Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Дејан]

Oče Savo,da li ljudi koji su venčanmi u crkvi,a ne idu na Liturgiju i ne pričešćuju se,imaju crkveni brak?

[Јанко]

Помаже Бог оче и благословите.

Рекосте да нисте ишли на ПБФ?

Сада ми је далеко јасније зашто вас не воле ове присталице "натуралног" (читај незналачког) богословља, што уче од квазидуховника и дипломираних не-теолога, бране Христа и Цркву (sic! ко кога чува и брани?) и грозе се од ПБФ-а. Јер показујете са једне стране да диплома не значи да неко заиста зна ("посрамићу мудрост мудрих"), а са друге да је учење и знање заиста неопходно, не можемо се само препуштати надахнућу или сопственим осећањима (да ли је нешто исправно или не). Него да стално узрастамо како у знању, тако и у врлинама. "Нека нам речи буду благе, а аргументи јаки".

На многаја љета, а ја ћу са радошћу наставити да вас пратим у овој рубрици.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče Savo,da li ljudi koji su venčanmi u crkvi,a ne idu na Liturgiju i ne pričešćuju se,imaju crkveni brak?

 

Све Свете тајне, а самим тим и света тајна брака нераскидиво су везани за Литургију и своју пуноћу и смисао добијају у Литургији и причешћивању божанским тајнама. У почетку није било посебно разрађеног обреда венчања као данас и млади пар је најпре пролазио кроз веридбу, која је често била и договарана између породица, а када би дошло време за заједнички живот младенци су одлазили Епископу који је пред целим литургијским скупом давао благослов за њихов заједнички брачни живот. Потом је ова тајна била запечаћена причешћем младенаца и свих верника који су учествовали у Литургији чиме је заједничком животу младенаца дат светотајински карактер. Дакле они нису позвани само да биолошки живе заједно и рађају децу већ да кроз свету тајну брака урастају у пуноћу тајне Христа и Цркве. У наредним вековима, полако се уобличавао данашњи ритуал, али је нажалост постепено дошло и до одвајања свете тајне брака од Литургије. Тако је у данашњим обредима који се врше ван контекста Литургије уобичајено да младенци на крају попију чашу вина, што је ништа друго него траг учешћа у заједничкој чаши. Отуда је веома важно да се и ова света тајна и све друге врате у контекст Литургије у којој имају свој пуни смисао и значење.

 

Имајући у виду како се развијао обред венчања и поимање свете тајне брака сасвим је јасно да они који су црквено венчани остају у браку до краја свог земаљског живота. Уколико, пак, они не живе евхаристијским начином живота, иако крштени и венчани у Цркви све више излазе ван евхаристијског начина постојања и доводе свој вечни живот у озбиљно питање. Без Христа и заједнице са њим која се потврђује редовним учествовањем у Св. Литургији и причешћем божанским тајнама нема и не може бити вечног живота. Може да постоји само једна мучна форма полупостојања, која се духовно назива вечна смрт, пакао.

 

Када смо већ код брака хришћани су свесни да се брачна веза не наставља у есхатону. "Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели Божији на небу". Мт 22.30 Апостол каже да  код оних који се обукоше у Христа "нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу". Гал. 3.28 Ово поготово вреди за Царство небеско у коме неће бити никаквих подела које су везане за биолошки начин постојања. Отуда монаси, на пример, већ закорачују ка том вечном начину постојања и слободном вољом се удаљују од благословеног брака како би већ сада и овде заживели у Христу, колико год то наше биолошке ограничености дозвољавају. 

[Kolega2357]

Pomaže Bog! Da li su učestaliji napadi albanskih ekstremista na srpske manastire na Kosovu?

[МилошБГ]

Oce,

 

citajuci jedan intervju arh. Alekseja (Bogicevica) nasao sam i ovo:

 

 

Iz Decana ste otisli u manastir sv. Prohora Pcinjskog, gde ste bili i iguman...

- Da, 1993. godine staro bratstvo manastira Decani je dolaskom novog vladike i novog bratstva otislo iz manastira, pa sam onda i ja shvatio da treba da odem. 

