Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Претпостављам да ћете наставити у светлу питања ,,познања у личности''. Иако се многи данас упуштају у извесне дефиниције о личности, изгледа да до сада немамо праву анализу тога.

 

Мене је заинтригирао Зизјуласов цитат: ,,Осим уопштеног начела разликовања између суштине Божије, која је у потпуности непојамна, и Његовог личносно-тројичног постојања (= бића), које нам се открива кроз Духа Светога, свети Оци нам не пружају одговор на питање: шта значи познати Бога „у личности Исуса Христа", и шта значи познати Га као Тројицу личности. Оваква анализа није била потребна у епохи светих Отаца, али то не значи да никад није била потребна. Напротив, дужност догматике јесте да приступи тумачењу догмата - довољно је само да не изневери или не изопачи дух светих Отаца. Јер, сви велики свети Оци су, тумачећи своје претходнике, на основу потреба својих епоха приступали анализи основних богословских појмова.''

 

Због тога сам пре неколико година поставио питање, односно тему под називом ,,Анализа познања Бога као Тројицу личности'' https://www.pouke.org/verujem/index.php/topic,19202.msg329302.html#msg329302

Ту није било одговора - тј. није било праве анализе -, али занимљиво је да је одмах почела извесна искра расправе - дилема око нечега што чини човека.

 

Видимо неку сложеност, ту су срце, ум и душа. Тада сам могао да закључим једино следеће: ,,Човек је заиста специфично биће које може примити Бога у себе.''

 

Питање личности је кључно за разумевање пре свега Бога, али исто тако и човека, који је икона Божија. Ово није неко философско питање нашег времена, већ је дубоко уткано у Еванђеље и светоотачко предање и суштински је важно за наше спасење.

 

"Бога нико није видио никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави", каже Апостол Јован (Јн 1.18) и додаје... ако љубимо једни Друге, Бог у нама пребива, и љубав је његова савршена у нама. (1Јн 4.12) Из ових речи сазнајемо да нам је Јединородни Син Божији, који је у наручју Оца тј. који је са Њим једносуштан и вечносуштан, објавио Оца у својој личности, као Син Очев. У молитви анафоре Св. Василија Великог се каже да је Син икона Божије доброте, печат истоветни, Који показује у себи Оца и преко Кога се јави Дух Свети. Син Божији нам је, дакле, објавио Оца у себи, како даље сведочи Апостол љубави, рекавши „ Ја и Отац једно смо (Јн 10.30) и "Ко је видео мене, видео је Оца" (Јн 14.9). А Дух Свети, који вечно од Оца исходи, својствен је Сину и њиме се даје у времену, сведочи Сина као Сина Очевог. Без Духа Светога не можемо познати Сина Божијег као Бога, као што без Сина не можемо познати ни Оца Небескога. У свему овоме видимо да је наш Бог Бог заједнице и љубави. Наш Бог је Отац зато што је вечни Отац Сину Свом Јединородном и Син је Бог зато што је вечно-рођени Син Очев, а Дух Свети, који вечно исходи из Оца сведочи за Сина и у заједници Духа Светога познајемо тајну Божију. 

 

Наш појам личности заснован је на индивидуализму и пројектујући тај егоцентрични индивидуализам на Бога, доживљавамо тројичност као логички апсурд. У свом палом стању ми живимо као да смо самодовољне и самоодрживе монаде и чак сваки облик заједнице у таквом стању доживљавамо као губитак слободе и целине наше личности. Међутим, у Светој Тројици откривена нам је сама тајна Бога. „И ми смо познали и повјеровали љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“ каже Апостол (1 Јн 4.16). Љубав овде не означава емоцију, већ однос и заједницу у међузависности. Ми Бога познајемо зато што од Њега бивамо познати, зато што држимо реч Божију - "Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити". (Jн 14.23)" Зато је Син Божији објавио Бога кроз љубав, учећи нас да у љубави као богодоличном начину постојања и себе остваримо као целовите личности и задобијамо у њему живот вечни и постајемо "причасници Божије природе" (2 Пет 1.4).

 

Митрополит Пергамски је веома много о овоме писао (посебно у својим књигама Being as Communion – Биће као заједница и Communion and Otherness – Заједница и другост, као и бројним чланцима),  и зато је правилно разумевање Свете Тројице суштински важно за нас људе, како бисмо познали Бога у љубави коју треба да градимо и имамо међу собом, у Христу, Сину Његовом који нам га објави у заједници Духа Светога, у Цркви, а пре свега у Евхаристији као новом начину постојања. По тој љубави ће нас Бог познати да смо његови (уп. Јн 13.35).

[Архимандрит Сава Јањић]

Драги оче Саво, 

и овај одговор је више него одличан, а показује и велики труд који имате око ових питања. Јер није нешто смандрљано, импровизовано. Мени причињава велико задовољство ово промишљање, иако је тврда храна...

У вези тога - оставили сте ме без одговора на оне који су васкрсли са Христом. Знам да постоје коментатори на Западу који тврде како никаквог васкрсења није ило са Хр него је то само симбол будућег васкрсења или пак васкрсења душа. Ја сам ту пак талибански настројен. Верујем да су многи у телима васкрсли са Христом. Али се то онда коси са овом тезом о привременом рају коју сте изложили. Рају резервисаном за душе, или персоне, како бисте ви преферирали, али су као такве разоваплоћене.

Видим да сте се у овом тексту вратили на претходна промишљања. Посебно је интересантан досије о томе како разоваплоћени могу да учествују у Хр животу. Места за које сте навели да се у предању и алегоријски схватају (Откр и убоги Лазар), сада се узимају у њиховном литерарном смислу. Откр., не треба сметнути са ума, је темељ хилијазма, који се држао за православно учење у прва скоро 3 века. Није се качио књижевни род. Наиме, апокалиптичка литература је утешитељског типа. Тако, кад се каже: Докле ћеш, Господе, чекати да осветиш... је наша пројекција на небеске стварности. Из безнадежне ситуације у којима су се налазиле ове хр заједнице, настаје овај вапај. Када ће се муке прекратити, доћи икрај историје? Размислите и сами: душе, за које ви кажете да су блажене, сада траже од Господа да се крви напију својим непријатељима? Брутализујем да бисте боље могли да разумете  шта вам говорим. Та Откр слика нема никаквог упоришта у постхумној стварности. Ако неко настави да инсистира, ја кажем: Хајде да се поново вратимо православљу и, као Јеховини сведоци, верујемо у хиљадугодишње царство. Дакле, ја позивам на доследност.

Проблем Разбојника. И ви сами сте тврдили, на основу предањских трагова да није нужно да васкрсли има тело које није идентично са оним које је имао за живота и које је остало у траговима. И ја и ви смо изнели тезу да су то нова тела, јер кога је звекнула атомска бомба, од њега тешко да имамо ишта. Као прах св. Саве. Где је сада? Сигурно неће васкрснути као чипс. Дакле, Хр и Разбојник су васкрсли тог петка, кад су умрли, без обзира на судбину њихових историјских тела.

Проповед у аду је изванредно документована од митр. Алфејева. Изванредан скуп текстова (ви држите помало рестриктивну тезу о том догађају). И ја потписујем да је Ис умро и победио смрт и ђавола, а да је проповедао у паклу, хаду, како год да га назовемо, је крајње смешна идеја ако се узме буквално. То је једноставно песничка, митолошка нарација. Нешто треба да испричамо. Као што су настала јеванђеља о Ис детињству... Какве су импликације те тезе?

