Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Zoran Đurović]

Да поново пробам да уведем реда у расправу и дисциплинујем размишљање, јер видим да код ових опозитора никако не улази у главу да су Оци, као и ја признавали валидним, што ће рећи светотајинским, крштење јеретика (иако ја сматрам католике одељеном браћом, а не јеретицима, али је већ било довољно речено о томе).

Најбогољубивији о. Сава Дечански вели да католичко крштење није валидно, није стварно: „За разлику од неких других отаца који нагињу икономији, Св. Василије јеретике гледа као пагане које тек треба просветлити истином Христовом. Његово кључно полазиште јесте да онај који сам не поседује Духа Светога и који није примио крштење у Цркви, не може да га подари другима. Поента овог кратког коментара јесте да ни код древних Отаца немамо јединствен став о примени акривије или икономије. Они који су више нагињали икономији у овим питањима, свакако нису полазили од чињенице да постоји светотајинска реалност ван Цркве... Већ неколико пута написах, али као да не написах. Дубоко верујем, а колико знам то је преовлађујући став у Православљу, да јеретичко крштење нема валидности само по себи осим уколико се прихвати и благодатно прави вештачку разлику између форме крштења и освећења које оно даје. Од најранијих времена сама форма се не понавља уколико је правилно урађена, али не зато што су јеретици стварно крштени... Одлуке сабора о непонављању крштења не потврђују светотајинску реалност код јеретика већ их треба схватити контекстуално. Просто не могу да верујем да је то теби тако чудно.... Суштинско питање целе ове приче јесте, да ли се признаје светотајинска реалност ван граница Православне Цркве. Мислим да би признање те реалности довело до читавог низа питања...“

Оно што сам вам већ рекао (прикључујем Васијана и Ивана, а не да персирам), да не разумете проблем крштења и даље остаје. Ви тврдоглаво одбијате да видите шта говори предање него у предању хоћете да нађете своје мишљење. Зато ти нећеш да прихватиш да су оци управо светотајинско крштење признавали, а не некакве формуле. Ти си јуначки ћутао до сада на примере Августина, Милаша и Хомати(ја)на. Да се не ради о „икономији“ показаћу ти само на једном примеру из Августина. Погледајмо In Evangelium Ioannis tractatus centum viginti quatuor, трактат 6. Узима да тумачи Hic est qui baptizat (Јн 1, 32-33). Већ у параграфу 6 Аг каже да је Христос тај који крштава, да су људи служитељи, али да је за себе задржао силу да он лично крштава (сети се да читаш на литургији да је Хр тај свештеник, ми инструменти, саслужитељи): Dictum est enim ministris ab eo qui sibi tenuit hanc potestatem. Дакле, Христос је тај који крштава, а не о Сава или о. Зоран или Артемије (Марко). Хр крштава водом и Духом Светим. Petrus baptizet, hic est qui baptizat: Paulus baptizet, hic est qui baptizat; Iudas baptizet, hic est qui baptizat. Петар, Павле и Јуда крштавају, али је Хр тај који стварно крштава (7). Другим речима, ако Хр крштава онда је то сакраментално крштење, а ако Сава или Зоран, онда сачувај Боже!

Да наставим са Аг али актуализујући га са Савом и Зораном. Нас двојица смо свеци, али Сава са неким својим фахом ја са својим. Дарови различити. Крштени неће отићи у Дечане ако га Сава крсти или постане сајбер-духовник ако га ја крстим. Благодат је иста, јер је Хр онај који крштава (8, sed par et aequale, propter: Hic est qui baptizat). Не крсти се у Саву или Зорана.

Ово морам да преведем јер је актуелно: „Погледајмо дакле, најљубљенији, оно што ови не желе да виде. Штавише, није да не виде, него не могу да прихвате то што је против њих“. Тако и Сава и ови његови истомишљеници (9). Донатисти веле Августину: „Имамо голубицу, и то је само једна голубица, не може да буде крштења ван ове једине голубице; према томе, ако је голубица код тебе, и ако си ти та голубица, када ти долазим [из јереси] дај ми оно што немам [то је оно што и ја велим Сави, да се крсти некрштени]“. И тако говори гавран, а не голубица, наставља Аг. Једна је голубица и мајка (Песма 6, 8), али „приговарач замера: Не може да буде крштења ван једине голубице, и пошто сам ја био крштен ван једине голубице, ја немам крштење, и ако немам крштење, зашто ми га не дајеш кад долазим теби?“ (ergo non habeo Baptismum: si Baptismum non habeo, quare mihi non das quando ad te venio? 11).

Сада (12) Аг пита Саву (шалим се оче, али актуализујем стару диспуту): Блудници, педофили, лопуже, криминалци могу да буду делови ове голубице? Не. А ови грешници су птице грабљивице, гаврани, не голубови. Секташи обично веле да су код њих сви голубови, али је то лаж. Ми пак знамо да су код нас добри и лоши. Неко бива крштен од сламе, неко од жита, а плод може да буде инвертиран. Гавран може да крсти као и голубица, јер онај ко крштава је Хр. Зато голубица не крштава после гаврана, а гавран хоће да крштава после голубице (Columba non baptizat post corvum: corvus quare vult baptizare post columbam?). Да сте гаврани, добри мој о. Саво, оптужује вас Августин. Грешан на моралном плану и грешан као јеретик је исто. Није део цркве. Али може да да дар јер је то од цркве, а не од њега.

„Неко може да прими крштење ван голубице, али ван голубице му крштење не доноси плодове“ (13). За Аг одвојеност од цркве је мањак љубави, али ово увек морамо да разумем у контексту свесног одбијања. Зато вели да иако је крштење валидно, право, не доноси плодове. То је сада друго питање, што је Иван лепо приметио за 7кан (они који се спасавају - Иван има мозга), али се мора прихватити да су православни прихватили крштење јеретика као валидно. Када то разумемо, онда можемо у други круг да уђемо. А глупачко позивање на икономију, које од нас прави најгоре лицемере, то ме прођите.

Сва традиција од св. папе Стефана и надаље је исправно канонизована у правилу 4 на сакрамент крштења тридентинског сабора (сесија VII, 3. март 1547): „Ако неко тврди да је крштење учињено од јеретика у име Оца, Сина и Духа Светога, са намером коју и црква има, није истинско крштење, нека буде анатемисан“.

Мислим, да сам рашчистио једну ствар. Један светитељ (наравно да није један и да није само један сабор који је на мојој страни) тврди да је јеретичко (католичко) крштење валидно. Јер је Хр онај који крсти, а не Сава или Зоран. А ако је Хр који крсти, онда је сакрамент у питању, а не формуле или не знам шта. А Хр крсти Духом Светим. То је друга бесмислица на коју желим да укажем Дечанцима да су у заблуди и да их одвојим од хуљења на Бога.

Сава: „Упознао сам више римокатолика обраћеника који су крштени у разним православним јурисдикцијама по благослову канонских архијереја, а ништа мање православним не сматрам оне који су примили само православно миропомазање. Неки од њих су познати јерарси и богослови наше Цркве као Митрополит Калистос Вер... Пракса миропомазања већ тобоже миропомазаних јеретика додатни је аргумент да савест и свест Цркве сведочи да ван Цркве нема благодатног дејства Светог Духа...“.

Сава не верује да је Хр тај који крштава и да је у крштењу присутна Тројица. То мени делује чудно. Јер ако се крштава у има Оца, Сина и Духа Светога, како то да нема Свете Тројице? Јн, коме верујем више него Сави, вели да Ис крштава Духом Светим. Како то да нема Духа Светога на крштеном? Ја знам, јер сам крстио небројене особе, да су били крштени када сам изговарао име Тројице. Читао сам молитву над уљем пре тога и помазао особу. После је крстио. Ударило ме срце и нисам извршио миропомазање. Та особа је остала некрштена? Не бих рекао. Крстио сам особу и она је после умрла, а нисам обавио миропомазање, та особа је некрштена?

