Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Кратос]

1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Духовно знање није интелектуално знање које се стиче учењем и читањем, већ духовно искуство које долази из тишине ума, када смиримо помисли и бивамо сабрани у свему што радимо.

 

1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Најдубља молитва јесте једноставно молитва без икаквих речи када у тишини ума једноставно живимо у присуству Божијем.

Svaka čast o.Savo na ovim genijalnim,prostim,jasnim i konciznim mislima.Bog vas blagoslovio.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 11/25/2016 at 23:39, Kratos рече

Pozdrav oče,Hristos posredi nas.

Šta je pad i da li je pad uticao na promenu načina postojanja prvostvorene prirode?

 

Адам је пре пада живео лепотом лика Божијег који му је стварањем подарен. Он је био бесмртан по дару Божијем и њим нису владале страсти и помисли. Тело и душа као делови човекове личности служиле су духу човековом који је био у непрестаном созерцавању Бога, учествујући у нетварним енергијама Божијим. Тело није било подложно болестима и старењу и душа је била чиста и непорочна и Адамови срце и ум су били јединствени и благодатно озарени. Преко првог човека васцела творевина која му је дата на управљање требало је да живи у хармонији са Богом и учествује у заједници са њим.

Падом, односно преступањем Божије заповести љубави, злоупотребом слободне воље, у човекову природу се усељава смрт. Последице пада нису биле казна Божија, већ реалност погрешног избора на коју је Бог већ био упозорио прародитеље. Прва последица била је одступање Духа Божијег од човека тако да је човек постао духовно мртав. Он није биолошки умро, већ духовно, изгубивши заједницу са Богом коју је до тада имао и која је била истински живот. Губитком Духа Светога прародитељи су изгубили одећу светлости коју су имали и постали су свесни своје наготе (Постање 3.7). Лик Божији који су до тада имали је потамнео због греха. Адам је постао "телесни човек" (уп. 1Кор 2.14) са плотским умом који нити хоће нити може да се покорава Богу (уп. Рим 8.7), своју наготу покрива "кожним хаљинама". То не значи да је он пре пада био нетелесан, већ да његова телесност није била подложна смрти и трулежи. Од светлог бића, Адам је постао духовно мртво телесно биће. Губитком заједнице са Богом, Адам Бога доживљава као странца, плаши га се и скрива се од њега. У њега се већ уселио себични и егоцентрични "дух непокорности". Човекова природа губи целовитост и између човека и Бога и у самом човеку настају поделе.  Св. Максим Исповедник у 41 Амбигви, настављајући Св. Григорија Богослова говори о пет подела (διαιρέσεις) које су настале падом човека: "нестворена и створена природа, духовна и чулна природа, небо и земаља, рај и икумена, мушко и женско". Одласком из Еденског врта се указује на тајну по којој је земља престала да буде рај и Адам и Ева доживљавају једни друго са страшћу. Адам добија са Евом прву децу која се сада рађају на "његову (Адамову) слику и подобије" (Постање 5.3) и од њега наслеђују палу људску природу, која је духовно мртва и подложна телесном старењу и смрти. Првородни грех се преноси рођењем јер "у Адаму сви сагрешише" (уп. Рим 5.12). Поред наслеђивања пале природе, људи умножавају грех вољно, својим погрешним избором, живећи у мраку не(по)знања Божијег. Природне енергије човекове губе свој смисао и циљ и почињу да делују неприродно, постају "страсти". Трагедија људског рода се наставља. За разлику од пре-падног стања када су у човеку тело и душа служили духу, сада је обрнуто и дух и душа служе телу и телесним страстима и живе у греху. Ум и срце у човековој души који су били у хармонији улазе у неприродно стање и ум себе устоличује као центар човековог бића без Бога и сам се труди да себе и свет обликује као Бог, стално западајући у све већи мрак и слепило. Расејаност ума којим владају страсне помисли је управо стање које је настало, јер Адам није имао помисли пре пада. Адам који је био "син Божији" падом је кратко речено постао и духовно и телесно деформисано биће. Према неким тумачењима Бог је допуштењем да телесна смрт овлада човеком заправо спречио да стање пада и богоодступништва постане трајно стање, као код палих анђела. Зато на крају Еви и даје обећање (Постање 3.14-15) у коме се указује на будући долазак Христа из њеног потомства.