1) Сви мртви знају арамејски

2) Успео је све да их скупи и да им саопшти шта мисли

Колико времена треба? Јер у овој претпоставци коју предлажете, мртви имају историју, а то подразумева и време. Дакле, немогуће је да им проповеда и да их обрати, као што је тек делић у Палестини обратио. За један дан и нешто (нису 3 цела дана), није могао да обиђе све те мртве и да им стисне руку.

Друго, тиме се негира да је Хр васкрсао и у рај увео људе. А то управо негирају текстови које сте ви привели у потврду да ће разоваплоћени бити у рају. Ја нисам чуо о привременом рају. Нисам читао да је Хр одвео на аутобуску станицу старозаветнике, па ће они после да оду у рај. Павлов текст који сте привели је јасан. Он не вели: Једва чекам да одем на станицу где ћу да узмем бус да бих био са Исусом. Не, буквално каже: да будем са Њиме. Али то не подразумева, како сугеришете, разоваплоћеност Павлову.

Дакле, шта је са онима који су васкрсли са Хр.?            

 

Драги оче,

 

Мислим да сама чињеница да имамо врло мало, готово нимало, светоотачких коментара на оне који су устали из гробова након Христовог крста указује да на томе не можемо градити целу теорију непосредног васкрсења после смрти. Имали смо, пре тога и васкрсење Лазара које је показало да је Христос извор живота који подиже из мртвих, што је требало да утврди ученике пред његово страдање. Немамо никаквих информација ко је када је Христос издахнуо устао из гробова и шта је са њима било. Врло је могуће да су као и Лазар живели и опет умрли. То ми изгледа најлогичније и сасвим је могуће. Лазар је два пута умро, у Витанији и на Кипру.

 

Прича о убогом Лазару и богаташу наравно има дидактички смисао, али не бих се усудио да кажем да је реч о фикцији која је употребљена само да би нам показала да они који страдају бивају награђени, а они који живе лагодно у овом свету тек треба да се суоче са последицама таквог живота. То би био прилично јефтин морализам. Цела прича је изречена у маниру тадашњих јеврејских веровања шта се збива у шеолу. Господ је говорио људима свог времена и користећи језик који разумеју. Наравно, морамо бити опрезни да од ове приче не правимо дефиницију онога што се збива након смрти, али дубоко верујем да кључне ствари стоје и и имају смисла. Црквено предање и богослужења обилато говоре о силаску Христовом у ад чију је силу поразио и то је централна тема православног поимања Васкрсења Христовог.

 

Душе или духови уснулих настављају да живе на специфичан начин. Исувише је много сведочанстава да бисмо то негирали. Платонистичка душа не долази у обзир, али постоји библијски концепт душе коме треба да се вратимо. Чињеница да желимо да побегнемо од платонизма не значи да са прљавом водом из лавора треба да избацимо и дете. Хришћански појам душе је другачији од онога који имају платоничари, али да потпуно негирамо постојање душе као личног аспекта човековог постојања који наставља да живи у Богу, јако је тешко.

 

Оклевао сам да помињем књигу Откровења која се управо зато и не чита на богослужењима, не зато што није богонадахнута (јер иначе не би била у новозаветном канону) већ управо због могућих злоупотреба хилијаста. Мени ни на крај памети није било ни да алудирам на хилијазам. Помињање хиљадугодишњег периода има символички смисао одређеног временског периода, као што сам и написао. Међутим књига Откровења нам говори о ономе што би један западни теолог рекао „о животу, после живота после смрти“. Наравно, вапаје душа мученика за осветом не треба схватати дословно јер је у тој књизи много тога речено символично, али важна је поента да и они чекају жарко коначни завршетак и Васкрсење и да још нису васкрсли. Књига Откровења нам на један тајновит али врло упечатљив начин говори о завршници овога света и века.

 

Када кажете да је Христос васкрсао одмах након крсне смрти и разбојник са њим долазимо у апсурдну ситуацију јер шта је онда са Христовим „тридневним васкрсењем“ (да га тако предањски зовемо, иако је временски краће трајало). Овде није уопште безначајно шта је било са Христовим телом у гробу. Понављам онај врло важан стих из васкршње службе „У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у Рају с разбојником, и на Престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњујући, неописиви (απερίγραπτος)“. Мислим да ово не можемо да игноришемо. Христос је телом до васкрсења био заиста у гробу, душом (духом) сишао је у ад, „проповедао духовима“ у аду и извео праведнике и са њима и покајаног разбојника у рај и, поврх свега, као Син Божији био је и остао са Оцем и Духом све испуњујући као неописиви Бог“ (превод „неограничени“ није ми баш адекватан). Ваша тврдња да је Христос одмах васкрсао у новом телу, док је његово тело са ранама од клинова било у гробу „три дана“ уводи нас у потпуно апсурдну ситуацију. Након тродневног лежања у гробу Христос је васкрсао и у васкрслом, преображеном телу појавио се пред ученицима и показао им после и ране од клинова да је то заиста његово тело. Овде постоји континуитет. У вашој тврдњи (ја барем) континуитет не могу да видим. Тврдњом да је Христос одмах васкрсао долазимо у ситуацију да полагање тела у гроб као доказ и показатељ његове стварне смрти доводимо под знак питања, што вас индиректно води ка докетизму. 

 

Наравно, говорећи о Христовој проповеди у аду не замишљамо да је тамо беседио као по галилејским синагогама, цитирајући пророке и развијајући старозаветне свитке. Својим присуством он је непосредно у аду сведочио да је Син Божији и они који су га препознали изашли су из окова ада, а они који нису остали су у адској тамници. Наравно, језик Св. Писма, али и св. Отаца је често поетичан јер говоримо о догађајима који надилазе наше рационално поимање. Волим ваш смисао за хумор, али овде не мислим да је на месту. Наравно, не поричем да (нажалост) има оних који замишљају проповедање у рају у ораторском смислу, али мислим да је сувишно коментарисати такве буквализме.

 

Ако је рај, како тврдите, само место васкрслих, онда имамо само две опције:

 

1. Да сви или барем сви праведници одмах васкрсавају, што ви заступате или

2. Или да, у случају да одмах не васкрсавају, сви још бораве у аду (шеолу) или барем неком вишем нивоу ада као пре Христовог страдања и Васкрсења. Мислим да ипак у Цркви верујемо да светитељи нису у шеолу, иако чекају васкрсење.

 

Што се тиче раја, говоримо о новом обиталишту праведних који чекају васкрсење. На богослужењу певамо: „Животодавче Христе, вољно си претрпео страдање ради смртних и у ад си сишао као силни, и оне који су очекивали твој долазак, отео си као од звери моћне, рај уместо ада дао си за живот….“ Цела стихира (Ζωοδότα Χριστέ, εκουσίως Πάθος υποστάς διά θνητούς, εν Άδη δέ κατελθών ως δυνατός, τούς εκεί τήν έλευσιν μείνοντας τήν σήν, αφαρπάσας ως εκ χειρός κραταιού, Παράδεισον ανθ' Άδου, οικείν δεδώρησαι, διό καί ημίν τοίς δοξάζουσι τήν σήν τριήμερον Έγερσιν, δώρησαι ιλασμόν αμαρτιών, καί τό μέγα έλεος.) Много је примера у богослужењима и требало би ми више времена да пронађем већи број примера.

