Брак - заједница мушкарца и жене

[Радосна]

Мислим да се љубав учи и развија током година. Пре ступања у брак, стање у ком се налазимо и представа о особи са којом се одлучимо на брак су само наговештаји љубави, темељи на којима се она може развијати. 

[Kaludjerovic Sreten]

da li biste stupili u brak bez ljubavi?

Ne.

Ljubav se gradi citav zivot

[Драган άσημος :)]

Вечерас, сједим у ауту на паркингу Интерекса. Поред мене пролази младић тридесет и коју годину и прича на телефон, а за њим на метар и по иде дјевојчица. Каже он овако-Слушај ме сад добро, не волим те, све више те мрзим сељанчуро једна, ти не знаш шта ми радиш ових дана, мрзим те све више из дана у дан......и све тако у том контексту. Изгледа ми као да прича са женом, али не мора да значи, можда је љубавница. Ако је са женом помислим, како двоје људи може погрешно да изабере животног сапутника. Како се олако "љубав" претвори у мржњу. Признати грешку, затражити опроштај, опростити то је жељезо за армирање темеља живота у двоје. Двоје људи када зарате, само виде грешке оног другог, а своју ни једну грешку да угледају. Питам се која је мјера трпљења у браку?

[Драган άσημος :)]

  On 12. 6. 2014. at 21:23, Драган άσημος :) рече

. Питам се која је мјера трпљења у браку?

 

STRPLJENJEM SE SPAŠAVA PORODICA

- Kako ti je sestra? Kako se slaže s mužem?

- Geronta, čuo sam da ima mnogo poteškoća ali se ne žali. Kada je potrebno, ona vuče napred...

- Tako je to... Kada su dva vola upregnuta, ako je jedan malo slabiji ili lenj, onda onaj drugi ulaže više snage i vuče i na neki način, kotrlja onog prvog... Vidiš ti to... Obični ljudi i tako se ponašaju prema sebi... Vi ovde ste gospodari. Zamisli samo da jedna majka ima četvoro dece i da je jedno umno zaostalo, drugo psihotično, treće da ima sredozemnu anemiju a da se četvrto vraća kući u ponoć. S mužem, zavisno od toga kakav je čovek, da ima druge muke. I da sve to trpi i da ne govori o tome... Da bi pukla od sekiracije jer nema kome da se požali zato što neke porodične teme treba i da ostanu u porodici. Može na primer, njen muž da bude stalno odsutan od kuće i da joj ne daje novac ni za hranu. Da jadna nema novca ni za kiriju i da im prete zbog toga da će ih izbaciti iz kuće. Možda je primorana da radi bilo šta, da bude izložena opasnostima i da govori: Pomoli se, da bar izbegnem te opasnosti! A možda joj je muž alkoholičar i bez posla, tako da ona mora da radi, da čisti stepenice u zgradama dok joj muž odlazi u kafane. Da se vraća u ponoć pijan, da je tuče i da joj traži novac koji je ona zaradila ili još gore – da odlazi i sam ga uzima od njenih poslodavaca. Ah, to je mučenje!

Naravno, neke žene imaju grehe i na taj način plaćaju ali šta je s onim ženama koje nisu grešne. One imaju čist dobitak od teškoća kroz koje prolaze. Poznajem jednu majku koja je anđeo jako dobre duše, najbolje, najmirnije dete iz porodice ali na kakvog je ološa naišla! Kako su se samo prevarili njeni! Udala se za pijanca koji je od malih nogu bio probisvet. Otac mu je bio alkoholičar, tako da je i on tu naviku nasledio. Sve je morala da radi po nekoliko poslova, da nije stizala nikako da se odmori dok je on tukao i sve nožem pretio. Koliko puta je govorio: Zaklaću te! Živi u strahu da je ne ubije. Kroz stravične muke prolazi! Ima četvoro dece. Njeni je nagovaraju da se razvede ali im ona odgovara: Ja bih da se strpim još malo... I trpi. Da li možete da poverujete tako nešto?! Nije čitala ni propovedi geronta ni životopise svetaca ali je naoružana strpljenjem.