Сава неће да разуме да је крштење једна тајна, миропомазање друга. Не могу да се мешају. На западу ће бити одвојене, па се миропомазање одлагало до 12-15 година, док особа крене да размишља, да разуме тајне (колико-толико), и то се називало конфирмацијом, потврдом (као и код нас, печат дара Духа Светога). Да си католик/православац. Поменуо сам да Лаодикија (4. век) узима да наложи да се те 2 тајне заједно обављају. Јер нису тако вршене, ни на истоку, а једнако су се причешћивали. Негде неће допуштати да се причесте не помазани миром. Али, то није значило да је твоје крштење било несакраментално. Тако испада по Савиној логици, ма какав софизам он сада да измисли. Дакле, крштење смо прихватали као валидно, без обзира на миропомазање. Оно има значење да се упали машина, да те Дух наложи, да радиш боље итд.

Остаје сасвим неразумљиво како крштење које обавља Христос је неважеће? Не видиш да делиш Тројицу? На Епифанији имамо Оца са гласом, Духа у облику голубице (не голуба) и Сина као човека. И ти сада долазиш да кажеш како крштење по себи није крштење у Тројицу? Да фали Дух? Како је могуће да Хр не обави освећење без Духа? Зар ти није јасно да говориш да крштавамо некрштавајући? Наши крштени су некрштени, крштени су „икономијски“ тек кад смо их миропомазали? Видиш ли у шта води то антиканонско расуђивање? Није да ви мало грешуцкате у пракси, него радите тотално наопако и против католичке науке (православне, назови како хоћеш). То су последице твоје тезе да миропомазање је крштење. Е, па није, брате и оче.

Друга последица је да несторијанци и монофизити нису јеретици (не улазим у питање да ли су важећи или не као такви осуђени, али су као такви препознати). Јер ти на основу Трул 95 (када би неко могао да спали тај канон!) мораш да признаш њихово крштење. Или нису јеретици. Примају се без миропомазања. И чиме ти сада, о. Саво, „ојачаваш“ њихово крштење? Нема чак ни полагања руку, а дајеш им причешће. Причешћујеш некрштене. Ја то никад не бих урадио. Ја увек и само причешћујем крштене људе. Никаква лудачка „икономија“ ме не би убедила у супротно.

Најискреније, чудим се да не поштујете праксу св. Саве и Марка Ефеског. А ови људи су озбиљни свеци. Ако не пошујете праксу, не поштујете ни њихову веру. И настојите, недостојно сваког интелектуалног поштења, да оправдате ваше ставове антиканонским одлукама једног саборчића где су политички мотиви били на првом месту (исти Драгаш сведочи да је била исплативија зилотска прича). То је срамота. Ја на тако бестидне ствари никад не бих пристао. Не знам шта може да вас утеши? То што је већина људи неука и нема појма? Ја грех са успехом у маси никад не бих правдао. И не чините им добро, јер их лажете.

Ко вам је рекао да је лепо лагати људе? Који сабор, који отац? Велиш, ниједан. Питам те, како је могуће да 2 васељенска сабора лажу људе (Цг2, 7; Трул 95)? Реци ми, оче и пријатељу, како примају људе без крштења? Што им снисходе? Повлађују најнижим људским страстима? Ако бисмо били гнусни, не дај Боже, како нас ви замишљате, што не снисходимо и другим јеретицима? Што не примамо оне који не верују у Тројицу?  Ту је разлика у поступку, а не у формули како би ви хтели да разумете. Икономишете и примите јехове који немају никакве везе са Тројицом. Да се не саблазне, да их не одвојите строгошћу...

Не постоји никаква дебилна икономијска интерпретација канона. Није икономија да некрштеног примаш у цркву као крштеног. То је ругање нашем обреду крштења, обесмишљава га сасвим. Икономија је кад за неки грех Василије Велике пропише казну од 10 година а ти је срежеш на 2. То је икономија, а не да примаш на причешће људе без крштења и да стављаш за владике људе без рукоположења (ни њих ниси миропомазао).

Није васељенски сабор прихватио Августиново мишљење. Тај сабор је био пре Аг. Напротив, Аг је размишљао у складу са сабором. Само човек без имало смисла и знања би могао да помисли да Аг није чуо за Цг 381. и да га није ни разумео. Аг рефлексија је савршено у складу са 7вас. Представити Аг као неког глупака који није разумео о чему се ради, мало је много...

Перверзно „икономијско“ тумачење 7вас не постоји у старој цркви. Језик је једноставан јер никоме није пало на памет да могу да се појаве первертити који ће јасну формулу да „протумаче“. Као када је јеванђелист Јн писао (1, 1 и 8, 58) да је Логос Бог, није му пало на памет да ће се јавити јехове. Верујте ми, ови первертити би били у стању да кажу: Пише Ава Зоран да је крштење јеретика валидно, стварно, светотајинско; али, он је мислио на формулу, не на садржај. Њима би извадио очи св. Ава Зоран са неба, јер му Ис не би допустио нешто више да им уради.

Како је чудно да ниједан византијски канониста не прибегава оваквом тумачењу? Не може да има јер црква није била подлачка па да вара људе. Била је јасна. Којима прихвата крштење прима их кроз миропомазање или кроз одрицање од заблуда, док нехришћане крштава. Нема лажи, нема преваре. То је у складу са св. Оцима, јер ако неко нема крштење, мора да се крсти, ако има, не може поново. Вели Аг да не можеш обрезаног поново да обрежеш. Ствари су кристално јасне.

Парадокс позиције Саве Дечанца је у томе што допушта да се причешћују некрштени. Односно што вели да без обреда крштења си крштен. Такође и у ставу да миропомажеш некрштеног. Оче Саво, како можеш да миропомажеш некрштеног? Велиш, он се крстио кроз формулу, али без благодати. Дакле, ти миропомазујеш некрштеног. Видиш ли сав бесмисао твоје идеје о „ојачавању“ крштења? Нема полутрудне жене, као што нема полукрштеног хришћанина. Ја нпр. сада велим: Крштавају се сви Кинези у име Оца, Сина и Духа Светога и то је крштење? Није. И ти онда узмеш „по икономији“ њих само да помажеш? Велиш, њих ћу да крстим. Зашто? Зато што нису крштени. Добро чиниш. Али, зашто крштаваш католике који су крштени? - Јер су јеретици. Зашто их Св. Сава и Св. Марко Ефески нису крштавали? Није да нису били јеретици.

Ти, у збрканости свог расуђивања велиш: Нису крштени јер су јеретици, зато да их крстим по први пут. Али, то је супротно 7кан и тр95 и пракси Саве и Ефеског. Ови верују у Тројицу једносушну и нераздељиву.

Кажеш, форма им је неисправна. Шта да радимо од св. Григорија Великог, папе римског који каже да је једно или троструко погружење једнако ваљано? Нису крштени једни или други? Зашто цркви није сметала ова пракса? Није сметала док се нису појавили зли људи.

Велиш, обливају. Па то имаш и на нашим иконографским представама крштења Хр. Одакле то улете у иконографију? Јер је легитимна пракса. Како на Западу, тако на Истоку.

Форма је погрешна? Крсти мене, па ћу ја и тебе, јер смо вероватно крштени кропљењем или обливањем. А како смо данас попови?

Велиш, у јеретика нема крштења па их крштавамо. Тај став је за поштовање, легитиман али осуђен од Отаца и васељенских сабора. И апокатастаза је легитимна, али је осуђена на сабору. Тако су покопана Кипријанова размишљања. Немој да си артемит.

Нашалио си се са мном: „Ако је толико јерараха, богослова, монаха и лаика данас у Православној Цркви у криву, велики је посао пред тобом да их све исправиш“. Јесте велики посао, али даће Бог. На БФ су хтели да ме мало насекирају на комаде кад сам говорио о сталном причешћивању, а то је данас скоро постало нормално. Са кровова се проповеда. Тако ће бити и са овим. Ава је помало авинаст. Мене то уопште не узбуђује. Ја радим свој посао. Као сада што пишем и „губим време и паре“, јер знам да ће ми Господ не само надокнадити за ово него додати на додато!