 

Рај је, како ја разумем, синоним заједнице са Богом, обитавања у наручју Божијем, у љубави Божијој. Када говоримо о душама после смрти, говоримо пре свега о личном аспекту нашег постојања који живи у памјати и љубави Божијој,  а не о душама као самосталним ентитетима који постоје у платонистичком смислу и којима тело заправо и не треба. До коначног васкрсења рај јесте покој у Божијем присуству и љубави, а након васкрсења тела рај ће бити пуноћа заједнице васкрслих са Богом.

 

Бивши папа, Бенедикт XVI је дао једно занимљиво тумачење раја у коме покојни обитавају чекајући васкрсење. Као што знамо, за разлику од Ранера он није прихватао идеју васкрсења одмах након смрти али је и велики противник самосталног постојања душа у платонистичком смислу.

 

„Сви ми доживљавао да када људи умру настављају да постоје, на известан начин, у сећању и срцима оних који су их знали и волели их. Можемо рећи да део личности наставља да живи у њима, али он личи на „сенку“ јер преживљавање у срцима њихових вољених једног дана мора да се заврши. Бог, с друге стране никада не пролази и ми сви живимо његовом љубављу. Постојимо зато што нас он љуби, зато што нас је створио и призвао у живот. Постојимо у Божијим мислима и Божијој љубави. Постојимо у целој нашој реалности, не само у нашој „сенци“. Наш спокој, нада и наш мир су управо засновани на томе: у Богу у његовим мислима и његовој љубави и то није само наша „сенка“ која преживљава већ смо радије ми сачувани и уведени у вечност целим својим бићем у њему као творцу љубави. Управо је његова љубав она која побеђује смрт и даје нам вечност и ту љубав називамо „небом“ (рајем).“ (беседа 16. август 2010.)

 

Врло слично о нашем истинском постојању у љубави Божијој говоре и савремени православни богослови, међу којима посебно Митрополит Пергамски. Рацингер упорно избегава помињање душе јер је у својој Есхатологији велики акценат ставио на побијање платонистичких ставова који су се увукли у хришћанство. Мислим да не треба да се плашимо помињања "душе" уколико је схватимо на прави начин. Човек наставља после смрти да живи у Богу као личност. И они у аду настављају да "живе" мимо Бога, као безлични анонимуси. Човек не може да постоји мимо односа (релације) са Богом, било да је она позитивна или негативна. Квалитет те релације детерминише његово стање после смрти и након васкрсења.

 

Душа или, ако већ хоћемо да избегнемо ту реч, лични аспект наше личности који постоји у "памјати Божијој" након смрти мора да прође кроз васкрсење када ће бити васпостављена пуноћа човековог психофизичког постојања на нови начин. То ће бити пуноћа живота и спасења. До тада праведници почивају у Богу у рају тј. у његовом присуству и љубави. Будући да ви инсистирате да тај међупериод између физичке смрти и васкрсења не постоји и да васкрсење бива одмах (што је за мене могуће, како рекох само у science-fiction сценарију паралелног времена), морам да кажем да се ту, како Енглези кажу "we respectfully disagree" (тј. с поштовањем се не слажемо).

[Volim_Sina_Bozjeg]

Немамо никаквих информација ко је када је Христос издахнуо устао из гробова и шта је са њима било.

 

Oce imamo predanje da su mnogi ustali iz groba kad je Hristos vaskrsao.

 

Imam jednostavno pitanje. A zasto?

[Zoran Đurović]

Ма, и ја се са вама не слажем, јер сте непоправљиви платоничар       (шалим се са вама)

Јако ми се допада то што немате одговора на саваскрсле са Христом. Јер то је битни факт који се не може уклопити у ову тезу о разоваплоћеном блаженству. И то није "један стих" на коме ја оснивам ову "тезу". Боље је да се иде на алегоризацију, како веле западни. Оци су, скоро сви, говорили о буквалном васкрсењу у телу тих "многих светаца". А да је то васкрсење једнако са Лазаревим, који је поново умро, као и са претходнима, онда не видим смисла. Јер, доста су била та појединачна устајања, а која су завршила поновним умирањем. Ремигије мисли супротно вама. И не само он. Директно и осуђује ваше мишљење. Наравно да тиме нисте анатемисани  , јер без обзира на мишљење светаца, она требају бити вагана. Али ви за ову епизоду немате никакве аргументе. Виси у ваздуху. Не види се смисленост тог догађаја. Устали се неки и вратили у гробове?

Зато кажем да је боље да прибегнете алегоризацији. Као што ја велим да је Откр алегоријска књига која припада апокалиптичком жанру. И ја онда немам проблем са хилијазмом. Ви га имате ако дођете да ми говорите о душама које траже освету... Наравно да су библијске књиге "нечисте" помешан буквални смисао са метафором. Али ред у читању треба да се зна.

Дакле, тема је ова захтевна да се пролије много још мастила и молитава.

Велики загрљај од мене (да кажем према италијанском изразу) свима вама у Дечанима!

Свако добро од Господа      

[Архимандрит Сава Јањић]

 

Oce imamo predanje da su mnogi ustali iz groba kad je Hristos vaskrsao.

 

Imam jednostavno pitanje. A zasto?

 

Мислим да смо већ говорили о томе, али да поновим. Издвојио бих једног источног оца Св. Теофилакта Охридског и једног западног Св. Јеронима Стридонског.

 

“(Мт. 27, 50-53) …..Чак се и "камење", то јест, камена срца незнабожаца, распало да би примило семе Истине, док су они који су помрли у гресима устали и ушли у "свети град", вишњи Јерусалим и јавили се многима који ходе широким путем. Јавивши се њима, они су се показали као образац доброг живота и обраћења, јер онај који види човека који је раније умро у страстима где обраћен узлази у свети небески град, и сам га у свему подражава и обраћа се Богу. Ови догађаји су објашњени прилично детаљно, али ти разуми да је васкрсење мртвих које се десило у време Господњег распећа, такође показало и ослобођење душа из ада. Оне који су у то време васкрсли, многи су видели, како се овај догађај не би сматрао привиђењем. Они су васкрсли ради знамења и очигледно је да су после опет помрли. Неки кажу да су они васкрсли после Васкрсења Христовог и да још нису умрли, мада не знам да ли се ово може прихватити.” (Тумачење Јеванђеља по Матеју од Св. Теофилакта Охридског, Високи Дечани 2004)

 

“И многа тела светих који су спавали усташе. И изађоше из гробова после његовог васкрсења, отидоше у свети град и јавише се многима. Као што је Лазар мртав васкрсао, тако су и многа тела светих васкрсла како би објавили Господа васкрслог. Иако гробови бејаху отворени они нису устали пре него што је Господ васкрсао, како би он био прворођени  у васкрсењу из мртвих. Свети град у коме су виђени након што су устали можемо разумети или као небески Јерусалим или овај земаљски, који је некада био свети. Tако се и Матеј називао цариником, не зато што је као Апостол остао цариник, већ ради јасноће говора. Јер град Јерусалим звао се Светим због Храма и Светиње над Светињама, како би се разликовао од других градова у којима су се поштовали идоли. Када се каже „и показаше се многима“ то је да покаже да то није било опште васкрсење које сви треба да виде, већ посебно многима које су као такво могли да виде само они који су заслужили" Св. Јероним Стридонски, Commentarium in Evangelium Matthaei (MPL026  Lib IV, Cap XXVII 237-238 стр. 215)

 

Нагласио бих чињеницу да се овај догађај спомиње само у Матејевом Еванђељу и да код Павла немамо никаквих индикација да се ово догодило. Наравно, то ништа не мора да значи само по себи, али да је реч о суштински важном догађају на коме се евентуално гради цела теорија о васкрсењу свих, Павле, чије су посланице писане по свему судећи пре него што су прибележена Еванђеља (барем у овој садашњој форми) сигурно би ово поменуо или коментарисао. 