- Pa, dobro... - rekoh joj jednom prilikom. - Zar deca ostaju ravnodušna prema takvoj situaciji?

- Tek im je petnaest, šesnaest godina... - reče ona. - Neka odsluže vojsku, pa neka mu se posle suprodstave...

Znači dok sinovi ne odsluže vojsku, ona će da trpi batine!

(Gerontas Pajsije Svetogorski – Reči, 4. deo – Porodični život)

18.11.2011. Haralampije

prevela s grčkog:

Brankica Bogdanović

[Лидија Миленковић]

  On 12. 6. 2014. at 21:23, Драган άσημος :) рече

и прича на телефон, а за њим на метар и по иде дјевојчица

......i slusa ?  Tuga

[Драгана.]

Није увијек због незрелости... има и дубљих разлога... превара, неповјерење, насиље, '' шврљање'', опијање...

[Suzana Sebez]

Otac Milos Vesin je odlican predavac,pogledala sam sve njegove snimke na internetu.Prosle godine je bio u Novom Sadu,drzao je govor,bio je zanimljivo,pametno,mudro  i korisno,kao i uvek.Posle toga sam se upoznala sam njim i on mi je poklonio knjigu Pisma svetoj  Lidiji,preporucujem je.

[JESSY]

Један човек ме је замолио да га примим и као свештеник и као психотерапеут. ”Најсрећнији дан” у његовом животу био је дан када се оженио једином женом са којом је био у вези, а да није била проститутка. Веома је патио јер се његова жена заинтересовала за млађег човека кога је упознала у кафани. Дубоки неисказани бол и сумња у самог себе вукли су га назад у понор осећања да није вољен. Био је то изузетан човек који који је ретко показивао осећања. Брачно саветовање није дало резултате.

Док смо у тишини седели у мом кабинету, изгледао је обамрло, повучен у себе крио је своју болну муку дубоко у себи, тамо где је целог живота, још од детињства, чувао своја најдрагоценија емоционална искуства. Осетио сам да не могу да нађем речи утехе за њега. Било му је потребно нешто више од способног лекара или чак емпатије и доброте коју му може пружити свештеник. Он је то схватио. Био је сасвим одређен када је заказивао разговор: Желим да се видим са вама и као свештеником и као психотерапеутом. После неколико минута предложио сам му да наглас прочита 51. псалм.

Није далеко одмакао када су древне речи изазвале излив осећања који се манифестовао кроз лавину тешких јецаја. Касније ми је описао како се идући кући изгубио, опијен јаким осећањима. После тога му се изменио читав живот. Редовно је долазио у Цркву (што никада раније није чинио!) и пошто се одселио из државе одржавао је контакте са мном још неколико година.

Током година сам се често сећао тог сусрета, кад год се помене тема “интеграција теологије и психотерапије”. То је био један од одлучујућих тренутака који ме је додатно уверио у истинитост онога што је пре много година приметио Св. Василије Велики, а то је да је Црква болница а свештеници психотерапеути. А како стоје ствари са интеграцијом теологије и психологије? Она се десила јошшпре настанка живота. По речима Св. Јована, све је потекло из срца “јединог рођеног Сина Божијег” кроз кога су створене све ствари; Он је “светлост и живот”људског рода. Што се у Христу споји, нека нико не растави!

Све више сам уверен да, шта год друго нам се повремено чинило да се подразмева под тим термином, пастирска психотерапија укључује јасно усредсређивање на фундаментално осећање да смо вољени које потиче од нашег односа са Богом. Бог је исцелитељ. Вера је водич. Ако нису у служби овог контекста, инсистирање на патолошкој дијагнози и покушаји да се пацијент ”излечи”, који потом следе, исувише лако и вешто померају тежиште са Извора назад ка нашим сопственим беспомоћним покушајима, које сматрамо обавезно исправним, да поправимо оно што мислимо да је покварено. Пошто је управо недостатак осећања да смо вољени главни узрок патње, психотерапија која не проистиче из контекста аутентичне вере у Бога лако постаје фактор, узрокован лекарским приступом, који доприноси проблему који покушава да реши.

