Да ли дјеца бивају кажњена због гријеха својих родитеља?

[JESSY]

A u sustini to je samo nasa nemogucnost da objasnimo stvari koje su iznad na

 

bas tako.....

[Дуња]

Ja bih da pre svega raščistimo nešto - možemo li gledajući Hrista zaključiti nešto o tome da li Bog kažnjava?

 

Искушења (која многи сматрају казнама) су по Његовој Промисли дата ради спасења.

[w.a.mozart]

Ja bih da se nadovežem jednim citatom svetog Avgustina hiponskog -

 

Onima koji ga ljube, Bog sve okreće na dobro - čak i greh.

[ines]

 ...potomci mogu snositi kaznu zbog greha svojih predaka...ali težina te kazne može biti ublažena...postoji nešto što se zove Milost Božja...

[Зосима]

Можда звучи шашаво, али мој покојни отац се женио три пута,кева два пута, а син им ниједном...

Чији је ту грех,родитељски или малог Зосиме? 

[Oglo]

Ne zaboravite, samo, ko je prvi ušao u raj, kada pišete na ovakivm temama

[Justin Waters]

Искушења (која многи сматрају казнама) су по Његовој Промисли дата ради спасења.

 

Cak i da zanemarimo nesto sto se moze prevesti kao iskusenje, ali sta kad neko izgubi svu imovinu ili bliske rodjake ili djecu u poplavi ili zemljotresu, ili kad neko ostane nepokretan od vrata na dole, ili kad neko prezivljava nevjerovatno tesku bolest, ili kad padne u vegetativno stanje, ili kad je alkoholicar ili kad je ubica...sve se to desilo dakle ljudima jer ih je Bog kaznio direktni aktom, samo zato da bi se spasili, a na temelju postupaka njihovih roditelja ili starijih pokoljenja? Ja bih rekao da Bog nije tako malovalentan, bar se nije pokazao u liku i dijelu Gospoda. 

[Oglo]

ali sta kad

 

cilj je osloboditi se od onoga što nas vuče na dolje, kako bi bili ono što jesmo. umuti to sa temperamentom, okolnostima, i dobit ćeš božansko zamešateljstvo

prijatno. 

[w.a.mozart]

 ...potomci mogu snositi kaznu zbog greha svojih predaka...ali težina te kazne može biti ublažena...postoji nešto što se zove Milost Božja...

 

na čemu zasnivate ovu pretpostavku... 

[Дуња]

Можда звучи шашаво, али мој покојни отац се женио три пута,кева два пута, а син им ниједном...

Чији је ту грех,родитељски или малог Зосиме? 

 

Па ти си поштеђен казне.

[w.a.mozart]

kad su naši stari momkovali bilo je lakše oženiti se i udati se... osim ako nisi išo u vojsku LOL

[Зосима]

Па ти си поштеђен казне.

 

Хехе, може бити,мада ивер не пада далеко од кладе...али својим благочестивим и богоугодним животом , анулирао сам грехе и родитељске и своје,те могу у миру да уживам у момачком животу...

 

Дуња,велком  бек,дуго те није било

[Дуња]

Хехе, може бити,мада ивер не пада далеко од кладе...али својим благочестивим и богоугодним животом , анулирао сам грехе и родитељске и своје,те могу у миру да уживам у момачком животу...

 

Дуња,велком  бек,дуго те није било

 

Тачно, а онда следи период ренесансе за тебе, слутим.

 

Хвала, Зоске.

[Number15648]

„Да Бог понекад попушта страдање на децу за грехе родитеља, и то је јасно из Светога писма (I царства 11, 12; 21, 29). То се може учинити неправедно само ономе ко је навикао да гледа на људе као на комаде живота, потпуно одсечене један од другог. Но ко посматра род човечији као један организам, томе се то неће учинити ни неправедно ни неприродно. Кад један дужан орган болује, и остали, недужни, страдају.“ Св. Николај Велимировић, Омилије

[Number15648]

„И сад, после таквог нашег одговора и ми можемо себи дозволити једно питање, које има интереса не само за уске патриоте но и за све људе уопште ма кад и ма где они живели. Никад није умесније поставити ово питање но на Видовдан, на дан, када су почела велика и дуготрајна трпљења једног целог народа. Јер ако не данас, кад би у години било умесније поставити питање: зашто трпе потомци за грехе предака?

Зашто трпе Срби столећима због својих бедних средњевековних предака? Зашто данашњи Пољаци испаштају грехе свог безумног и бескарактерног племства из 18-ог столећа, зашто? Или оставимо народе и узмимо поједине људе. Зашто један човек добра срца трпи због свога злога претка? Зашто да син подноси зао глас или изгнанство свога оца? Један отац својом кривицом распао се сав од какве страшне болести. Зашто његов син или његова кћи морају да се распадају од исте болести у најлепшим годинама својим и то без икакве своје кривице? Један предак расуо све своје имање и умро оставивши после себе само два спомена: дуг и потомка, који мора цео свој живот да посвети отплаћивању очевог дуга, мора да се изложи мучном труду и глади.

