Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[motorheadsd]

Оче, нисам вам дуго писао километарска писма али ћу сад морати јер ме мука тера.
Неће баш бити километарско, чита се за 2 минута.
Покушавам да дефинишем, да опишем, уђем у своју подсвест како бих вам објаснио тачно оно што ме 
мучи.Те помисли ми стварају страх који није мали, који ме паралише и који може бити погубан по мене.
Може опет да ме одведе у Институт за ментално здравље а они ионако једва да могу да помогну човеку 
а тек мени не могу помоћи јер је мој проблем везан за духовност. Ви морате бити мој лекар. 
А и да се што пре скинем са ових лекова. Само би ме кљукали лековима.
Читајући Псалтир и слушајући једну духовну емисију ја сам стекао слику о Богу који уме сурово
да кажњава. Почео сам да се бојим Бога, стекао сам страх од Божје казне.Како да правилно поимам Бога?
Ја имам тзв општи анксиозни поремећај (ОАП)или како га у психијатрији зову- слободно лебдећи страх. Ухвати
ме безразложни страх и оно чега се прво латим што ме плаши то ми ствара панику и преокупира ми ум. 
Рецимо, бојим се заразних
болести. Па кад сам у фазама тог ОАП ако мислим о хигијени онда је страх од инфекција, када мислим о Богу
онда је страх од Бога. Већину страхова сам победио али ми је преостао тај религијски, почео сам да се бојим
Бога, стекао сам страх од Божје казне. Како да правилно поимам Бога како га се не би бојао.

 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 10/19/2017 at 9:54, motorheadsd рече

Оче, нисам вам дуго писао километарска писма али ћу сад морати јер ме мука тера.
Неће баш бити километарско, чита се за 2 минута.
Покушавам да дефинишем, да опишем, уђем у своју подсвест како бих вам објаснио тачно оно што ме 
мучи.Те помисли ми стварају страх који није мали, који ме паралише и који може бити погубан по мене.
Може опет да ме одведе у Институт за ментално здравље а они ионако једва да могу да помогну човеку 
а тек мени не могу помоћи јер је мој проблем везан за духовност. Ви морате бити мој лекар. 
А и да се што пре скинем са ових лекова. Само би ме кљукали лековима.
Читајући Псалтир и слушајући једну духовну емисију ја сам стекао слику о Богу који уме сурово
да кажњава. Почео сам да се бојим Бога, стекао сам страх од Божје казне.Како да правилно поимам Бога?
Ја имам тзв општи анксиозни поремећај (ОАП)или како га у психијатрији зову- слободно лебдећи страх. Ухвати
ме безразложни страх и оно чега се прво латим што ме плаши то ми ствара панику и преокупира ми ум. 
Рецимо, бојим се заразних
болести. Па кад сам у фазама тог ОАП ако мислим о хигијени онда је страх од инфекција, када мислим о Богу
онда је страх од Бога. Већину страхова сам победио али ми је преостао тај религијски, почео сам да се бојим
Бога, стекао сам страх од Божје казне. Како да правилно поимам Бога како га се не би бојао.

