Апел за помоћ

[ZELJKO P.]

Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima jedne zgrade,

sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome je pisalo:

"Slep sam, molim vas, pruzite mi pomoć." Jedan slucajni prolaznik,

igrom prilika strucnjak za reklamu, koji je tuda prolazio, zaustavio se

zapazajuci da je u sesiru bilo prisutno sam...o nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za dozvolu, uzeo je

karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis. U toku popodneva slucajni

prolaznik se vratio do slepog coveka zapazajuci da je njegov sesir

ovom prilikom bio pun novcica i novcanica. Slepi prosjak,

prepoznavajuci ga po koraku, uputio mu je pitanje da nije bio on taj

koji je nesto napisao na kartonu i sta je to mogao napisati. Na sta ce

prolaznik odgovoriti: "Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju

poruku

na drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi. I tako slepi covek

nije saznao da je natpis jednostavno glasio: "Danas je prolece,

a ja ga ne mogu videti". Promeni strategiju kada se oko tebe sve

naopako krece i videces da ce se pre ili kasnije okrenuti na bolje...

[JELENA]

4chsmu1 :)

[ZELJKO P.]

+ Причешће +

Најлепши је дан кад је причешће,

тада нам срце лупа јаче,

о када би могло бити чешће,

кад га се присјетим, душа ми плаче.

За нас је Причешће слово црвено,

њему се радује душа и тијело,

око без сјаја умирно, снено,

њему се радује биће нам цијело.

И сваки ишчекује тај дан радо,

о њему снива, њему жуди,

кад Господ причешћује своје стадо

и гледа је ли преостало људи.

Искрених вјерника Његове вјере

и да ли посте, да ли се моле,

да ли у животу имају мјере,

да ли га се боје, да ли га воле?!

Даје им крв и тијело своје

опрашта гријехе за живот цео

онима што се кају, што га се боје

онима што су Господа део.

Сваки се од нас данима спрема

моли се, пости, метаније прави,

без Бога излаза никоме нема

и сваки од нас Господа слави.

Ову тамницу туге и зла,

у манастир смо претворили православни прави,

уз нас је Свевишњег сила сва,

Господу се молимо, Он се слави!

Данас нам отац Библије стиже,

даће нам Причешће, молити се с нама,

данас ће нам Господ бити најближе,

из душе и срца настаће тама.

На нас ће призвати светога Духа,

да са нама буде и да нас снажи,

даће нам по парче освештаног круха,

од Бога нико није нам дражи.

Отац нас Воја бескрајно воли

и сузе због нас често лије,

за свакога од нас годинама се моли,

за нас би дао очи обадвије.

Спали и гријехе моје огњем својим,

испуни ме радошћу Господе Христе,

јер Тебе јединог се Господе бојим,

и дај ми крви Своје пречисте!

Никад се тако живело није,

животом узорним, животом Христа,

никад, од кад нас сунце грије,

у нашим душама само Христос блиста!

klapklap                 

[ZELJKO P.]

Богородице Дјево, радуј се Благодатна Марије, Господ је с Тобом. Благословена си Ти међу женама, и благословен је Плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших. Богородице Дјево радуј се благодатна, јер си телесно у утроби носила Сина Божијег. Радуј се, јер си Га родила; Радуј се, јер су му се мудраци поклонили. Радуј се, јер си Христа после три дана нашла у цркви. Радуј се, јер Христос васкрсе из мртвих и вознесе се на небо. Радуј се, јер си Ти сама на небо узнета! Радуј се, јер су Теби сви небески становници послушни! Радуј се, јер Ти све што хоћеш учинити можеш! Радуј се, јер си близу Пресвете Тројице! Радуј се, јер је Твоја радост бескрајна! Радуј се благодатна Маријо, Господ је с тобом!

http://www.facebook.com/photo.php?pid=268879&fbid=144731405560208&op=1&view=all&subj=454234123071&aid=-1&auser=0&oid=454234123071&id=100000700497600

[ZELJKO P.]

ЋИРИЛИЦА

Када ме мајка први пут повила

Српским ме духом кровила

У свето писмо овила

Сунцем на лицу

Да зборим ћирилицу.

И носим (ево) још ту огрлицу

Док ми потурају лажнa писмена

Да немам себе ни свога имена

Залудну губаву удицу

Обурдавају ми моју тамјаницу

Невјестицу

Сестрицу јединицу

Да видим само свог убицу

Краде ми брате ћирилицу.