 

Sta me zanima konkretno,koji je razlog da po ustolicenju tadasnjeg vladike se desilo da su monasi starog bratstva automatski otisli iz manastira? Nije mi jasna ta neka "primopredaja" u manastiru. Ako znate naravno.

 

I jedno totalno laicko pitanje,roditelji mi bili proslog vikenda na jednom krstenju u jednom manastiru,uglavnom obred krstenja je trajao duze od sat vremena,dok na mnogim drugim krstenjima na kojima smo bili trajalo je neuporedivo manje. Zanima me koji je razlog? Da li svestenstvo samovoljno izbacuje delove ili sta je drugo po sredi?

 

I sta mislite o izdavackoj kuci "Obraz svetacki" da li ste bili u prilici da citate njihove knjige i neku ocenu za njihov rad,ako ste upoznati.

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог оче и благословите.

Рекосте да нисте ишли на ПБФ?

Сада ми је далеко јасније зашто вас не воле ове присталице "натуралног" (читај незналачког) богословља, што уче од квазидуховника и дипломираних не-теолога, бране Христа и Цркву (sic! ко кога чува и брани?) и грозе се од ПБФ-а. Јер показујете са једне стране да диплома не значи да неко заиста зна ("посрамићу мудрост мудрих"), а са друге да је учење и знање заиста неопходно, не можемо се само препуштати надахнућу или сопственим осећањима (да ли је нешто исправно или не). Него да стално узрастамо како у знању, тако и у врлинама. "Нека нам речи буду благе, а аргументи јаки".

На многаја љета, а ја ћу са радошћу наставити да вас пратим у овој рубрици.

 

Знање у нашој хришћанској вери није питање гносеологије већ пре свега онтологије. Другим речима, знање за нас није скуп информација које меморишемо и потом у интелектуалном процесу рационалног размишљања повезујемо, делимо у категорије и на основу тога доносимо закључке о свету који нас окружује. За хришћане истинско знање (гносис) било је и остало бивствовање у Христу. Онај који оствари што теснију заједницу у Христу тј. Цркви Христовој познаје себе и свет око себе Духом Светим.  

 

Подсетимо се незаборавних речи Апостола народа у првој Посланици Коринћанима:

Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода;Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке;

И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, Да се не похвали ни једно тијело пред Богом. (1Кор 1, 26-29).

 

У другој глави Апостол нам открива да његова проповед не долази у „убједљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе“ како ни вера наше не би била „у мудрости људској него у сили Божијој“. А та „премудрост Божија“ је „сакривена у тајни“ и њу је Бог „предодредио пре векова“ „онима који га љубе“. Дакле, истинска мудрост и знање долази од Бога и открива се тајни љубави јер је љубав гносеолошки метод који нам је Бог предао. Свет око себе упознајемо тек ако га истински заволимо у Христу, у тајни његовог предвечног наума да сву творевину преведе из смрти и пропадљивости у вечни живот. Тек тада се пред нама људима отвара сва дубина тајне која надилази сва људска парцијална и селективна сазнања.

 

Наравно, то не значи да хришћани беже од људског знања и познања које нам је Бог дао у нашој створеној природи. Али, сва људска знања добијају свој смисао једино у свеобухватној тајни Христовог домостроја спасења јер сама по себи воде у смрт и не дају излаз из трагичности биолошког начина постојања. Знање, љубав, премудрост за хришћане су личног карактера и сажимају се у личности Христа Спаситеља који јесте Љубав, Знање и Премудрост.. Зато хришћани треба да Христом сазнају, Христом љубе и улазе у тајну премудрости коју је објавио оваплоћени Син Божији преко кога нам је Отац Небески послао Духа Светога који ће нас свему научити (А Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох. Јн. 14.26)

 

Студирање теологије веома је важно јер је потребно најпре да добро упознамо своју веру, стално проучавамо Свето Писмо и свакодневно урањамо у мудрост светоотачке литературе. Ипак, никада не смемо да заборавимо да студирање теологије свој пуни смисао има уколико читав свој живот саобразимо Христу јер без Христа и живота у Христу сва наша знања остаће некохерентна и фрагментарна, па можемо да дођемо у велику опасност да залутамо на пут заблуде и јереси. Зато, што се више бавимо теологијом, потребно је још више да се подвизавамо у љубави, боримо против свог егоизма и себичности и учимо се љубави која „дуго трпи, која је благотворна, не завиди и не горди се и не надима, не радује се неправди већ истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи“ (1Кор 13)