Губитком заједнице са Богом, човек сада не може да непосредно општи са Богом као пре када је његов дух живео у благодати Духа Светога, већ сада Богу приноси жртве и тако одржава макар свест о постојању Божијем. Бог није оставио човека, већ човек Бога и Бог у свом милосрђу задржава заједницу са човеком у оној мери у којој је човек у стању да је носи и непрестано упућује Адамове потомке и после изабрани народ да живи у свести служења Богу и у нади да ће изгубљена заједница бити поново васпостављена. Једна од последица пада јесте и та да човек више није видео у другоме лик Божији. Други је постао супарник, опасност и Каин убија брата Авеља из зависти (Постање 4.8). Толико је постала човекова злоћа велика на земљи да је Бог чак "зажалио" што је створио човека (уп. Пост. 5.5-7). Ово стање човекове природе описује Апостол Павле који говори да је човек у својој палој природи изгубљен, слеп, (духовно) мртав. Људи су бића "помрачених мисли, отуђени од живота Божијега због незнања које је у њима, због окамењености срца њиховога." (Еф. 4.18)

Управо због оваквог бедног стања у коме се нашао човек након пада Бог је по свом предвечном промислу благоизволео да постане човек, по свему сличан нама осим по греху, и васпостави пали човеков лик. Ово исцелење оболештене људске природе није било могуће људским напорима, већ је требало због човековог пада да сам Син Божији себе принесе за жртву и телесно умре да би победио силу смрти и греха. Зато једино у Христу имамо не само пут ка блаженству раја у коме је живео Адам, већ пут ка вечном животу у новом телу, у васпостављеној земљи и небу, небеском Јерусалиму. У Христу пали човек поново задобија изгубљену лепоту и постаје причасник истинског вечног живота.

 

 

 

[Tavita]

Помаже Бог, оче. Благословите!

Прво бих Вам се још једном хтјела да захвалим на претходном одговору. Слава Богу да Вас овде имамо.

Као што сам већ написала, живим у Аустрији. У земљи која није православна, али је хришћанска. У пословном свијету се крећем у друштву гдје је нормално да је једна факултетски школована особа (ма шта то значило) атеиста. Ако бисте у друштву мојих пословних сарадника рекли да сте вјерујући, па онда још и црквен, били бисте у најмању руку несхваћени. Теизам је резервисан за бабе и ђедове, Русе и затуцане људе. "Нико нормалан не вјерује у те глупости. Црква сервира лажи у циљу манипулисања народом и изнуђивања пара." Нешто у том смислу је једном приликом прокоментарисала радна колегица. Да скратим: влада став да је религија опијум за народ, а да су атеисти освијешћени (=паметни, рационални) људи.
Посматрам те своје радне колеге и пословне партнере. Посматрам и остатак народа. И могу Вам рећи да им иде добро "без Бога". Дјелују срећно, задовољно, остварено, рекла бих и испуњено. Могло би се рећи да су успјешни у сваком погледу.
Са мном, по пресељењу у Аустрију и прекиду црквеног живота то није био случај. Мој се живот без Бога претворио у мучење. И супротно се десило по поновном успостављању црквеног живота. Без Бога мени нема живота. Једноставно је.
Питање гласи: Како то да у једној додуше неправославној, али хришћанској земљи људима "иде добро" "без Бога"? Ипак је у традицији овог народа (који је такође Божији, јер је сваки народ Божији) хришћанство. Ипак су чули за Христа, за васкрсење. Ипак нам (православнима и римокатолицима) је исто Свето Писмо, тј.исти су нам коријени вјере. Зар се од њих неће тражити/не тражи више него од народа традиционално многобожачких?
Истини за вољу, нисам сигурно колико духовног добра ми доноси знање одговора на ово питање...