Отимају ми полако земљицу

Крваву очеву столицу

Вјероломе ми дједову литицу

Мрве ми брате нејаку вилицу

Да канем сузицу у сувотну шеницу

Ја нећу туђу дружбеницу

Него слаткасту моју бјелицу

Ћирилицу

Ко пламен кресива у сваком свицу

Ја чујем само ћирилицу.

Слободан М. ЧУРОВИЋ

mense0198626478946378946

[ZELJKO P.]

http://www.facebook.com/video/video.php?v=138294239518834#

[ZELJKO P.]

Молитва мале Данице 

Добро јутро, добри Бого!

ја сам мала,

ја ти не знам ништа рећи,

само хвала!

Хвала што је зора тако

лепа, мила!

Хвала што ме мајка моја

пољубила!

Хвала што је отац добар -

за нас ради,

хвала што нам кора хлеба

тако слади!

Хвала што се играт могу

с братом малим,

Хвала што се могу на свем

да захвалим.

greengrin 0409_feel Bogorodicaaaaaa

[ZELJKO P.]

[ZELJKO P.]

СРЕЋАН ПРАЗНИК УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ!

Пресвета Дјева Марија, Богородица, посредница нашег спасења, поживела

је још доста дуго после Вазнесења Сина свог. Док је умирао на крсту,

Син њен, Исус Христос на чување ју је предао светом Јовану Богослову. У

...његовом дому, на Сиону, живела је она у непрестаној молитви ишчекујући

дан када ће отићи Сину свом. Често је походила сва она места, која су

подсећала на велике догађаје и велика дела Сина њеног. Својим молитвама,

саветима, кротошћу и трпељивошћу помагала је она светим апостолима у

ширењу Божије речи. Најдуже времена у молитви проводила је на Јелеонској

Гори, молећи Бога да је што пре узме себи. И тако једном док се молила

јави јој се архангел Гаврило и бловести јој да ће кроз три дана да се

упокоји, нашта се она веома обрадовала. Пожелела је да пре свог

упокојења види још једном све апостоле и жеља јој би испуњена. Ношени

крилима анђела и на облацима, скупише се сви апостоли да последњи пут

заблагодаре овој Мајци над мајкама, Пресветој Богородици. Опростивши се

од њих, она предаде свој дух Богу. Ковчег са њеним светим моштима уз

пратњу мноштва хришћана пренели су у Гетсимански Врт, у гробницу

родитеља њених, светог Јоакима и Ане. Док су га носили кроз град, из

њега се непрестано ширио благоухани мирис. Један од јеврејских

свештеника дрзну се те рукама дохвати ковчег, али му у том тренутку обе

руке отпадоше, те он поверова у Христа и оне му се повратише.

  isus-sinai  Bogorodicaaaaaa

70zfof0qsamomolitva

0442_feel

[ZELJKO P.]

ОД ЧЕГА ЉУДИ ЖИВЕ

Живео тако некакав обућар са женом и децом код сељака на стану. Ништа своје није имао: ни куће, ни земље, а хранио је себе и породицу зарадом. Хлеб је био скуп, а руке јевтине, и што заради то и поједе.

Једне вечери враћао се обућар Сима из града кући и баш кад је пролазио поред црквице, која је била на савијутку, угледа како се за црквицом нешто беласа. Никако не може да распозна шта је . Личи на човека, али шта је оно бело? А најпосле шта ће ту човек?

Приђе ближе; но гле чуда. Баш човек; жив или мртав али, го голцат, стоји прислоњен уза зид од црквице и никуда се не креће. И обућара ухвати некакав страх и хтеде да пође мимо. Већ је зашао за црквицу и окрене се, и гле: човек се одвојио од зида, креће се и као да нешто разгледа. Сад се он још више уплаши и пође брже. Већ је почео да пролази црквицу; али, сад поче да га обузима стид пред самим собом. И, он застаде на путу. "Шта ти то радиш, Симо? - запита сам себе. - Човек умире у невољи, а ти се плашиш и хоћеш да га мимоиђеш. Зар си се, брате, обогатио, па се бојиш да не опљачка богатство твоје? Симо, Симо, не ваља што чиниш!"

Сима се врати и пође човеку. Прилазећи му виде да је млад, у пуној снази; али, на телу нема трага од удараца, само се види да је промрзао и исплашио се - седи, прислонио се и гледа Симу. И Сима баш због овог погледа заволе човека.

- Шта ту ваздан да ти говорим, - рече Сима - него, де, облачи то!