 

Моје лично мишљење се слаже са Теофилактом. Реч је о догађају који је био посебно знамење које је указало да се догодило нешто веома посебно, отуда се завеса храмовна поцепала на двоје, земља се потресе, камење се распаде и гробови се отворише. Као што је и Лазар знамења ради био васкрсао, а потом након одређеног броја година упокојио се у Господу, тако је вероватно било и са овим који су васкрсли. Св. Јероним јасно указује да то није било опште васкрсење "non generalis fuisse resurrectio, quae omnibus apareret, sed specialis ad plurimos" тј. није било опште васкрсење које ће се свима објавити већ посебно које је било видљиво многима.

 

1Сол 4.15-17 и 1Кор 15, 51-52 нам говоре јасно да опште васкрсење долази тек касније. Према томе, овај догађај треба схватити као знамење и указање на чудесни догађај свеопштег васкрсења када ће сви умрли васкрснути телом, а они који тада буду у животу ће се променити. Овај догађај је везан за Други долазак Господњи (Парусију).

[Volim_Sina_Bozjeg]

1Сол 4.15-17 и 1Кор 15, 51-52 нам говоре јасно да опште васкрсење долази тек касније. Према томе, овај догађај треба схватити као знамење и указање на чудесни догађај свеопштег васкрсења када ће сви умрли васкрснути телом, а они који тада буду у животу ће се променити. Овај догађај је везан за Други долазак Господњи (Парусију)

 

Hvala na odgovoru sa paznjom sam procitao.

 

Kazem jos jednom, da nam svima bude jasnije, vazno je da verujemo u to, da miloscu Bozjom onaj koji Ga prihvati ima zivot u Bogu, a sto se eshatoloskog tela tice, mozemo razgovarati u okviru ovoga prvog receno.

 

Moje pitanje ide u pravcu, ako smo hologrami i ima nas samo u pamcenju Hristovom, zasto bi ijedno telo vaskrslo nakon Tela Gospodnjeg?

 

Nista drugo i nista vise od toga sve je u formi pitanja i promisljanja, da li Bog sazdaje svetiteljima eshatolosko telo ziveci na mestu onom (u Bogu)? Ja licno ne vidim ijedan jedini dobar razlog, da Hristos onima koji smrti ne okusise, ne sazdaje telo, koje se nalazi u Bogu a ne samo cuvanje licnosti kao holograme u Bozjem secanju. Takve licnosti, naravno, verujem, ne rade nista sto nije volja Bozja jer se Njoj predadose u potpunosti. Tako da imamo "javljanja svetitelja" uvek kao veoma Bogolike licnosti,i obozene ljudske svetlosti. (moj subjektivni opis).

 

Lep je Bog u svetiteljima svojim. Meni jeste ali samo zato sto svetitelje ne dozivljavam vise kao istorijske licnosti, koje Gospod vadi iz svog pammcenja, kad im se obracamo.No svetitelji zive uz i sa svojom Crkvom kao ziv deo Tela i u Telu.

 

Nemojte oce misliti da sada govorim o vasem stavu, vec davno se svi nalazimo u promisljanju i puno toga smo saznali ovim pitanjem, sto smatram posebnom privilegijom.

 

Ja licno mislim, da pojedinacno vaskrsenje ne gasi niti smeta sveopstem vaskrsenju, jer sazdati eshatolosko telo nekome ne gasi dan kad cemo docekati Drugi dolazak i sveopste vaskrsenje.Cak sta vise eshatoloska tela Svetitelja su i sila i snaga, koja daje ruku coveku i poziva ga ucvrscivanju vere u cekanju vaskrsenja mrtvih i zivot buduceg veka.

 

No da ponovim ono u sta svi verujemo a to je da svi zivimo u Bogu, barem oni koji smo ga nedvosmisleno prihvatili kao svog i jedinog Boga. Milost njegova a ne nase zasluge su taj dar, koji svi ocekujemo da se desi. A to je Drugi dolazak i sveopste vaskrsenje.

 

Buduci, da vi najbolje znate sta je zajednica i predukus Carstva, onda su nam vasi saveti da ljubimo jedni druge i da budemo zivi i aktivni organizam jednoga Tela, vrlo korisni, barem dok smo telesno zivi. Svetitelji izgleda tu pomoc drugima a za razliku od nas, nastavljaju i posle telesne smrti, dakle neke razlike ipak ima.

 

Hristos vaskrese.

[Архимандрит Сава Јањић]

Ма, и ја се са вама не слажем, јер сте непоправљиви платоничар       (шалим се са вама)

Јако ми се допада то што немате одговора на саваскрсле са Христом. Јер то је битни факт који се не може уклопити у ову тезу о разоваплоћеном блаженству. И то није "један стих" на коме ја оснивам ову "тезу". Боље је да се иде на алегоризацију, како веле западни. Оци су, скоро сви, говорили о буквалном васкрсењу у телу тих "многих светаца". А да је то васкрсење једнако са Лазаревим, који је поново умро, као и са претходнима, онда не видим смисла. Јер, доста су била та појединачна устајања, а која су завршила поновним умирањем. Ремигије мисли супротно вама. И не само он. Директно и осуђује ваше мишљење. Наравно да тиме нисте анатемисани  , јер без обзира на мишљење светаца, она требају бити вагана. Али ви за ову епизоду немате никакве аргументе. Виси у ваздуху. Не види се смисленост тог догађаја. Устали се неки и вратили у гробове?

Зато кажем да је боље да прибегнете алегоризацији. Као што ја велим да је Откр алегоријска књига која припада апокалиптичком жанру. И ја онда немам проблем са хилијазмом. Ви га имате ако дођете да ми говорите о душама које траже освету... Наравно да су библијске књиге "нечисте" помешан буквални смисао са метафором. Али ред у читању треба да се зна.

Дакле, тема је ова захтевна да се пролије много још мастила и молитава.

Велики загрљај од мене (да кажем према италијанском изразу) свима вама у Дечанима!

Свако добро од Господа      

 

Ма са Платоном би било све једноставније, оче. Лепота и уједно тежина хришћанске вере јесте што је потпуно апсурдна за људски разум. Платонизам је као систем сасвим прилагодљив нашем менталном склопу и зато му увек тако радо прибегавамо. Авај, колико се морамо трудити да избегнемо пад у платонизам, толико је опасно да у намери да размонтирамо платонизам, који се угнездио у популарном схватању хришћанства, зађемо у "uncharted territory" где немамо конкретно јако упориште ни у Св. Писму ни у Оцима. То не значи да богословље мора да буде непрестано рециклирање онога што је већ речено на овај или онај начин, али мора да постоји известан континуитет традиције и то је главни разлог мог скептицизма према теорији коју ви заступате.