Свакако да треба да останете у контакту са својим лекаром, али пре свега мора да верујете да је једини истински Лекар који нам свима помаже и преко медицине и на разне друге начине, сам наш Господ Спаситељ. Вера у Бога не искључује и поверење у добронамерне лекаре. Било би много значајно да обраћате ако можете што је могуће мање пажње на мисли које вам долазе. Велики број људи живи у сталном стању анксиозности тј. страха од онога што може да се деси и наше духовне немоћи да видимо себе и свет око себе у светлости Божије љубави. Отуда толико нервозе, свађа, неспоразума, ратова, насиља и сваког зла. Опседају нас сталне бриге, шта смо другачије могли да урадимо јуче, и шта може све да нас снађе сутра и тако смо у сталном духовно-одсутном стању тј. кошмару сопствених помисли. Овај страх се формира пре свега конфузијом помисли које прихватамо као своје и поистовећујемо се са стањем свог палог ума. Међутим ни те мрачне мисли, ни оно што вам оне говоре немају везе са вашом личности и колико успете вером пре свега, а кроз веру и учешћем у светим тајнама и молитвом, да једноставно игноришете те мисли и уместо брига више времена посветите сећању на Бога, засигурно ће вам бити много боље. Када вас нападну мрачне мисли читајте Свето Писмо, Исусову молитву, молитве из молитвеника. То је духовна терапија којој треба стално прибегавати јер нам Бог може помоћи само уколико и ми отворимо своје срце за Њега. Важно је да не улазите у разговор са тим опсесивним мислима и да не допустите да у вама стварају немир. Оно што дефинитивно не смете да верујете јесте да је Бог суров или неки џелат који нас кажњава. Бога Оца нам је открио сам Његов Син оваплоћени, Господ Христос, као Бога бескрајне љубави и праштања, који својим Духом Светим грли, оживотворава и испуњава сву творевину и узводи је њеном истинском циљу и смислу постојања. Оно што доживљавамо као Божију казну заправо је само последица нашег погрешног избора и удаљавања од Божије љубави. Што се више човек враћа Богу (покајањем, тј. исцелењем ума), све више упознаје безграничну љубав Божију и задобија истински "страх Божији" који није страх од казне, већ стални молитвени трепет и пажња (трезвење) да останемо у присуству Божијем и да својим несавесним поступцима не одступимо од те љубави. Господ да вас укрепи и подари вам вере и снаге. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

@Архимандрит Сава Јањић Ako o.Sava dopusti dodao bi jedan tekst i nadoveyao bi se na odgovor.

Извор лажне религије је неспособност да се радујемо или, можда, пре одбијање да се радујемо, док је радост апсолутна суштина… Страх Божији и смирење су једино здрави када су повезани са том радошћу, и само тада су истинити и плодоносни! Ван те радости добијају демонски карактер и постају најдубље изопачење било каквог религијског искуства. Религија страха; религија лажног смирења; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости.
Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“ Страх од греха не спасава од греха! Радост у Господу спасава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, ппочела да их садистички застрашује?

Људи непрестано долазе и питају за савет ... исповедам људе и причам, причам, причам; А нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе да причају о „проблемима“ и да ћаскају о „решењима“. Не, нема веће победе ђавола у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јесте радост.
Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално да дише и живи. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радошћу. Зато је и слаба. Људи од религије желе ОДГОВОРЕ, МИР, ЗНАЧЕЊЕ, а значење је - РАДОСТ. То је одговор који у себи садржи све одговоре!
„Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек.“

Протојереј Александар Шмеман, ДНЕВНИК

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 4 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

@Архимандрит Сава Јањић Ako o.Sava dopusti dodao bi jedan tekst i nadoveyao bi se na odgovor.

Извор лажне религије је неспособност да се радујемо или, можда, пре одбијање да се радујемо, док је радост апсолутна суштина… Страх Божији и смирење су једино здрави када су повезани са том радошћу, и само тада су истинити и плодоносни! Ван те радости добијају демонски карактер и постају најдубље изопачење било каквог религијског искуства. Религија страха; религија лажног смирења; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости.
Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“ Страх од греха не спасава од греха! Радост у Господу спасава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, ппочела да их садистички застрашује?

Људи непрестано долазе и питају за савет ... исповедам људе и причам, причам, причам; А нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе да причају о „проблемима“ и да ћаскају о „решењима“. Не, нема веће победе ђавола у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јесте радост.
Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално да дише и живи. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радош

