOLIM TI SE, ZA NJIHOVO ZDRAVLJE I ZDRAVLJE SVE DJECE, PODARI NAM MIR, MOLIM TI SE .

bleh           

:bla:

[ZELJKO P.]

ОЖИВЕЛО МРТВО ЧЕДО

Весна је све време трудноће, а већ се ближио термин да роди, била веома

напрасита и зловољна. Сваки добронамеран савет других жена да се треба

пазити, одбијала је љутито говорећи да она то и сама зна. Муж јој беше

миран човек и сматрао је да је њено такво понашање, вероватно због

трудноће. Мислио је да ће се она примирити после порођаја. Пре него што

је затруднела, редовно је ишла у цркву. У време трудноће престала је да иде

у цркву, престала је да пости чак и по ублаженом правилу. Престала је да

се моли својој омиљеној светитељки, Светој Петки. Побожна свекрва

забринуто је посматрала понашање своје снахе Весне и молила се Мајци

Божијој да као брза помоћница и сада притекне у помоћ. Плашила се да

било шта каже својој снахи, већ је све своје наде положила на Мајку

Божију. Свекрва је ћутала плашећи се да снаха не оде и да им кућа тако не

запусти.

Умоле муж и свекрва Весну да се одазове на преглед ултразвуком, да

се и они и доктори увере да је са дететом све у реду. Она пристине, али под

условом да иде сама. Преглед је трајао кратко, а Весну као гром погодише

речи лекара, који јој, због њене набуритости, саопшти помало љутуто:

- Плод је мртав. Мораш хитно на операцију да не би наступило тровање.

Наста комешање и брзо уписивање података. Весна најпре стајаше као

укопана, а онда поче да се опире и виче да то није могуће, да је сигурно у

питању грешка... Међутим, брзо се увери у сурову истину, па замоли лекаре

да је пусте да мало изађе на ваздух да се прибере.

Изашавши напоље она похита у оближњи храм посвећен Св. Петки.

Ушавши у храм стаде пред велику икону, поклони се и целива, па заплака.

Не беше никога у храму и то би јој драго због тога. Хтела је да буде сама, да

се у тишини помоли Богу, Мајци Божијој и Светој Петки. Јецала је

плачући, осуђивала себе што је престала да се моли, што је престала ићи у

цркву, што је престала да пости. Тражила је од Бога опроштај што је

роптала када је остала трудна, што се са свима свађала, инатила, што је

родитеље своје цвелила и била им непослушна. Сећала се сада многих

својих грехова и губитак детета доживљавала као праведну Божију казну.

То што није имала љубави према своме нерођеном детету, видела је као

главни разлог његове смрти. Чинило јој се да више ни она не заслужује да

живи. Гризла ју је савест и сада се разбуктала љубав према томе мајушном

створу у њеној утроби, коју је она учинила гробом детињим. Горко

плачући молила се Светој Петки да умоли Господа да јој оживи чедо.

Обећавала је да ће се променити и оставити зао пут којим је до тада ишла.

- Св. Петко, рече жена, ти можеш да умолиш онога у чијој је руци

све, који не живог може да оживи, који је васкрсао Лазара, који од камења

може створити нове људе, молим те учини да ова моја утроба оживи, да

моје чедо, које је умрло због мојих греха оживи, а ја ћу га Теби, Боже,

посветити, трудићу се да будем бољи човек, да заповести Твоје спасоносне

вршим. Молим Ти се, Св. Петко, заступај ме и моли Господа, и Пресвету

Мајку Богородицу, да се смилују мени грешној. Ти им можеш прићи ближе

и моје молбе изнети. Св Петко, немој ме оставити, него као што свим

женама увек брзо притичеш у помоћ, тако и мене избави!

Наслони, Весна, своје лице на икону и обли је сузама. Изнемогавши од

плача и уздисаја, она задрема. Кад, одједном, радосно скочи, готово врисну:

- Оживело је! Слава ти Боже! Слава ти Боже! Слава ти Боже! Заигра

дете у њеној утроби. Стави руку на трбух да види да ли је то истина, и беше

истина!

Скочи и брзо оде у амбуланту. Лекар се спремао да заврши радни

дан, али она га мољаше да је опет прегледа. Овај пут она тако умиљато

мољаше, да доктор реши да јој испуни жељу и да се и сама увери. Стави је

на апарат и онда узвикну:

- Ама шта је ово?! Па дете је живо. Позва брзо колеге. А Весна говораше:

- Чудо се десило. Помиловао ме Бог. Након неколико дана родила је здраву

девојчицу. Крстили су је након двадесет дана, а Весну више нико није

могао да препозна. У цркву је ишла редовно, у кући је неговала слогу и

љубав. Стару свекрву је почела звати мајком, а ова је и даље склапала руке

на молитву Богу, који свагда милује и прашта покајаној деци својој.

„И тражићете ме, и наћи ћете ме, кад ме потражите свим срцем својим“

(Јер. 29.13).

Слава Ти Господе и хвала на свему!

[ZELJKO P.]

Stvari nisu uvijek onakve kao što izgledaju

Аутор Наташа ИС ХС. Написано датума: Среда, јун 30, 2010 у 4:26 по подне

Dva putujuća anđela zaustavila su se jednom pred kućom bogate porodice da bi prenoćila. Porodica, međutim, nije udovoljila njihovoj želji da prespavaju u sobi za goste. Umesto u gostinjsku sobu, smjestila ih je u malu sobu u hladnom podrumu.

Kada su ujutru raspremili krevete, stariji anđeo ugledao je rupu u zidu i popravio je. Tada ga je mlađi anđeo upitao zašto je to učinio, a stariji je odgovorio: "Stvari nisu uvek onakve kao što izgledaju."

Slijedeće noći anđeli su došli u vrlo siromašnu kuću. Ljubazni domaćin i njegova žena podjelili su sa njima svoju večeru, dozvolili im da prespavaju u njihovom krevetu, da se dobro naspavaju i odmore. Kada je svanulo, anđeli su zatekli domaćina i njegovu ženu u suzama. Njihova jedina krava, čije im je mlijeko bilo jedini izvor prihoda, ležala je mrtva na njivi.