И обућар скиде кафтан с леђа и даде га човеку, па га посади да седи и навуче му сукнене чизме. Стоји човек и умиљато гледа Симу, а ништа не може да проговори.

- Што не говориш. Ваљда не можеш ту да зимујеш. Треба међу свет. Ето, брате, ево ти моје батине ако си слаб, па се ослони. Раздрмај се мало.

И крете се човек, пође лако и не заста.

Иду путем, а Сима пита:

- А ти, брате, чији си?

- Ја нисам одавде.

- Овдашње људе ја знам; него како си ти дошао овамо под ову црквицу?

- То не могу да кажем.

- Сигурно су те људи увредили?

- Није ме, брате, нико увредио, него ме Бог казнио.

- Да, брате, све је од Бога; али, опет, треба се некуд склонити. Куда би хтео ти?

- Мени је свеједно.

Сима се мало зачуди. Не личи на безобразника, на речима је врло благ, а ништа неће да каже о себи. И мисли Сима: "А зар се мало шта дешава у свету?" Па ће рећи човеку:

- Знаш шта, брате, дођи ти код мене - бар ћеш се колико толико опоравити.

Код куће, Симина жена, Марта спремила вечеру и седи и чека. У том шкрипнуше степенице на трему. Појави се Сима и некакав стран човек с њим. Под кафтаном као да му се не види кошуља, а на глави нема капе. Чим је ушао, стаде; нити се креће, нити очи подиже. Надула се Марта, отишла пећи, па гледа шта ће њих двојица.

- Дај нам, Марто, да вечерамо?

- Немам ја вечере за вас. Не могу ја да исхрањујем свакојаке гоље...

Палацала жена и палацала. На крају ће Сима:

- Марто, Марто, утеши срце своје, грех је, знаш да ћемо мрети.

Хтеде Марта да грди; али, погледа на странца и ућута. Седи странац и не креће се; како је сео на крај клупе, тако и остао: руке спуштене на колена, глава клонула и груди, очи не отвара и као да га нешто гуши. Ућута Марта, а Сима ће рећи:

- Марто, зар ти немаш Бога?

Кад Марта чу ове речи, погледа још једном на странца и одједном јој лакну на срцу. Приђе пећи и донесе вечеру, метну и последњу крајку хлеба, даде нож и кашике.

И док њих двојица вечерају, Марта све странца гледа. Наједном јој би жао човека, она га некако заволе. И странцу се одједном лице разведри, погледа Марту и осмех му се разли по лицу.

Странац није имао где, па остаде код Симе. Рече да се зове Михаило. И Сима поче да учи Михаила обућарском занату. Што год му покаже, он одмах прима и већ је од трећег дана почео да ради као да је целог живота шио. Ради без одмора, једе мало. Ако се прекине рад, ћути и све у вис гледа. На улицу не излази, не говори без потребе, не шали се, не смеје се. Видели су га да се сам једанпут насмејао: оне прве вечери, кад му је Симина жена дала вечеру.

Дан за даном, недеља за недељом, напунила се година. Живи Михаило као и пре код Симе и ради. И пронела се слава о Симином раднику, већ се знало да нико тако чисто, ни тако чврсто неће сашити ципелу као Симин радник Михаило. И почели из округа долазити Сими да наручују обућу. Једном, у зиму, наиђе код Симе у радионицу неки богати господин. За њим момак носи завезак. Кад је раздрешио, господин показа прстом обућарску робу, па рече Сими:

- Е, слушај обућару! Видиш овај еспап - сашиј ми такве чизме да могу носити годину дана, а да се не искриве и не рашију. Ако можеш такве чизме начинити, узимај еспап и крој, а ако не можеш, то не узимај и не крој. Унапред ти кажем, ако се чизме рашију или искриве пре године дана, знај да ћу те у тамницу бацити; а ако се не искриве и не рашију за годину дана, десет рубаља даћу за шивење.

Застидео се Сима и не зна шта да каже. Погледа у Михаила. Гурну га лактом и, шапућући, запита:

- Да ли да узмемо?

Михаило махну главом и као да рече:

- Узми, узми рад.

И послуша Сима Михаила, и подузе се да сашије такве чизме које се неће ни кривити ни парати.

На то господин показа главом на Михаила па запита:

- А ко је овај?

- Па, то је мој мајстор. Он ће и шити чизме.

- Пази, - вели господин Михаилу - и тако сашиј да могу годину дана носити.