 

Да бисмо задобили ту љубав и очистили свој ум и срце потребно је да се ослободимо страсти, тј. неприродних покрета душе који нас удаљују од Бога и предвечног логоса (смисла) нашег постојања. Св. Максим каже да је знање без дела тј. подвига, демонска теологија „"δαιμόνων θεολογία η δίχα πράξεως γνώσις". Управо овде видимо колики је значај подвига у теологији и како теологија није само, како би Св. Исак Сирин рекао „η γύμνωσης του νοός" тј. гимнастика ума. Без ослобођења од негативног дејства страсти немогуће је здраво богословствовати и зато у гностичким главама многи Св. Оци управо говоре о подвигу као основном предуслову за здраву православну теологију. Нажалост, данас се теологија често схвата као интелектуална и рационалистичка дисциплина. Међутим, ако метод неких данашњих теолога (посебно на Западу) упоредимо са Св. Оцима видећемо суштинску разлику. Отуда само студирање нема смисла уколико није праћено активним делатним животом у Христу. Зато монаштво није бег од теологије, већ управо један од начина како да идемо у сусрет теологији у духу Св. Отаца Цркве.

Измењено Октобар 13, 2013 од Дејан Бићанић

[Архимандрит Сава Јањић]

Pomaže Bog! Da li su učestaliji napadi albanskih ekstremista na srpske manastire na Kosovu?

 

Последњих пар година инциденти ове врсте су све ређи. Након напада зољом на манастир Високи Дечани 2007. године, када је ухапшен један млађи косовски Албанац и осуђен на 2.5 године затворе, није било озбиљнијих инцидената. Већином је реч о провалама, ситним пљачкама или провокацијама. Наравно, то не значи да се ситуација суштински променила и поправила. Након проглашења независности Косова видно је дошло до извесног смирења тензија али потенцијал за насиље још постоји и довољан је неки повод да се понове оне страшне сцене од пре неколико година. На пример, након уклањања споменика албанским сепаратистима у Прешеву почетком ове године дошло је до више напада на православна гробља на КиМ, а и ми смо у Дечанима имали затегнуту ситуацију. Наше светиње се на овом простору гледају као симболи српског историјског, духовног и културног присуства и зато их екстремисти виде као циљеве у кризним ситуацијама. 

 

Све наше манастире и цркве који су раније били под заштитом КФОР-а, осим Дечана, сада штити Косовска полиција. Реч је већином о Албанцима али има и један број Срба и других националности и генерално немамо неких већих проблема. С времена на време одређене провокације и непрофесионално понашање као пре неколико дана у Зочишту или пре месец дана у Девичу, али нису забележени већи проблеми. Дечани су још под заштитом КФОР-а и та заштита није толико у неком патролирању већ више у самом симболичном присуству НАТО снага са којима албански екстремисти не желе конфликт. 

 

Велики проблем јесте  што албански екстремисти наше светиње виде као политичке симболе српског народа и зато је важно да се на све начине изгради свест код Албанаца како су те светиње важне не само за Србе већ и за читав свет. Али и са наше стране потребно је да се учини напор како се о нашим црквама и манастирима не би говорило у политичком контексту јер то нама само још више отежава живот у ионако отежаним условима.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce,

 

citajuci jedan intervju arh. Alekseja (Bogicevica) nasao sam i ovo:

 

 

Sta me zanima konkretno,koji je razlog da po ustolicenju tadasnjeg vladike se desilo da su monasi starog bratstva automatski otisli iz manastira? Nije mi jasna ta neka "primopredaja" u manastiru. Ako znate naravno.

 

I jedno totalno laicko pitanje,roditelji mi bili proslog vikenda na jednom krstenju u jednom manastiru,uglavnom obred krstenja je trajao duze od sat vremena,dok na mnogim drugim krstenjima na kojima smo bili trajalo je neuporedivo manje. Zanima me koji je razlog? Da li svestenstvo samovoljno izbacuje delove ili sta je drugo po sredi?