Mlađi anđeo bio je istinski bjesan i pitao je starijeg kako je mogao to da dozvoli: "Prvi domaćin je imao sve, a ti si mu ipak pomogao. Drugi domaćin ima vrlo malo i uprkos tome nas je ljubazno primio, nahranio, čak nam dozvolio da prespavamo u njegovom krevetu, a ti si dopustio da njegova jedina krava umre."

Drugi anđeo je na to opet odgovorio: "Stvari nisu uvek onakve kao što izgledaju. Kada smo bili u hladnom podrumu, primetio sam da je u onoj rupi u zidu bilo zlato. Pošto je domaćin bio vrlo pohlepan i nije bio voljan da deli svoje bogatstvo, ja sam popravio rupu zato da ne bi mogao da nađe to zlato. Prošle noći, kada smo spavali u domaćinovom krevetu, anđeo smrti došao je po njegovu ženu. Dao sam mu kravu umesto nje."

Stvari nisu uvek onakve kao što izgledaju. Ponekad se ne odvijaju onako kao što bi trebalo. Jedino je potrebno vjerovati u to da je svaki takav događaj prednost. Neki ljudi brzo dođu u naš život i brzo odu iz njega... Neki ljudi nam postanu prijatelji i dugo ostanu u našem životu... Ostave lijepe tragove u našim srcima... I nikada više nismo potpuno isti kao što smo bili, jer smo upoznali dobrotu!

Juče je istorija. Sutra je zagonetka! Danas je :bla:. Život je nešto posebno... Živi i uživaj u svakom trenutku! Tačno sada - neko je vrlo ponosan na tebe, neko misli na tebe, neko brine o tebi, nekome nedostaješ, neko želi da razgovara s tobom, neko ti je zahvalan za pomoć, neko želi da te drži za ruku, neko ti želi svako dobro, svu sreću, neko želi da ga pronađeš, neko slavi tvoj uspjeh, neko želi da ti pokloni nešto, neko vjeruje da si ti njegov dada, neko te voli, neko se divi tvojoj snazi, neko misli na tebe i smješka ti se, nekome je potrebno tvoje rame…

[ZELJKO P.]

ЕТО ЧИЈЕ СЕ МОЛИТВЕ ЧУЈУ НА НЕБЕСИМА +++

Аутор МИРОСЛАВ ТОМИЋ.

Једна стара легенда јасно нам казује како су понекад бесплодне наше молитве.

Давно-давно живео је један свети старац, који се много молио и често туговао због грехова људских. И чудио се зашто тако бива да људи у цркву иду, Богу се моле, а живе лоше. А и греха нема мање... Једном је с таквим мислима утонуо у сан. И као да га је светозарни ангел, обгрливши га крилом, подигао високо-високо изнад земље... Што су се више пели, све слабије и слабије су се чули звуци са површине земље. Замукли су људски гласови, утихнуле песме, граја, сва бука метежног световног живота. Тек повремено однекуд су допирали хармонични, нежни звуци - као неке далеке лауте.- Шта је то? – упита старац.- То су свете молитве, - одговори ангел, - само се оне овде чују!- Али зашто се тако слабо чују? Зашто их је тако мало? Зар се сада не моли сав народ у храму?...Ангел га погледа, и лице му беше тужно.- Желиш да знаш?... Гледај…Далеко доле видео се велики храм. Чудесном силом отворио се његов свод и старац је видео све што се дешавало у њему. У храму је било много људи, велики хор стајао је на клиросу, а у олтару - свештеник у пуној одежди. Текла је служба. Каква служба - било је немогуће рећи, јер се ниједан звук није чуо. На левом клиросу чтец је нешто читао, брзо-брзо је цоктао и померао усне, али речи отуда, навише, нису долазиле.. На амвон је полако дошао ђакон, веома висок, углађеним покретом руке наместио је своју бујну косу, потом подигао орар, широко отворио уста, и... ни гласа. На клиросу хоровођа је делио ноте: хор се спремао да пева. «Па, хор ћу, вероватно, чути...» - помисли старац. Хоровођа је ударио тонском виљушком по колену, принео је до ува, испружио руку и дао знак за почетак, али је и даље царовала потпуна тишина. Било је веома чудно то гледати: хоровођа је махао рукама, лупкао ногом, басови се црвенели од напрезања, тенори се истезали на ножним прстима, високо дижући главу, уста у свих отворена, али појања ниоткуда... - «Како то?» - питао се старац. Погледао је потом оне који се моле. Било их је веома много, разног узраста и положаја: мушкараца и жена, стараца и деце, трговаца и простих сељана. Сви они су се крстили, клањали, многи нешто шапутали, али ништа се није чуло. Читава црква била је нема.- Зашто је то тако? – упита старац.- Сићи ћемо, видећеш и разумећеш ... – рече му ангел.Они се полако, невидљиви за све, спустише у храм. Елегантно одевена жена стајала је испред свих и, било је очигледно, усрдно се молила. Ангел јој се приближио и тихо је додирнуо руком... Старац је изненада видео њено срце и разумео њене мисли: - «Ах, она непријатна жена управника поште! – мислила је. – Опет у новом шеширу! Муж – пијаница, деца – у дроњцима, а она се модира! … Гле, како се шепури!.» Поред ње је стајао трговац у квалитетној сукненој подјовки и замишљено гледао у иконостас. Ангел му је дотакао груди, и пред старцем се одмах разоткрише његове скривене мисли: - «... Каква штета! Продато забадава... такву робу данас више не можеш да купиш! … Мора да сам хиљаду изгубио, а можда и хиљаду и по...» Даље је стајао млади сељак. Он се готово није ни молио, све време је гледао улево, тамо где су стајале жене, црвенео се и премештао с ноге на ногу. Ангел га је додирнуо и старац је прочитао његово срце: - «Ех, добра Дуњаша!... Све има: и лице, и навике, и посао... Ето такву жену хоћу! Хоће ли то бити?»Многе је дотакао ангел, и сви су имали сличне мисли, пусте, празне, житејске. Пред Богом су стајали, о Богу нису мислили. Само су се претварали да се моле.- Разумеш ли сада? – упита ангел. – Такве молитве до нас не долазе. Зато се и чини да су сви они заиста неми...Тада се изненада зачуо стидљиви дечји гласић: - «Господе! Ти си благ и милостив... Спаси, помилуј, исцели јадну маму!» У углу, на коленима, стиснуо се уза зид неки дечачић. У очима су му сијале сузе. Молио се за своју болесну маму. Ангел је додирнуо његове груди, и старац је видео дечје срце. У њему - туга и љубав.- Ево какве се молитве чују код нас! – рекао је ангел.