Када то кажем мислим да је вера у Бога наша главна психотерапија, а да је ординација сам живот. Нема краткотрајне терапије. Постоји само терапија која траје читавог живота која се завршава мистеријом коначног свођења рачуна душе у тренутку смрти. Ништа шшто је мање од тога не заслужује да се назове терапијом. Ми доживљавамо промену у загрљају љубави коју осећамо током житавог живота, а не, као што је тако често другде случај, тако шшто целог живота тражимо начин да се променимо да би смо доспели у загрљај љубави. Веома често смо сведоци чуда која се дешавају.

 

http://www.pastirskicentar.com/index.php?option=com_content&view=article&id=97&Itemid=179

[JESSY]

Епископ јегарски Порфирије

 

Циљ брака је љубав. Љубав је човеку дата да би се, кроз однос према вољеној особи, васпитавали за љубав према Богу. Љубав подразумева жртву, ако тога нема, распашће се заједница. У јеванђељској причи о свадби у Кани Галилејској, која се и чита током венчања, Исус Христос први пут открива себе, открива да није обичан човек. Дакле, на свадби се први пут открива људима и твори своје прво чудо, тме показује који значај придаје браку. Он ту претвара воду у вино. Вода је симбол пролазног, променљивог, а вино трајног, вечног. То је, уједно, и мисија брака. Чим двоје улазе у брачну заједницу, значи да су добили шансу.

 

Брак је Света Тајна, али је данас постао све друго осим Свете Тајне. Постао је економска заједница и подела улога и послова, а изгубила се светиња, лако се у њу улази, а још лакше излази. Не доживљава се више као тајна у којој двоје постају Једно, једно тело. Брак је заједница људи који су потекли из различитих духовних, интелектуалних, социјалних, психолошких миљеа, свако има своја различита искуства која уноси у брачну заједницу. Без обзира на те разлике, они бивају спојени љубављу. У причи о свадби у Кани Галилејској се види да љубав која је спојила двоје младих није потекла из њих самих, она је Дар Божији, врста кредита који Бог даје њима да би они управо због мноштва разлика које их раздвајају, имали помоћ и благодат, без чега би се та заједница распала. Они у почетку живе благодаћу Божијом, али се брзо та благодат повлачи, а супружници остају у рингу да се сами боре и умножавају ту благодат љубави. Љубав у почетку би требало да буде најмања љубав у току брачне заједнице, а највећа да буде на крају. Христос воду тек на крају претвара у вино. Пуноћа и савршенство треба да дођу на крају, али у есхатолошком смислу се они никад и не завршавају. Она ће и у вечности да се разраста из љубави у љубав, из радости у радост, све у бескрај.

 

Зашто Бог установљује брачну заједницу? Брачна заједница је Црква у малом, зато се некад венчање обављало током Литургије, а врхунац је њихово причешћивање. Данас се то изместило из Литургије, даје им се вино као сурогат свете тајне. Брак је Бог створио из истих разлога из којих постоји и Црква, не да постоји натуралистички сплет односа између људи, већ да би се створио сплет односа између мушкарца и жене који прелази смрт, а смрт се прелази заједницом са Христом, тј. љубављу према Христу, помоћу које онда они и воле једно друго и одржавају своју брачну заједницу и превазилазе и саму смрт. Брак не значи да се они херметички затворе у кућу, већ нуди могућност да постанемо црквена бића у правом смислу те речи. То није хуманистичка љубав у којој неко ужива у своме милосрђу, негујући тиме своју гордост, већ да би двоје, у свакодневном општењу, имали могућност да се реално одричу себе, своје воље. То је везано за наше постојање у Цркви. Да бисмо се уподобили Богу и саобразили се Његовој вољи, потребно је да се одрекнемо себе, одрећи се своје воље и не уздати се у своје моћи и своје потенцијале. Брак нам даје ту могућност да сваког дана имамо прилику да у разним питањима где се не слажемо – праштамо, молимо за опроштај, афирмишемо другу особу, а то је својеврстан крст, жртва, стално самопреиспитивање јер смо увек у искушењу да наметнемо своју вољу оном другом.