Осврте се и Сима, те погледа на Михаила и виде да Михаило и не гледа у господина него уставио свој поглед на угао иза господина, баш као да тамо види некога. Гледа и гледа Михаило, па се наједаред насмеја, а лице му постаде некако светло.

- Шта се клибиш, лудаче један - рече господин Михаилу. Боље гледај да чизме буду на време готове.

На то му Михаило одговори:

- Баш ће стићи како треба на време.

Сутрадан изјутра узе Михаило господинов еспап, рашири га по столу, предвостручи, узе нож и поче да кроји. Кад је скројио, узео конац и стао да шије. Шио Михаило и шио, а у подне стали да се мало одмарају. Подигао се Сима и гледа: од оног господиновог еспапа место чизама мртвачке ципеле сашивене. Хукну Сима, па се обрати Михаилу:

- Што си то урадио, моја мила главо? Заклао си ме болан? Господин наручио чизме, а ти шта си сашио.

Таман он поче да приговара Михаилу, кад неко стаде да удара у спољна врата. Отворише; уђе онај исти момак што је био дошао са господином, па вели:

- Послала госпођа због оних наручених чизми. Чизме не треба шити - господин је умро.

- Ма шта ти говориш? - зачуди се Сима.

- Од вас није до куће дошао, у колима је умро...

Тада Михаило узе готове мртвачке ципеле, удари једну о другу, отре их кецељом и даде момку.

Прошло од тога годину-две дана, а Михаило живи у Симе већ је шеста година. Живи као и пре. Никуда не излази, узалуд не говори и за све време само се двапут осмехнуо: једанпут када је оно жена Симина поставила да вечера, а други пут када је господин чизме наручивао.

Једног дана дође у Симину кућу трговкиња с две девојчице близнакиње да наручи деци за пролеће обућу. Села жена ближе столу, девојчице јој се приближише уз колено. Михаило бацио посао, седи и очи не одваја од девојчица. Истина, девојчице су биле дивне, црнооке, пуначке, румене; и бундице и марамице на њима биле су дивне; али ипак Сима није разумео што се Михаило загледао у њих, баш као да су му познате.

Погодили се, узео Сима меру, па запита за једну од близнакиња која је била хрома:

- Шта се то с њом догодило? Тако добра девојчица. Није ли то од рођења?

- Није, мајка је пригњавила.

- Па зар им ти ниси мајка - умеша се Марта у разговор.

- Нисам им ја рођена мајка; сасвим су туђа деца - усвојенчад.

Отворила жена срце и стала да прича: "Има већ шест година како су у току једне недеље остале пуке сироте. У уторак им сахранили оца, а у петак умрла им мајка. Остала су посмрчад од оца три дана; а мајка, пошто их је родила, није ни дана живела. Били смо суседи па их ја узех за време к себи. Жао ми било: зашто анђелска душа да умре? Својим грудима сам их отхранила. И ето, сад живимо овде на воденици код трговца. Како бих ја живела сама кад не би било ових девојчица?"

Пригрлила жена једном руком хрому девојчицу, а другом стаде да брише сузе с очију.

- Е, не вели народ узаман: "Без оца и мајке проживећеш којекако; ал', без Бога - никако".

Пошто су се тако наразговарали, диже се жена да иде, газдарица је испрати и погледа на Михаила, а он седи, метнуо руке на колена, гледа навише и осмехује се.

Приђе му Сима, па ће рећи:

- Шта је, Михаило, с тобом?

Устаде Михаило с клупе, остави посао, скиде кецељу, поклони се газди и газдарици, па рече:

- Опростите, газде; мени је Бог опростио, опростите и ви.

И спазише газде да од Михаила иде светлост. И устаде Сима, поклони се Михаилу и рече:

- Видим ја, Михаило, да ти ниси обичан човек; кажи ми само једно. Кад сам те оно нашао и довео кући, зашто си био натмурен, а када моја жена даде да вечерамо, ти се осмехну на њу и лице ти постаде светлије. Па кад оно онај господин поручиваше чизме, ти се осмехну по други пут, и од тада постаде још светлији, и сад кад ова жена доведе ове девојчице, ти се осмехну трећи пут и свега те озари светлост. Реци ми, Михаило, откуда та светлост код тебе и зашто си се трипут осмехнуо?

