Архимандрит Сава Јањић Написано Октобар 6, 2015 Пријави Подели Написано Октобар 6, 2015 Ма, и ја се са вама не слажем, јер сте непоправљиви платоничар (шалим се са вама) Јако ми се допада то што немате одговора на саваскрсле са Христом. Јер то је битни факт који се не може уклопити у ову тезу о разоваплоћеном блаженству. И то није "један стих" на коме ја оснивам ову "тезу". Боље је да се иде на алегоризацију, како веле западни. Оци су, скоро сви, говорили о буквалном васкрсењу у телу тих "многих светаца". А да је то васкрсење једнако са Лазаревим, који је поново умро, као и са претходнима, онда не видим смисла. Јер, доста су била та појединачна устајања, а која су завршила поновним умирањем. Ремигије мисли супротно вама. И не само он. Директно и осуђује ваше мишљење. Наравно да тиме нисте анатемисани , јер без обзира на мишљење светаца, она требају бити вагана. Али ви за ову епизоду немате никакве аргументе. Виси у ваздуху. Не види се смисленост тог догађаја. Устали се неки и вратили у гробове? Зато кажем да је боље да прибегнете алегоризацији. Као што ја велим да је Откр алегоријска књига која припада апокалиптичком жанру. И ја онда немам проблем са хилијазмом. Ви га имате ако дођете да ми говорите о душама које траже освету... Наравно да су библијске књиге "нечисте" помешан буквални смисао са метафором. Али ред у читању треба да се зна. Дакле, тема је ова захтевна да се пролије много још мастила и молитава. Велики загрљај од мене (да кажем према италијанском изразу) свима вама у Дечанима! Свако добро од Господа Ма са Платоном би било све једноставније, оче. Лепота и уједно тежина хришћанске вере јесте што је потпуно апсурдна за људски разум. Платонизам је као систем сасвим прилагодљив нашем менталном склопу и зато му увек тако радо прибегавамо. Авај, колико се морамо трудити да избегнемо пад у платонизам, толико је опасно да у намери да размонтирамо платонизам, који се угнездио у популарном схватању хришћанства, зађемо у "uncharted territory" где немамо конкретно јако упориште ни у Св. Писму ни у Оцима. То не значи да богословље мора да буде непрестано рециклирање онога што је већ речено на овај или онај начин, али мора да постоји известан континуитет традиције и то је главни разлог мог скептицизма према теорији коју ви заступате. Догађај у Мт 27.53 је крајње необичан, изолован, нигде се другде не помиње, иако су се устали из мртвих јавили "многима". Још је необично да су устали из гробова на дан распећа Христова, али су се појавили у граду тек по васкрсењу Христовом. Шта ли су радили у међувремену? Зашто ни Петар у својој беседи у Д.ап 2 не помиње овакав догађај који би вероватно био јако важан. Замислите, то није мала ствар да умрли устану из гробова, не један него вероватно многи свети и још уђу у свети град у време пасхалних свечаности и показаше се многима. Па то би била централна прича у Јерусалиму и просто је немогуће да је нико други не помиње. Такође се ни Св. Оци многоне баве овом причом . Погледајмо још пар примера из Catena Aurea који овом догађају придају посебан значај на коме можемо да градимо озбиљније есхатолошке закључке: Иларије каже "окови смрти се раскидоше и тела многих светих који спаваху васкрснуше, јер просветљујући тмину смрти и сијајући светлошћу у тмини ада он је отео плен од смрти." Златоуст каже: "Јер ако је било велико дело подићи Лазара након четири дана, још је веће (чудо) било када су се они који су дуго били уснули сада појавили живи. Ово је заиста био показатељ будућег васкрсења (futurae resurrectionis erat indicium). Али да се не би помислило да је оно што се догодило било само фантазма (привиђење) еванђелиста додаје "И изиђоше из гробова након васкрсења и уђоше у свети град и јавише се многима".....Златоуст овде говори више о назнаци будућег васкрсења и слаже се са Јеронимом који каже да ово није било опште васкрсење, већ посебно, као што смо већ видели. Ориген, опет, тумачи на свој начин: "гробови су тела грешних душа тј. душа које су мртве за Бога и када су Божијом благодаћу ове душе васкрсле, њихова тела која су пре тога била гробови постала су тела светих и била су виђена да излазе из себе и иду за њим који је васкрсао (et videntur a seipsis exire, et sequuntur eum qui resurrexit) и ходе са њим у новини живота и који су достојни да разговарају на небу улазе у свети град у одређена времена (et qui digni sunt habere conversationem in caelis, ingrediuntur in sanctam civitatem per singula tempora) и јављају се многима који виде њихова добра дела." (Мени ово изгледа прилично конфузно) Једини изузетак који је Аквинац нашао у својој збирци кратких тумачења јесте Ремигије Ремски (просветитељ Франака), кога сте већ помињали, и који каже оно што ви заступате оче: "Морамо веровати да су они поново устали да буду сведоци Господњег васкрсења. Неки су говорили да су они опет умрли и да су се вратили у прах, као Лазар и други које је Господ васкрсао. Али овде не не смемо на никоји начин имати поверења у ове речи јер ако је требало да они поново умру, то би за њих било веће мучење него да нису уопште васкрсли. Морамо стога да верујемо без оклевања да су они који су устали из мртвих при Господњем васкрсењу такође са њим заједно узишли на небо (Incunctanter ergo credere debemus quia qui resurgente domino a mortuis resurrexerunt, ascendente eo ad caelos, et ipsi pariter ascenderunt)." Уз сво поштовање према Св. Ремигију ово тумачење је сасвим изоловано и представља више његов лични закључак, него јасан и аргументован став. Занимљиво је да већи богословски умови нису дошли до сличног закључка. Не желим да ме погрешно схватите, али имамо једно крајње изоловано сведочанство у Еванђељу од Матеја које нема упоришта ни везе ни са једним другим новозаветним списом и имамо тумачење Св. Ремигија, шест векова касније. Мислим да ту заиста немамо кредибилну основу за један озбиљан закључак који доводи у питање многе цитате из Св. Писма и ставове Св. Отаца, који, с друге стране, јасно указују да ће свеопште васкрсење бити посебан догађај и да не бива одмах после телесне смрти. Ако је неко нашао неко друго тумачење овог стиха јако бих волео да га прочитам. Постоји такође могућност је овај догађај више у функцији испуњења месијанског пророчанства које имамо код Пророка Језекиља 37.12-13 „Зато пророкуј, и кажи им: Овако вели Господ Господ: Ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој, и довешћу вас у земљу Израиљеву И познаћете да сам ја Господ, кад отворим гробове ваше, и изведем вас из гробова ваших, народе мој.