Хвала Вам, оче, унапријед! И опростите што Вас гњавим питањима.

Свако добро од Господа!
Јелена

[Хаџи Срђан]

Помаже Бог!

 

Оче благословите,

да ли имате негде линк од типика у коме се одређује како се који дан пости. Исто тако да ли имате линк од неког типика који одређује за сваки дан које се јеванђеље чита. Треба ми за андроид апликације.  Био сам нашао овај линк за читање јеванђеља сад мислим да је то то, ако вам није проблем да проверите то сам убацио у апликцију: http://www.crkva-dobrinja.org/prolog/jevandjelje.php?category=2 

Посебно ме интересује ово за првило поста за сваки дан да ли је тај дан вода или риба итд... Једном сам био скинуо за светосавља да ли је то сад радио неки монах или не не сећам се. Ако има ето да кажем неко универзално по неком типику, нпр. Ваведење пости се на риби итд., лако би ми било после да седнем и да покупим услове и да испрограмирам. Јел постоји књига негде да се купи?

Хтео сам некако да динамичка буде апликација, да не морам сваке године уносити. Онако направим и пустим да радим. Не знам да ли ћу сутра жив осванути а камоли да дочекам крај године па да уносим поново по неком православном подсетнику за наредну годину.

Ако има неко на форуму тиме боље. Хвала унапред!

[Биљана 1234]

Помаже Бог оче Саво!

Чух недавно :Пост је. Мир ти дајем, Мир ми подај!

Запитах се тада, иако  једни са другима, и на Литургији, и на крштењу, и на Опелу..опет свак за себе пости некако.

И прочитах на интернету многе реченице о побожности, о Прослављању Господа..и све то Истина јесте...само не знам откуда мени мисао..да је и то врло индивидуално. То су реченице исписане док сеђасмо за монитором...Знам да мрежа умрежи ...али уме и да занесе...као и речи кад занесу..доживех...

Праштајте

 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 1 сат, Хаџи Срђан рече

Помаже Бог!

 

Оче благословите,

да ли имате негде линк од типика у коме се одређује како се који дан пости. Исто тако да ли имате линк од неког типика који одређује за сваки дан које се јеванђеље чита. Треба ми за андроид апликације.  Био сам нашао овај линк за читање јеванђеља сад мислим да је то то, ако вам није проблем да проверите то сам убацио у апликцију: http://www.crkva-dobrinja.org/prolog/jevandjelje.php?category=2 

Посебно ме интересује ово за првило поста за сваки дан да ли је тај дан вода или риба итд... Једном сам био скинуо за светосавља да ли је то сад радио неки монах или не не сећам се. Ако има ето да кажем неко универзално по неком типику, нпр. Ваведење пости се на риби итд., лако би ми било после да седнем и да покупим услове и да испрограмирам. Јел постоји књига негде да се купи?

Хтео сам некако да динамичка буде апликација, да не морам сваке године уносити. Онако направим и пустим да радим. Не знам да ли ћу сутра жив осванути а камоли да дочекам крај године па да уносим поново по неком православном подсетнику за наредну годину.

Ако има неко на форуму тиме боље. Хвала унапред!

Правило како се по типику пости Божићни и остали постови имате на сајту СПЦ http://www.spc.rs/sr/hrishtshanski_post_1 

Што се тиче еванђеља која се читају сваког дана ако се служи Литургија, требало би потражити на интернету. У црквеним еванђељима има тачно записано, али нисам сигуран да има и где се то може наћи у електронској форми.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 12/2/2016 at 16:07, Tavita рече

Помаже Бог, оче. Благословите!