 

I sta mislite o izdavackoj kuci "Obraz svetacki" da li ste bili u prilici da citate njihove knjige i neku ocenu za njihov rad,ako ste upoznati.

 

Нисам лично био укључен у разговоре тадашњег Епископа, Владике Артемија са игуманом Јустином и братијом, али како сам чуо о. Јустин је тражио да манастир преузме једно млађе братство јер су они били доста стари и нису могли да се адекватно брину о манастиру. Политичка ситуација је била све компликованија и постојао је утисак да је старијим монасима (четворици њих) било веома важно да се манастир обнови. Дечани до нашег доласка нису били редовно општежиће и сасвим је било јасно да млади монаси не могу да се уклопе у раније постојећи систем. Зато је о. Јустин својевољно пристао да се повуче, а и остала братија, па је Владика Артемије за првог игумана поставио садашњег Владику Теодосија у марту 1992. када је део нашег црноречког братства прешао у Високе Дечане.

Транзиција са идиоритмије на општежиће није увек лака али ово је прошло доста добро. 

 

Обред крштења постоји у Требнику и није тешко доћи до његовог текста и преко интернета. Неки свештеници служе брже, а неки опет спорије и не постоји тачно време у оквиру кога се може овај обред завршити. Не би ме чудило да постоје и свештеници који скраћују службе. Постоје одређена скраћења која су уобичајена у неким специфичним приликама, али скраћивати службе из неоправданих разлога, посебно из немара, лоша је пракса пошто су све молитве веома важне.

 

Читао сам више књига у издању "Образ светачки". Тешко је дати уопштену оцену. Неке књиге су мислим веома важне, али постоје одређени наслови већином неких руских аутора или књиге о старцима од стране неких њихових духовних чада у којима се понекад могу наћи врло необични духовни савети. У целини сматрам да је реч о веома важном мисионарском и издавачком раду, само би било добро уколико би постојала мало већа селективност у избору књига које се преводе и штампају. Као што сам раније рекао у свакој књизи човек може да нађе корисне ствари, али није добро све примењивати јер је важно да живимо по духовном савету и да читамо оно што нам може помоћи у нашем хришћанском животу који водимо. 

[МилошБГ]

Na sta mislite kad kazete "neobicni saveti",nesto konkretno? 

 

I hvala na odgovoru!

[Архимандрит Сава Јањић]

Na sta mislite kad kazete "neobicni saveti",nesto konkretno? 

 

I hvala na odgovoru!

 

Не могу да се сада сетим адекватног примера. Рецимо, говори се о поукама неког старца и о његовим одговорима на разна животна питања. Старци, па чак и светитељи нису непогрешиви и свака њихова реч не може да се сматра јединим и правим одговором на неко питање. У Цркви немамо ни такав однос према Светим Оцима. На пример св. Григорије Ниски веровао је у васпостављење свега (αποκατάστασης των παντών) http://bit.ly/1edJXoq. Као и неки други Св. Оци и Григорије Ниски је у овом питању био под утицајем Оригена чија су погрешна учења касније саборски осуђена. Међутим, Ниски није наметао то учење као општеобавезно и оно је остало као његово богословско мишљење (теологуменон). Поједини старци нашег времена одговарали су на разна питања која су им постављана и њихова духовна чада објављивали су књиге са тим одоговорима, најчешће препричавајући савете стараца. Врло мали број књига је ауторизован или од старца или од неког духовног ауторитета па се у таквој литератури провуку непрецизне изјаве или савети који су личне природе у тој мери да није корисно да се преносе широј читалачкој публици.

 

Такође некада се савети и поуке потпуно селективно сакупљају и поједине изјаве стараца или светитеља ван контекста стварају утисак да је та духовна личност подржавала ову или ону теорију. Зато је важно да се поуке стараца бирају већином од оних аутора који су написано проверили са онима који добро познају живот те духовне личности.