“ Матеј се пре свега обраћа Јеврејима и више него други еванђелисти наглашава како је Христов живот и све што је учинио заправо испуњење старозаветних пророчанстава. Такође референцу можемо да нађемо и код Ис 26.19 Још једна веома важна чињеница везана за овај догађај који је описан код Матеја јесте да када је Господ издахнуо на крсту десили су се многи знаци (земљотрес, цепање завесе, стене су се распукле, гробови отворили), али није било јасних показатеља да је Господ васкрсао, јер је према Писму васкрснуо тек „трећег дана“ и чак ни тада многи одмах нису поверовали. После Христовог страдања на крсту владала је атмосфера пораза, апостоли су се већ пре распећа разбежали од страха (осим Јована). Христово тело се скида са крста и односе га у гробницу. Ученици још нису знали шта се догодило јер не би ни они ни жене које су Христа виделе били толико изненађени након васкрсења када су видели отворен гроб, иако им је Господ унапред обећао да ће васкрснути. Овај догађај са васкрслим телима светих био би засигурно изазвало велику пажњу и не би га прећутали остали Еванђелисти. У целини гледано, колико сам ја успео да проучим разна тумачења, имамо следеће могућности: 1. да није реч о васкрсењу већ о јављању (духова, душа) мртвих људи 2. да су они васкрсли као и Лазар и да су после опет умрли 3. да су стварно васксли, били прослављени и на тај начин указали на васкрсење свих мртвих. Прва опција је тешко прихватљива јер се заиста каже да су васкрсли. Трећа је проблематична јер је Господ био прворођени из мртвих, а он је васкрсао тек "трећег дана". Већина тумача, укључујући и водеће западне (Августин и Јероним) сматрају да је друга опција најреалнија са чим бих се и ја сложио. Источна традиција изгледа не обраћа пажњу на овај догађај у историјском, конкретном, смислу, већ више у духовном. Христово Васкрсење се доживљава не само као Његово васкрсење, већ пре свега као победа живота над смрћу, победа Христа над адом, чија моћ бива скршена. Христос преводи уснуле праведнике из ада у приуство Божије, у рај, као што видимо на иконографским приказима Васкрсења. Отварају се гробови и из њих излазе праведници које Христос уводи у вечни живот, посебно Адама и Еву. Овде се отвара потпуно нови аспект ове приче који је везан за ову иконографску представу Васкрсења, која је заправо настала из апокрифне традиције, као и многи други иконографски мотиви, што је јако занимљива тема. Наиме, реч је о апокрифном тексту „Еванђеље Никодимово“ (познат је као Acta Pilati; Greek: Πράξεις Πιλάτου) који датира најраније из 4. века и у коме се посебно говори о силаску Христовом у ад, ослобађању праведника и везивању Сатане. У том делу Descensus ad Infernos (силазак у ад) се конкретно повезује Христово васкрсење са догађајем из Мт 27.53, али ипак не у контексту идеје да после смрти одмах бива васкрсење. Кога интересује овај апокриф може да нађе на енглеском на: http://www.earlychristianwritings.com/text/gospelnicodemus.html (ово о чему причамо покривено је поглављима 1.17-11.27) Zoran Đurović је реаговао/ла на ово 1 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Октобар 6, 2015 Пријави Подели Написано Октобар 6, 2015 Oče, napisali ste sledeće u jednom od postova: ,,За оне који не познају и не желе да прихвате заједницу са Христом, смрт је предворје вечне муке коју су сами изабрали и коју не могу да промене управо због свог сопственог слободног избора.'' A šta je sa ljudima koji nisu mogli da ''poznaju i prihvate zajednicu sa Hristom'' zbog spoljašnjih okolnosti, a ne sopstvenom krivicom? Na primer, postoje i danas plemena koja žive u lovačko-sakupljačkim društvima nepromenjenim načinom života već hiljadama godina i potpuno su bili izolovani od istorije i ostatka sveta. Kako ti ljudi mogu da biraju zajednicu sa Hristom kad niti znaju šta je Hristos niti šta je satana? Još rekoste: ,,Зато је Син Божији објавио Бога кроз љубав, учећи нас да у љубави као богодоличном начину постојања и себе остваримо као целовите личности и задобијамо у њему живот вечни и постајемо "причасници Божије природе". A šta je sa mentalno zaostalim i poremećenim osobama? Kako će ti ljudi da sebe ostvare kao ''celovite ličnosti'' ??? Što sve opet dovodi do pitanja: Zašto Bog prema ljudima nije jednak i zašto se uopšte javljaju takve deformacije? Složićete se da su jedna zdrava, lepa beba i jedna rođena sa 'parazitskim blizancem', pa ima osam ekstremiteta, dve prilično različite ''ikone božije'' ? Znači ljubav Božija nije baš ista prema svakom čoveku. Nekome (na primer vama i ovom drugom ocu što vodite divne diskusije) da zdravo, normalno telo i pronicljiv um, a nekome da deformisano telo, pa mu uopšte i ne da um? Možete li da odgovorite - ZAŠTO??? Pogledajte, molim vas, ove ljude: http://listverse.com/2013/03/26/10-people-with-shocking-and-extreme-deformities/ Pa recite da li mislite da se na njima ogleda neopisiva ljubav Božija i savršenstvo promisla Božijeg? Bog je savršen, kažete. Zašto onda nije prema svima jednak i svima ne da jednaku šansu i jednaku slobodu? Већ сам говорио о томе раније, али поновићу. Лично верујем да ако човек живи по савести и труди се да чини добро, а дубоко верујем да су људи створени за добро, такав ће у сусрету са Христом веома могуће препознати у Христу свог Бога и спаситеља као што су га препознали и Апостоли. Сигуран сам да Бог неће дозволити да ико пропадне само зато што га неко није научио хришћанској истини. Божији путеви су чудесни и тајновити и морамо да имамо поверења у његову љубав према човеку. Ово ваше друго питање је старо карамазовско питање и могу само да кажем да Бог није створио патњу и страдање, болест и деформитете. То је све