Управо тако, свођење хришћанске вере на морализам или на пијетизам у суштини је довео до кризе хришћанства у Европи. Овде само треба бити опрезан. Враћање аутетичном православном предању није "богословска археологија". Наша Црква чува непрекинуту аскетско-богословску традицију која је дубоко урасла у наш етос. Нажалост, у времену опште секуларизације сведоци смо општег тренда демонтирања традиционалног хришћанског морала који се понекад и у православним круговима тумачи као непотребни морализам. Насупрот опсесивном страху од паклених мука и казне "гневног Бога", данас се неретко одлази у другу крајност - слободу без одговорности. "Све је дозвољено јер Бог је љубав и све разуме". Веома је важно овде направити разлику. Православни етос нас чува у оквирима слободе којом нас је ослободио Христос. Правила нису потребна Богу него нама, и то не зато што имају значај сама по себи и представљају параметре који тобоже ограничавају и Божију љубав, већ као путокази који нас усмеравају да наша слобода не постане анархија и насиље над другим. Наша слобода престаје тамо где почиње патња другога, више пута је речено. Одређена правила живота у Цркви, колико год била несимпатична онима који проповедају хришћанство као апсолутну слободу (без одговорности, односно без подвига љубави и жртве) од кључног су значаја управо за остварење истинске слободе у Христу. Апсолутизовање пале човекове природе као мерила љубави и истине је дубоко погрешно јер заправо негира кључни подвиг Христа Спаситеља који је својим оваплоћењем обновио ту палу природу, победио силу греха и смрти и учинио нас својим сателесницима кроз Св. Крштење и остале тајне Цркве. 

Православна Црква је на грех увек гледала као на болест људске природе, а на спасење као на њено исцелење и оцелотворење. Покајање које је пре свега дубока унутрашња промена нашег живота, повратак "очинском дому" и повратак истинском "себи", односно Христу, нема у себи ништа јуридичко. Једина жртва коју Бог од нас прима је "срце скрушено и смирено које Бог неће презрети" (Пс 50). Али, с друге стране живот у Христу без радикалне промене живота, одбацивања греха као неприродног начина постојања и сталног подвига тј. труда на исцелењу од греха, нема ни покајања, ни спасења, па самим тим ни истинске радости у Христу. Радост без покајања је страна хришћанину и зато оци подвижници врло често говоре о радостотворном плачу (Χαρμολύπη). Овај радостотворни плач дубоко прожима сва православна богослужења, иконографију, музику... То је радосни плач повратка Богу Оцу у Христу, свест о бескрајној премудрости и љубави Божијој пред којом стаје сва људска логика. Он рађа истински страх Божији, као непрестану пажњу, трепет срца, ум који трезвено бди на дверима срца у коме налазимо Царство Божије. Хришћанин без радости је далеко од Бога колико и хришћанин без духовног плача. Они су неодвојиви. Радост без плача је самообмањујућа еуфорија, а плач без радости води у бездан очајања.

Отуда је важно да непрестано пониремо у дубину православног предања које је наша Црква сачувала и да се пазимо од духа овога света који тобоже у име "слободе у Христу" жели да нам проповеда "New-Age Еванђеље" које је дубоко страно Христу и свему ономе што је Црква вековима веровала и сачувала до данас.

[Zoran Đurović]

пре 50 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Овде само треба бити опрезан.

Апсолутно се слажем. И ја сам против хипи-хришћанства. Налазим пак да је нужно напоменути да је Шмеман апсолутно био туђ таквом хр. Он је чак у неким стварима превише "тврд" за мој укус. Но, овде изражава оно из Јерме: Молитва тужног (очајника) не лети на небо. Он критикује један екстремизам, ти други. Слажем се са обојицом.

  

[snebivljivi maslacak]

Pomaze Bog. Oce Savo, u jednom snimku sa starcem Tadejem, jedan covjek je pitao starca da prokomentarise pricanje mitropolita Amfilohija o neblagoslovu i kako taj neblagoslov ima strasne posledice na covjeka za citav zivot. Starac Tadej je tu pricao kratko o blagoslovu a ne obratno. Mozete li vi reci nesto o tome. Sta se desava ako zelimo ali ne damo sve od sebe da na vrijeme ispunimo blagoslov. Ako taj blagoslov treba da ispunimo do odredjenog roka. Zanima me jer sam dobila blagoslov za koji se plasim ocu li dati sve od sebe da ga do datog roka ispunim. Sta ako ga ne ispinim na vrijeme...

[motorheadsd]

Помаже Бог, оче Саво

Мучи ме прича о потопу или како то неки називају мит.

Да ли је стварно мит или истинит догађај у то можемо само веровати. Наука тврди да потопа никаквог никад није било.

Ово је пољуљало моју веру, док сам раније некако рационализовао у својој глави причу о потопу сада не могу.

Не би био никакав проблем да се у Новом Завету потоп не помиње на 4 места.