 

Догађај у Мт 27.53 је крајње необичан, изолован, нигде се другде не помиње, иако су се устали из мртвих јавили "многима". Још је необично да су устали из гробова на дан распећа Христова, али су се појавили у граду тек по васкрсењу Христовом. Шта ли су радили у међувремену? Зашто ни Петар у својој беседи у Д.ап 2 не помиње овакав догађај који би вероватно био јако важан. Замислите, то није мала ствар да умрли устану из гробова, не један него вероватно многи свети и још уђу у свети град у време пасхалних свечаности и показаше се многима. Па то би била централна прича у Јерусалиму и просто је немогуће да је нико други не помиње.

 

Такође се ни Св. Оци многоне баве овом причом . Погледајмо још пар примера из Catena Aurea који овом догађају придају посебан значај на коме можемо да градимо озбиљније есхатолошке закључке:

 

Иларије каже "окови смрти се раскидоше и тела многих светих који спаваху васкрснуше, јер просветљујући тмину смрти и сијајући светлошћу у тмини ада он је отео плен од смрти."

 

Златоуст каже: "Јер ако је било велико дело подићи Лазара након четири дана, још је веће (чудо) било када су се они који су дуго били уснули сада појавили живи. Ово је заиста био показатељ будућег васкрсења (futurae resurrectionis erat indicium). Али да се не би помислило да је оно што се догодило било само фантазма (привиђење) еванђелиста додаје "И изиђоше из гробова након васкрсења и уђоше у свети град и јавише се многима".....Златоуст овде говори више о назнаци будућег васкрсења и слаже се са Јеронимом који каже да ово није било опште васкрсење, већ посебно, као што смо већ видели.

 

Ориген, опет, тумачи на свој начин: "гробови су тела грешних душа тј. душа које су мртве за Бога и када су Божијом благодаћу ове душе васкрсле, њихова тела која су пре тога била гробови постала су тела светих и била су виђена да излазе из себе и иду за њим који је васкрсао (et videntur a seipsis exire, et sequuntur eum qui resurrexit) и ходе са њим у новини живота и који су достојни да разговарају на небу улазе у свети град у одређена времена (et qui digni sunt habere conversationem in caelis, ingrediuntur in sanctam civitatem per singula tempora) и јављају се многима који виде њихова добра дела." (Мени ово изгледа прилично конфузно)

 

Једини изузетак који је Аквинац нашао у својој збирци кратких тумачења јесте Ремигије Ремски (просветитељ Франака), кога сте већ помињали, и који каже оно што ви заступате оче: "Морамо веровати да су они поново устали да буду сведоци Господњег васкрсења. Неки су говорили да су они опет умрли и да су се вратили у прах, као Лазар и други које је Господ васкрсао. Али овде не не смемо на никоји начин имати поверења у ове речи јер ако је требало да они поново умру, то би за њих било веће мучење него да нису уопште васкрсли. Морамо стога да верујемо без оклевања да су они који су устали из мртвих при Господњем васкрсењу такође са њим заједно узишли на небо (Incunctanter ergo credere debemus quia qui resurgente domino a mortuis resurrexerunt, ascendente eo ad caelos, et ipsi pariter ascenderunt)."

 

Уз сво поштовање према Св. Ремигију ово тумачење је сасвим изоловано и представља више његов лични закључак, него јасан и аргументован став. Занимљиво је да већи богословски умови нису дошли до сличног закључка.

 

Не желим да ме погрешно схватите, али имамо једно крајње изоловано сведочанство у Еванђељу од Матеја које нема упоришта ни везе ни са једним другим новозаветним списом и имамо тумачење Св. Ремигија, шест векова касније. Мислим да ту заиста немамо кредибилну основу за један озбиљан закључак који доводи у питање многе цитате из Св. Писма и ставове Св. Отаца, који, с друге стране, јасно указују да ће свеопште васкрсење бити посебан догађај и да не бива одмах после телесне смрти. Ако је неко нашао неко друго тумачење овог стиха јако бих волео да га прочитам.

 

Постоји такође могућност је овај догађај више у функцији испуњења месијанског пророчанства које имамо код Пророка Језекиља 37.12-13 „Зато пророкуј, и кажи им: Овако вели Господ Господ: Ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој, и довешћу вас у земљу Израиљеву И познаћете да сам ја Господ, кад отворим гробове ваше, и изведем вас из гробова ваших, народе мој.“ Матеј се пре свега обраћа Јеврејима и више него други еванђелисти наглашава како је Христов живот и све што је учинио заправо испуњење старозаветних пророчанстава. Такође референцу можемо да нађемо и код Ис 26.19

 

Још једна веома важна чињеница везана за овај догађај који је описан код Матеја јесте да када је Господ издахнуо на крсту десили су се многи знаци (земљотрес, цепање завесе, стене су се распукле, гробови отворили), али није било јасних показатеља да је Господ васкрсао, јер је према Писму васкрснуо тек „трећег дана“ и чак ни тада многи одмах нису поверовали. После Христовог страдања на крсту владала је атмосфера пораза, апостоли су се већ пре распећа разбежали од страха (осим Јована). Христово тело се скида са крста и односе га у гробницу. Ученици још нису знали шта се догодило јер не би ни они ни жене које су Христа виделе били толико изненађени након васкрсења када су видели отворен гроб, иако им је Господ унапред обећао да ће васкрснути. Овај догађај са васкрслим телима светих био би засигурно изазвало велику пажњу и не би га прећутали остали Еванђелисти. 

 

У целини гледано, колико сам ја успео да проучим разна тумачења, имамо следеће могућности: 1. да није реч о васкрсењу већ о јављању (духова, душа) мртвих људи 2. да су они васкрсли као и Лазар и да су после опет умрли 3. да су стварно васксли, били прослављени и на тај начин указали на васкрсење свих мртвих. Прва опција је тешко прихватљива јер се заиста каже да су васкрсли. Трећа је проблематична јер је Господ био прворођени из мртвих, а он је васкрсао тек "трећег дана". Већина тумача, укључујући и водеће западне (Августин и Јероним) сматрају да је друга опција најреалнија са чим бих се и ја сложио. 

 

Источна традиција изгледа не обраћа пажњу на овај догађај у историјском, конкретном, смислу, већ више у духовном. Христово Васкрсење се доживљава не само као Његово васкрсење, већ пре свега као победа живота над смрћу, победа Христа над адом, чија моћ бива скршена. Христос преводи уснуле праведнике из ада у приуство Божије, у рај, као што видимо на иконографским приказима Васкрсења. Отварају се гробови и из њих излазе праведници које Христос уводи у вечни живот, посебно Адама и Еву. 

 

Овде се отвара потпуно нови аспект ове приче који је везан за ову иконографску представу Васкрсења, која је заправо настала из апокрифне традиције, као и многи други иконографски мотиви, што је јако занимљива тема. Наиме, реч је о апокрифном тексту „Еванђеље Никодимово“ (познат је као Acta Pilati; Greek: Πράξεις Πιλάτου) који датира најраније из 4. века и у коме се посебно говори о силаску Христовом у ад, ослобађању праведника и везивању Сатане. У том делу Descensus ad Infernos (силазак у ад) се конкретно повезује Христово васкрсење са догађајем из Мт 27.53, али ипак не у контексту идеје да после смрти одмах бива васкрсење. Кога интересује овај апокриф може да нађе на енглеском на: 

http://www.earlychristianwritings.com/text/gospelnicodemus.html (ово о чему причамо покривено је поглављима 1.17-11.27)

[Архимандрит Сава Јањић]

 

Oče, napisali ste sledeće u jednom od postova:

 

,,За оне који не познају и не желе да прихвате заједницу са Христом, смрт је предворје вечне муке коју су сами изабрали и коју не могу да промене управо због свог сопственог слободног избора.''