 

У вези ове теме, треба напоменути да се у наше време појавио већи број духовника који су се промовисали у јавности али чији савети не одражавају саборни ум Цркве. Дају се невероватни савети о најразличитијим питањима који често немају никакве везе са традицијом наше Цркве. Духовништво не сме да постане гуруизам и слепо следовање људима који понекад могу бити у веома болесном духовном стању. Мерило квалитета неке духовне личности не треба да буде то да ли је реч о мирском свештенику или монаху, човеку духовног изгледа или некоме ко својим изгледом не ствара утисак духовности, већ треба да буде засновано на томе колико нечији савети и размишљање стоји у сагласности са саборним умом Цркве. 

 

Озбиљни духовници помажу нам да откријемо природно функционисање наше личности и откријемо слободу која нам је дата у Христу. Квазидуховници поробљују нашу личност и праве од нас слепе следбенике њихове личности. Савети озбиљног духовника изгледају исушвише нормалнои и обично, а лажни духовници опсењују нас причама о заверама, демонским стварима, виђењима и слично. Такви духовни савети не воде духовном изграђивању већ и нас могу да уведу у стање духовне обмане у којој се они налазе. Имао сам велики благослов да упознам три велика старца који су већ од Цркве препознати као свети људи и вероватно ће ускоро и званично бити проглашени светитељима: Јакова са Евије, Порфирија код Атине и старца Пајсија Светогорца. Оно што је карактеристично за сву тројицу који су имали посебне дарове јесте пре свега једноставност и природност, без икакве претенциозности и умишљене мистичности. Код појединих духовника који засењују разним откровењима и који објашњавају и оно што разумеју и оно што не разумеју види се немир, огорченост, гнев који се пред недовољно опитним верницима приказује као ревност за истину. Ту треба бити јако опрезан.

[Дејан]

Možete li nam detaljnije opisati vaše susrete i utiske sa starcima Porfirijem i Pajsijem?

[Jakov Edeski]

Oce igumane,blagoslovite!

Da li mozete da me uputite na izvore za istrazivanje istorije i tradicije pravoslavnog monastva kod Srba (sa osvrtom i na savremeno stanje),i ako imate vremena da prokomentarisite nesto o tome (monastvu kod nas), sto iz licnog opita,sto iz nasledja Otaca?

 

Unapred hvala!

[Архимандрит Сава Јањић]

Ово је питање једног брата који ми је послао приватну поруку. Сматрам да је добро да сви прочитају одговор:

 

Oce imam jos jedno pitanje tice se pricesca,sv Ignjatije Brjancaninov kaze da oni koji se nedostojno pricescuju sa smrtnim grijesima se poistovjecuju sa onima koji su razapeli Hrista,da li to bukvalno tako treba shvatiti,i tamo o kaze da ce namjerne i uporne gresnike stici kazna?..Mene zanima sta to konkretno znaci koje grijehe ne bi smio da ima covjek koji se pricescuje?Citao sam takodje da Hriscanima nije dozvoljeno da se duze od 3 nedelje ne pricescuju,da se takvi odlucuju po odluci sad ne znam koje mislim pravila sv Vasilija Velikog,vi znate o cemu govorim i ako  ne umijem dobro da postavim pitanje,i dalje se kaze kako Hriscanima nije dozvoljeno da se ne pricescuju a nije im dozvoljeno da se pricescuju nedostojno nego treba da se sto vise spremaju za sveto pricesce.Da li je smrtni grijeh recimo ako nekom nesto ne mozes da oprostis a pricescujem se,i recimo ima nekih ljudi koje ne volim sad da li je to mrznja i kako da covjek zna da ne bude u nedoumici,jer propadam i ako se pricescujem nedostojno a i ako se ne pricescujem takodje propadam.Jasno mi je da treba covjek da se pricescuje sto cesce,da cocjek moze da se pricesti i jednom godisnje i da mu to bude na osudu,jer se isto kaze da su ubice Hristove samo jedan put ubile Hrista,e sad mene zanima ako se ja nedostojno pricestim,kako mogu da se pokajem za taj grijeh ili recimo ako se covjek pola zivota nedostojno pricescuje,kako da mu se to oprosti,kako treba shvatiti,da li treba reci na ispovijesti nedeostojno sam se pricescivao ili kako.Jer ako se covjek pricecuje dosta puta nedostojno da li to treba shvatiti da je toliko puta kao razapeo Hrista kao ii njegove ubice,onda je to mnogo veliki zlocin,ja ako je to tako ja se ne bih nikad pricestio pa neka idem u pakao nego da rizikujem da se poistovjetim sa tim zlocinom,e sad mi samo vi recite da li to ovako bukvalno treba shvatiti kako sam napisao?Takodje sam citao da u toku Liturgije neko dijete imalo vidjenje kako se mnogo ljudi prislo da se pricesti ali se samo jedam pricestio,a ostali ne,nego se pricesce vracalo na diskos,jer bi im bilo na osudu,pa Gospod nije dozvolio,e sad da li covjek treba da se pricescuje nekad i kad nije bas siguran pa da se oslanja na to da Gospod ce da tako kazem "povuci" pricesce da ne bi bilo na osudu?Oprostite sto sam bio opsiran i sto bas nijesam umio da dobro postavim pitanje.