Светитељ Василије Кинешемски

70zfof0qsamomolitva

[ZELJKO P.]

ČUDESNO ISCELJENJE DEVOJKE KOJA JE IZVADILA SEBI OČI DA SAČUVA DEVSTVO SVOJE

Аутор Живот у Христу - Život u Hristu. Написано датума: Среда, септембар 15, 2010 у 11:17 пре подне

U vreme obraćenja naroda u veru Gospoda našega Isusa Hrista, nalazilo se mnogo blagovernih ljudi i žena. Mnogi bogati nisu hteli udavati kćeri svoje, već zidahu manastire i zatvarahu tamo kćeri svoje na službu Bogu. U to vreme jedan vlastelin mnogo blagodeteljan, koji imadjaše kćer od 12 godina uzrasta, imenom Marija, veoma lepa...

Želeći da je dade u manastir upita je – da bi video njeno mišljenje, - drago bi mi bilo da imam još jedno dete, da bi ga mogao dati u manastir, a jedno da udomim. No pošto imam samo tebe jednu, ne znam šta da činim od ovo dvoje. Meni se čini, krasotu tvoju koju ti je Bog dao, bolje je da ju posvetiš na službu Bogu, nego da je uzme čovek. Ako tako učiniš volju moju bićeš ovoga sveta česna od ljudi i od Boga na nebesima. Ona mu odgovori: razumno si mislio roditelju. Ja pretpostavljam služiti Hristu, nego uzeti najboljeg bogataša. Otac se zadovolji ovim odgovorom i po kratkom vremenu dade je u jedan devojački manastir, i svo imanje svoje dade na ukrašenje tog manastira i ostalih potreba i on sam svrši svoj život tamo bogougodno.

Davali su i drugi velikaši i bogataši svoje kćeri u taj manastir da se vaspitaju, a potom kako je kojoj volja ili tu ostati ili udati se za muža.

Beše tada jedan knjaz, koji je zapovedao tim gradom imenom Igemon, neuzdržljiva i ljubostrasnog života, koji je imao kćer sirotu po materi te je dade u rečeni manastir. Igumanija je primi po običaju. Da bi učinila čast knjazu, sabra sve sestre da ga pozdrave. Sa ostalima dodje i rečena Marija, koja motreći bogato odelo Igemona mišljaše u sebi: O Bože, hoće li ovaj biti tako slavan i na nebesima.

Ovaj kako je ugleda, zaljubi se srcem u nju videći onu prečudnu krasotu, mislio je da i ona s istim namerama njega gleda, zaljubi se telesnim pohotama neiscelimo i tada ućuta. Kad je otišao doma, pošlje vest Igumaniji, da mu uveče pošalje Mariju. Čuvši Igumanija ovaj nečasni glas, snuždi se jako i poruči mu da ne čini ovakvo bezzakonje manastiru, već kao sudija grada kada bi čuo da ko tako postupa da ga kazni i još mnoge druge razloge svoje govoraše Igumanija poslaniku da mu kaže. No on pomračen telesnim strastima ne primi savete Igumanije, već šalje drugog po kome naredjuje Igumaniji da mu pošalje Mariju, jer je razdražen njenim očima, inače veli ako mu je ne pošalje, uzeće je silom a Igumaniji učiniće veliko besčašće i štetu manastiru.