Како то прихватити ако је заиста мит а да не смета нашој вери у Христа?

 

Хвала

[prave vrijednosti]

Христос посреди нас драги оче Саво !

Наш драги Господ Христос је за вријеме живота чинио многа чуда и то
на очиглед свих, како обићних људи тако и јудејских старјешина. То нису била било каква мала чуда 
него веома убједљива,јасна,несвакидашња (како стоји у писму:"Да не творих међу њима дјела која нико други
није творио"),чуда исјељења,васкрасење уснулих и много тога још. За вријеме распећа како каже писмо :
"и би тама по свој земљи".."завјеса храмовна се раздера..земља се потресе",
"многи гробови се отворише и устадоше многа тела светих..и изишавши из гробова
по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима ",
"људи су ишли кући бијући се у прса видећи шта су учинили",и конаћо само васкрасење.

Све то није оставило утисак на многе од људи који су били очевидци свега тога,
тако исто и старјешине јудејске које су били пратиоци свег збивања,све то није оставило утисак
нити их навело да повјерују или бар покушају да схвате да би Христос могао бити Бог.
Чак на крају када је Господ васкрсао ,стражарима ,који су им испричали шта се десило, дају новац да никоме
не говоре шта се збило.

Како је могуће и из које перспективе најлакше то да схвати данашњи човјек да поред свега
горе наведеног,и још многи тога више што се десило,толиких очевидних чуда,да није дошло до тога да народ ,
старјешине јудјске који су сви били очевидци, не препознају,или бар покушају
да повјерују да је Христос Спаситељ,Бог,обећани месија,него напротив још су до самога краја упорствовали
у својим злим намјерама и неверју ?

С љубављу
Брат у Христу
 

[Кратос]

Pomaže Bog oče Savo,da li je Sin Božiji,Logos imao telo ,,pre,, stvaranja sveta,na nivou večnog postojanja Svete Trojice?

Znači kada Otac kaže ,,Hajde da načinimo čoveka po obličiju našem,, ,u trenucima kada u stvorenom svetu još ni nema prvoga čoveka Adama,da li tada je Sin Božiji već Isus Hristos,ovaploćeni Logos?

Nadam se da je pitanje jasno.

[Nikola Radenkovic]

Oce Savo, blagoslovite.

Imam jedno pitanje ako biste nesto mogli da nam kazete o ikonama ili da nas uputite na neke izvore. Na ime, odavno sam primetio da se cini kao da lik na ikoni Hrista, Bogorodice, ili svetaca moze da promeni izraz lica, koji najcesce odgovora samom unutrasnjem nastrojenju posmatraca. Da li se tu radi o posebnim tehnikama slikanja pri kojima se ostavlja da emocija lika bude nedefinisana, pa se s toga moze ciniti kao da se menja izraz lica? Ili se radi o necem drugom? Inace samo desavanje promene se nikad ne registruje, vec ikona jednostavno izgleda drugacije iz dana u dan. Da li i sam termin zivopis, iliti zoografija, ima neke veze sa tom pojavom?

Uvek me je bilo malo sramota da nekoga pitam o tome. Medjutim pre nekoliko dana moja petogodisnja cerka se nakon nekog svog nestasluka iznenada okrenula ka ikoni Hristovoj i kao imitirajuci ljutinu rekla 'a, ljutis se!' Zato me je ovo pitanje opet malo zaintrigiralo.

Hvala Vam oce Savo.

[Aleksandar Ivanovic]

Pomaze Bog, Oce Savo! 

1. Hteo sam da pitam nesto sto me dugo muci, a cemu nisam nasao odgovor. U pitanju je nagon koji imam za telesnim odnosom. Ja jos uvek nisam nasao zenu za brak, i zato ne mogu da nadjem resenje za sebe. Ovde me muce dve krajnosti koje mi razaraju psihu i telo. Zelim da ugodim Bogu ali mi to ne uspeva. Odnos pre braka je greh, ali ja ne mogu jednostavno da se suzdrzavam vise, prosto mi fizicki nije dobro i osecam jak nagon. Postim, molim se, pricescujem ali nista ne pomaze, i dalje imam veliku potrebu. Sa druge strane imam strah od Boga, ako se ne suzdrzim, da ce mi to zameriti i onda mi ni psihicki ni duhovno nije dobro, i fizicki patim, tako da ne mogu da podnesem vise ovaj pritisak. Imam osecaj, ako se budem jos malo suzdrzavao da cu da poludim i da odem u drugu krajnost ili postati psihicki bolesnik. Sta da radim? 