последица човекове пале природе и отуђења човека од Бога. Ми сви делимо људску природу и својим гресима заправо сви доприносимо ширењу зла, болести и патње у свету. Сви смо на неки начин одговорни. Они који страдају и пате у овом свету засигурно верујемо, у Царству Божијем наћи ће вечну утеху и радост. Знам да ово може да вам звучи као моралистичко поповање, али ми живимо у вери у доброг Бога који није створио зло и патњу, али је допустио човеку, а сви ми смо део те пале природе, да изабере свој пут. Избором да своју вечност тражи у својој природи, а не у Богу и да поверује да може постати бог мимо Бога узрок је постојања свих невоља и патњи. Наше је да у љубави састрадавамо онима који пате и да им колико је то у могућности преносимо љубав Божију. ИгорМ and Goku је реаговао/ла на ово 2 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Октобар 6, 2015 Пријави Подели Написано Октобар 6, 2015 Hvala na odgovoru sa paznjom sam procitao. Kazem jos jednom, da nam svima bude jasnije, vazno je da verujemo u to, da miloscu Bozjom onaj koji Ga prihvati ima zivot u Bogu, a sto se eshatoloskog tela tice, mozemo razgovarati u okviru ovoga prvog receno. Moje pitanje ide u pravcu, ako smo hologrami i ima nas samo u pamcenju Hristovom, zasto bi ijedno telo vaskrslo nakon Tela Gospodnjeg? Nista drugo i nista vise od toga sve je u formi pitanja i promisljanja, da li Bog sazdaje svetiteljima eshatolosko telo ziveci na mestu onom (u Bogu)? Ja licno ne vidim ijedan jedini dobar razlog, da Hristos onima koji smrti ne okusise, ne sazdaje telo, koje se nalazi u Bogu a ne samo cuvanje licnosti kao holograme u Bozjem secanju. Takve licnosti, naravno, verujem, ne rade nista sto nije volja Bozja jer se Njoj predadose u potpunosti. Tako da imamo "javljanja svetitelja" uvek kao veoma Bogolike licnosti,i obozene ljudske svetlosti. (moj subjektivni opis). Lep je Bog u svetiteljima svojim. Meni jeste ali samo zato sto svetitelje ne dozivljavam vise kao istorijske licnosti, koje Gospod vadi iz svog pammcenja, kad im se obracamo.No svetitelji zive uz i sa svojom Crkvom kao ziv deo Tela i u Telu. Nemojte oce misliti da sada govorim o vasem stavu, vec davno se svi nalazimo u promisljanju i puno toga smo saznali ovim pitanjem, sto smatram posebnom privilegijom. Ja licno mislim, da pojedinacno vaskrsenje ne gasi niti smeta sveopstem vaskrsenju, jer sazdati eshatolosko telo nekome ne gasi dan kad cemo docekati Drugi dolazak i sveopste vaskrsenje.Cak sta vise eshatoloska tela Svetitelja su i sila i snaga, koja daje ruku coveku i poziva ga ucvrscivanju vere u cekanju vaskrsenja mrtvih i zivot buduceg veka. No da ponovim ono u sta svi verujemo a to je da svi zivimo u Bogu, barem oni koji smo ga nedvosmisleno prihvatili kao svog i jedinog Boga. Milost njegova a ne nase zasluge su taj dar, koji svi ocekujemo da se desi. A to je Drugi dolazak i sveopste vaskrsenje. Buduci, da vi najbolje znate sta je zajednica i predukus Carstva, onda su nam vasi saveti da ljubimo jedni druge i da budemo zivi i aktivni organizam jednoga Tela, vrlo korisni, barem dok smo telesno zivi. Svetitelji izgleda tu pomoc drugima a za razliku od nas, nastavljaju i posle telesne smrti, dakle neke razlike ipak ima. Hristos vaskrese. Ако мислите на васкрсење оних из гробова након Христовог страдања, напомињем, они су изашли из гробова пре Христовог васкрсења, али су се јавили у светом граду после Васкрсења. Барем тако Матеј пише. Наш истински живот је у Христу. Васкрсење тела јесте важно али не смемо заборавити да ми већ живимо телом Христовим и да смо крштењем умрли старом човеку. Према томе инсистирање на васкрсењу одмах после смрти је лепа жеља. Веолео бих лично када бисмо то могли да потпуније поткрепимо, али плашим се да и поред свих напора (и мојих такође) нисмо успели да нађемо јасне основе ни у Св. Писму ни код Св. Отаца. Можемо да увек идемо у спекулације, али морамо да имамо континуитет са предањем Цркве. Наравно, важно је да верујемо да ћемо једног дана засигурно васкрснути, али још је важније да се наш живот наставља у Христу након смрти и да евхаристијски аутентично живимо у Христу и тада иако ће након Васкрсења све бити потпуније и целовитије. Светитељи су и те како живи. Толико су живи у Христу да се и лично јављају за разлику од многих других праведника који су уснули и чекају васкрсење у тихој радости присуства и утехе Божије. Светитељи јесу историјске личности, али не заборавимо да чудотворе не својом моћи, већ Христом који делује кроз њих. Ми поштујемо светитеље и молимо им се, али их не обожавамо. Славећи свете ми прослављамо Господа који се кроз њих прославио. Потпуно се слажем са вашим закључком на крају коментара. Као што ни Еванђелисти, ни Апостол Павле и остали писци посланица, ни Св. Оци нису били суштински оптерећени стањем наше личности после смрти, већ животом у Христу који овде почиње и вечно се наставља, важно је да активно живимо тим евхаристијским животом у Цркви, препуштајући Господу да нам по мери наших могућности у своје време открије оно што нам је на корист. Сведочанства Св. Писма и Отаца су заправо као оријентири на пучини, који нам указују пут, али још не можемо да видимо целовиту слику јер она увелико надилази наше рационалне способности. Познање Бога и тајни Божијих, као што сам недавно цитирао Владику Калиста, јесте стално духовно узрастање у познању тајне и што више постајемо свесни те тајне више се дивимо и радујемо, благодарећи Богу на свему. Volim_Sina_Bozjeg, feeble, Васијан and 1 члан је реаговао/ла на ово 4 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