Igumanija prizva Mariju i reče joj: otac tvoj, tebe je posvetio Bogu i Prečistoj Bogorodici, sa svim svojim imanjem i umro sa radošću videći da napreduješ u zapovestima Božjim, a posle mene Igumanija druga neće biti već ti, za dobrotu i bogatstvo tvoje. Čudim se čedo kako si popustila, te si s pohotom gledala knjaza u oči, koji je poslao svoje poslanike da te vode k njemu. Marija odgovori: Gospodjo mati, ja sam ga s drugim mišljenjem gledala, a ne po lukavom mišljenju njegovom, kada dodju poslanici njegovi ostavi da ja govorim, da vidiš koliku želju imam da sačuvam devstvo svoje. Igumanija joj reče: pazi da što ukorno ne rečeš, može nam razoriti manastir. Ona odgovori: idem u crkvu da se preporučim Bogomateri, da me prosveti da mogu dati povoljan odgovor i neka me sačuva i naš manastir. Ode u Crkvu i pripade k ikoni Bogomatere i moljaše se sa strahom i suzama da je izbavi od besčasnog oskrnavljenja. U tom prispeše sluge poslane i po naredjenju tražahu devicu od Igumanije. Ona odgovori: zovite je, ako hoće neka ide. Udje u crkvu sluga i reče: čuješ djevice Marija, gospodar naš video je dobrotu tvoju i zaljubio se srcem od pogleda očiju tvojih, i ne može mira imati, dok te ne vidi kod sebe. Podji svojevoljno da mu budeš saputnica i bićeš slavna ovoga sveta. Ako li ne htedneš sama svojevoljno poći, uzeće te silom i postidećeš se pred svetom. Ona odgovori: izadji malo pred crkvom i počekaj, malo čas daću ti ono što želi tvoj Gospodar. On izadje radosno, misleći da se sklonila na volju Gospodara mu. To isto mišljaše i Igumanija da je ova sklonjena i pobedjena verom, te se snuždi jako. A blažena nevesta Hristova stojeći pred ikonom Bogomatere, govoraše s plačem ovako: O, Vladičice moja, dobro bi bilo da imam oči, da gledam svetu ikonu, no one me prevariše te pogledah skvernog Igemona, bolje oči da izvadim, no da oskrnavim devstvo svoje. Tebe ću gledati duševnim očima, oprosti mi, molim Ti se Gospodjo moja, i nemoj mi pisati greh moj što u nuždi činim. Dva mi zla predstoje, izbrati jedno moram. To izreče (o muke i bolova) i izvadi oba oka s nožem. Metnu ih u kutijicu i prizva poslanika govoreći: ove oči sagrešiše Gospodinu tvojemu i uznemiriše ga, evo pravedno sam ih kaznila. Tako one mogu umiriti strast njegovu, kako si rekao. Nosi mu ih nek se oveseli. Ovaj ožalošćen, uze kutiju s očima i odnese ih Igemonu, pokaza mu oči i sve šta se desilo. Igemon videći to, udivi se i užasne i izmeni svoje misli. Pohvali požrtvovanje i dobrodetelj device i obrati plotsku ljubav na poštovanje, plačući gorko, proklinjaše sebe, i ukoravaše za bezzakonje svoje. Uze kutiju sa očima i otide u manastir, i ostavi ih pred ikonom Bogomatere, a velelepnu Mariju prizva k sebi. Sazva i sestre sa Igumanijom i reče im: pripadnite na molitvu sa suzama, molite se s blagošću Bogu i Prečistoj Djevi Mariji, da stvori milost blagoslovenoj sestri ovoj, da ju izleči. Ako budemo imali goruću veru, uslišiće nas Gospod, samo molite se bez sumnje. Od nas nemoguće, od Boga moguće, volju bolesnih On tvori, samo ne ustajte sa zemlje dok svršim molitvu moju i ja nedostojni. Tako reče i posu pepelom glavu i pripade na zemlju sa mnogim umiljenjem, suzama i jecanjem. Gospodjo i Vladičice Angelska Mati Boga Svemogućega nedostojan pogledati na svetu ikonu Tvoju, niti otovriti moja oskrnavljena usta k moljenju Tvome, a nema greha koga ja ne stvori i oskrnavi dušu i telo moje i zemlju na kojoj stojim. No opet Gospod naš Isus Hristos, grešnih radi voplotisja i ne prezre bludnicu i razbojnika i podmitljivce no primi svakoga čoveka po kajanju i ispovesti u mir. Tebe dade nam grešnim, Hodatajnicu i Zastupnicu. Tebi i ja dajem poručnicu, Vladičice moja, k blagoutrobiju Sina Tvoga, te da se vratim sa svoga lukavoga bezzakonog puta. S pokajanjem da mi umiješ grehove moje, usliši me sveta Igumanija i svih sveštenih sestara i podaj opet oči ovoj svetoj rabi Tvojoj, jer joj ja bezumni pričini pogubljenje, a ona da izbegne telesno slepilo i da posluži usrdno svetome hramu Tvojemu. Ja nedostojni rab Tvoj da se oslobodim ropstva vražijih jer me vuče svezana nevidima udes.

Te i podobne molitve govoraše Igemon i kaludjerice moljahu se Bogu ceo taj dan. I po mnogoj molbi, bi molba prijatna Bogu, radi sestre Marije i skoro uslišena bi. Na času večernja prosveti se crkva nevidimom svetlošću i ču se glas govoreći: primi svet tvoj blagodetiju iz Mene rodjene. Monahinja podiže oči i vide Prečistu Vladičicu stojeću u oltaru pa reče: veličamo i hvalimo Ime Tvoje Vladičice moja i slavimo blagodat Tvoju. Igemon i sve ostale monahinje čuše glas i ustaše sa zemlje no Prečistu ne videše ali videše isceljenu predje slepu Mariju, i svi proslaviše Boga i Presvetu Djevu Mariju i stvoriše noćno bdenije. Tada Igemon dade manastiru bogatstva mnoga i pokaja se srdačno provodeći ostalo vreme života bogougodno i pravedno. Blažena Marija mnogo se proslavi ovog sveta za svoje divno žitije i celomudrije i sve su je sestre imale u velikoj časti. Po smrti Igumanije opštim dogovorom sestara izabrana bi za Igumaniju i dobro upravljaše manastirom i u dubokoj starosti preseli se u večni život.

Njenim molitvama i mi da se udostojimo, a njen život neka bi poslužio čitaocimana korist mirnog i poštenog života na ovom prolaznom svetu. Amin.

Crkvena opština Vrnjačka Banja 

[ZELJKO P.]

Владика Николај Велимировић-ЗНАЦИ СНАГЕ

Аутор Наташа ИС ХС. Написано датума: уторак, август 10, 2010 у 2:53 по подне

ВЕРА У БОГА - знак је снаге, духовне, интелектуалне и моралне; вера у Бога знак је снаге а не слабости.

Безверје је знак слабости.

ПОКАЈАЊЕ - је знак снаге а не слабости. Јер се покајањем човек обнавља и препорађа те тиме постаје снажнији.

Непокајност је знак слабости, и води трулежи, као све што се не обнајља.

МОЛИТВА - је знак снаге а не слабости. Вера без молитве је као телефон у кући, без жице, без везе, и без разговора.

Молити се само људима, а не молити се Боги знак је слабости.

МИЛОСРЂЕ - је знак снаге а не слабости. Милосрђе уноси у душу милосрдног светлост, радост и спокојство. Иза милосрдног стоји Бог неисцрпан поверилац.

Немилосрђе је знакслабости, и раслабљава човеку тело и душу немиром и страхом.

СЛОГА У ДОБРУ - знак је снаге.

Неслога у добру као и слога у злу је знак слабости.

ПОСМАТРАЊЕ СВЕТА - живота исвих догађаја у светлости Божјег Промисла, знак је снаге.

А по сматрати све то у мраку случајности знак је слабости и одводи лудилу.

ПОСТ - је знак снаге а не слабости. Пост је увод у сва светла јунаштва.