Михаило рече:

- Та светлост од мене отуда је што сам ја био кажњен, па ми је сад Бог опростио. А осмехнуо сам се трипут стога што сам сазнао три речи Божје. Прву реч познао сам кад ме је твоја жена пожалила, и онда сам се осмехнуо; другу реч познао сам кад је онај богаташ наручивао чизме, и тада сам се други пут осмехнуо; и сада, када сам видео ове девојчице, ја сам сазнао и последњу - трећу реч, и осмехнуо се трећи пут.

Сима ће на то:

- Реци ми, Михаило, зашто те Бог казнио, и реци ми те речи Божје да бих и ја за њих знао.

Михаило му одговори:

- Казнио ме Бог што Га нисам послушао. Ја сам био анђео на небу. Послао ме Господ да узмем душу жени. Ја слетим на земљу и видим где лежи сама жена, болесна, тек што је родила близанчад; две девојчице. Кад ме је угледала, разумела је да ме је Бог послао по њену душу, па се заплакала и рече: "Анђеле Божји, немој ми узети душу. Мужа тек што су ми сахранили, нема ко моје сиротице да гаји. Дај ми да живим само толико да их могу отхранити. Не могу деца остати без оца и мајке". И послушам ја мајку, подигнем се на небо, изиђем пред Господа и кажем Му: "Не могу ја породиљи душу узети. Отац умро, а мајка моли да јој не узмем душу док децу не отхрани. Не могу деца остати без оца и без мајке!" На то ми Господ рече: "Иди и узми од ње душу и сазнаћеш три речи Божје: познаћеш шта има у људима, шта људима није дано да знају и од чега Људи живе. Кад то сазнаш врати се на небо". Полетео сам опет на земљу и извадио сам породиљи душу. Затурило се на кревету мртво тело, пригњечило једну девојчицу и извинуло јој ножицу. Подигао сам се над селом, хтео сад да однесем душу Богу; али, дохвати ме ветар клонуше моја крила, одвалише се од мене, и сама душа оде Богу, а ја падох на земљу поред пута.

Тек сад разумедоше Сима и Марта кога су они оденули и нахранили и ко је живео са њима, и заплакаше од страха и радости и анђео им рече:

- Сео сам иза црквице и наједном чујем: иде човек путем. Али кад ме угледа човек се намргоди и прође мимо мене. Мало затим чујем: човек се враћа. Погледам - и не познадох пређашње лице. Кад је пришао у његовом лицу огледала се смрт, а сад је постао жив, и у његовом лицу сам видео Бога... Кад сам дошао у његов стан, жена је била још страшнија од човека: мртвачки дух излазио јој је из уста. И наједаред муж јој помену Бога. И жена се наједном промени. И кад нам је дала да једемо погледам ја њу - у њој више није било смрти, она је била жива, ја сам у њој видео Бога. И сетио сам се прве речи Божје: "Сазнаћеш шта има у Људима". И сазнао сам да у Људима има Љубави. Обрадовао сам се што је Бог почео да ми открива што ми је обећао и насмејао сам се први пут. Прошло је од тога годину дана. И дошао је човек да наручи чизме. Ја сам погледао на њега и наједаред угледам иза његових леђа мог друга, анђела смрти. Знао сам да ће још пре заласка сунца узети богаташеву душу. И тада сам помислио: "Стара се човек о себи за читаву годину унапред, а не зна да ни до вечери неће живети." И тада сам сазнао другу реч Божју: да није дано људима да знају шта им је за тело њихово потребно и насмејао сам се други пут. А трећи пут сам се насмејао кад се разнежила жена према туђој деци и заплакала се; ја сам у њој видео живога Бога и разумео сам од чега људи живе. И сазнао сам да ми је Бог открио и последњу реч Своју и опростио ми.

И обнажи се тело анђела, и одену се блеском да нико не могаде да гледа у њега, па проговори јаким гласом, а тај глас као да није долазио од њега, већ са небеса. И рече анђео:

- Сазнао сам да сваки човек живи не од бриге о самом себи, него од Љубави. Није било дано матери да сазна шта је њеној деци за живот потребно. Није било дано богаташу да сазна шта њему самом треба. И није дано ни једном човеку да сазна да ли му је до вечери потребна мртвачка или друга обућа. И кад сам постао човек жив сам остао не по свом смеру, већ по томе што је било љубави у човеку који је поред мене пролазио. Остале су живе оне сиротице не по смеру своје мајке, него по томе што је било љубави у срцу туђе жене, што их је она пожалила и заволела. И сви људи живе не по свом смеру него по томе што има љубави у људима. Видео сам сад да се људима само чини да они живе од своје бриге о себи. Не, они живе само од љубави.