 

A šta je sa ljudima koji nisu mogli da ''poznaju i prihvate zajednicu sa Hristom'' zbog spoljašnjih okolnosti, a ne sopstvenom krivicom? Na primer, postoje i danas plemena koja žive u lovačko-sakupljačkim društvima nepromenjenim načinom života već hiljadama godina i potpuno su bili izolovani od istorije i ostatka sveta. Kako ti ljudi mogu da biraju zajednicu sa Hristom kad niti znaju šta je Hristos niti šta je satana?

 

Još rekoste:

 

,,Зато је Син Божији објавио Бога кроз љубав, учећи нас да у љубави као богодоличном начину постојања и себе остваримо као целовите личности и задобијамо у њему живот вечни и постајемо "причасници Божије природе".

 

A šta je sa mentalno zaostalim i poremećenim osobama? Kako će ti ljudi da sebe ostvare kao ''celovite ličnosti'' ??? Što sve opet dovodi do pitanja: Zašto Bog prema ljudima nije jednak i zašto se uopšte javljaju takve deformacije? Složićete se da su jedna zdrava, lepa beba i jedna rođena sa 'parazitskim blizancem', pa ima osam ekstremiteta, dve prilično različite ''ikone božije'' ?   

 

Znači ljubav Božija nije baš ista prema svakom čoveku. Nekome (na primer vama i ovom drugom ocu što vodite divne diskusije) da zdravo, normalno telo i pronicljiv um, a nekome da deformisano telo, pa mu uopšte i ne da um? Možete li da odgovorite - ZAŠTO???  

 

Pogledajte, molim vas, ove ljude:  http://listverse.com/2013/03/26/10-people-with-shocking-and-extreme-deformities/

 

Pa recite da li mislite da se na njima ogleda neopisiva ljubav Božija i savršenstvo promisla Božijeg?  Bog je savršen, kažete. Zašto onda nije prema svima jednak i svima ne da jednaku šansu i jednaku slobodu? 

 

 

Већ сам говорио о томе раније, али поновићу. Лично верујем да ако човек живи по савести и труди се да чини добро, а дубоко верујем да су људи створени за добро, такав ће у сусрету са Христом веома могуће препознати у Христу свог Бога и спаситеља као што су га препознали и Апостоли. Сигуран сам да Бог неће дозволити да ико пропадне само зато што га неко није научио хришћанској истини. Божији путеви су чудесни и тајновити и морамо да имамо поверења у његову љубав према човеку.

 

Ово ваше друго питање је старо карамазовско питање и могу само да кажем да Бог није створио патњу и страдање, болест и деформитете. То је све последица човекове пале природе и отуђења човека од Бога. Ми сви делимо људску природу и својим гресима заправо сви доприносимо ширењу зла, болести и патње у свету. Сви смо на неки начин одговорни. Они који страдају и пате у овом свету засигурно верујемо, у Царству Божијем наћи ће вечну утеху и радост. Знам да ово може да вам звучи као моралистичко поповање, али ми живимо у вери у доброг Бога који није створио зло и патњу, али је допустио човеку, а сви ми смо део те пале природе, да изабере свој пут. Избором да своју вечност тражи у својој природи, а не у Богу и да поверује да може постати бог мимо Бога узрок је постојања свих невоља и патњи. Наше је да у љубави састрадавамо онима који пате и да им колико је то у могућности преносимо љубав Божију. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Hvala na odgovoru sa paznjom sam procitao.

 

Kazem jos jednom, da nam svima bude jasnije, vazno je da verujemo u to, da miloscu Bozjom onaj koji Ga prihvati ima zivot u Bogu, a sto se eshatoloskog tela tice, mozemo razgovarati u okviru ovoga prvog receno.

 

Moje pitanje ide u pravcu, ako smo hologrami i ima nas samo u pamcenju Hristovom, zasto bi ijedno telo vaskrslo nakon Tela Gospodnjeg?

 

Nista drugo i nista vise od toga sve je u formi pitanja i promisljanja, da li Bog sazdaje svetiteljima eshatolosko telo ziveci na mestu onom (u Bogu)? Ja licno ne vidim ijedan jedini dobar razlog, da Hristos onima koji smrti ne okusise, ne sazdaje telo, koje se nalazi u Bogu a ne samo cuvanje licnosti kao holograme u Bozjem secanju. Takve licnosti, naravno, verujem, ne rade nista sto nije volja Bozja jer se Njoj predadose u potpunosti. Tako da imamo "javljanja svetitelja" uvek kao veoma Bogolike licnosti,i obozene ljudske svetlosti. (moj subjektivni opis).

 

Lep je Bog u svetiteljima svojim. Meni jeste ali samo zato sto svetitelje ne dozivljavam vise kao istorijske licnosti, koje Gospod vadi iz svog pammcenja, kad im se obracamo.No svetitelji zive uz i sa svojom Crkvom kao ziv deo Tela i u Telu.

 

Nemojte oce misliti da sada govorim o vasem stavu, vec davno se svi nalazimo u promisljanju i puno toga smo saznali ovim pitanjem, sto smatram posebnom privilegijom.

 

Ja licno mislim, da pojedinacno vaskrsenje ne gasi niti smeta sveopstem vaskrsenju, jer sazdati eshatolosko telo nekome ne gasi dan kad cemo docekati Drugi dolazak i sveopste vaskrsenje.Cak sta vise eshatoloska tela Svetitelja su i sila i snaga, koja daje ruku coveku i poziva ga ucvrscivanju vere u cekanju vaskrsenja mrtvih i zivot buduceg veka.

 

No da ponovim ono u sta svi verujemo a to je da svi zivimo u Bogu, barem oni koji smo ga nedvosmisleno prihvatili kao svog i jedinog Boga. Milost njegova a ne nase zasluge su taj dar, koji svi ocekujemo da se desi. A to je Drugi dolazak i sveopste vaskrsenje.

 

Buduci, da vi najbolje znate sta je zajednica i predukus Carstva, onda su nam vasi saveti da ljubimo jedni druge i da budemo zivi i aktivni organizam jednoga Tela, vrlo korisni, barem dok smo telesno zivi. Svetitelji izgleda tu pomoc drugima a za razliku od nas, nastavljaju i posle telesne smrti, dakle neke razlike ipak ima.

 

Hristos vaskrese.

 

Ако мислите на васкрсење оних из гробова након Христовог страдања, напомињем, они су изашли из гробова пре Христовог васкрсења, али су се јавили у светом граду после Васкрсења. Барем тако Матеј пише.

Наш истински живот је у Христу. Васкрсење тела јесте важно али не смемо заборавити да ми већ живимо телом Христовим и да смо крштењем умрли старом човеку. Према томе инсистирање на васкрсењу одмах после смрти је лепа жеља. Веолео бих лично када бисмо то могли да потпуније поткрепимо, али плашим се да и поред свих напора (и мојих такође) нисмо успели да нађемо јасне основе ни у Св. Писму ни код Св. Отаца. Можемо да увек идемо у спекулације, али морамо да имамо континуитет са предањем Цркве. Наравно, важно је да верујемо да ћемо једног дана засигурно васкрснути, али још је важније да се наш живот наставља у Христу након смрти и да евхаристијски аутентично живимо у Христу и тада иако ће након Васкрсења све бити потпуније и целовитије.