 Велиш: „Образованији си од мене и богослов си“.  То има само условно тежину. Јер сам ти ја рекао и јавно и приватно да си ти велики теолог. То стоји. Али када те критикујем за ставове које налазим за неосноване, онда да се нико не узбуђује. То могу да тешко приме само неутврђени у вери. Јер они не гледају расуђивање него особу. Једино до чега је мени стало је да се прославља име Господње, да православље цвета. Јер и ја, а вероватно и ти, смо грешни људи. Павле понавља да је проклет сваки који верује у човека. Зато ја велим да треба да се верује Писму и отачкој теологији.

Твој вапај на моје малтретирање: „Само, аман, немој да све са којима се не слажеш називаш Артемијевцима. Превише им дајеш на значају без икакве потребе. Етикетирање једноставно не ојачава силу твојих аргумената“.

Ти, најдражи мој оче (сматрам да си отац иако са овим неправославним ставовима, и то не говорим ради етикеције), вероватно потцењујеш артемитски вирус. Дуго сте били под њиме. Дао сам ти августиновски стрептомицин. Јасно ти је да овај светац, Августин, каже да сакрамент постоји ВАН цркве? Вероватно због артемизма ниси видео те ствари у Отаца. Зато си ми поставио питања, мада сам навео и пре тога примере, како може да сакрамент буде ван Цркве, ван Христа, став који је осуђен од православне цркве, мада је био присутан у отаца. Мишљење које ти презентираш је осуђено од саборне (католичке) цркве. То је одбачено као слепа улица. Далеко сам ја од сваког етикетирања, него сам у овом случају као доктор. Хоћу да помгнем, не да победим. Кога да победим? Брата у Христу?

Сада пак, да одговорим на 2-3 твоје недоумице. Велиш да смо ја и Августин магијаши, као формула, ћирибу-ћириба. Није то. Ми смо на супротној страни. Верујемо Матеју да се људи крсте у име Оца, Сина и Светог Духа. Нећу да наведем пример крштења у крви. Узмимо светог глумца. Магијски се крстио. Апсолутно је небитно да ли је то житије аутентично, јер оно што важи је да постоји у предању.

Црква је направила разлику међу јеретицима по степену њиховог одступања, а не некаквих формула. Зато различито примање.

Сави, да скратим, али имам већ доста материјала за следећи осврт, понављам како је Хоматин и причешће признавао католицима? Он сигурно није био тек неки „теологчић“.

Кад већ о. Сава пита: „Мислим да је иједан православни јерарх који је утемељен у својој вери у стању да тако нешто изјави. Ако о. Зоран зна неки пример, молим га да наведе конкретан цитат, уместо да идемо у бескрајну дискусију“. Ја и Августин, као и Хоматин и Милаш смо довољно јасни. Али да наведем и Калиста Вера, кога Сава помену, а знамо да је православни владика, и заједно са мном признаје сакраменте „јеретика“: „Some of [the more strict Orthodox] would say that, outside of the visible limits of the Orthodox Church, there do not exist true Sacraments and grace of the Holy Spirit. Now, I, as an Orthodox, find it impossible to believe that. I am convinced, by the presence of the Holy Spirit in other Christian communities, and I certainly believe that there is true grace of baptism, wherever baptism is performed in the name of the Holy Trinity with the use of water. Certainly, in regard to the Roman Catholics, I believe in the true reality of the Sacrament, that indeed this is a true Eucharist.” (ancientfaith.com/specials/kallistos_lectures/what_can_evangelicals_and_orthodox_learn_from_one_another)

Добри о. Саво, да овога поново кризмамо? Није му се изгледа благодат Духа Светога довољно примила. Сигурно није „утврђен у православљу“, јер је владика без живе епархије.

Дакле, Августина, Милаша, Хоматина, Злославног Аву Зорана, Калиста Вера, а и 2 васељенска сабора, на ломачу! Наравно да нас има много више за гориво, зато не разумем твој препотентни (папистички/артемитски) став да нам држиш лекције о томе шта је православље. Вас, дечанце, само позивамо да се оканете од јеретичке праксе покрштавања католика.

[Архимандрит Сава Јањић]

1 hour ago, Zoran Đurović рече

Да поново пробам да уведем реда у расправу и дисциплинујем размишљање, јер видим да код ових опозитора никако не улази у главу да су Оци, као и ја признавали валидним, што ће рећи светотајинским, крштење јеретика (иако ја сматрам католике одељеном браћом, а не јеретицима, али је већ било довољно речено о томе).

.......

Дакле, Августина, Милаша, Хоматина, Злославног Аву Зорана, Калиста Вера, а и 2 васељенска сабора, на ломачу! Наравно да нас има много више за гориво, зато не разумем твој препотентни (папистички/артемитски) став да нам држиш лекције о томе шта је православље. Вас, дечанце, само позивамо да се оканете од јеретичке праксе покрштавања католика.

Темпераментно, нема шта и у једном даху, али све помеша заједно, драги оче, и на крају не издржа без уобичајених ad hominem напада које нимало не доприносе кредибилности аргумената. 

Ако си и ти и они који прате ову дискусију редовно читао све што сам написао, мој став је био у томе да сам наглашавао постојање различитих начина праксе пријема неправославних у Православну Цркву. Данас такве праксе постоје у различитим канонским Цркавама. Светогорци крштавају редовно и римокатолике и све остале. Другде се даје само миропомазање. Моја поента, а мислим да се то види и из текста о. Драгаса јесте да у овом питању у Православљу не постоји јединствена пракса већ акривија и икономија. 

Моје лично мишљење јесте да се акривија и икономија око пријема инославних у Цркву не односи на светотајинску реалност тајни, већ на сам начин пријема. Видели смо да постоје различити ставови колико или да ли уопште постоји светотајинска реалност у инославним заједницама. Мислим да је кључни проблем јесте у томе што крштење вероватно под утицајем западних аутора посматраш искључиво као аутономно валидну тајну која бива по аутоматизму имена Св. Тројице независно од тога да ли се даје у јеретичкој заједници или Цркви. Овакво схватање крштења посебно је данас актуелно у тзв. Крштењском богословљу које се нпр. промовише у Светском савету цркава као минимум заједничког јединства. Ја сам више полазио од става да се и крштење и све друге тајне морају посматрати у контексту целокупног светотајинског живота и посебно Евхаристије. Ситуација у време аријанизма је била јако комплексна. Црква се суочавала са читавим градовима и областима где су се смењивали православни и аријански епископи уз мешање царских власти на једну или другу страну. Након победе Никејског Православља на Другом Васељенском Сабору имали смо масовни повратак у црквену заједницу и Црква је донела одговарајуће каноне како се не би обнављала тајна крштења над толиким бројем људи. Слично је било и у другим приликама када је Црква икономијски морала да нађе начина како да залуталу паству врати у заједницу. Зато мислим да ова правила треба гледати контекстуално, а не у смислу признавања светотајинске реалности код јеретика и спасоносног деловања Духа Светога у инославним заједницама. Наравно, можемо да се не сложимо али, чињеница да данас у Православној Цркви имамо тако различите праксе које коегзистирају без међусобног етикетирања за јерес и бласфемију показује, по мом мишљењу, да се овде акривија или икономија примењују из пасторалних, а не догматских разлога. Хајде, ево ти си у Васељенској Патријаршији. Питај их зашто се та пракса толерише на Светој Гори. Да ли је то толико безначајна тема да немамо ниједан текст или позив да се она промени. Ако је то толико неважно да немамо покушај мењања праксе крштавања јеретика на Св. Гори, зашто си ти толико запенио да је то јерес и хула. Лично не инсистирам неопходно на поновном крштењу, али и у случају да се не врши крштење већ само миропомазање дубоко верујем да то није аргумент светотајинске валидности у инославним заједницама, већ конвенцији која варира између акривије и икономије искључиво на пасторалном нивоу.