коЖељ њацИ Написано Октобар 6, 2015 Пријави Подели Написано Октобар 6, 2015 Треба ми један одговор, може и краћи текст од 3,4 пасуса који би на пластичан начин објаснио од куд Цркви толика имовина која се сад враћа реституцијом. Текст/одговор намењен не људима Цркве већ целој Србији. Зашто ово тражим? Зато што је у последње време због реституције много критика на друштвеним мрежама на рачун цркве типа пре 100 година и више црква је отимала сиротињи имовину а сада тражи да јој се та имовина врати. Или црква је преварила наивни народ да јој завешта своју имовину а сад тражи да јој се та имовина врати. Дакле од куд Цркви толико имовина, како је дошла до ње, и како сад ствари стоје са реституцијом да ли ће Цркви бити враћена сва имовина или само одређени проценат ? Хвала Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Октобар 6, 2015 Пријави Подели Написано Октобар 6, 2015 Треба ми један одговор, може и краћи текст од 3,4 пасуса који би на пластичан начин објаснио од куд Цркви толика имовина која се сад враћа реституцијом. Текст/одговор намењен не људима Цркве већ целој Србији. Зашто ово тражим? Зато што је у последње време због реституције много критика на друштвеним мрежама на рачун цркве типа пре 100 година и више црква је отимала сиротињи имовину а сада тражи да јој се та имовина врати. Или црква је преварила наивни народ да јој завешта своју имовину а сад тражи да јој се та имовина врати. Дакле од куд Цркви толико имовина, како је дошла до ње, и како сад ствари стоје са реституцијом да ли ће Цркви бити враћена сва имовина или само одређени проценат ? Хвала Брате Жељко, заиста нисам упућен у ову тему. За Дечане знам да нам је 1946. године одузето преко 700 хектара земље и да су врло мале шансе да нам икада то врате овде на КиМ. Боримо се да нам признају 20 хектара које нам је држава вратила пре рата 1997. године што нам је важно, делом ради пољопривреде, а шума ради заштите околине. Та земља је одавно у власништву манастира и некада су краљеви завештавали манастирима велике поседе. Доста тога је остало и у Османско време, али врло мало након комунизма. Нама монасима лично није потребан луксуз ,али нам ваља дочекати бројне госте и гледамо да помогнемо људима којима је помоћ потребна када смо год у могућности. Што се тиче црквене имовине у централној Србији заиста нисам упућен у детаље. Знам на пример да су Дечани некада имали куће у Нишу, Скопљу које су им завештавали људи који су желели на неки начин да за спасење себе и ближњих манастиру подаре свој иметак. Сада више немамо чак ни информација о тој имовини. Мислим да повратак одузете имовине може да помогне Цркви у њеној хуманитарној мисији. На пример у Епархији имамо 6 народних кухиња у којима се сваког дана храни близу 3000 најсиромашнијих лица. Веома је велика борба да обезбедимо средства за те кухиње. Ето то је из нашег искуства. На пример Сима Игуманов дао је да се на Теразијама изгради објекат који је наменио за издржавање Призренске богословије што је врло племенит гест јер за ученике и школу треба обезбедити храну и друга потребна средства. Лично мислим да свима којима је имовина незаконито одузета она треба бити враћена. Наравно, као Црква имамо посебну обавезу да уз враћање имовине повећамо и харитативни рад и помажемо још више људе којима је помоћ потребна. ИгорМ, коЖељ њацИ , Плутон and 4 осталих је реаговао/ла на ово 7 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Октобар 7, 2015 Пријави Подели Написано Октобар 7, 2015 ''али ми живимо у вери у доброг Бога који није створио зло и патњу, али је допустио човеку, а сви ми смо део те пале природе, да изабере свој пут.'' Šta je sa ljudima koji ne umeju da izaberu svoj put? Niti znaju šta je put, niti šta je život? Zašto su oni stvoreni takvi, da ne mogu ni da pojme, niti budu svesni svog postojanja, a neki drugi imaju razvijen um, lepo telo itd? Zašto ljubav Božija nije prema svima ista? I zašto svi ljudi, praktično, ne postoje kao ličnosti? Bog je ličnost, a postoje njegova stvorenja koja na ličnosti ne liče ??? Из вашег питања видим да је оно реторичко, тј. желите да кажете свој став, али као да не очекујете одговор јер изгледа да сматрате да га нема. Ипак, без намере да вас убеђујем, желим само да подсетим да је Бог љубав и да оно што је несавршено у овоме свету није последица "Божије грешке" него пале природе човекове. Али Господ нас није оставио и сам је постао човек и пострадао на крсту ради нашег спасења. Пророк Исаија у 53.2-5 каже: "Не би обличја ни лепоте у Њега; и видесмо Га, и не беше ништа на очима, чега ради бисмо Га пожелели. Презрен беше и одбачен између људи, болник и вичан болестима, и као један од кога свак заклања лице, презрен да Га низашта не узимасмо. А Он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да Га Бог бије и мучи. Али Он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на Њему нашег мира ради, и раном Његовом ми се исцелисмо." Људи који страдају од тешких болести и деформитета носе управо тај лик Божији, лик Бога који је сам постао презрен и одбачен и који је узео болести наше. Немојте замишљати Бога који седи на облацима и коме певају анђели, док се људи овде на земљи пате, а он то посматра из својих небеских висина. То је погрешна слика у којој човек пројектује своју себичност и одсуство љубави. Бог је ту међу нама, стално је међу ништима, међу најсиромашнијима, међу несрећном и деформисаном децом, болесном децом у Тиршовој, а не међу јакима и моћнима овога света, осим уколико се и они смире и покају и здравље и снагу коју им је Бог дао употребе за милосрђе и љубав према другима. Апостол Павле каже у 1 Кор 1.26-29: "Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода; Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, Да се не похвали ни једно тијело пред Богом." Зато се у молитви анафоре (приношења) "Достојно и праведно јест" Црква заједно са свештеником моли "....