Страх од поста или изегавање поста је знак слабости.

РОДОЉУБЉЕ - је знак снаге а не слабости.

Неродољубље је нешто неприродно и лажно; извраћеност ума и срца, као и безверство. Неродољубље је знак слабости.

СЛАВЉЕЊЕ СВЕТАЦА БОЖИЈИХ - знак је снаге, јер то је слављење најславнијих.

Неслављење светаца Божјих знак је слабости, јер се замењује слављењем неславних и слабих пред лицем Божјим.

ПРИЧЕШЋИВАЊЕ - Христом знак је снаге а не слабости. Јер ко се сједињује са Најснажнијим, свакако биће снажнији.

Непричешћивање Христом знак је слабости, јер одводи човека у друге ниже везе и савезе, који га чине слабијим. Ово је одговор наш онима, који по незнању или злоби говоре да Хришћанство а нарочити Богомољство, означава слабост. Кад се овако може говорити о сировом дрвету како ли ће тек о сувом?

[ZELJKO P.]

ПАВЛИЈИНО ИСЦЕЉЕЊЕ

Сутрадан освануо најлепши пролетњи дан. Беше недеља. Одлучим се да преданим у манастиру. Стиже и газда Остоја с двема ћерима. По литургији искуписмо се у порти, па сви одосмо на ћошку. Причај, брат-Остоја, господину све како је било.Јок ја, оче игумане, ти то умеш и боље и паметније. Не, не, газда Остоја; ја ћу, можда, коју одујмити или прегонити. Хоћу да чује господин баш из твојих уста. Па кад велиш, оно да и причам. Господин је наш. А немам се рашта ни снебивати. Богу хвала, кад је он тако лепо наредио и нарадио... Видиш, господине, ово моје чељаде, зовемо је Павлија... то ми је млађа, а она друга, Андријана, старија. Посопкиње су, а рекао бих да је Павлија куд камо млађа. Па та Павлија много напати своју мајку, покојну Станију. Није, додуше, ничим другим, но својом дугом болешћу. Пре својих деветак година брасмо виноград, онај на рту, готово уза саму гору. Позна јесен, па застуди, па дуну и подринац, па облак за облаком потеже с планине к Сави, а нека измаглица, оно што ми зовемо тоња, подилази, што онај казао, под кожу. Цептим ја, цепти и јадница Станија, па тек Андријана, па Павлија. Грабисмо члан по члан, да нам не остане за сутра: ко зна, дубока јесен, промењиво, може осванути каква алаука. Павлија нам беше увек крта на зими, зимогрожљива. Захладни, покрисмо је поњавом, примакосмо је ватри, али је пред мрак стеже грозница. И кад се кући вртосмо, спопаде је ватруштина и шта ти ја знам, и дете ми пропаде. Мало помало, ни сам не знам како, скупише се детету и ноге и руке, згрчи се као уверижена, доће, о ва име Оца! (ту се Остоја прекрсти) једанпут рећи као она из шуме главња. Окрени, обрни, пењи је, снеси је, и храни и пој је, као оно у бешици. Упрегнем волове, па дете у кола, па у Шабац лекару. Води је старом Гродеру, води младом Гродеру, води и оном Гродеру у болници. Вели стари Гродер: Води је на Смрдан-бару, да ако јој вода помогне, али мучно, брат-Остоја." Седесмо недељу дана на бари, па кад видех да је узалуд мука, врнем дете кући. Ту Остоја застаде; беше му тешко: виђаше му се суза у оку. Сви мало поћутасмо. Кад се прибра, а он настави: Несретна мајка трчи врачарама; ... обигра унакрст Мачву и Поцерину. Казаше јој за неку бабу што лечи, чак тамо у Рађевини. Дигне се и тамо. Јадни волови посусташе ломећи се с њима по странама и врлетима. Најзад стегосмо срца, скаменисмо се, где си ту си, Божја воља! Из ове коже нема се куд, велим покојници, а она удри у сузу и плач, тако данас, тако сутра, док једнога дана не паде и она, и пресвиште. После дубоког уздаха и малога ћутања откиде се опет реч растуженом Остоји: Саранисмо је; учиних јој све по реду и закону. Ја сухо дрво, наслоних се на ово добро чељаде, на Андријану. Немаде се куд, цео кућњи терет навали се на њезина плећа, а ја, кукавац, бегам од куће у чаир, у њиве, само да то не гледам, да не мислим ништа, да не говорим ни с ким, ни о чему. Једног дана по подне претресах ограду у бранику, оном тамо на вису, вечерње доба, леп јесењи дан, сунце греје, дивота Божја! Нешто ми се у души разведри. У том тренутку удари звоно овде у манастиру, лепо га чух, као да је звонара негде тамо наврх планине. Прекрстим се, оставим рад и сиђем кући. Андријана изнела Павлију и положила на поњави пред кућом. Седнем до свога несретног детета. Док ће Павлија мало предићи главу па рећи: Бабо, отиди сутра манастиру". А ја на то: Па да одем, дете." А она: Па понеси колач воска, па се помоли Богу за мене... плати калуђеру, да ме помене о литургији." Хоћу, хоћу, дете моје", па сутра рано даде ми Андријана чисту преобуку, па узех ову палицу, па Бога молећи, осванем пред манастиром. Јутрења свршена, али црква, као увек недељом, отворена. Уђем унутра. Сам стојим у цркви и читам, Оче наш". Целивах икону, ону на налоњи, па оне на часним дварма", па све редом, па онда стадох и заплаках се пред иконом богомајке: О света наша мајко, мати Исусова, помози ми данас у свету недељу; погледај мене напаћенога; смилуј се моме болноме детету, смилуј на онај затворени гроб оне јаднице, што се сруши неутешена и сломљена и великим јадом утучена и убијена." Исплачем се, па онда се обезумих и рекох: Помози јој, исцели је, света мајко, или је прими себи, да не мучи више ни себе, ни мене, ни оно друго добро дете код куће." Нека ми Бог опрости, опрости и ти, оче игумане, али тако сам од речи до речи молио у овој светој цркви ... Кад је човеку тешко као што је онда било мени, богами, човек и заропће, а камоли неће рећи и коју грешну, као што се огреших и ја у своме великоме јаду... Док се ја овако мољах у светој цркви, да чујете шта се, по великој Божјој милости, код куће догодило. Причај, дете моје рече Остоја својој ћери Павлији причај све по реду како је било. Кад господин жели да зна, говори, говори, дете моје. Павлија, протегљаста, плавих очију, с лепо очешљаном витицом низа плећа, издвоји се мало, покри очи великим трепавицама и примаче се оцу. Погледа у њега, а у нас ниједном не погледавши, поче мало загушљивим гласом: Кад је отац отишао цркви, сеја оста да спреми и почисти кућу. Кад је порадила, узе вучицу и котао па сиће тамо ка извору. У кући нигде никога, само ја лежим на кревету. Сеја ме покрила изветреним губером, па око мене свуда утушкала, а на столицу метла крчажић с водом. Лежим и ћутим и мислим на бабу, који је већ у цркви и моли се Богу за мене. Искренем мало главу и погледам икону, па се и сама помолих, али се не могох прекрстити, руке и ноге згрчене. Шта сам пута, молећи се, пожелела само толико снаге да могу саставити прсте и прекрстити се. Много сам се молила и молила; непрестано сам говорила: Боже, Боже, дај ми здравља, предигни ме или ме опрости ових мука и прими ме к себи. Ту Павлија прекиде.