Постојање ових различитих пракси које, да ми је познато, ниједан православни богослов или Епископ, да је мени познато, није назвао јеретичким и погрешним показује да у крајњем случају можемо да се сложимо да ти и ја као и многи други имамо различито мишљење о томе. Али да је пракса коју ради цела Света Гора и која се често примењује и у СПЦ и у другим канонским Црквама јеретичка, мислим да то може само да буде твоје лично мишљење које мислим да није одговорно и озбиљно.

Хајде већ једном да се сложимо да се не слажемо и да идемо даље, јер упорно вртимо једно исто.

 

[RYLAH]

Постови након задњег одговора о. Саве обрисани.

Тема не служи ни за чет ни за надгорњавање, него за питања о. Сави од стране корисника форума. Што се тиче ове расправе, расправљена је колико је могла и време је да се ова тема врати на оно за шта је замишљена.

Молим све учеснике да ослободе тему, како би корисници могли дикутовати са о. Савом.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 9/24/2016 at 6:07, Maya Monetti рече

Pomaze Bog ! Interesuje me objasnjenje za ispastanje greha  predaka na potomstvu., verujem da kazna postoji i da nevini ispastaju samo ne razumem gde je tu pravda i milost Bozija? Kako je to pravo da potomstvo ni krivo ni duzno ispasta zbog pocinjenih greh svojih pedaka sa kojim gresima nema ama bas nikakve veze?

Zasto nevini ispastaju a krivci ostaju nekaznjeni? To se kosi sa svojstvom Boga kao pravednog i milostivog prema svima., znaci da nismo svi rodjeni jednak pred Bogom i da je ta Bozija ljubav nejednako podeljena i bez pravde i milosti? zbunjujuce iskustvo i velika dilema. Molim ako mogu daobiti odgovor.

Unapred hvala,

Maya

Веома је важно да на ово питање гледамо из друге перспективе. Бог је љубав и по љубави се односи према људима. Када се ми људи својим делима одвојимо од Бога губимо познање Бога и Божије љубави и доживљавамо Бога као суровог судију који кажњава, слично као што сурови господари кажњавају своје поданике који им нису послушни. Живот без Бога, у греху и злу, отвара простор за деловање демона и човек губи благодатну заједницу са Богом и онда се дешавају разни проблеми. Истовремено, носимо и људску природу која је у палом стању, подложна страдању, болестима и смрти. 

Зато треба да разумемо да нити деца бивају кажњавани због грехова својих родитеља, нити родитељи због грехова своје деце. Пророк Језекиљ каже у Јез 18.20: "Која душа згреши она ће умрети, син неће носити безакоње очево нити ће отац носити безакоње синовљево; на праведнику ће бити правда његова, а на безбожнику ће бити безбожност његова." Такође се каже у 5Мојсијевој 24.16 "Нека не гину очеви за синове ни синови за очеве; сваки за свој грех нека гине." Али, неко ће рећи зар у књизи Исхода тј. 2Мој 20.5 Господ не каже говорећи о клањању идолима 20.5: "Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који походим грехе отачке на синовима до трећег и до четвртог кољена, оних који мрзе на мене." Ово треба разумети на други начин јер је идолатрија посебан грех који родитељи преносе на децу и уче их поклоњењу идолима. Наравно, ово се не односи на оне који напусте идолатрију (погрешна веровања) својих родитеља и предака. 

Када човек живи у злим делима он загорчава живот својој породици и својој деци. Велика могућност постоји да ће деца кренути погрешним путем својих родитеља и онда у том контексту можемо говорити о кажњавању греха родитељског на деци. У противном, ако се деца обрате и не следују злим делима својих родитеља или предака Бог их не кажњава, односно не живе у последицама греха својих родитеља јер су се обратили.

Зато још једном погледајмо контекст речи пророка Језекиља 18.18-20 "А отац његов, што је чинио насиље, отимао од брата свог и чинио шта није добро у народу свом, гле, он ће погинути за своје безакоње. Али говорите: Зашто да не носи син безакоње очево? Јер син чини суд и правду, све уредбе моје држи и извршује; доиста ће живети. Која душа згреши она ће умрети, син неће носити безакоње очево нити ће отац носити безакоње синовљево; на праведнику ће бити правда његова, а на безбожнику ће бити безбожност његова."

У Јовановом Еванђељу 9.2 када је Господ пролазио видећи слепца од рођења ".. запиташе Га ученици Његови говорећи: Рави, ко сагреши, овај или родитељи његови? Исус одговори: не сагреши ни он ни родитељи, него да се покажу дела Божија на њему." Код Луке 13.1-2 имамо следећи пример: "У то време, пак, дођоше неки и казаше за Галилејце којих крв помеша Пилат са жртвама њиховим. И одговарајући Исус рече им: Мислите ли да су ти Галилејци били најгрешнији од свих Галилејаца, јер тако пострадаше? Не, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути." Из ових речи Господ поучава да они који се не кају, не мењају свој живот, изгинуће у својим гресима. Наравно, имамо случајева и да невини људи пострадају тамо где зли кушају последице својих злих дела, али то страдање није на вечну смрт као код злих људи, и праведни ће бити оправдани.

[nk404]

Оче Саво молим Вас да напишете нешто о спасавању ван Православне Цркве. Дакле, да ли они који немају удијела у евхаристијској заједници ПЦ могу да се спасу и задобију Царство Небеско ако умру као незнабожци? Првенствено ме интересује Ваше мишљење везано за незнабошце, дакле, нехришћане, а затим и за остале хришћанске заједнице који су нпр. јеретици а који испуњавају морални закон и у принципу су добри људи?

Извињавам се ако сам поновио питање.

Послато са SM-A800F уз помоћ Тапатока

[Архимандрит Сава Јањић]

32 minutes ago, nk404 рече

 

Оче Саво молим Вас да напишете нешто о спасавању ван Православне Цркве. Дакле, да ли они који немају удијела у евхаристијској заједници ПЦ могу да се спасу и задобију Царство Небеско ако умру као незнабожци? Првенствено ме интересује Ваше мишљење везано за незнабошце, дакле, нехришћане, а затим и за остале хришћанске заједнице који су нпр. јеретици а који испуњавају морални закон и у принципу су добри људи?

Извињавам се ако сам поновио питање.

Од најранијих времена Црква верује да ван Цркве нема спасења. Зато је Православна Црква вековима водила жестоку борбу за очување чистоте своје вере, исповедници су и мученици често и живот полагали да би сачували верност Христу и његовој истини. Богу је, међутим, све могуће и можемо лично да се надамо да ће и они који нису из разних разлога упознали Христа бити спашени, али морамо да знамо да то неће бити по њиховим погрешним учењима или због тога што нема разлике између Цркве и јереси, већ по неизрецивој милости Божијој која све што је створено жели да преведе у вечно постојање.

Божији судови су изнад нашег разума и за нас није добро да судимо ко ће се спасти, а ко неће, јер узимамо на себе оно што није наше. Оно, међутим, што смо дужни јесте да чувамо своју веру као најисправнији и најсигурнији пут спасења. Данас живимо у времену релативизовања истине и опште охладнелости срца. Многи су изгубили страх Божији и о највећим тајнама говоре срцем који није обрезан Духом Светим. Тајна Христова је тајна Цркве и васцела твар је позвана да се оцркви и да све кроз Цркву тј. Христа уђе у вечну заједницу са Богом Оцем. Дух Свети целу творевину усмерава и упућује ка том циљу. Бог је због тога и створио свет да би све сјединио у Христу и увео у вечно-битије. 

Велика опасност погрених учења и веровања јесте у томе што она фалсификују истину Христову и чине да они који им следују лаж прихватају за истину, а истину исмевају или одбацују те постају страни Духу Светоме и плен демонима. Ово је велика опасност и зато су они који свесно одбацују или мењају истину коју смо наследили од апостола и Светих Отаца много ризикују. Јеретике треба са љубављу саветовати и упућивати да њихово учење није потпуно и да имају недостатке које мора да исправе и врате се у заједницу Католичанске Цркве Православне.