Ти си нас из небића привео у биће, и када смо отпали подигао си нас опет, и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо, и даровао нам Царство твоје будуће." Као хришћани верујемо да је наша личност у динамичком развоју. Стање у коме живимо у овој палој природи није наше вечно стање и обличје. Зато са надом у Христа верујемо да ће након васкрсења нестати "сваке болести, туге и уздисања" и да ће међу првима који ће бити са Христом бити управо они који су страдајући носили свој крст у овоме свету и веку. Човекова личност није резултат хемијских и биолошких процеса и зато и поред свих дисабилитета (на пример у случају Алцхајмера) човекова личност на нама несхватљив начин наставља да чува своју слободу и може да живи у заједници са Богом. Већ смо говорили да и покојни који су без тела остају у заједници са Богом. Зато и поред свог бола, гледајући несрећу и патње у овоме свету, ипак благодаримо Богу и знамо да ово није коначни облик света који је Бог створио, већ да ће све бити преображено у новом небу и новој земљи и да ничија патња и бол неће остати без чудесне Божије утехе. Suncokret54, Пг, nana and 4 осталих је реаговао/ла на ово 7 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Никола Поповић Написано Октобар 7, 2015 Пријави Подели Написано Октобар 7, 2015 @Александар Стојковић Замолио бих те да мало смиреније пишеш и постављаш питања. Aleksandar Stojkovic, ИгорМ, Zoran Đurović and 1 члан је реаговао/ла на ово 4 Приносим себе на жртву Теби; предајем се Теби. Немам жеља, осим жеље да испуним вољу Твоју. Научи ме молити се. Сам у мени моли се. Амин. Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
brana Написано Октобар 7, 2015 Пријави Подели Написано Октобар 7, 2015 Помаже Бог, о.Саво Моје питање није философско већ свакодневно и тиче се многих од нас у западним земљама преко Дрине. Сад ће у суботу и Михољске задушнице, напишем на папир имена крштених у СПЦ и да је било опело по православном критертијуму. Шта је са онима који су крштени у СПЦ, а није било опела, јер га нису хтјели , дакле особно се изјаснили да га не желе. Ја њих не пишем на списак кад су Задушнице. За Крстовдан сам била на Острогу, и тад су нам рекли, да можемо на списак ставити све оне који су крштени у СПЦ, да је то једини критериј. Ја сам по природи конкретна и држим се наших канона истовремено поштујући свачију вољу. Али ми често буде жао да су се неки свесно одрекли Православља и чак примили другу веру или неверу, и да сам ту беспомоћна. Тако да прочитам суботом за њих Акатист за покој душа, палим само свеће у Цркви, и њихова имена не дајем за помен. Какво је Ваше мишљење у таквим ситуацијиама? Свако добро од Господа Вам желим сестра Брана Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Октобар 7, 2015 Пријави Подели Написано Октобар 7, 2015 Помаже Бог, о.Саво Моје питање није философско већ свакодневно и тиче се многих од нас у западним земљама преко Дрине. Сад ће у суботу и Михољске задушнице, напишем на папир имена крштених у СПЦ и да је било опело по православном критертијуму. Шта је са онима који су крштени у СПЦ, а није било опела, јер га нису хтјели , дакле особно се изјаснили да га не желе. Ја њих не пишем на списак кад су Задушнице. За Крстовдан сам била на Острогу, и тад су нам рекли, да можемо на списак ставити све оне који су крштени у СПЦ, да је то једини критериј. Ја сам по природи конкретна и држим се наших канона истовремено поштујући свачију вољу. Али ми често буде жао да су се неки свесно одрекли Православља и чак примили другу веру или неверу, и да сам ту беспомоћна. Тако да прочитам суботом за њих Акатист за покој душа, палим само свеће у Цркви, и њихова имена не дајем за помен. Какво је Ваше мишљење у таквим ситуацијиама? Свако добро од Господа Вам желим сестра Брана Бог вам помогао! Нећете никада погрешити када се молите за друге без обзира да ли су они желели Бога или не у овом животу. Откуд ми знамо због чега нису веровали, да ли их је неко саблазнио, да ли су икада упознали некога ко им је могао да посведочи Христову љубав. Наше је да се молимо, а Бог ће расудити, наше је да верујемо, а Божије да помилује јер он све људе као Човекољубац воли много више него што ми можемо да замислимо. У Цркви је обичај да се званично и јавно молимо за оне који су крштени, али ништа нас не спречава да се лично молимо за све друге људе. Молитва је израз љубави према другоме. Светитељи су се молили за цео свет, за целу твар. Рани хришћани су се молили и за оне који су били на власти, а знамо да су то били незнабожачки цареви. Молили су се за њих да их Господ уразуми и учини милосрднијим. Ја бих много волео да моји пријатељи који су рођени као Муслимани и који нису упознали хришћанство, а добри су људи и од њих сам много доброг у животу научио, да и они буду са свима нама заједно. Ако ми као људи то желимо, зар то још више не жели и Бог, а ми нисмо могли да бирамо да ли ћемо се родити као хришћани или у којој земљи и народу. Наравно, ако их Господ удостоји Царства небеског, то неће бити на основу њихове муслиманске вере или одсуства икакве вере, већ по Божијој љубави. Наше је да у сваком човеку гледамо будућег вечног сабрата, а Божије је да суди. Молите се лично зато за све покојне и Бог је последњи који ће вам то замерити. Када дајете имена за помињање свештенику водите рачуна да то ипак буду крштене душе јер таква су правила Цркве. Много волим житија светих и духовно ми прија када их читам. Зато бих поменуо једну причу из житије Св. Макарија Египатског која је јако поучна: "Ходећи по пустињи, ава Макарије нађе суху лобању људску где лежи на земљи. Он је штапом преврну, и учини му се као да из ње дође неки глас. И упита је старац: Ко си? - Лобања одговори: Ја бејах поглавица идолских жречева који су на овом месту живели. А ти си ава Макарије испуњен Духом Божјим, јер чим се сажалиш на оне што су у мукама и помолиш се, они осећају неко олакшање. - Упита старац: А каква је та ваша олакшица или мука, реци ми? - Лобања одговори јецајући: Колико је далеко небо од земље, тако је велики огањ, у коме се ми налазимо, одасвуд паљени од главе до пете. И не можемо да видимо лице један другоме. А када се ти молиш за нас, онда видимо један другога делимично. И то нам бива уместо олакшице. - Чувши то, старац заплака, и рече: Тешко дану у који човек преступи заповест Божју. - И опет упита ону лобању: Има ли која друга већа мука? - Лобања одговори: Постоје испод нас друге муке много дубље. - И када старац упита: Ко се налази у тим тако дубоким мукама? кост одговори: Ми који нисмо знали Бога, ипак осећамо помало милосрђе његово. Али они, који су познали Бога, па Га се затим одрекли, и нису заповести његове држали, муче се испод нас у врло страшним и неисказаним мукама. - Тада свети Макарије узе ону лобању, закопа је у