 

Апостол Павле каже да муж треба да воли жену као самог себе, тј. као што Христос воли Цркву, а жена треба да се боји мужа. То није буквално страх, већ да она буде у стралном трепету пред љубављу свога мужа, да га не повреди. Брак нам даје могућност за самопревазилажење себе и остваривање кроз заједницу.

 

И деца не смеју да постану мали идоли, нити да остварују снове својих родитеља, нити да родитељи кажу: Ја сам ти пружио то и то, већ да, обезбеђујући потребе свог детета, пролазе кроз муку, али радосну муку васпитавања свог детета. У браку човек може да постане биће љубави и да затим са свим људима доживљава љубав и са свима буде у заједници. Тиме и његова деца постају у Христу чланови Цркве и делови те заједнице. То је заједница Бога и људи, не гледају се моралне вредности, већ се свако посматра као икона Божија, свако је вреднији од нас и светитељ по љубави Божијој.

 

Центар размишљања између двоје супружника треба да буде Света Литургија, и као садашње стање и као перспектива вечности. Ако ми ставимо себе у контекст Литургије, моћи ћемо врло добро да проценимо своје снаге и спроведемо у дело све.

[JESSY]

Не идеализуј брак, то је велики крст, уз сву љепоту. Не постоји идеал срећне, ушушкане породице, то је илузија, није реално оствариво, иако сви тежимо томе. Мора се понијети одређени крст у браку, као и у животу. Неких ствари морамо да се одрекнемо у име неких других. Сви то морају. Морамо се одрећи свог егоизма, својих жеља и страсти. Морамо да направимо промјену у својим критеријумима. Не може човјек имати све. Никоме то није дато. Јер, то и није циљ. Брак није циљ. Муж је сапутник, жена је сапутница, а не циљ, не идеал, не савршенство. Само је у Богу савршенство, а најљепше је кад супружници то подједнако разумију и подједнако теже Њему. Знаш, вријеме мијења неке ствари... Иживи се врло брзо и страст и жеља... Буре се стишају... Помире се страсти... А онда почне да долази до изражаја оно што је право, што је трајно, непролазно... Онда остаје и почне да расте духовност. То те спаја са човјеком. То те једино и може спојити истински и трајно. Временом омудраш, одуховиш се, смириш се, остаје мудрост и духовност. То треба да нас руководи у избору животног партнера. Тјелесно се може вољети са многима. А не може свако да буде добар муж, жена, добар родитељ, друг, пријатељ, сапутник. Не може свако да дијели живот са тобом. Важно је с ким ћеш живот дијелити, с дим ћеш дјецу правити, васпитавати, а не то да задовољиш своје прохтјеве. То значи лишити се свог егоизма. То не значи да треба жмурити пред својим јаким потребама и жељама, већ да треба приступати са једном свјесном, појачаном одговорношћу према себи и животу. Ниси га бесплатно добио. Немаш га права ни трошити улудо. Кад нађеш свој мир, своју духовност, кад се све стиша, онда престаје егоизам, прохтјеви, жеље. (О. Петар Лукић)

[JESSY]