Све у овоме свету у вечно постојање ће ући једино кроз Христа и начин нашег живота, наша веровања у великој мери одређују како ћемо тај сусрет са Христсом доживети и да ли ћемо у њему препознати нашег Спаситеља и Бога или не. У овоме свету смо сарадници Божији у спасењу свега, а понајвише треба да се трудимо у свом животу не улазећи у судове Божије и будући удео других људи, да не бисмо погрешили и сами изгубили заједницу са Богом.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Oko granica Crkve o.Savo postavio bi vam pitanje. Da li je normalno da ja razmišljam da je Tajna Večera uvedena kako bi se spasili i oni koji su samo čuli za nju a ne neposredno jeli?

Juda izdajnik je jeo pa se ne spase a pokajani razbojnik nije jeo pa se spase.

[Драган Репић]

Sta imate da kazete o svom duhovniku? Da li moze da se bude duhovnik preko weba?

[Архимандрит Сава Јањић]

12 hours ago, Драган Репић рече

Sta imate da kazete o duhovniku? Da li moze da se bude duhovnik preko weba?

Имали смо раније питање о духовницима. Можете да прочитате, ако нисте прочитали раније. Веома је важан лични контакт са исповедником (свештеником) и зато контакт преко интернета не може да замени живи сусрет

Дејан Бићанић, on 27 Feb 2014 - 19:43, каже:

Оче Саво, да ли је обавезно да сваки хришћанин има духовника или може да се исповеда код парохијских свештеника, не увек код истог, већ кад је који слободан ?

 

Појам духовног оца у данашњем смислу заправо не постоји у раној хришћанској литератури осим у монашким круговима. Пре свега, духовни отац свих у Цркви јесте Епископ јер је он извор литургијског живота на простору који је под његовом одговорношћу. Епископи још од најранијих хришћанских времена преносе своје право да врше литургију и друге Св. Тајне на презвитере (осим рукоположења које остаје искључиво у надлежности Епископа). 

Што се тиче исповести, у почетку је исповест била искључиво литургијског карактера, а и до данас је остало да се на Литургији заједно молимо за опроштај грехова. Крштењем и уласком у Цркву опраштани су грехови и почињао је нови живот, а у случајевима одрицања од Христа у току прогона или због неких тешких почињених грехова Епископи су могли поново да посрнуле приме у црквену заједницу  одређујући одређену дисциплину, након које би били припуштани Св. Причешћу, што је био показатељ пуне заједнице у Цркви. Не треба никада заборавити да једино Господ отпушта грехове и да то бива на Св. Литургији (Зато у нашим требницима нема разрешне формуле као код римокатолика и светшеник је само сведок који се моли да нам Господ подари дух покајања и опрости грехове).

У монашким круговима је од најранијих времена постојала исповест старцу која најчешће није била светотајинског карактера, тј. старац није морао да буде презвитер. Овде је реч више од исповедању помисли, духовном саветовању и руковођењу што је остао део монашке традиције до наших времена. С временом долази до спајања ових традиција и лична исповест свештенику полако улази у праксу. Најранији обред исповести у Источној Цркви потиче из 10. века, из времена цариградског патријарха Јована Посника. То не значи да слични обреди нису постојали и раније, али од тада имамо св. тајну исповести мање-више у облику у коме она постоји данас. 

Да не бих много дужио о историји развоја св. тајне исповести, рекао бих да у свакој парохији парохијски свештеник треба да буде и духовни отац који по благослову Епископа саветује и исповеда своје вернике. Могуће је духовно се саветовати и са другим лицима, на пример искуснијим монасима, духовницима, али ту треба бити веома опрезан јер данас "духовништво" у нашој Цркви врло често постаје фактор не изграђивања црквене заједнице, већ повод подвајањима и неретко расколу. Ово се нарочито може видети у случају м. Артемија који је под изговором послушности духовнику за собом повукао један број монаха и верника у отворени раскол са Црквом. У овом случају најбоље се види колико је опасно када поједини верници послушност духовнику стављају изнад послушности Цркви. Зато је ово квази-духовништво заправо најсличније гуруизму и идентична психологија следбеника ових гуру-духовника може да се види како на далеком Истоку, а тако и у савременим сектама на западу. 

Лично мислим да је за вернике најбоље да се исповедају својим парохијским свештеницима. То се нарочито односи на оне који живе у браку јер јако је опасно када супружници траже савете за решавање брачних проблема од неопитних младих свештеномонаха који немају  искуства у брачном животу и неретко дају савете који могу да доведу и до раскида брачне заједнице. Знам више примера како су неки новопечени духовници упропастили више бракова. У Русији се све више говори о том проблему "младостарчества".

Најбоље би било да се заведе већа дисциплина у Цркви ко може да исповеда. У Грчкој сваки свештеник нема сам по себи благослов за исповест, већ Епископ даје благослов искуснијим презвитерима или свештеномонасима тек када се увери у њихову духовну зрелост и расуђивање. 

Такође треба правити разлику између светотајинске исповести и духовног саветовања. Исповест не сме да буде опширна, већ треба да буде израз нашег дубоког покајања. Независно од исповести добро је духовно  саветовати се са људима од искуства, али врло је опасно примењивати у том односу беспоговорно послушање. У манастирима је другачије и ту је послушање старцу, духовнику (али опет са расуђивањем) вековна аскетска метода. Међутим, код лаика беспоговорно послушање духовницима, нарочито онима који су неопитни може бити фатално за духовни развој. Прави духовник никада не даје изричите наредбе, већ радије саветује и упућује онога који тражи савет и утеху да сам закључи шта је за њега најбоље. Ретки су благодатни старци који имају непосредно Божије надахнуће и дар прозорљивости да могу да директно траже шта да се уради. 

Исповест није психоанализа и веома је опасно када неки "духовници" инсистирају на исповедању детаља, посебно у случајевима телесних грехова и искшења. Ту се најчешће крије духовно воајерство духовно болесне личности којој би се хитно трбало забранити исповедање људи. Неки квази-духовници окупљају што је више могуће своје духовне деце да би од њих имали и материјалну корист, што је још један показатељ колико је ова појава шатетна  за Цркву.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 9/23/2016 at 0:03, Arsenija рече

Pomaze Bog , Oce Savo .

Zelela bih da znam da li su sveti Oci govorili o cinizmu ? Kao i to kako hriscani treba da se odnose prema ljudima koji ispoljavaju te osobine ?

Da li odgovarati u istom duhu ili jednostavno ignorisati zlonamerne komentare ili primedbe ? Ponekad i provokacije . 

Mi koji zivimo u svetu se gotovo svakodnevno susrecemo sa takvim ljudima i veoma cesto ne znamo kako da odreagujemo .

Psiholozi smatraju da je cinizam zapravo posledica parcijalne inferiornosti , kao i izolovanosti i nepovezanosti sa drugim ljudima  ...

Ponekad srecemo i termine o energijama koju ljudi zrace . 

Ako imate vremena , volela bih da mi odgovorite i na pitanje o  cuvenim energijama , a za koje se smatra da formiraju omotac tj. auru . O tome se u poslednje vreme mnogo govori . 

Da li su to njehove trenutne misli ili neko trajno stanje njihove duse ? 

Unapred se zahvaljujem na odgovoru .

Svako dobro .

Бог вам помогао,

Цинизам је одлика гордих људи и најбоље је не одговарати "истом мером" онима који нас провоцирају и вређају јер ништа нећемо променити, а себи ћемо нанети духовну штету. Цинизам у аргументима и ставовима људи око нас обично указује на повређеност и потребу да се та повреда исправи. Наравно, цинизмом нико неће наћи мира у својој души и само ће још више правити себи непријеатеља и невоља. Слажем се и са ставом психолога које помињете да то може бити последица инфериорности или комплекса ниже вредности, али и неспособности човека да се живи у заједници и онда се циничним ставовим и провокацијама покушава привући пажња која човеку није дата од стране других или барем не она коју човек очекује да заслужује. 