2. Ako je judaizam izvorna religija, kako je onda pravoslavna vera jedina istina?

Hvala puno!   

[Архимандрит Сава Јањић]

omaze Bog, Oce Savo! 

1. Hteo sam da pitam nesto sto me dugo muci, a cemu nisam nasao odgovor. U pitanju je nagon koji imam za telesnim odnosom. Ja jos uvek nisam nasao zenu za brak, i zato ne mogu da nadjem resenje za sebe. Ovde me muce dve krajnosti koje mi razaraju psihu i telo. Zelim da ugodim Bogu ali mi to ne uspeva. Odnos pre braka je greh, ali ja ne mogu jednostavno da se suzdrzavam vise, prosto mi fizicki nije dobro i osecam jak nagon. Postim, molim se, pricescujem ali nista ne pomaze, i dalje imam veliku potrebu. Sa druge strane imam strah od Boga, ako se ne suzdrzim, da ce mi to zameriti i onda mi ni psihicki ni duhovno nije dobro, i fizicki patim, tako da ne mogu da podnesem vise ovaj pritisak. Imam osecaj, ako se budem jos malo suzdrzavao da cu da poludim i da odem u drugu krajnost ili postati psihicki bolesnik. Sta da radim? 

2. Ako je judaizam izvorna religija, kako je onda pravoslavna vera jedina istina?

Hvala puno!   

Бог вам помогао, најбоље да о овоме поразговарате са својим парохијским свештеником.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 11/2/2017 at 23:43, Nikola Radenkovic рече

Oce Savo, blagoslovite.

Imam jedno pitanje ako biste nesto mogli da nam kazete o ikonama ili da nas uputite na neke izvore. Na ime, odavno sam primetio da se cini kao da lik na ikoni Hrista, Bogorodice, ili svetaca moze da promeni izraz lica, koji najcesce odgovora samom unutrasnjem nastrojenju posmatraca. Da li se tu radi o posebnim tehnikama slikanja pri kojima se ostavlja da emocija lika bude nedefinisana, pa se s toga moze ciniti kao da se menja izraz lica? Ili se radi o necem drugom? Inace samo desavanje promene se nikad ne registruje, vec ikona jednostavno izgleda drugacije iz dana u dan. Da li i sam termin zivopis, iliti zoografija, ima neke veze sa tom pojavom?

Uvek me je bilo malo sramota da nekoga pitam o tome. Medjutim pre nekoliko dana moja petogodisnja cerka se nakon nekog svog nestasluka iznenada okrenula ka ikoni Hristovoj i kao imitirajuci ljutinu rekla 'a, ljutis se!' Zato me je ovo pitanje opet malo zaintrigiralo.

Hvala Vam oce Savo.

Бог благословио брате. Икона се дефинитивно не мења сама по себи, већ се променом нашег расположења и уопште унутрашњег стања мења начин на који доживљавамо стварност. Будући да све све информације које примају наша чула, преко нервног система долазе и бивају обрађене у мозгу, све што видимо, чујемо, опипамо, помиришемо или окусимо, тамо добија коначни облик и постаје конкретно искуство. Познато је,  да наше душевно стање, као и разни други фактори карактеристични за сваког појединог човека, и те како утичу на овај процес перцепције стварности. Отуда се дешава да на спољашњим објектима често пројектујемо сопствено стање. На сличан начин уметник пројектује своје унутрашње, и душевно и духовно стање на спољне објекте, што се на пример, посебно може приметити у иконографији. 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 11/2/2017 at 12:20, Кратос рече

Pomaže Bog oče Savo,da li je Sin Božiji,Logos imao telo ,,pre,, stvaranja sveta,na nivou večnog postojanja Svete Trojice?