Мушкарац и жена ће кроз љубав прићи Богу, а највише ће прићи служећи једно другом. Служење је у хришћанству веома важно и то је врло сложен појам. Највише се служи жртвом, чињењем добра оном другом, одрицањем у корист другог. Једно другом се подређује, нико не намеће своју вољу... Служење је упознавање, промишљање, испитивање, одрицање, али не мазохистичко, него оно које значи љубав. Употребљавање својих дарова, талената у корист другог, а у славу Божију. На жалост, реч служење је некако испала из нашег језика, а била је врло важан појам. Сетите се како је Христ прао ноге својим ученицима. То је изузетно поучан чин. Данашњим речником казано, то је изванредан перформанс: тако је Христ показао да ако имаш неке дарове веће него други, ако хоћеш да се оствариш, то можеш постићи само ако више служиш него други. Треба се такмичити у величини служења. Ту је најважније радити на себи, а ко је променио себе, промениће и своју околину. То не треба радити сам, него радити на себи према другима. Треба живети креативно, градити односе са другима јер не постоје готова решења. Сваки тренутак у животу тражи своје решење, зато је за живот потребна креативност. Ако ја не радим на себи, не учим да волим друге, да им будем користан, немам право ништа да очекујем од других. А чак и кад све то урадим, немам право ништа да тражим. Е, то је знање које се може у Цркви добити. А оно је кључно за срећу, за вечни живот. (Ђакон Ненад Илић)

[JESSY]

Улазећи у заједницу са другим човјеком, можемо да видимо њега као тајну, што он управо и јесте. Ми имамо слободу да га видимо свијетлог, чистог, доброг и добронамјерног, као што имамо слободу и да мислимо да је он зао, гледајући у сву његову тамну дубину душе, коју он сигурно има. Али, он има и ту свијетлу висину и ширину у себи и требало би настојати да уласком у заједницу са другим, његова тамна дубина нашом љубављу буде освјетљавана, а да ово друго буде ослобођено. (Епископ захумско-херцеговачки Григорије)

[Данче*]

Чинећи једно тело, (супружници) имају и једну душу и узајамном љубављу подстичу једно друго на ревност у побожности. Јер, супружништво не удаљује од Бога, већ, напротив, још јаче везује, будући да тада има још више разлога за обраћање к Њему. Мала лађа се при слабом ветру лако креће напред... велику пак лађу неће померити лагани дашак ветра... тако је и онима, неоптерећеним житејским бригама, мање потребна помоћ великог Бога, док онај, који има обавезу да се брине о драгој супрузи, имовини и деци, дубље залази у море живота и неопходна му је већа помоћ Божја, због чега и он сам више воли Бога.
 

Свети Григорије Богослов

[Данче*]

Истинско је богатство и велика срећа када муж и жена живе у слози, сједињени једно са другим као једно тело... Такви супружници, макар живели у сиромаштву и били сасвим скромни, могу бити срећнији од свих, јер се наслађују истинском срећом и увек живе спокојно. Оне, који живе у таквој супружничкој заједници ништа не може исувише ражалостити нити нарушити њихову тиху срећу.Ако између мужа и жене постоји једнодушје, мир и заједница љубави, њима притиче свако добро. Ни злобне клевете нису опасне за супружнике који су, као моћним бедемом, ограђени једнодушјем у Богу... То умножава њихово богатство и свако обиље; то к њима привлачи и велику Божју благонаклоност. Жене, које блистају лепотом душевном, временом све више испољавају своју племенитост, тако да приврженост и љубав њихових мужева постају све снажније.
 

 

Свети Јован Златоуст

[Данче*]

Лепота телесна, несједињена са врлином душевном, може привлачити супружнике двадесетак  тридесетак дана, да би потом изгубила сву своју моћ и, показавши рђаве особине супружника, уништила љубав.

Ако је потребно ишта учинити да би удовољили једно другом, онда треба украшавати душу, уместо што би се украшавало и уништавало тело. Никада оно (спољашње)... неће толико учинити да се супружници воле, колико ће то учинити целомудреност, (доброта), наклоност и спремност да умру једно за друго.
 

 

Свети Јован Златоуст