++++++++++++++++++++++++++++++++++++

 

Недостојно се причешћује пре свега онај који немарно и неискрено прима Тело и Крв Господњу (уп. 1Кор, 11, 26-29) Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. (1Кор 11.29). Говорећи, пак, о достојности и недостојности веома често можемо да западнемо у морализам, а живот у Христу је пре свега питање онтологије тј. саме суштине нашег бића. Као хришћани ми смо позвани да своје постојање у потпуности саберемо у Христу и тежимо речима Апостола који каже „Ја више не живим, него живи у  мени  Христос“ (Гл.   2,20)“ Онај који своје биће заснива на биологији, на страстима и злоупотреби слободе недостојан је Тела и Крви Христове осим ако одлучи да промени свој начин живота.

 

Грехови који су препрека за редовни евхаристијски живот тј. причешћивање јесу пре свега непокајани грехови који нас одвајају од Цркве и заједнице са ближњима. Човек је биће које своју личност остварује само у заједници са другима и када погрешним избором и злоупотребом своје слободе нарушава ту заједницу није достојан да се причешћује Св. Тајнама. Како може да учествује у заједници Тела и Крви Господње ако истовремено руши ту заједницу са својим ближњим и повређује их. Господ каже: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, oстави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.“ Мт, 5, 23-24. Грех је увек у односу на другога и суштински онеспособљава човека за заједницу и вуче га у индивидуализам и вечну самоћу.

 

Неки деле грехове по тежини, али мора да знамо да сваки грех води у смрт уколико се претвори у страст и постане друга природа човекова. Мржња према другоме је тежак грех јер она она неизбежно води у друге грехове и к већем посрнућу човекове личности. Онај који није у стању да опрости другима, како може да очекује опроштај од Бога? Телесни односи, на пример, нису сами по себи грех јер су део биологије човека. Телесни односи у браку су благословени јер је брак икона љубави Христа и Цркве. Међутим прељуба и блуд удаљују човека од Бога јер прељуба разбија заједницу коју је Бог запечатио и наноси бол и патњу другом супружнику и деци. Блуд деградира достојанство људске личности и скрнави тело које је храм Духа Светога и трује своју душу. Слично је са свим гресима који разбијају заједницу, угрожавају људски живот, наносе бол или патњу. Приступати причешћу а да нисмо променили свој начин живота покајањем (преумљењем) представља лицемерје и зато је такво причешћивање недостојно.

 

Покајање је процес свеобухватне промене у човековој души када почињемо да схватамо да морамо да променимо наш живот и однос према другима јер у противном идемо у вечну смрт. Зато нас покајање чини поново способним да у потпуности учествујемо у црквеној заједници и самим тим то потврдимо причешћем Светим Тајнама.

 

Да ли се причешћивати чешће или ређе? Неки људи сами одлучују да ли су достојни или нису па данас на пример јесу, а сутра нису, а након недељу дана опет јесу. То је већ простор морализма и великог лицемерја. Достојност није ствар личне убеђености, емоција и осећања. Сваки хришћанин који живи ван грехова који насрћу на људски живот и заједницу трба да редовно приступа Св. Пришешћу без обзира да ли се осећао грешан или не. Духовни старци говоре да причешће није за праведнике, већ за грешнике, али грешнике који се кају, а не оне који непокајано живе у свом греху и повређују друге. Уосталом, они који се сматрају достојним често су управо и најнедостојнији за причешће, а они који као цариник прилазе Господу као лекару и Спаситељу удостојавају се духовне радости.