Прво бих Вам се још једном хтјела да захвалим на претходном одговору. Слава Богу да Вас овде имамо.

Као што сам већ написала, живим у Аустрији. У земљи која није православна, али је хришћанска. У пословном свијету се крећем у друштву гдје је нормално да је једна факултетски школована особа (ма шта то значило) атеиста. Ако бисте у друштву мојих пословних сарадника рекли да сте вјерујући, па онда још и црквен, били бисте у најмању руку несхваћени. Теизам је резервисан за бабе и ђедове, Русе и затуцане људе. "Нико нормалан не вјерује у те глупости. Црква сервира лажи у циљу манипулисања народом и изнуђивања пара." Нешто у том смислу је једном приликом прокоментарисала радна колегица. Да скратим: влада став да је религија опијум за народ, а да су атеисти освијешћени (=паметни, рационални) људи.
Посматрам те своје радне колеге и пословне партнере. Посматрам и остатак народа. И могу Вам рећи да им иде добро "без Бога". Дјелују срећно, задовољно, остварено, рекла бих и испуњено. Могло би се рећи да су успјешни у сваком погледу.
Са мном, по пресељењу у Аустрију и прекиду црквеног живота то није био случај. Мој се живот без Бога претворио у мучење. И супротно се десило по поновном успостављању црквеног живота. Без Бога мени нема живота. Једноставно је.
Питање гласи: Како то да у једној додуше неправославној, али хришћанској земљи људима "иде добро" "без Бога"? Ипак је у традицији овог народа (који је такође Божији, јер је сваки народ Божији) хришћанство. Ипак су чули за Христа, за васкрсење. Ипак нам (православнима и римокатолицима) је исто Свето Писмо, тј.исти су нам коријени вјере. Зар се од њих неће тражити/не тражи више него од народа традиционално многобожачких?
Истини за вољу, нисам сигурно колико духовног добра ми доноси знање одговора на ово питање...

Хвала Вам, оче, унапријед! И опростите што Вас гњавим питањима.

Свако добро од Господа!
Јелена

У духовном животу је најважније да гледамо на себе, а не да процењујемо друге. Ту је увек замка и процењивање других уводи нас у бројне проблеме. Ми никада не можемо знати колико је неко срећан или задовољан у животу. Многи људи и сами не знају шта је истинска срећа. За некога је то здравље, посао, новац, пријатељи, почасти и разне друге ствари. Из општег искуства је познато да који имају све то често нису сасвим задовољни иако се труде да себи и другима покажу и докажу да јесу. Човек је без Бога недовршено и непотпуно биће, које се на све начине труди да постигне оно што ће по његовом мишљењу чинити живот смисленим и срећним. Проблем је увек у томе што човек или поставља пред собом нереалне или погрешне циљеве. Врло често тек када нешто изгубимо видимо колико је то било важно за нас. У општем искуству човека срећа у овом животу је заправо начин како доживљавамо сваки моменат живота, а не неко стање савршеног блаженства.

Као хришћани наш живот треба да посматрамо пре свега у широј перспективи вечног живота. Човек ће једино потпуно сједињен са Богом и са свима заједно у њему доживети пуноћу смисла и лепоте живота. Живот је много више од биолошке категорије. Из претходног одговора о стању палог човека, подсетио сам да је Адам духовно умро одмах када је изгубио заједницу са Богом преступивши његову заповест љубави, а физички је још живео до своје телесне смрти. Зато кажемо да они који усну у Христу не умиру, већ живе и даље. Овај живот вишеструко превазилази живот који се пројављује у биохемијским процесима и свести. Ако живот сводимо само биохемијске процесе у нашем телу и на психолошку самосвест коју имамо док смо у овом телу стално ћемо бити у проблему да схватимо како се живот наставља након физичке смрти и неизбежно ћемо ићи ка платонистичком веровању у душу која наставља да живи као у овоме свету.