Као што мирне и смирене речи шире енергију мира и спокоја и благотворно делују на људе, цинизам и провокативни ставови који имају за циљ да шокирају и да привуку пажњу шире немир и изазивају конфликте. Свака реч коју изговоримо носи енергију, свака наша мисао носи енергију и зато треба да негујемо мир у себи да бисмо га могли ширити и међу другима. 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 9/23/2016 at 15:26, Arsenija рече

Oprostite , ali imam jos jedno pitanje , podjednako vazno .

Mozda je malo opsirnije , ali se nadam da cete mi odgovoriti kao i do sada sto ste odgovarali ... 

Da li je greh ako covek tezi nekim stvarima kao sto su dobre ocene , neka priznanja , pobede u sportu ili u nekim takmicenjima ? Svi znamo da je skromnost vrlina . Da li je to bas ta skromnost ? 

Cesto gresimo . Kada analiziramo svoj zivot , uvek se kajemo zato sto neke stvari nismo bolje uradili , zato sto se nismo vise potrudili , jer mogli smo vise ... ali kao da nismo ucinili sve . Povlacili smo se , jer  bili smo skromni . Pustali smo da nas drugi gaze , da zauzimaju svoje pozicije , a mi smo to sve posmatrali manje vise ravnodusno ...  Da li je to malodusnost ? 

Molim Vas da nam kazete nesto malo vise o postavljanju ciljeva . Kakve to ciljeve treba da imamo mi hriscani ...

Nedavno sam na jedno pitanje o planovima za zivot i buducnost , jednom izuzetno uspesnom coveku koji je u isto vreme i moj krsteni kum  , odgovorila kako nemam planove i kako ne pravim ciljeve ... On mi je rekao da bi to trebalo sto pre da postavim na svoje mesto i da se drzim nekog svog pravca ... 

Mozete li nam objasniti kako to postici danas kada je jasno da zivimo u onom vremenu neprincipijele politike makijavelizma , koja kaze da cilj opravdava sredstvo ... ? 

Unapred se zahvaljujem .

Добро је да све што чинимо радимо савесно и одговорно, користећи дарове које нам је Бог дао. Међутим, ако пред себом постављамо велике и често нереалне циљеве, не са намером да употребимо Божије дарове, већ да покажемо надмоћ над другима, стално потврђујући себи своје вредности, то није добро. Узрок таквих амбиција јесте гордост и нереална слика о самом себи јер мислимо да смо нешто више и непрестано покушавамо да то докажемо. Смирен човек циљ и смисао свога живота не види у амбицији већ у заједници са другим људима, у мирној и чистој савести према Богу и ближњима. 

Наравно, у животу некада треба поставити циљеве али треба знати да опет треба да буде како Бог да, а не да под сваку цену газимо све око нас и гневимо се ако не иде како смо замислили. Треба се молити и позитивно деловати и размишљати и Бог ће дати да буде добро, али не увек онако како смо ми замислили и онда када смо ми пожелели да се то оствари. Они који у намери да остваре свој циљ оправдавају свако средство су људи који су страни Богу и у њима не обитава Дух Божији. У њима се развија лукавство и постају слични демонима који их на крају жестоко посраме. 

Дакле, наше је да чинимо што до нас стоји и са вером и надом у Бога, трудећи се да чинимо по мери наших могућности добро свима око нас. Наш коначни циљ јесте Царство небеско, а оно се задобија у срцу већ и овде и сада.

[Arsenija]

Hvala Vam Oce na odgovorima koji su nam svima na korist .

Zelela bih da postavim jos jedno pitanje , ali ne znam kako da ga definisem . Mozda je to grubo receno , ali da li je neophodno da covek ide u Crkvu da bi bio u zajednici sa Bogom ? 

Bog je umro da bismo svi mi ziveli i On je taj Bog koji ce ostaviti 99 ovaca i poci da nadje jednu koja je izgubljena  ... ali kada realno sagledamo situaciju , mi se pitamo da li covek moze da pronadje Boga , njegov autenticni mir , radost , ljubav ... van te zjednice unutar same Crkve ? ... Npr. kroz licnu molitvu ili kroz citanje Svetog Pisma ... ? 

Hriscanska sholastika , ako tako mogu da se izrazim , opterecuje savremenog coveka ... Sve te floskule koje se ponavljaju , pocinju da zvuce kao patetika ... Sa jedne strane imamo besede , a sa druge antibesede ... Hriscani jedno govore , a sasvim drugacije zive ... Ponekad su jednostavno naporni i dosadni ljudi . 

Unapred se zahvaljujem . 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 10/1/2016 at 23:29, Arsenija рече

Hvala Vam Oce na odgovorima koji su nam svima na korist .

Zelela bih da postavim jos jedno pitanje , ali ne znam kako da ga definisem . Mozda je to grubo receno , ali da li je neophodno da covek ide u Crkvu da bi bio u zajednici sa Bogom ? 

Bog je umro da bismo svi mi ziveli i On je taj Bog koji ce ostaviti 99 ovaca i poci da nadje jednu koja je izgubljena  ... ali kada realno sagledamo situaciju , mi se pitamo da li covek moze da pronadje Boga , njegov autenticni mir , radost , ljubav ... van te zjednice unutar same Crkve ? ... Npr. kroz licnu molitvu ili kroz citanje Svetog Pisma ... ? 

Hriscanska sholastika , ako tako mogu da se izrazim , opterecuje savremenog coveka ... Sve te floskule koje se ponavljaju , pocinju da zvuce kao patetika ... Sa jedne strane imamo besede , a sa druge antibesede ... Hriscani jedno govore , a sasvim drugacije zive ... Ponekad su jednostavno naporni i dosadni ljudi . 

Unapred se zahvaljujem . 

 

Управо у овоме што сте питали лежи суштинска разлика Хришћанства као објављене истине и религија и разних религиозно-философских система. За нас хришћане једини начин да остваримо заједницу са Богом јесте у Цркви, као Телу Христовом јер је човеку немогуће да сам оствари заједницу са Богом. Човек је као твар сам себи немоћан да се приближи Богу и зато је сам Син Божији постао човек и обукао се у твар да би нас учинио причансим својој неприступној природи у Христу. Дакле човек се не спасава тј. не улази у вечну заједницу са Богом без других. Духовни живот није наш индивидуални однос са Богом. Они који тако живе своју веру, плашим се, уместо Бога созерцавају свој его. Зато нас Господ учи молитви Оче НАШ, а не Оче МОЈ, зато се спашавамо са другима и кроз друге, зато нема љубави према Богу без љубави према ближњем. Ово није питање само етике, већ пре свега суштинско (онтолошко) питање другачијег начина постојања у Христу. Индивидуалистичко схватање религије нема потребу за другим и на тај начин тражећи Бога човек иде ка самообожењу. Он верује да развијањем својих способности себе остварује као Бога јер смо већ створени као Богови и да само треба да се као такви реализујемо. Ова мисао је суштина човековог пада и суштина свих заблуда које су многе одвеле далеко од Бога у свет окултног и коначно у заједницу са демонима. На овој тези су засновани многи религијски системи који заправо уче човека да схвати да у одређеној фази "духовног сазревања" и вежбе човек постаје Бог.