 

Сви смо ми грешни, али не само ако конкретно чинимо овај или онај грех, већ због тога што носимо огреховљену природу. У духовном животу постепено узрастамо у познању пале човекове природе коју носе сви људи и духовно познајемо да сви саучествујемо у њој без обзира да ли ћемо одређене греховне прохтеве конкретно удовољавати или не. Зато су светитељи увек говорили да су грешни, али то није из неког обичаја или зато што су живели у греху, већ зато што су грех сваког човека и пад људске природе дубоко проживљавали у својој сопственој личности. Човек је чудно биће, иако смо појединачне личности једно смо у Адаму и заједничарећи у Христу постајемо једно у Христу, у Адаму сви сагрешисмо, а у Христу сви бивамо оправдани. Својим умом и срцем стално су проживљавали пад људске природе, а истовремено удостојили су се дарова које су видели као незаслужену благодат коју Бог даје човеку. Нису се гордили јер су знали да и када чуда чине то нису њихова чуда већ пројава бескрајне Божије љубави.

 

Зато је важно да стално созерцавамо ту палу људску природу коју сви носимо и у којој сви учествујемо. Све што човек више духовно напредује у том созерцању све мање ће да осуђује друге, све ће више бити блажи према другима, а строжији према себи. Код гордих и лицемерних све је обрнуто. Они су строги према другима, а угађају својим тајним страстима и сл.

 

Уколико живимо  редовним хришћанским животом, у труду покајања, клонимо се грехова који нарушавају нашу заједницу са Богом и другима, држимо заповести и црквене постове, треба да редовно приступамо Св. Тајнама и није нам потребна посебна припрема у виду додатног поста, и сл. Није добро да одемо на једну Литургију и причестимо се, а онда за пар дана одемо опет на службу и кажемо нећу се причестити јер сам се скоро причестио. Што то треба да значи? Причешће није питање квантитета или личног избора на основу нашег расположења, већ је свака Литургија сусрет са живим Господом па зашто онда у једном случају седамо за трпезу Господњу, а у другом то сопственим избором нећемо да учинимо. Треба имати страха Божијег, али страх Божији није питање емоција и колико се год треба плашити да не увредимо љубав Божију својим грехом, толико се треба плашити да не окренемо леђа његовој доброти и не примимо Господа који нам се сам дарује у Светим Тајнама.

 

Нека норма редовног евхаристијског живота јесте да учествујемо у недељним и празничним Литургијама и да се на њима причешћујемо, а у Великом посту ако редовно постимо и трудимо се треба да се причешћујемо када смо год у могућности и на Пређеосвећеним Литургијама, јер оне су зато и уведене у црквену праксу како би се интензивирао литургијски живот у време Четрдесетнице. 

[Баба]

 

Неприхватљиво је да се, осим државне издајничке врхушке, чују и гласови појединих људи из Цркве, тачније из Патријаршије, којима се “позивају сви Срби да изађу на изборе”. (У ту бедну пропаганду покушавају да увуку и свети Хиландар!) Како могу ти људи, најпре, да се мешају у судбинске одлуке Срба под окупацијом, а онда и још да препоручују напаћеним и још увек прогањаним Србима на распетом Косову да гласају “или сви или ниједан”, када је свим Србима на Косову и Метохији јасно да "косовски избори за циљ имају расформирање институција Републике Србије и одрицање државе од суверенитета на Косову и Метохији"

Патријарх је у Пећи рекао да он то говори „у име Цркве“! Међутим, нити је Црква консултована, нити саборски разговарано и договарано о томе - тако да то није став Цркве, макар га тако назвао патријарх. Ни он нема право да тако присваја само себи глас Цркве. Тако није радио блаженопочивши патријарх Павле, у овим тешким временима, нити српски пећки и београдски патријарси кроз векове.

 

Каже умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије.

 

Може ли коментар?

[Небојша Јовановић]

Оче какво је стање цркава и манастира у Призрену поготово мислим на манастир св архенгела? такође ме интересу је да ли иви имате проблема са албанским селима у окружању или је то време прошло...