Говори, кућо моја похрабри је отац говори! Очи ми се отпут почеше заклапати, нисам била сањива, али ето тако, ни сама не знам како, заспах. Све ми се чињаше да не сањам, него да гледам на јави, ето тако као сад вас. Приђе неки сухи старац мојој постељи, у дугачкој седој бради, наже се на ме, па ме шапћући запита: Шта ти тражиш од мене, девојко?"Молим се Богу да оздравим, да ме предигне." Па ти си, дете, здрава; остави постељу и изађи пред оца." Кад ми старац рече да сам здрава, закуца ми срце од велике радости, дигох главу и потражих да му пољубим руку. А кад је пољубих, њега нестаде, а мени срце бије, бије, па једноћ откуцну тако јако да сам се тргла. Сву ме пробио неки врео зној, погледам свуда по соби, не бих ли видела старца. Нема га, отишао је. Лежим, па мислим: откуд такав сан, па тако рано у свету недељу? Па онда рекох себи: можда ћеш ти оздравити, или си већ и оздравила. Та да ми је само да се прекрстим. Хајде да скупим прсте, можда ће ми толико помоћи Бог. Почех да их исправљам. Запуцаше зглавци и мало-помало исправим прсте и саставим их. Уместо да се радујем, уплаших се. Можда је ово сан? Окренем се око себе, погледам зидове, таваницу, долапе, видим лепо да не сневам, да је јава, сама сушта истина. Хајде да дигнем десну руку, да се прекрстим ... Иђаше с големом натегом, кости пуцају у лакту, у рамену, и мало-помало па се прекрстих: ва име Оца, Сина и Светога Духа. Још више се уплашим. Сва се узнемирила, срце бије, а по челу оволике грашке. Па онда тако исто и другу руку, па ноге једну по једну: прво мицах стопалима, па најзад спустим их низа кревет на земљу. Поканем се да се исправим, још не иде; да мало походам, не иде. Али сам тако седела и седела, па се онда отискох, повлачећи ноге и хватајући се рукама за кревет, за клупе, и за сејин сандучић. Уморих се, па се исто тако, готово пузећи, врнем у кревет, покријем се поњавом и од радости само сам се крстила и крстила. После премишљах како све то да кажем сеји. Ту Павлија подиже своје крупне плаве очи и рече Андријани: Сад ти, сејо, говори; ја више не могу. Андријана, стасита, степенита, округлих образа, ока плава као и њезина сестра, махну главом, па настави гласом појачим, као што обично говоре планинке Кад се вратих са извора, спустим судове на своје место, па уђем у собу да узмем крчаг и променим воду. Цурица знате, ми Павлију зовемо цурицом цурица погледа у мене и смеје се. А што се смејеш, цурице? Приђем и пољубим је. А она мени: Е, сејо, ја бих ти нешто казала." А шта, сестрице?" Ходи ближе!" Станем до ње. А она весело: Шта ћеш ми дати, па да устанем?" Бог с тобом, шта говориш?" Побојах се да није шенула памећу. Ето, видиш, ја се могу прекрстити", па се прекрсти. Могу и седети", па устаде и седе. Мени се ноге скратше, руке задрхташе, очи укочише. Меште да скачем од радости, а мене ухвати страх. Онда ће опет цурица: Па могу и сићи, па помало и ићи, кад се придржавам. Ево видиш", па уклони са се поњаву, па се диже, сиђе, пође и даље не могох гледати, бризнем плакати и обиснем јој се о врат. Па обе у плач, па обе у смеј. Па је љубим, љубим, а она мене грли, љуби: Сејо, сејо ,како ће се баба радовати кад се јако врне из манастира! Ја ћу ти помагати, ја ћу радити, а ти седи и одмори се. Ти си доста мене одменила и дворила и хранила и појила... била си ми и сестра и мајка" ... Тако ми, док ето ти оца из манастира. Чух како лупнуше вратнице. Лези, лези, сејо!" Она леже, а ја искочих пред кућу. Ја, веселник настави Остоја спустим се на клупицу, а дете преда ме с ракијом. Прекрстих се и сркнух... Што ћутиш тако, бабо?" упита ме дете, а ја, шта ћу, кажем јој шта ми је. Тешко ми је", велим. Молио сам се и молио за здравље цуричино, па онда, да ми Бог опрости, обезумих се и рекох: Ако јој, Боже, нема лека, прими је к себи, да не мучи ни себе ни нас ... Ето тако рекох, а сад, дете, жао ми је: што да ми се отме така опака реч? Боље би било да и нисам силазио у манастир." Тако ја, док ти ова моја Андријана: Па Бог је чуо твоју молитву" ... ,Шта велиш?" ... Јест, Бог је бољи и од нас и од калуђера; ходи, види!" Ту ме дете ухвати за руку, па уведе у кућу, па у собу цурици ... Шта радиш дете моје?" А моја Павлица устаде, седе, подигну руке, загрли ме и пољуби у руку. А ја се заљуљах, ухватих се за Андријану, засузише очи, задрхтах, па загрлим дете, па љубим, па крстим се, па стадох пред икону и поклоним се, па се попех на клупу и пољубим светога . . . Викнем Андријани: �Тамњан, кадионицу!" Док она стиже, и ја припалим кандило, окадим светога и све зидове, па се сви троје помолисмо .. . Ту се Остојина реч угуши у сузама. А Павлија прихвати: Онда баба искочи пред кућу и испали из пушке, испразни и оба сребрњака. Искупише се комшије ... Чудило се мало и велико... Све их почастисмо, па онда баба одвоји краву сивуљу, сви се обукосмо прве недеље и сиђосмо амо манастиру у Чокешину