У овоме земаљском животу јако је важно да разумемо да оно што нас чини незадовољним или несрећним заправо не зависи од околности (које ми обично сматрамо за узрок), већ од наших мисли, односно начина како те околности и ствари доживљавамо и како реагујемо на њих. Неки људи поседују много тога али не осећају унутрашње испуњење и чим нешто постигну или остваре или теже за још већим циљем или их обузима панични страх да ће оно што имају изгубити. Тајна духовног мира јесте у томе да живимо предани Богу и да се трудимо колико је у нашој моћи да са другима живимо у миру и љубави, жртвујући се за друге са свешћу да ако нешто другоме дамо или учинимо, то није губитак за нас већ добитак. Највише немира у нашим срцима стварају управо мисли које представљају или производ нашег ума или долазе од демона. Или мислимо да су други бољи од нас па нас то чини немирним и себе претерано самосажаљевамо или завидимо другима, или ми мислимо да смо бољи од других. Без јасног духовног познања ствари око себе, што долази једино од благодати Божије, а не од интелигенције, образовања или околности у којима живимо, ми не можемо јасно и правилно да расуђујемо. Људе и догађаје око себе меримо по релативним мерилима и по правилу доносимо погрешне закључке након којих се у наше срце усељава немир, страх и брига.

Зато је важно да се трудимо у вршењу Божијих заповести колико до нас стоји, а све остало да препустимо Богу и да стално будемо трезвени, да ослушкујемо пажљиво оно што нам долази од Бога без рационалног просуђивања без обзира да ли је оно што нас сналази по нашој логици добро или лоше. Кључ душевног мира је зато у томе да све што нас сналази примамо као дар Божији без обзира да ли разумемо зашто је нешто добро за нас или није. Треба да живимо у сталном молитвеном ослушкивању Бога јер Бог стално "слуша" нас. Та пажња и свест о међусобном присуству и заједници јесте оно што чини суштину молитвеног (евхаристијског) живота, на који се стално враћамо. Следствено томе, наш највећи проблем јесте у томе што највише слушамо "себе" тј. слушамо своје помисли које нам тумаче оно што се око нас догађа. Тако улазимо у раскорак са стварношћу јер не опитујемо оно што се стварно догађа, већ оно што ми видимо својим ограниченим моћима и отуда бројна питања на која никад неће бити коначног одговора. 

[Tavita]

Да...као да ме познајете.

Хвала Вам, оче.

[-Владимир-]

@Tavita

Извињавам се што упадам, али док сам читао паде ми на памет 143. псалам.

1. У којих су синови (њихови) као младице
   посађене у младости њиховој,
   кћери њихове улепшане,
   преукрашене као кип храма,
2. ризнице њихове напуњене,
   преливају се из једне у другу,
   овце њихове многоплодне,
   које се множе у изласцима њиховим,
3. волови њихови угојени,
   нема падања ограде, нити капије,
   нити крика на трговима њиховим -
4. блаженим називаху народ којему то тако бива.
   Блажен (пак) је народ којем је Господ - Бог његов.

[Ana B.]

"Ja sam pravi čokot, i otac je moj vinogradar: Svaku lozu na meni koja ne rađa roda otsjeći će je; i svaku koja rađa rod očistiće je da više roda rodi. Vi ste već očišćeni riječju koju vam govorih. Budite u meni i ja ću u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne bude na čokotu, tako i vi ako u meni ne budete. Ja sam čokot a vi loze: i koji bude u meni i ja u njemu on će roditi mnogi rod; jer bez mene ne možete činiti ništa. Ko u meni ne ostane izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti. Ako ostanete u meni i riječi moje u vama ostanu, šta god hoćete ištite, i biće vam. Tijem će se otac moj proslaviti, da rod mnogi rodite; i bićete moji učenici." (Jovan 15:1-8)

[Рапсоди]