Наше веровање да је индивидуална заједница човека и Бога немогућа ван Цркве као заједнице Тела Христовог, у којој смо и многи и један истовремено, почива на чињеници да човек није створен као јединка затворена у свом свету индивидуалне свести. Узрастајући у љубави Божијој узрастамо у меру раста висине Христове и постепено престајемо да функционишемо као аутономна јединка и постајемо Христос. Већ крштењем ми улазимо у овај нови начин постојања, али да бисмо активирали дар новога живота потребно је да својим трудом живимо дар крштења у коме умиремо старом човеку рађамо се као нова твар у Христу. Овај нови начин постојања је заснован на љубави, при чему љубав није емоција, већ дубока свест о међусобној онтолошкој зависности у којој нема ни моје ни твоје, већ смо сви једно у Господу. Радости других су наше радости, падови других су наши падови. Мржња је одсуство виђења Бога, повратак у индивидуални пали начин постојања, у лавиринт солипсизма у коме заправо живимо као да само ми постојимо, а да је све друго само пројекција нашег ума. У таквом стању созерцавање Бога је созерцавање сопствене природне енергије ума коју у својој заблуди сматрамо созерцањем Бога. 

Да, али неко ће рећи шта је са хришћанским подвижницима, зар се они не труде да успоставе заједницу са Богом у подвигу. Могу одмах да кажем да аскетизам у Цркви има смисао само уколико нам помаже да узрастемо у меру раста Христовог и остваримо потпунију заједницу у Христу са другима у новом, евхаристијском начину постојања. Борба са страстима, помислима, труд у молитви и телесни подвизи имају за циљ да нас де-индивидуализирају и учине нас способним да заживимо слободно, без тираније греха и у Христу опитно доживимо да смо једно са другима у Цркви. Без ове перспективе аскетизам је обично факирство и води гордости и неспособности да живимо са другима и овде и у вечности. С друге стране, без подвига хришћанство је испразни морализам и религиозна философија у којој човек остаје стран Духу Светоме.

Појам човекове личности у палом стању је дубоко поремећен. Он се своди на самосвет о индивидуалном постојању, одсуство свести о међуповезаности свега и свих и слепилу пред тајном Христа која се осликава у васцелој твари. Свуда око нас је чудесна математика Божије премудрости, а ми живимо у затвореној љуштури индивидуалног постојања и све меримо собом и према себи, те погрешно расуђујемо, гневимо се, живимо у страху, неизвесности. Када говоримо о вечном животу ми мислимо о индивидуалном преживљавању нашег палог човека, о неком будућем свету који је заправо продужетак овога живота у коме живимо собом и по себи. Уплашени смо смрти јер се највише плашимо не истинске вечне смрти (одвојености од Бога) већ од тога да ми као индивидуа нећемо преживети. Када човек узрасте у љубави и премудрости Христовој он у сваком човеку и свакој твари види ову учедсну Божију тајну, коју сада само наслућујемо и коју ћемо ако Бог да у потпуности доживети када све буде сједињено у Христу и смрт коначно побеђена након краја овога света и века и Другог доласка Господњег. Након телесне смрти ми настављамо да живимо у Христу, али не као јединке, нити као сенке тј. платонистичке душе које мање више живе слично као у овоме свету само без тела.

Али и то је само привремен тренутак јер хришћане не интересује "живот после смрти" већ како рече један богослов "живот после живота након смрти" тј. обнова васцеле творевине и вечност у новој телесности у којој ћемо сви живети као Тело Христово, као многи али истовремено као један. Овај начин постојања је толико незамислив нашој палој природи јер тешко можемо да замислимо да неће бити ни мушког ни женског, да нећемо носити оно што сматрамо суштином нашег идентитета из овога света (неће бити ни Грка ни Јеврејина). Оно што засигурно знамо јесте да наше лично постојање у Христу неће бити на начин како сада поимамо личност јер ћемо у Христу ући у нови тројични начин постојања којим ће живети васцела обновљена твар. Разлика између твари и Бога неће, нити може  нестати, али ћемо ми постојати на божански начин. Света Евхаристија је и икона и реалност тог новог начина постојања. У свакој честици хлеба који једемо на Литургији цео је хлеб, Агнец Божији како се каже у литургијској молитви: "Ломи се и раздробљава Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, увек се једе и никад не нестаје, но освећује оне који се њиме причешћују." Пшенична зрна самљевена уткана су у овај хлеб и нису нестала, већ су се само променила. У свакој капљици освештаног вина, Крви Христове су сви гроздови од којих је вино добијено и који и сада у чаши постоје на други начин. Материје које нам је Господ оставио да вршимо тајну Евхаристије икона су тог новог начина постојања у коме ће све бити промењено и неће постојати само за себе, већ све у свему, све у Христу и кроз Христа у заједници са Богом Оцем благодатним дејством Духа Светога који чини да се врши тајна Цркве. Када учествујемо у евхаристији ми на чудесан начин улазимо у ту реалност новог постојања већ сада и овде, и по мери колико смо заживели новим животом у Христу живо опитујемо реалност Царства Божијег, тајну будућег века. За оне који не верују то је само један обичан ритуал или неко укрепљење у моралним животу, утеха или чак неки магични лек. За оне који верују то је нанепосреднији контакт са Богом и истинским животом. Колико истински верујемо, показује се у томе колико након учешћа у евхаристији живимо евхаристијским животом. Нажалост, вера многих од нас је слаба и убрзо заборављамо ову тајну и врћамо се ситним и безначајним бригама овога света, гневимо се на ближње, враћамо се нашим псеудо-потребама (страстима), а пред нама је засијала тајна над тајнама и осенила нас сила Божија у својој пуноћи. Веома је важно да о овоме размишљамо, али не само да размишљамо већ да променом начина живота (што зовемо покајање) себе стално мењамо како бисмо стално узрастали у љубави и познању Божијем.

Мислим да из ове перспективе можемо да разумемо да без заједнице у Телу Христовом, којим се не само причешћујемо, већ у коме живимо као удови Христови (што зовемо евхаристијским начином постојања) нема заједнице човека и Бога. Индивидуални живот у вери може да нам пружи извесну утеху, али не може да нам подари заједницу у Христу и самим тим ни вечни живот.

[Nina 777]

9 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Управо у овоме што сте питали лежи суштинска разлика Хришћанства као објављене истине и религија и разних религиозно-философских система. За нас хришћане једини начин да остваримо заједницу са Богом јесте у Цркви, као Телу Христовом јер је човеку немогуће да сам оствари заједницу са Богом. Човек је као твар сам себи немоћан да се приближи Богу и зато је сам Син Божији постао човек и обукао се у твар да би нас учинио причансим својој неприступној природи у Христу. Дакле човек се не спасава тј. не улази у вечну заједницу са Богом без других. Духовни живот није наш индивидуални однос са Богом. Они који тако живе своју веру, плашим се, уместо Бога созерцавају свој его. Зато нас Господ учи молитви Оче НАШ, а не Оче МОЈ, зато се спашавамо са другима и кроз друге, зато нема љубави према Богу без љубави према ближњем. Ово није питање само етике, већ пре свега суштинско (онтолошко) питање другачијег начина постојања у Христу. Индивидуалистичко схватање религије нема потребу за другим и на тај начин тражећи Бога човек иде ка самообожењу. Он верује да развијањем својих способности себе остварује као Бога јер смо већ створени као Богови и да само треба да се као такви реализујемо. Ова мисао је суштина човековог пада и суштина свих заблуда које су многе одвеле далеко од Бога у свет окултног и коначно у заједницу са демонима. На овој тези су засновани многи религијски системи који заправо уче човека да схвати да у одређеној фази "духовног сазревања" и вежбе човек постаје Бог.

Наше веровање да је индивидуална заједница човека и Бога немогућа ван Цркве као заједнице Тела Христовог, у којој смо и многи и један истовремено, почива на чињеници да човек није створен као јединка затворена у свом свету индивидуалне свести. Узрастајући у љубави Божијој узрастамо у меру раста висине Христове и постепено престајемо да функционишемо као аутономна јединка и постајемо Христос. Већ крштењем ми улазимо у овај нови начин постојања, али да бисмо активирали дар новога живота потребно је да својим трудом живимо дар крштења у коме умиремо старом човеку рађамо се као нова твар у Христу. Овај нови начин постојања је заснован на љубави, при чему љубав није емоција, већ дубока свест о међусобној онтолошкој зависности у којој нема ни моје ни твоје, већ смо сви једно у Господу. Радости других су наше радости, падови других су наши падови. Мржња је одсуство виђења Бога, повратак у индивидуални пали начин постојања, у лавиринт солипсизма у коме заправо живимо као да само ми постојимо, а да је све друго само пројекција нашег ума. У таквом стању созерцавање Бога је созерцавање сопствене природне енергије ума коју у својој заблуди сматрамо созерцањем Бога. 