 

Светитељи су и те како живи. Толико су живи у Христу да се и лично јављају за разлику од многих других праведника који су уснули и чекају васкрсење у тихој радости присуства и утехе Божије. Светитељи јесу историјске личности, али не заборавимо да чудотворе не својом моћи, већ Христом који делује кроз њих. Ми поштујемо светитеље и молимо им се, али их не обожавамо. Славећи свете ми прослављамо Господа који се кроз њих прославио.

 

Потпуно се слажем са вашим закључком на крају коментара. Као што ни Еванђелисти, ни Апостол Павле и остали писци посланица, ни Св. Оци нису били суштински оптерећени стањем наше личности после смрти, већ животом у Христу који овде почиње и вечно се наставља, важно је да активно живимо тим евхаристијским животом у Цркви, препуштајући Господу да нам по мери наших могућности у своје време открије оно што нам је на корист.

 

Сведочанства Св. Писма и Отаца су заправо као оријентири на пучини, који нам указују пут, али још не можемо да видимо целовиту слику јер она увелико надилази наше рационалне способности. Познање Бога и тајни Божијих, као што сам недавно цитирао Владику Калиста, јесте стално духовно узрастање у познању тајне и што више постајемо свесни те тајне више се дивимо и радујемо, благодарећи Богу на свему. 

[Баба]

Треба ми један одговор, може и краћи текст од 3,4 пасуса који би на пластичан начин објаснио од куд Цркви толика имовина која се сад враћа реституцијом.

 

Текст/одговор намењен не људима Цркве већ целој Србији.

 

Зашто ово тражим?

 

Зато што је у последње време због реституције много критика на друштвеним мрежама на рачун цркве типа пре 100 година и више црква је отимала сиротињи имовину а сада тражи да јој се та имовина врати. Или црква је преварила наивни народ да јој завешта своју имовину а сад тражи да јој се та имовина врати.

 

Дакле од куд Цркви толико имовина, како је дошла до ње, и како сад ствари стоје са реституцијом да ли ће Цркви бити враћена сва имовина или само одређени проценат ?

 

Хвала

[Архимандрит Сава Јањић]

Треба ми један одговор, може и краћи текст од 3,4 пасуса који би на пластичан начин објаснио од куд Цркви толика имовина која се сад враћа реституцијом.

 

Текст/одговор намењен не људима Цркве већ целој Србији.

 

Зашто ово тражим?

 

Зато што је у последње време због реституције много критика на друштвеним мрежама на рачун цркве типа пре 100 година и више црква је отимала сиротињи имовину а сада тражи да јој се та имовина врати. Или црква је преварила наивни народ да јој завешта своју имовину а сад тражи да јој се та имовина врати.

 

Дакле од куд Цркви толико имовина, како је дошла до ње, и како сад ствари стоје са реституцијом да ли ће Цркви бити враћена сва имовина или само одређени проценат ?

 

Хвала

 

Брате Жељко, заиста нисам упућен у ову тему. За Дечане знам да нам је 1946. године одузето преко 700 хектара земље и да су врло мале шансе да нам икада то врате овде на КиМ. Боримо се да нам признају 20 хектара које нам је држава вратила пре рата 1997. године што нам је важно, делом ради пољопривреде, а шума ради заштите околине. Та земља је одавно у власништву манастира и некада су краљеви завештавали манастирима велике поседе. Доста тога је остало и у Османско време, али врло мало након комунизма. Нама монасима лично није потребан луксуз ,али нам ваља дочекати бројне госте и гледамо да помогнемо људима којима је помоћ потребна када смо год у могућности.

 

Што се тиче црквене имовине у централној Србији заиста нисам упућен у детаље. Знам на пример да су Дечани некада имали куће у Нишу, Скопљу које су им завештавали људи који су желели на неки начин да за спасење себе и ближњих манастиру подаре свој иметак. Сада више немамо чак ни информација о тој имовини. Мислим да повратак одузете имовине може да помогне Цркви у њеној хуманитарној мисији. На пример у Епархији имамо 6 народних кухиња у којима се сваког дана храни близу 3000 најсиромашнијих лица. Веома је велика борба да обезбедимо средства за те кухиње. Ето то је из нашег искуства. На пример Сима Игуманов дао је  да се на Теразијама изгради објекат који је наменио за издржавање Призренске богословије што је врло племенит гест јер за ученике и школу треба обезбедити храну и друга потребна средства. 

 

Лично мислим да свима којима је имовина незаконито одузета она треба бити враћена. Наравно, као Црква имамо посебну обавезу да уз враћање имовине повећамо и харитативни рад и помажемо још више људе којима је помоћ потребна.

[Архимандрит Сава Јањић]

''али ми живимо у вери у доброг Бога који није створио зло и патњу, али је допустио човеку, а сви ми смо део те пале природе, да изабере свој пут.'' Šta je sa ljudima koji ne umeju da izaberu svoj put? Niti znaju šta je put, niti šta je život? Zašto su oni stvoreni takvi, da ne mogu ni da pojme, niti budu svesni  svog postojanja, a neki drugi imaju razvijen um, lepo telo itd? Zašto ljubav Božija nije prema svima ista? I zašto svi ljudi, praktično, ne postoje kao ličnosti? Bog je ličnost, a postoje njegova stvorenja koja na ličnosti ne liče ??? 

 

Из вашег питања видим да је оно реторичко, тј. желите да кажете свој став, али као да не очекујете одговор јер изгледа да сматрате да га нема. Ипак, без намере да вас убеђујем, желим само да подсетим да је Бог љубав и да оно што је несавршено у овоме свету није последица "Божије грешке" него пале природе човекове. Али Господ нас није оставио и сам је постао човек и пострадао на крсту ради нашег спасења.

 

Пророк Исаија у 53.2-5 каже: "Не би обличја ни лепоте у Њега; и видесмо Га, и не беше ништа на очима, чега ради бисмо Га пожелели. Презрен беше и одбачен између људи, болник и вичан болестима, и као један од кога свак заклања лице, презрен да Га низашта не узимасмо. А Он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да Га Бог бије и мучи. Али Он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на Њему нашег мира ради, и раном Његовом ми се исцелисмо."

 

Људи који страдају од тешких болести и деформитета носе управо тај лик Божији, лик Бога који је сам постао презрен и одбачен и који је узео болести наше. Немојте замишљати Бога који седи на облацима и коме певају анђели, док се људи овде на земљи пате, а он то посматра из својих небеских висина. То је погрешна слика у којој човек пројектује своју себичност и одсуство љубави. Бог је ту међу нама, стално је међу ништима, међу најсиромашнијима, међу несрећном и деформисаном децом, болесном децом у Тиршовој, а не међу јакима и моћнима овога света, осим уколико се и они смире и покају и здравље и снагу коју им је Бог дао употребе за милосрђе и љубав према другима.

 

Апостол Павле каже у 1 Кор 1.26-29: "Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода; Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, Да се не похвали ни једно тијело пред Богом."