Znači kada Otac kaže ,,Hajde da načinimo čoveka po obličiju našem,, ,u trenucima kada u stvorenom svetu još ni nema prvoga čoveka Adama,da li tada je Sin Božiji već Isus Hristos,ovaploćeni Logos?

Nadam se da je pitanje jasno.

Бог вам помогао. Наравно да Божански Логос није имао тело пре стварања света и човека иако је у предвечном промислу (односно предвечном савету) Божијем оваплоћење Сина Божијег било укључено и да би се догодило независно од првородног греха. „...него часном крвљу Христа, као Јагњета непорочног и безазленог, предвиђеног још пре постања света, а јављеног у последња времена ради вас“ (1 Пт. 1, 19-20), „Него говоримо премудрост Божију у тајни сакривену, коју предодреди Бог пре векова за славу нашу“ (1 Кор. 2, 7); „Као што нас и изабра у Њему пре постања света да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави, предодредивши нас себи на усиновљење кроз Исуса Христа, по благонаклоности воље своје, на похвалу славе благодати своје, којом нас облагодати у Љубљеноме…“ (Еф. 1, 4-6). Све што је створено, створено је, дакле, за Христа и Христом да би се у Христу све сјединило и ушло у вечно постојање, а то не би било могуће да оваплоћење није било "предвиђено" тј. планирано пре стварања свега. - „Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били престоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано“ (Кол. 1, 16); „…обзнанивши нам тајну воље своје, по благовољењу своме које унапред одреди у Њему, за остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему...“ (Еф. 1, 9-10).

Човек је створен по лику Божијем и подобију "κατ᾿ εἰκόνα ἡμετέραν καὶ καθ᾿ ὁμοίωσιν" (בְּצַלְמֵ֖נוּ כִּדְמוּתֵ֑נוּ - betsalemu kidmutenu). Ово указује на божанско назначење човека као слободне личности која је позвана да ураста у пуноћу заједнице са Богом и овде се конкретно, колико ми је познато по светоотачкој традицији, не односи конкретно на човечански лик оваплоћеног Бога Логоса. Говорећи о овим стварима наш кључни проблем јесте што време доживљавамо линеарно, а на нивоу Божијег постојања време постоји као вечност и зато много тога треба да разумемо условно. Адам је створен по лику Божијем, а Христос, нови Адам, је икона невидљивог Бога (уп. Кол 1.15). Први Адам није послушао Бога, а други му је био послушан до смрти и то смрти на крсту (уп. Фил 2.8). Имајући у виду да је све што је створено, створено за Христа, стварање првог Адама није коначница стварања Човека који је предназначен да постоји једино као Богочовек и у њему све да буде сједињено са Богом. Зато је хришћанство у свему христоцентрично, а не хуманоцентрично. То је једна сасвим другачија перспектива у којој многа питања сагледавамо на другачији начин (разлике између полова, однос личности и индивидуе, однос мноштва и једнога, тајна постојања у есхатону итд). Зато је Христос и алфа и омега свега.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 10/24/2017 at 21:33, snebivljivi maslacak рече

Pomaze Bog. Oce Savo, u jednom snimku sa starcem Tadejem, jedan covjek je pitao starca da prokomentarise pricanje mitropolita Amfilohija o neblagoslovu i kako taj neblagoslov ima strasne posledice na covjeka za citav zivot. Starac Tadej je tu pricao kratko o blagoslovu a ne obratno. Mozete li vi reci nesto o tome. Sta se desava ako zelimo ali ne damo sve od sebe da na vrijeme ispunimo blagoslov. Ako taj blagoslov treba da ispunimo do odredjenog roka. Zanima me jer sam dobila blagoslov za koji se plasim ocu li dati sve od sebe da ga do datog roka ispunim. Sta ako ga ne ispinim na vrijeme...

Благослов не треба гледати као фатву, дефинитивно и непромењиво мишљење, наредбу. Благослов је више упутство, савет, а од нас и наше слободе зависи како ћемо одговорити на ту добру реч. Механичко и магијско схватање благослова је погрешно. Супротно благослову је злословље које човека наводи на грех тј. на отуђење од Бога и ближњих.