0102_laugh

[ZELJKO P.]

Pomaže Bog,

sestre i braćo!!!

Naša životna priča se nalazi na mnogim forumima,pročitana je mnogo,mnogo puta,ali baš nekog efekta nije bilo.Da je za svako čitanje uplaćen samo po jedan euro-svi bi naši problemi bili riješeni...Na naš apel za pomoć su se odazvale HO Srbi za Srbe i HO Nemanjići-Tićino,pomogli nam da pokrijemo kuću na jednu vodu i omalterišemo zidove iznutra,pošto smo 5 godina živjeli u kući bez krova-prokišnjavalo je na sve strane,a vjetar kad duva-duvalo je i unutra u prostorijama.HVALA im na nesebičnoj pomoći,ali ni oni više nisu u mogućnosti da nam pomognu.Jedna porodica iz Kanade nam je kupila novi šporet-HVALA i njima i neka ih čuva dragi Bog.Bilo je tu još nekih simboličnih uplata i to je sve,mi naše probleme nismo uspjeli da riješimo.Naše četvoro djece i dalje spava u jednoj sobi na dva kreveta,sin od 19 godina spava sa sestrom  od 10 godina u istoj sobi,a već je momak za ženidbu.Posao nismo uspjeli dobiti,ni muž,ni ja ,ni sin i dalje smo nezaposleni.Ako nas neko pozove,odradimo za neku dnevnicu od 10 eura,sve što nam traže i to je to...Preživljavamo od 95 eura dječijeg dodatka,koji je jedino sigurno mjesečno primanje,čak smo i vjenčane burme morali da prodamo i kupimo hrane djeci.Baštu što smo posijali-uništile su silne kiše,tako da nismo uspjeli ništa da iskoristimo-krompira,luka,pasulja nema ni za lijeka...Zima ide,a drva nema,niti imamo novaca da kupimo,a struju hoće da nam isključe-nakupilo se duga skoro 500 eura,nema šansi da platimo,jer nemamo od čega.Išli smo i u našu Opštinu,Centar za socijalni rad,Boračku organizaciju,molili za posao,za pomoć,ali ništa od toga...svi su samo obećavali ili nas hladno odbijali uz ko zna kakva objašnjenja,ništa njima ne znači ni što je muž veteran otadžbinskog rata,ni što sam ja majka četvoro djece,a ovamo forsiraju parolu-STOP BIJELOJ KUGI!

Kada je počela  nova školska godina,nismo imali 120 eura za knjige i plus sveske i pribor za naša dva đaka,nego nam je jedna dobra gospođa iz B.Luke sakupila polovne knjige,kupila sveske i pribor za naše odlikaše i sve to poslala-HVALA joj do Neba,da nije bilo nje,ne znam šta bi i kako bi naša djeca išla u školu bez knjiga i svesaka.Mi smo očajni i ne znamo kome više da se obratimo i molimo za pomoć.Slali smo naš apel na mnoge adrese,ali se mnogi nisu udostojili ni moralnu podršku da nam pruže,nažalost.Zahvaljujući dobrim ljudima,koji su nam i ovaj kompjuter poklonili i plaćaju nam internet,mi smo u prilici da Vam se obratimo ovim putem.

Pomozite braćo Srbi i sestre Srpkinje,pomozite Svetosavci ovoj zaboravljenoj porodici Pavlović iz Obudovca u Republici Srpskoj,MOLIMO VAS-MITRA,ŽELJKO,VLADO,ALEKSANDAR,RUŽICA I RATKA!!!!!!!!!!!POMOZITE,AKO BOGA ZNATE...ne radi nas-nego radi nase djece...NEKA VAS CUVA DRAGI BOG...ODGOVORITE,MOLIMO VAS...unaprijed zahvalna Porodica Pavlovic iz Obudovca

Svi ljudi dobre volje koji mogu i žele da pomognu Pavlovićima, svoje donacije mogu da uplate na broj tekućeg računa Mitre Pavlović 562-100-80146996-50, otvorenog kod NLB Razvojne banke.

ZA DEVIZNE UPLATE

Name on the account: Митра Павловић

Account with Institution: PAVLOVIC INTERNATIONAL BANK AD, FILIJALA BRCKO

SWIFT: PAVLBA22

IBAN: BA395542030010660571

Контакт телефон породице Павловић: 0038766730703

Контакт емаил породице Павловић: [email protected]

ODGOVORITE,MOLIMO VAS!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

[ZELJKO P.]

Једног дана неки човек је рано изјутра журио на посао. Под руком је носио замоту...љак са храном. Одело му је било масно од уља. Њему у сусрет ишао је сељак с колима. Јутро је било сунчано и уливало је добро расположење. Два човека: сељак и радник срели су се.

- Помаже Бог! - јави се сељак.

- Како коме - одговори радник.

- Свакоме помаже, свакоме без разлике - дода сељак и заустави кола. И радник стаде.