 

Зато се у молитви анафоре (приношења) "Достојно и праведно јест" Црква заједно са свештеником моли "....Ти си нас из небића привео у биће, и када смо отпали подигао си нас опет, и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо, и даровао нам Царство твоје будуће."

 

Као хришћани верујемо да је наша личност у динамичком развоју. Стање у коме живимо у овој палој природи није наше вечно стање и обличје. Зато са надом у Христа верујемо да ће након васкрсења нестати "сваке болести, туге и уздисања" и да ће међу првима који ће бити са Христом бити управо они који су страдајући носили свој крст у овоме свету и веку. Човекова личност није резултат хемијских и биолошких процеса и зато и поред свих дисабилитета (на пример у случају Алцхајмера) човекова личност на нама несхватљив начин наставља да чува своју слободу и може да живи у заједници са Богом. Већ смо говорили да и покојни који су без тела остају у заједници са Богом. Зато и поред свог бола, гледајући несрећу и патње у овоме свету, ипак благодаримо Богу и знамо да ово није коначни облик света који је Бог створио, већ да ће све бити преображено у новом небу и новој земљи и да ничија патња и бол неће остати без чудесне Божије утехе.

[Никола Поповић]

@Александар Стојковић

Замолио бих те да мало смиреније пишеш и постављаш питања.

[brana]

Помаже Бог, о.Саво

Моје питање није философско већ свакодневно и тиче се многих од нас у западним земљама преко Дрине.

Сад ће у суботу и Михољске задушнице, напишем на папир имена крштених у СПЦ и да је било опело

по православном критертијуму.

Шта је са онима који су крштени у СПЦ, а није било опела, јер га нису хтјели , дакле особно се изјаснили да га не желе.

Ја  њих не пишем на списак кад су Задушнице.

За Крстовдан сам била на Острогу,

и тад су нам рекли, да можемо на списак ставити све оне који су крштени у СПЦ, да је то једини критериј.

Ја сам по природи конкретна и држим се наших канона истовремено поштујући свачију вољу.

Али ми често буде жао да су се неки свесно одрекли Православља и чак примили другу веру или неверу,

и да сам ту беспомоћна.

Тако да прочитам суботом за њих Акатист за покој душа, палим само свеће у Цркви, и њихова

имена не дајем за помен.

Какво је Ваше мишљење у таквим ситуацијиама?

Свако добро од Господа Вам желим

сестра Брана

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог, о.Саво

Моје питање није философско већ свакодневно и тиче се многих од нас у западним земљама преко Дрине.

Сад ће у суботу и Михољске задушнице, напишем на папир имена крштених у СПЦ и да је било опело

по православном критертијуму.

Шта је са онима који су крштени у СПЦ, а није било опела, јер га нису хтјели , дакле особно се изјаснили да га не желе.

Ја  њих не пишем на списак кад су Задушнице.

За Крстовдан сам била на Острогу,

и тад су нам рекли, да можемо на списак ставити све оне који су крштени у СПЦ, да је то једини критериј.

Ја сам по природи конкретна и држим се наших канона истовремено поштујући свачију вољу.

Али ми често буде жао да су се неки свесно одрекли Православља и чак примили другу веру или неверу,

и да сам ту беспомоћна.

Тако да прочитам суботом за њих Акатист за покој душа, палим само свеће у Цркви, и њихова

имена не дајем за помен.

Какво је Ваше мишљење у таквим ситуацијиама?

Свако добро од Господа Вам желим

сестра Брана

 

Бог вам помогао!

Нећете никада погрешити када се молите за друге без обзира да ли су они желели Бога или не у овом животу. Откуд ми знамо због чега нису веровали, да ли их је неко саблазнио, да ли су икада упознали некога ко им је могао да посведочи Христову љубав. Наше је да се молимо, а Бог ће расудити, наше је да верујемо, а Божије да помилује јер он све људе као Човекољубац воли много више него што ми можемо да замислимо.

У Цркви је обичај да се званично и јавно молимо за оне који су крштени, али ништа нас не спречава да се лично молимо за све друге људе. Молитва је израз љубави према другоме. Светитељи су се молили за цео свет, за целу твар. Рани хришћани су се молили и за оне који су били на власти, а знамо да су то били незнабожачки цареви. Молили су се за њих да их Господ уразуми и учини милосрднијим. 

Ја бих много волео да моји пријатељи који су рођени као Муслимани и који нису упознали хришћанство, а добри су људи и од њих сам много доброг у животу научио, да и они буду са свима нама заједно. Ако ми као људи то желимо, зар то још више не жели и Бог, а ми нисмо могли да бирамо да ли ћемо се родити као хришћани или у којој земљи и народу. Наравно, ако их Господ удостоји Царства небеског, то неће бити на основу њихове муслиманске вере или одсуства икакве вере, већ по Божијој љубави. Наше је да у сваком човеку гледамо будућег вечног сабрата, а Божије је да суди.

Молите се лично зато за све покојне и Бог је последњи који ће вам то замерити. Када дајете имена за помињање свештенику водите рачуна да то ипак буду крштене душе јер таква су правила Цркве.

 

Много волим житија светих и духовно ми прија када их читам. Зато бих поменуо једну причу из житије Св. Макарија Египатског која је јако поучна:

 

"Ходећи по пустињи, ава Макарије нађе суху лобању људску где лежи на земљи. Он је штапом преврну, и учини му се као да из ње дође неки глас. И упита је старац: Ко си? - Лобања одговори: Ја бејах поглавица идолских жречева који су на овом месту живели. А ти си ава Макарије испуњен Духом Божјим, јер чим се сажалиш на оне што су у мукама и помолиш се, они осећају неко олакшање. - Упита старац: А каква је та ваша олакшица или мука, реци ми? - Лобања одговори јецајући: Колико је далеко небо од земље, тако је велики огањ, у коме се ми налазимо, одасвуд паљени од главе до пете. И не можемо да видимо лице један другоме. А када се ти молиш за нас, онда видимо један другога делимично. И то нам бива уместо олакшице. - Чувши то, старац заплака, и рече: Тешко дану у који човек преступи заповест Божју. - И опет упита ону лобању: Има ли која друга већа мука? - Лобања одговори: Постоје испод нас друге муке много дубље. - И када старац упита: Ко се налази у тим тако дубоким мукама? кост одговори: Ми који нисмо знали Бога, ипак осећамо помало милосрђе његово. Али они, који су познали Бога, па Га се затим одрекли, и нису заповести његове држали, муче се испод нас у врло страшним и неисказаним мукама. - Тада свети Макарије узе ону лобању, закопа је у земљу, и отиде." (Из Житија светих  19 јануар, Св. Макарије Египатски http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih0119.htm

 

Житија светих треба читати не буквалистички, већ молитвено и духовно их разумевајући. У њима су многе лепе приче које крију велику мудрост и није важно да ли описују стварне догађаје или не. Као и иконе које нису фотографије, житија нису детаљне биографије. Из ове приче видимо како молитва и за оне који су далеко од Бога по свом избору даје утеху, а камоли онима који Бога нису у овом животу упознали, или нису имали кога да им представи Бога љубави. Не треба се хватати детаља и одмах развијати богословске закључке. Треба да читамо духовно и разумемо да ће они који мисле да су спашени тиме само што су православни и крштени често бити много даље од Бога, јер нису живели по љубави Божијој, него они који га нису познавали. Увек кажем, хвала Богу да је Бог коначни судија свима, јер да ми људи судимо.... ко би се спасао?