Ко је у Љубави тај је у Богу, и Бог је у њему, јер је Бог Љубав !

И запева анђео хвалу Богу, и од гласа његова потресе се соба. И размаче се таван, и јави се огњени стуб од земље до неба. И падоше на земљу Сима, жена и деца њихова, а развише се анђелу са леђа крила, и узнесе се на небо.

А кад погледа Сима, његова је изба била као и пре, и у њој није било никога више осим његове породице.

Народна прича-Православни пут

70zfof0qsamomolitva

bliss jeeee

[ZELJKO P.]

ЗНАШ ЛИ ДЕТЕ МОЈЕ??????????????

Зашто се затварају облаци онда када су поља жедна кише, а отварају онда када поља кишу не желе?

Од злочина људи збуни се природа, и напусти ред свој.

Знаш ли, дете моје, зашто њиве понесу тешки плод у пролеће, а у лето дају јалову жетву?

Зато што и кћери људске омрзоше на плод утробе своје и убијају га у цвету.

Знаш ли, дете моје, зашто извори пресушују и плодови земаљски немају више сласти оне које имадоше? Због греха људског, од кога уђе немоћ у сву природу.

Знаш ли, дете моје, зашто победоносни народ трпи поразе од своје неслоге и раздора и једе хлеб загорчан сузама и пакошћу?

Зато што победи крвнике око себе, а не победи их у себи.

Знаш ли, дете моје, зашто мајка храни и не може да нахрани децу своју?

Зато што дојећи их не пева им песму љубави но песму мржње према суседу.

Знаш ли, дете моје, зашто људи постадоше ружни и изгубише лепоту својих предака?

Зато што одбацише лик Божји што изнутра из душе деља лепоту лика и навукоше образину земљу.

Знаш ли, дете моје, зашто се болести умножише и помори страшни?

Зато што људи почеше сматрати да је здравље отмица од природе, а не дар од Бога.

А што се отима с муком, с двојном муком се мора бранити.

Знаш ли, дете моје, зашто се људи боре за земљу и не стиде се свога равенства с кртицама?

Зато што им земља прорасте кроз срце, те очи виде само оно што у срцу расте.

И зато, дете моје, што их грех сувише онемоћа за борбу за небо.

Не плачи, дете моје, скоро ће Господ доћи и уредиће све.

Владика Николај

smej.gif

Bogorodicaaaaaa

70zfof0qsamomolitva

[ZELJKO P.]

ЗАГРЕЈ ХРИСТА

1994. године пред Божић у Русији у један дом за напуштену децу дошл...а је група

хришћана и први пут су деца могла да чују о Богу и Божићу.

Деца су била одушевљена Божићним причама из Библије, гутала су сваку реч.

На крају су добили бојице и папир са задатком да сами нацртају "рођење Исусово" (шталица,

јасле... као што су видели на сликама).

Био је тамо један дечак по имену Миша (стар 6 год.), који је нацртао свој необичан

цртеж и показао га.

Он је нацртао шталицу са животињама и јасле у којој су биле две бебе.

Учитељице су биле изненађене овим цртежом и питале Мишу, зашто је нацртао две бебе.

Мали Миша је објаснио: "Када је Марија ставила бебу у јасле, Исус Христос ме је

погледао и питао ме да ли ја имам где да будем. Ја сам му рекао да немам ни маму,

ни тату – немам никога. Онда је Христос рекао да могу да останем са њиме.

Али, ја сам рекао да не могу, јер немам никакав поклон да му дам, као што су му донела

три краља.

Пошто је Исус лежао на слами у јаслама, и била је зима, понудио сам му

једино што сам имао, питао сам га: "Ако дођем и легнем поред тебе да те загрејем,

да ли ће то бити добар поклон за тебе" ?!

И Христос ми је рекао: "Ако ме загрејеш, то ће бити најбољи поклон који сам икада од некога добио".

И тако сам ја ушао у јасле, а Христос ме је погледа и рекао да могу ту са Њим да останем заувек."

Док је Миша завршавао своју причу низ његов образ је падала велика суза...

Ово сироче је пронашло некога ко га никада неће оставити..Прикажи више

Од: Зјајић Наташа

[ZELJKO P.]

1405_love

          :229229229:

                      Bogorodicaaaaaa

[PD]

Kazi meni djace ucenice mp4.mp4

[ZELJKO P.]

Kazi meni djace ucenice mp4.mp4

:cheesy:

hvala