Да, али неко ће рећи шта је са хришћанским подвижницима, зар се они не труде да успоставе заједницу са Богом у подвигу. Могу одмах да кажем да аскетизам у Цркви има смисао само уколико нам помаже да узрастемо у меру раста Христовог и остваримо потпунију заједницу у Христу са другима у новом, евхаристијском начину постојања. Борба са страстима, помислима, труд у молитви и телесни подвизи имају за циљ да нас де-индивидуализирају и учине нас способним да заживимо слободно, без тираније греха и у Христу опитно доживимо да смо једно са другима у Цркви. Без ове перспективе аскетизам је обично факирство и води гордости и неспособности да живимо са другима и овде и у вечности. С друге стране, без подвига хришћанство је испразни морализам и религиозна философија у којој човек остаје стран Духу Светоме.

Појам човекове личности у палом стању је дубоко поремећен. Он се своди на самосвет о индивидуалном постојању, одсуство свести о међуповезаности свега и свих и слепилу пред тајном Христа која се осликава у васцелој твари. Свуда око нас је чудесна математика Божије премудрости, а ми живимо у затвореној љуштури индивидуалног постојања и све меримо собом и према себи, те погрешно расуђујемо, гневимо се, живимо у страху, неизвесности. Када говоримо о вечном животу ми мислимо о индивидуалном преживљавању нашег палог човека, о неком будућем свету који је заправо продужетак овога живота у коме живимо собом и по себи. Уплашени смо смрти јер се највише плашимо не истинске вечне смрти (одвојености од Бога) већ од тога да ми као индивидуа нећемо преживети. Када човек узрасте у љубави и премудрости Христовој он у сваком човеку и свакој твари види ову учедсну Божију тајну, коју сада само наслућујемо и коју ћемо ако Бог да у потпуности доживети када све буде сједињено у Христу и смрт коначно побеђена након краја овога света и века и Другог доласка Господњег. Након телесне смрти ми настављамо да живимо у Христу, али не као јединке, нити као сенке тј. платонистичке душе које мање више живе слично као у овоме свету само без тела.

Али и то је само привремен тренутак јер хришћане не интересује "живот после смрти" већ како рече један богослов "живот после живота након смрти" тј. обнова васцеле творевине и вечност у новој телесности у којој ћемо сви живети као Тело Христово, као многи али истовремено као један. Овај начин постојања је толико незамислив нашој палој природи јер тешко можемо да замислимо да неће бити ни мушког ни женског, да нећемо носити оно што сматрамо суштином нашег идентитета из овога света (неће бити ни Грка ни Јеврејина). Оно што засигурно знамо јесте да наше лично постојање у Христу неће бити на начин како сада поимамо личност јер ћемо у Христу ући у нови тројични начин постојања којим ће живети васцела обновљена твар. Разлика између твари и Бога неће, нити може  нестати, али ћемо ми постојати на божански начин. Света Евхаристија је и икона и реалност тог новог начина постојања. У свакој честици хлеба који једемо на Литургији цео је хлеб, Агнец Божији како се каже у литургијској молитви: "Ломи се и раздробљава Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, увек се једе и никад не нестаје, но освећује оне који се њиме причешћују." Пшенична зрна самљевена уткана су у овај хлеб и нису нестала, већ су се само променила. У свакој капљици освештаног вина, Крви Христове су сви гроздови од којих је вино добијено и који и сада у чаши постоје на други начин. Материје које нам је Господ оставио да вршимо тајну Евхаристије икона су тог новог начина постојања у коме ће све бити промењено и неће постојати само за себе, већ све у свему, све у Христу и кроз Христа у заједници са Богом Оцем благодатним дејством Духа Светога који чини да се врши тајна Цркве. Када учествујемо у евхаристији ми на чудесан начин улазимо у ту реалност новог постојања већ сада и овде, и по мери колико смо заживели новим животом у Христу живо опитујемо реалност Царства Божијег, тајну будућег века. За оне који не верују то је само један обичан ритуал или неко укрепљење у моралним животу, утеха или чак неки магични лек. За оне који верују то је нанепосреднији контакт са Богом и истинским животом. Колико истински верујемо, показује се у томе колико након учешћа у евхаристији живимо евхаристијским животом. Нажалост, вера многих од нас је слаба и убрзо заборављамо ову тајну и врћамо се ситним и безначајним бригама овога света, гневимо се на ближње, враћамо се нашим псеудо-потребама (страстима), а пред нама је засијала тајна над тајнама и осенила нас сила Божија у својој пуноћи. Веома је важно да о овоме размишљамо, али не само да размишљамо већ да променом начина живота (што зовемо покајање) себе стално мењамо како бисмо стално узрастали у љубави и познању Божијем.

Мислим да из ове перспективе можемо да разумемо да без заједнице у Телу Христовом, којим се не само причешћујемо, већ у коме живимо као удови Христови (што зовемо евхаристијским начином постојања) нема заједнице човека и Бога. Индивидуални живот у вери може да нам пружи извесну утеху, али не може да нам подари заједницу у Христу и самим тим ни вечни живот.

Oce Savo, mnogo mi znaci ovaj odgovor koji ste dali Arseniji, jer svima nam je potrebno ovo podsecanje na zajednicu sa drugima u Bogu.

Samo, moje je iskustvo, da je individuacija u nekom smislu potrebna, mi smo svi ipak posebne i neponovljive licnosti i svako od nas ima i licni odnos sa Bogom, Jerotic je napisao knjigu individuacija i obozenje. I meni, kao i mnogim mojim prijateljima iz ckve, iako nismo monasi bio je neophodan taj neki period/ periodi samovanja...radi susreta sa sto autenticnijim sobom i Bogom, samo pitanje je gde se tu sada predje granica, pa nas individualni put postane spoticanje istinskoj zajednici sa Bogom i drugima. Da li se slazete da nam je individuacija u sazrevanju licnosti, ali i odnosa sa Bogom i drugima potrebna? Ako me razumete, mozda da nam razbistrite i ovo pitanje..?

 

[Nina 777]

"За нас хришћане једини начин да остваримо заједницу са Богом јесте у Цркви, као Телу Христовом јер је човеку немогуће да сам оствари заједницу са Богом."

Da jos dopunim svoje pitanje.

Ova vasa recenica, koju citirah, mi je i jasna i nije mi jasna. Kazete da je coveku nemogce, da sam ostvari zajednicu sa Bogom, ali zar nije preduslov da imamo sto potpuniju zajednicu sa ostalom tvorevinom, upravo da prvo ostvarimo nasu licnu zajednicu sa Bogom. Bog nas je Bog Avramov, Isakov, Jakovljev.

Jos mnogo pre mog ulaska u crkvu, jos kao dete sam se molila svakodnevno Bogu, i to je bio veoma lican i ispunjujuci odnos, i zajednica koju sam zivo osecala, kasnije me je greh, a pre svega gordost odvajala od nje. Crkva mi je pomogla da se naucim boriti sa gordoscu i strastima, kako bih opet povratila taj izgubljeni odnos, i naravno da ukoliko je on istinski, pa makar i na trenutke, da covek kroz ovu zajednicu sa Bogom, zeli postati deo sire zajednice, tj. sa svima onima koji takodje ostavruju vezu sa Bogom. Ukoliko takve teznje nema, onda bi to mozda mogao biti indikator da ne sozercavamo Boga, vec kako vi rekoste sopstveni ego, tj. da smo na toj nasoj sopstvenoj vertikali uspinjanja duse ka Bogu, omanuli i zvrteli se oko svog ega.