- Мени не помаже Бог - продужи радник. Ја себи сам помажем. Радим, зарађујем и купујем шта ми треба.

- Радиш, јер ти је Бог дао здравље. Пробај радити болестан. Не можеш, је ли? Ништа без Божје помоћи. Ко се Богу моли, том све полази за руком.

- Ја Му се не молим, па ми ништа не фали.

- Баш никада Му се не молиш?

- Никад. И никад Му се нећу молити.

- Хоћеш, пријатељу, хоћеш! - убеђује га сељак. Молићеш Му се кад дођеш у невољу.

- Нећу никад!

- Хајде да се опкладимо!

- Можемо.

- Ево видиш овај дукат? - показа му он мали дукат величине дводинарке.

- Видим.

- Ја ћу ти га дати ако ми обећаш да се никада у животу нећеш молити Богу.

- Није ми потребна никаква награда. Али кад баш нудиш, ево: обећавам ти да се никада, докле год живим, нећу молити Богу.

После тога су један другоме казали своја имена и адресе и растали се.

Човек с дукатом у џепу журио је на посао. С времена на време он би завукао руку дубоко у џеп и опипао би добивени златник. - Шта да уради с њим? Заиста чудан човек тај сељак. И чудна награда!

- Жено, - рекао је он увече, чим је дошао кући - замисли, срео сам јутрос једног лудака, који ми је дао дукат само зато, јер сам му се заклео да се нећу никада молити Богу док сам жив.

- Ако је тај сељак луд, онда си ти још много луђи од њега! - одговори му жена. Како би се ти заклињао за тако што? Шта ти знаш ко је тај човек и шта то све значи?!

- Шта значи? - подругљиво ће муж. Значи да сам зарадио један дукат.

- Да, а душа твоја? Шта је с њом? Несрећниче, ти си продао душу своју ђаволу за један дукат.

- Каква душа и какве све то везе има?

- Има везе, има! Ти си продао душу своју ђаволу и он ће доћи по своје. Богу се не смеш молити. Дакле, остаје ти још једино ђаво да се њему обратиш.

- Не буди луда. Уверавам те да је тај сељак абнормалан!

- Није он луд. Ти си погрешио! Ти му мораш вратити тај дукат, иначе ћеш зло проћи.

Наравно да је муж одбио.

- За тај дукат купићу пива и видећеш да ме ђаво неће одвући у пакао - говорио је он пола у шали.

Прошло је неколико дана. Жена га је сваког дана подсећала да изглади свој грех и врати златник. Она је постала замишљена, престала је да једе.

- Шта је теби? - питао ју је он.

- Ништа.

- Зашто не једеш?

- Не могу.

Ускоро се разболи њихов син јединац. Обоје су бдили над дечјом постељом. Мати је кукала и преклињала мужа:

- То је прст Божји. То је казна Божја! Умреће нам дете. Ти ћеш га сахранити. Ти си се Богу замерио. Бог ће те казнити преко детета твог. А и ти ћеш зло проћи. Врати одмах новац!

- Ти уображаваш! Дете се мало прехладило и то је све.

Сутрадан мали је пренесен у болницу. Отац се озбиљно замислио. Међу старим папирима пронашао је неки масни молитвеник, који је читала његова покојна мати. Отворио га је и погледао. Листови су му били масни, влажни и плесниви. Та књига припадала је једној доброј старици, - његовој мајци. Она се из те књиге молила за себе и за њега, њеног сина и Бог јој је помагао. - Зашто се и он не би помолио Богу? Ако Бог постоји, Он ће му опростити и помоћи ће му. Ако Бог не постоји, ништа неће изгубити. - Јест, али дукат! Шта ће са заклетвом? - Да га врати човеку и да призна да се покајао? Да капитулира?

- Не! Треба причекати док се не види шта ће бити са сином. Али ако дете умре?

- Иди, иди! Одлази! - кукала је жена. Док не вратиш дукат, не смеш се молити. Скини прво проклетство са себе и са наше куће. Прво врати златник, па се онда моли. Пожури док није касно! Јуда је Господа продао за тридесет сребрника. А ти си себе продао и мене и наше дете за свега један једини златник!

Збуњен и преплашен човек се диже и пође оном сељаку. Дуго је лутао док је најзад стигао у његов дом. Била је баш недеља и било је подне. Домаћин се обрадовао када га је угледао. Понудио га је да седне. Задржао га је на ручку. Овај је у почетку одбијао, али је морао пристати. Док је домаћица спремала сто, он је збуњено почео:

- Молим те, ја сам дошао...

- Видим, знам - одговорио је сељак.

- Откуд знаш, када ти још ништа нисам рекао?

- Знам, брате, дошао си да ми вратиш дукат.

- Признајем, зато сам дошао.

- Е, видиш, али ја сад нећу да примим тај дукат.

- Молим те, прими га.

- Ти си се заклео за читав живот, а сада је тек месец дана.

- Ипак, молим те прими новац. Погрешио сам. Сада ми је Бог потребан. У невољи сам. Син ми је на умору. Ако знаш шта је невоља, помози ми!

- Бог нам је увек потребан, а не само онда када смо у невољи. Добро, примићу дукат ради среће твога сина, али тек када се уверим да верујеш у Бога.

- Шта тражиш да учиним?

- Ево шта. Ручак је на столу. Пре јела ми се увек молимо Богу. Ти си данас наш гост. Уместо мене ти ћеш данас очитати Оченаш. Пристајеш ли?

- Пристајем.

Гост се прекрстио и први пут после толико година очитао је молитву Господњу. Зачудио се и сам како су му речи саме долазиле. Када је завршавао глас му је само мало задрхтао.

Тог истог дана синовљево здравље је пошло на боље.

Случај је хтео да се они после неког времена поново сретну на истом месту.

- Помаже Бог! - довикну му сељак.

- Бог ти помогао! - одговори радник.

- Како је син?

- Одлично!

- Е па хвала Богу!

- Хвала Му на свему.

И задовољни оба продужише сваки на своју страну.

Од: Наташа ИС ХС

smej.gif 70zfof0qsamomolitva