Оче Саво, срећни вам сви празници на данашњи дан / Света великомученица Екатерина , Свети велеликомученик Меркурије ,Света девица Мастридија/ и наравно срећан вам рођендан. Да нас докле год форум постоји  молитвено подржавате . Знам да ми православци не би требало да придајемо значаја рођенданима, али овде на форуму постоји ипак леп обичај да се бар сетимо и честитамо једни другима. 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 22 часа, Рапсоди рече

Оче Саво, срећни вам сви празници на данашњи дан / Света великомученица Екатерина , Свети велеликомученик Меркурије ,Света девица Мастридија/ и наравно срећан вам рођендан. Да нас докле год форум постоји  молитвено подржавате . Знам да ми православци не би требало да придајемо значаја рођенданима, али овде на форуму постоји ипак леп обичај да се бар сетимо и честитамо једни другима. 

Хвала вам. Господ да вас укрепи. Помињите нас Дечанце у молитвама и наш народ овде на КиМ. 

[Goran123]

On 11/29/2016 at 16:45, Архимандрит Сава Јањић рече

 

Такође, не заборавимо да је Литургија не само принос дарова уз благодарење (евхаристију) Богу Оцу, у Христу Духом Светим, већ и сједињење са Богом примањем освештаних дарова као Тела и Крви Христове. У древној Цркви толико је било необично да се неко ко учествује у приносу не причести као што је необично да неко дође на свечану вечеру, а ништа не окуси. Ми долазимо у цркву да бисмо показали да смо једно у Христу и да бисмо примањем Тајни примили освећење као удови Тела Христовог. Зато Литургија није служба као јутрење или вечерње, већ нешто сасвим посебно, па не говоримо да неко присуствује Литургији него УЧЕСТВУЈЕ у њој. Ово се често заборавља, што из немара, што из нездравог смирења. Христовим тајнама прилазимо не као да добијамо награду, већ да бисмо примили "лек бесмртности" и исцелили душу. Једино они којима је епископ или свештеник одредио да се не причешћују док не промене свој начин живота, не приступају тајнама. Свако лично и самовољно одвајање од причешћа није добро јер Господ је дошао да бисмо га примили, а не да бисмо живели у сопственом свету индивидуалне побожности. Наравно, учешће у тајнама подразумева да цео наш живот треба да буде труд да живимо богоугодно и да се стално спремамо за сусрет са Господом.

 

 

 

Oče, a sta podrazumijevate pod "sopstvenim svetom individualne poboznosti"? Oprostite

 

[Goran123]

Pomoz Bog Oce, 

Citat: "A kao najbolji odgovor na pitanje: kojima treba odobriti - ili onima koji se pričešćuju često ili retko? - neka budu reči Svetog Jovana Zlatousta: ,,Ni jednima, ni drugima...,nego onima koji se pričešćuju sa čistom savešću, sa čistim srcem, sa besprekornim životom. Takvi neka pristupaju svagda. A koji nisu takvi-nijedanput! Zašto? Zato što oni navlače na sebe sud, osudu, kaznu i mučenje..." 

Ne razumijem Oče, zar nije čovjek nedostojan Svetog Pričešća ako misli da ima cisto srce i da zivi besprekornim zivotom? Ne shvatam ovo objasnjenje Svetog Jovana Zlatoustog.

 

[Goran123]

Pomoz Bog Oče, izvinite na dosadi.

Moze li covjek bez ovoga " Prava ljubav je jedino kada ljubav ne trazi svoje, kada volis nekoga  bez ikakve logike. To je i prava sloboda. E zato sam hrišćanin." pristupiti Svetom Pričešću tj. ako nema u sebi hrišćanske ljubavi. I sta je zapravo ljubav, mislim na to kakvo je to osjećanje, sta covjek osjeća (u srcu). I sta znaci voliti, kako se covjek osjeca kada voli nekoga. Sta je karakterno za ljubav? Oprostite Oče