земљу, и отиде." (Из Житија светих 19 јануар, Св. Макарије Египатски http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih0119.htm Житија светих треба читати не буквалистички, већ молитвено и духовно их разумевајући. У њима су многе лепе приче које крију велику мудрост и није важно да ли описују стварне догађаје или не. Као и иконе које нису фотографије, житија нису детаљне биографије. Из ове приче видимо како молитва и за оне који су далеко од Бога по свом избору даје утеху, а камоли онима који Бога нису у овом животу упознали, или нису имали кога да им представи Бога љубави. Не треба се хватати детаља и одмах развијати богословске закључке. Треба да читамо духовно и разумемо да ће они који мисле да су спашени тиме само што су православни и крштени често бити много даље од Бога, јер нису живели по љубави Божијој, него они који га нису познавали. Увек кажем, хвала Богу да је Бог коначни судија свима, јер да ми људи судимо.... ко би се спасао? Kaludjerovic Sreten, Јанко, Васијан and 4 осталих је реаговао/ла на ово 7 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Васијан Написано Октобар 7, 2015 Пријави Подели Написано Октобар 7, 2015 Оче Савво, питао бих Вас нешто везано за св. Јована Златоуста и Његово прогонство и рашчињење од стране Цркве ? Да ли је Он тада канонски био рашчињен ( да ли је тај Сабор уопште био канонски )? Да ли је и после рашчињења имао општење са Црквом, то јест, са епископима који нису били на Сабору под Храстом? - Зар чак и Златоусти Отац, који док се још у телу налазио би прибројан Цркви првородних на небесима и који је боље него било ко други писао тачно, јасно и умилно о побожности, зар и њега тако великог не избацише као оригенисту из Цркве, и зар не би осуђен на прогонство? http://xn--80aaaaaibs0byayigaejhlk6i8q.xn--90a3ac/ctenie/257-grigorije-palama-o-strastima-i-vrlinama Св. Палама говори да је избачен из Цркве ( земаљске )? Да ли је стварно био ван Цркве по рашчињењу, као бивши Артемије/Марко ? Ако можете нешто о овоме, кад Вам време дозволи. Опростите и благословите! https://m.youtube.com/watch?v=nsB5P4VsUdA Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Октобар 7, 2015 Пријави Подели Написано Октобар 7, 2015 Оче Савво, питао бих Вас нешто везано за св. Јована Златоуста и Његово прогонство и рашчињење од стране Цркве ? Да ли је Он тада канонски био рашчињен ( да ли је тај Сабор уопште био канонски )? Да ли је и после рашчињења имао општење са Црквом, то јест, са епископима који нису били на Сабору под Храстом? Св. Палама говори да је избачен из Цркве ( земаљске )? Да ли је стварно био ван Цркве по рашчињењу, као бивши Артемије/Марко ? Ако можете нешто о овоме, кад Вам време дозволи. Опростите и благословите! Могу да вам одговорим речима Епископа Атанасија који се већ раније освртао на покушаје следбеника секте Артемијеваца да његов случај пореде са великим и светим Јованом Златоустом: "Артемије пореди себе са светим Јованом Златоустом! По своме мегаломанском менталитету, чини то погрешно јер неканонски суд и свргавање светог Златоуста нема сличности са умировљењем Артемија, даљом забраном свештенослужења и, на крају, због његовог пркоса Богу и Цркви Божјој, рашчињења од Светог Сабора јерархије Српске Православне Цркве. Златоуст је заиста суђен и осуђен неканонски, на нелегалном „сабору под храстом” 404. године, јер је већина епископâ на тај саборчић била дошла са стране, из Египта, а мањи број њих био је из цариградске јурисдикције и са Истока. Златоуст се заправо био замерио царици Евдоксији и то је било пресудно за његово свргавање и слање у изгнанство. Коловође „суда” над њим били су александријски архиепископ Теофил и епископи из Сирије, Акакије Веријски и Северијан Гавалски. Епископи Златоустове присталице, њих четрдесет наспрам тридесет шесторице оних „под храстом”, нису отишли на тај сабор, нити учествовали у осуди Праведника. Али је њих, ипак, свети златоусти Првојерарх на растанку пред прогонство замолио: „Браћо, молите се и, ако љубите Христа, немојте да ради мене неки од вас изгуби своју Цркву (тојест: да не буде због отцепљења свргнут)... Како рекох, своје Цркве немојте остављати, јер нити је од мене почело учење (у Цркви), нити се на мени завршава... Ступите у општење да не бисте Цркву поцепали, али немојте потписивати (Κοινωνήσατε μέν, ἳνα μη σχίσητε την Ἐκκλησίαν, μη ὑπογράψητε δέ) јер ништа на себи не сазнадох достојно рашчињења” (Паладије, Живот Јована Златоуста, 8; PG 47, 28). Исто тако је свети Златоуст на растанку дао савет и побожним девојкама и женама у своме саборном храму у Цариграду – Олимпијади и другима са њом, верним служитељкама Цркви и њему: „Моје ствари се свршавају; свој пут сам завршио и можда више нећете видети лице моје (Дела ап. 20, 24 – 25). А за ово вас молим: немојте да нека од вас прекине уобичајену наклоност Цркви. И ко буде, не по својој вољи, доведен хиротонијом (на овај престо), не оспоравајући ствар, по сагласности свих, приклоните му своје главе као Јовану, јер Црква не може бити без епископа, и тако ћете бити помиловане (од Бога). Сећајте ме се у својим молитвама” (исто, гл.10. PG 47, 35)." (Из текста "Артемијева секта - парасинагога" http://www.eparhija-prizren.com/sites/default/files/users/4/2011/01/epa_autokefalna_paracrkva_artemija.pdf Као што можете видети постоји озбиљна разлика. Златоуст, иако неправедно осуђен, не од сабора своје Цркве (Цариградске), већ заправо од групе епископа који су већином били из других крајева (посебно Египта) и који су имали подршку царице Евдоксије (иначе франачке принцезе која која се удала за цара Аркадија и постала августа) и која је била један од главних иницијатора прогона Златоуста. "Сабор под храстом" је био потпуно неканонски сабор и неканонски сабран и под неканонском контролом тадашњих владара. Зато и стоји Паламин коментар, иако треба схватити да је Црква једна као што је Христос Господ један. Проблем секте Артемијеваца, које нико у Православљу не признаје, као што и они никога не признају осим себе и ни са ким не опште, јесте у томе што они заправо верују у непостојећу цркву, цркву без заједнице, позивају се на каноне, а газе их сваког дана, симулирају цркву, а истовремено цепајући ризу Христову, скупљају новац за Косово, а исти користе за градње својих "катакомби" итд. Овакав пример немате нигде осим код бројних расколника и јеретика који су остали као такви запамћени у историји Цркве. Али оно што Владика Атанасије посебно наглашава јесте како се Златоуст понашао после те неканонске осуде. Није формирао своју секту, нити је позивао на поделу и цепање ризе Христове као г. Радосављевић са својим следбеницима, већ је апеловао на своје вернике и пријатеље да сачувају верност Цркви. Разлика је јако велика. Бивши еп. Артемије је у мају 2010. године био суочен са документом о канонској одговорности који је припремио Синод СПЦ на основу врло конкретних неканонских радњи и отвореног супротстављања Синоду и одлукама претходних Сабора везано за његовог тадашњег арх.