Ах! замислите један живот, коме је једини циљ отплаћивање дуга својих предака! Зашто да трпи овај потомак кроз све дане свога живота, кад је он невин?

На ово питање, које је увек једно и исто, односило се оно на један народ или на једног човека, не могу никако одговорити они људи, који из општег тока живота извуку само један народ или једног човека, па онда цене његово трпљење, као један факт за себе, невезан с целином живота.

Међутим, ако се живот узме као целина, и сваки поједини случај трпљења посматра у односу и вези с том целином, - само тада поједини случајеви трпљења могу се осмислити. Посматрано у целини живота трпљење се приказује као казна или као лек. Но како се може казнити грех једнога човека на другоме човеку, ма то били отац и син? Како се може лечити рана једнога покољења на телу другога покољења? Није ли то апсурд? Велике трагичаре грчке занимао је у вишем степену овај проблем одмазде на потомству за грехе предака. Они га нису могли решити, но падали су у очајни песимизам, који је у свима појавама гледао само једну страшну фаталност. А гледали су у свему само једну страшну фаталност поглавито зато, што су они све посматрали засебно, извучено, изоловано од целине живота. Они су посматрали живот сваког појединог човека као једну завршену, потпуну целину, и чудили се, како је бедна та целина, и како је бедна судба њена.

Крајњи индивидуализам нашега времена, који смисао целог живота гледа у смислу живота једног човека, морао би, кад би доследан био, предложити самоубиство најмање једној половини људи у свету, јер трпљење једнога човека, узетог као таквог, као једног, представља се као једна страшна бесмислица. А живот најмање половине људи у свету јесте готово непрекидно трпљење, дакле: живот половине људи у свету јесте једна страшна бесмислица. А ако је живот једне половине људи страшна бесмислица, онда је без сумње исто тако страшна бесмислица и живот оне друге половине, која не може живети без трпљења кад је са свих страна опкољена трпљењем не може се радовати кад је опкољена плачем. И тако крајњи индивидуализам, кад би савршено доследан био, морао би предложити самоубиство не само једној половини човечанства, но целом човечанству.

Ако се пак узме, као што хришћанство узима, да је живот једног човека само део једног већег и ширег живота, и да сви људи сачињавају један животни организам као што делови нашег тела сачињавају једно тело онда је појмљиво, зашто потомци трпе за грехе предака. Потомци су само наставак, продужење једног и истог живота као што су гране и лишће продужење истог дрвета. А живот је дуг и предуг; њему се не хита ни с чим. Он не хита да покаже сва своја дејства на сваком свом делу, тј. он се не испољава сав и потпун на једном човеку само. Живот не довршује на сваком поједином човеку све што на њему почиње. Оно што је почео на једноме човеку, живот то довршује на синовима или унуцима. Једна заразна болест на оцу се тек мало појави, на сину се развије, а на унуку покаже све најпогубније дејство.

Греси, које није искупио онај ко их је учинио, искупљују његови сродници, његови пријатељи или његови потомци. Они трпе место њега овде на земљи. Живот не стиже да свакоме у овоме свету плати заслужено за кратко време од 60-70 година. Живот продужује да живи и онда кад један човек умре, продужује да живи и продужује да кажњава и награђује, продужује сам себе да лечи, тј. - наставља свој започети посао.

На питање, дакле: зашто трпи син за грехе свога оца, ми можемо одговорити просто: зато, што живот оца и живот сина сачињавају један исти живот, који се само на оцу појављује као грех, а на сину као трпљење за грех, или научним језиком речено- на оцу као узрок, на сину као последица, или црквеним језиком речено: на оцу као пад, а на сину као искупљење. Отуда, кад црква хришћанска учи, како цео род човечји трпи због греха првога човека, прародитеља, и како је Христос страдао и распет био за туђе грехе, она не учи нешто што би се противило природном закону или нашем посведневном искуству. (Због туђих греха трпимо и ми, и бивамо распињани посведневно због туђих греха. О, колико ми један другом сваки дан причамо само о томе како ми трпимо и распињемо се због туђих греха!) Учењем својим о греху и искупљењу црква хришћанска учи апсолутну солидарност људског рода. Сви су људи одговорни за једнога човека, и један за све. Од греха једнога човека страдају сви, и од греха свију страда један. То је тако честа појава, да је можемо видети, куда год бацимо поглед по људском животу, било у прошлости било у садашњости. Због греха народних вођа страдали су читави народи, а од неразума и дивљаштва народа, страдале су често и најбоље вође. Историја општа доказ је зато, историја сваког народа посебно доказ је зато. Но наша народна историја за нас је најјачи доказ, јер наша историја то је наше сопствено искуство. Наша историја, коју ми најбоље познајемо, и којој највише верујемо, доказује нам, како је један народ једно тело, које трпи у трпљењу појединих чланова својих, и како, обратно, поједини здрави делови не могу да не трпе онда, кад се цело остало тело разлаже од болести.“ Св. Николај Велимировић, Беседе под гором, О прецима и потомцима