заменика Виловског. Било је говора о суђењу на основу овог документа, али је еп. Артемије сам пристао да поднесе оставку на место Епископа и прихвати статус умировљеног Епископа о чему постоји писмени траг у архиви. Сабор је прихватио ово решење и доделио му манастир Шишатовац. Међутим у септембру 2010.год. он мења свој став и проглашава да је одлука Сабора нелегална (иако је Сабор прихватио његову сопствену оставку коју је сам дао). Због отвореног неприхватања саборске одлуке и своје сопствене одлуке о пензионисању Синод га ставља под забрану свештенодејства. У току трајања Сабора у новембру 2010. године еп. Артемије мимо свих канона Цркве и под забраном свештенодејства упада са својим следбеницима у манастир Дубоки поток и тамо служи литургију. Сабор као највиши орган Цркве одлучује да га лиши епископског чина и врати у ред лаика. Суд од 11 епископа се организује само у случају када нема заседања Сабора и онда они суде Епископу, а Сабор даје после валидност пресуди. Када Сабор заседа не сакупља се посебан суд. Еп. Артемије је осуђен, што би се правно рекло "in flagrante delicto" тј. у отвореном преступу: кршење одлуке Сабора, кршење сопствене сагласности о пензији, служење под забраном и незаконит упад на територију Епархије којом више не управља. Понашањем после ове одлуке Сабора само је још више показао да је Сабор поступио исправно јер је одмах кренуо у формирање своје пара-цркве. Можда би се и након тога ствари могле решити да је тадашњи монах Артемије показао смирење и покајао се и вратио Цркви. Сабор га је пар година после тога позивао да распусти своју секту коју је кренуо да прави "служећи" и "рукополажући" иако је био лишен свештеног чина. Само римокатолици верују да је свештени чин доживотан. У православној Цркви, Црква даје и може да одузме свештенство (то није нека натрприродна и доживотна благодат као код римокатолика). Елем. монах Артемије одбија да се врати у јединство Цркве и након одлуке да сам постави "хороепископа" у лику рашчињеног Негослава Николића (бившег јеромонаха Николаја) Сабор у мају 2015. године доноси одлуку о његовом одлучењу тј. екскомуникацији, искључењу из Цркве. Он одговара постављајући новог "панонског хороепископа" Миливоја. Сада покушава да дели Србе у дијаспори. Мислим да из свега овога можете да видите врло јасне разлике и да разумете да је свако позивање на пример Златоуста од стране Артемијеваца, односно тачније Марковаца како их сада већ зову, заправо хула на Бога. И Златоусти и Св. Нектарије Егински били су невине жртве, али за разлику од г. Радосављевића и његових следбеника они нису формирали сопствену цркву већ су смирено поднели неправду и од Бога су прослављени као велики светитељи. Нажалост многи људи не знају детаље о случају бившег еп. Артемија и кога интересује доста докумената може наћи на адреси: http://www.eparhija-prizren.com/sr/arhiva2 И даље се молимо да Господ просветли г. Радосављевића и његову дружину и врати их Цркви. У том смислу било би јако значајно да се угледају на примере светитеља на које се позивају пред онима који не познају околности његовог случаја и детаље из живота Св. Златоуста. Покајање је моћна ствар и од Марка Радосављевића можда се у Цркву поново врати ава Артемије, али то се засигурно неће десити овим путем секташтва којим су кренули, већ једино искреним покајањем. То би заиста било на велику радост свих у Цркви. Goku, Васијан, Milan Nikolic and 3 осталих је реаговао/ла на ово 6 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Васијан Написано Октобар 7, 2015 Пријави Подели Написано Октобар 7, 2015 Амин ! Све је кристално јасно и једноставно, сваком разумљиво. Благодарим на одговору који на сажети начин трезвено рашчлањује цео проблем! Zoran Đurović and Goku је реаговао/ла на ово 2 https://m.youtube.com/watch?v=nsB5P4VsUdA Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Zoran Đurović Написано Октобар 8, 2015 Пријави Подели Написано Октобар 8, 2015 И даље се молимо да Господ просветли г. Радосављевића и његову дружину и врати их Цркви. Немојте, оче Саво, ако Бога знате! Једва се ослободисмо овог баласта у Цркви! Доста нам је средњевековне римокатоличке теологије коју су ови држали још док су били у СПЦ, а како сте одлично приметили, држе се и тезе о неизгладивој благодати. Примио бих их само када би у цркви рекли јасно и гласно: У свом безумљу смо браћу католике називали јеретицима, али сада, пошто нас је просветлила Божанска благодат, исповедамо и Светог Оца Папу! Иначе, одличан текст, честитке! Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Дидим Написано Октобар 8, 2015 Пријави Подели Написано Октобар 8, 2015 Оче Саво, имам једно питање у вези са календаром СПЦ. Имамо следеће празнике (датуми су по Јулијанском календару): 15. јун - Св. Амос - Видовдан 29. септембар - Преп. Киријак Отшелник - Михољдан 11. новембар - Св. муч. Мина; Св. краљ Стефан Дечански - Мратиндан У римокатоличком календару имамо једну бизарну подударност: 15. јун - Св. Вид 29. септембар - Св. арх. Михаило 11. новембар - Св. Мартин Ова три датума су код римокатолика значајни датуми, као код православаца велики славски датуми, сами култови Св. Вида и Св. Мартина веома развијени, с тим што је 29. септембар њихов "Аранђеловдан". Св. Вид и Св. Мартин су признати као светитељи и у Православној цркви, али немају свој култ у народу, као нпр. што имају Св. Илија, Св. Никола, Св. Јован итд. Да ли вам је познат став СПЦ због чега православни Срби чувају култ ова три датума иако су литургијски од малог значаја и зашто их називају по светитељима из римокатоличког календара? Као игуман Високих Дечана, сигурно знате нешто више о Мратиндану. У једном краћем житију Стефана Дечанског прочитао сам објашњење да му је народ од милоште дао надимак "Мрата", а такво објашњење нема историјску подлогу, чак и звучи помало наивно. Колико ми је познато, за сада постоје само спекулације о томе о чему се ради са ова три датума. Да ли се неко у Цркви овим подробније позабавио, или је ствар још увек релативно непримећена? Да су се алтернативни називи за ова три датума јавили локално нпр. у Славонији или Далмацији, објашњење би могло да буде да је то због суживота са римокатоличким масама, па да су Срби хтели - не хтели запамтили које велике празнике католици славе. Као што и у српско-мађарским мешовитим срединама у Војводини сви Срби знају кад нпр. падају мађарски Сви Свети, чак понекад и у својој комуникацији користе тај назив за оријентацију кад се нешто догодило у току године. Али откуд ови називи у дубокој православној Србији и на целом националном простору, да их чак и СПЦ словима уписује у календар: Видовдан, Михољдан, Мратиндан? Васијан је реаговао/ла на ово 1 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Октобар 8, 2015 Пријави Подели Написано Октобар 8, 2015 Оче Саво, имам једно питање у вези са календаром СПЦ. Имамо следеће празнике (датуми су по Јулијанском календару): 15. јун - Св. Амос - Видовдан 29. септембар - Преп. Киријак Отшелник - Михољдан 11. новембар - Св. муч. Мина; Св. краљ Стефан Дечански - Мратиндан У римокатоличком календару имамо једну бизарну подударност: 15. јун - Св. Вид 29. септембар - Св. арх. Михаило 11. новембар - Св. Мартин Ова три датума су код римокатолика значајни датуми, као код православаца велики славски датуми, сами култови Св. Вида и Св. Мартина веома развијени, с тим што је 29. септембар њихов "Аранђеловдан". Св. Вид и Св. Мартин су признати као светитељи и у Православној цркви, али немају свој култ у народу, као нпр. што имају Св. Илија, Св. Никола, Св. Јован итд. Да ли вам је познат став СПЦ због чега православни Срби чувају култ ова три датума иако су литургијски од малог значаја и зашто их називају по светитељима из римокатоличког календара? Као игуман Високих Дечана, сигурно знате нешто више о Мратиндану. У једном краћем житију Стефана Дечанског прочитао сам објашњење да му је народ од милоште дао надимак "Мрата", а такво објашњење нема историјску подлогу, чак и звучи помало наивно. Колико ми је познато, за сада постоје само спекулације о томе о чему се ради са ова три датума. Да ли се неко у Цркви овим подробније позабавио, или је ствар још увек релативно непримећена? Да су се алтернативни називи за ова три датума јавили локално нпр. у Славонији или Далмацији, објашњење би могло да буде да је то због суживота са римокатоличким масама, па да су Срби хтели - не хтели запамтили које велике празнике католици славе. Као што и у српско-мађарским мешовитим срединама у Војводини сви Срби знају кад нпр. падају мађарски Сви Свети, чак понекад и у својој комуникацији користе тај назив за оријентацију кад се нешто догодило у току године. Али откуд ови називи у дубокој православној Србији и на целом националном простору, да их чак и СПЦ словима уписује у календар: Видовдан, Михољдан, Мратиндан? Наши простори су увек били на размеђини Истока и Запада. Не смемо заборавити да смо, по сведочењу Константина Порфирогенита (De administrando imperii) примили хрићанство од презвитера из Рима које је Ромејски цар позвао да покрсте Србе и Хрвате као новопридошла племена у време цара Ираклија. Порфирогенит наводи говорећи о Србима који су се населили на просторима који су данас јужна Херцеговина (Травунија, Конавле и др) ....{καὶ} κατεσκήνωσεν ὁ βασιλεὺς τοὺς αὐτοὺς Σέρβλους ἐν ταῖς τοιαύταις χώραις, καὶ ἦσαν τῷ βασιλεῖ Ῥωμαίων ὑποτασσόμενοι, οὓς ὁ βασιλεὺς πρεσβύτας ἀπὸ Ῥώμης ἀγαγὼν ἐβάπτισεν, καὶ διδάξας αὐτοὺς τὰ τῆς εὐσεβείας τελεῖν καλῶς, αὐτοῖς τὴν τῶν Χριστιανῶν πίστιν ἐξέθετο. (и насели цар Србље у тим земљама и били су потчињени цару Ромеја који је довео презвитере (старце) из Рима и крстио их и научивши их да правилно врше дела благочешћа утврди их у вери хришћанској" Дакле прво крштење Срба дошло је из Рима, а по неким предањима Требишњица која протиче кроз град у коме сам одрастао, Требиње, под брдом Св. Елевтерија просветитеља Илирика (Леотар) био је први српски Јордан. Све до иконоборачких царева Илирик је био под јурисдикцијом Рима и тек одлуком Лава Исавријанца прелази у јурисдикцију Цариградске цркве. Све је ово утицало на то да је западна хришћанска традиција остала на неки начин присутна у традицији нашег народа и стопила се са каснијим традицијама. Отуда је дан Св. Мартина Турског тј. Мартиндан постао Мратиндан, а пошто је тог дана 11 односно 24 новембра дан прославе Св. Краља Стефана Дечанског, овог светитеља народ је почео да зове Св. Мрата. За Видовдан 15 односно 28 јуна знамо да је био дан када се славио Св. Амос (слава св. кнеза Лазара) и св. мученик Вита по коме је дан још од раније био познат као Видовдан, мада неки повезују то чак са паганском традицијом бога Вида, што мислим да није овде случај. Дана 29. септембра односно 12. октобра славимо Св. Киријака Отшелника, али сви тај дан зовемо Михољдан по старијем западном предању празника Св. архангела Михајла (Миховила). Све ово показује да су источне и западне хришћанске традиције остале дубоко испреплетене на нашим просторима. Наредних дана, ако Бог да, бићу у Хиландару, па када се вратим покушаћу да видим да ли је неко писао на ову тему. Ако неко од читалаца форума нађе неки извор било би занимљиво да сазнамо. Дидим, nana, Goku and 1 члан је реаговао/ла на ово 4 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Препоручена порука