Zoran Đurović Написано Септембар 23, 2015 Пријави Подели Написано Септембар 23, 2015 Ako je Hristos sada s desne strane Oca onda su i sveti s desne strane Oca kao deo tela njegovog,kao nebeski Jerusalim i možda se upravo baš kroz to telo i javljaju vernima,Crkvi.Hristovo telo po meni nije telo jednog čoveka nego eklesijalno telo,telo zajednice mnogih ,,udova,,,korporativno telo u koje se sabira sav stvoreni svet.To je knjiga života kako je naziva Otkrovenje.Hristovo vaskrslo telo obuhvata sve svete od postanja do kraja sveta kakvog ga poznajemo(Eshatona).On kao beskonačan (Bog) kada je ušao u nešto konačno(stvoreni svet,prostor-vreme) obuhvatio ga je celokupno,od početka do kraja jer konačno je ipak samo jedan maleni deo beskonačnog.Zato je kako je Ava Đurović mudro zborio Hristovo ovaploćenje,smrt i vaskrsenje ,,nadvremenski,, događaj odigran u vremenu. 8086.gif Volim_Sina_Bozjeg је реаговао/ла на ово 1 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Септембар 23, 2015 Пријави Подели Написано Септембар 23, 2015 Ako je Hristos sada s desne strane Oca onda su i sveti s desne strane Oca kao deo tela njegovog,kao nebeski Jerusalim i možda se upravo baš kroz to telo i javljaju vernima,Crkvi.Hristovo telo po meni nije telo jednog čoveka nego eklesijalno telo,telo zajednice mnogih ,,udova,,,korporativno telo u koje se sabira sav stvoreni svet.To je knjiga života kako je naziva Otkrovenje.Hristovo vaskrslo telo obuhvata sve svete od postanja do kraja sveta kakvog ga poznajemo(Eshatona).On kao beskonačan (Bog) kada je ušao u nešto konačno(stvoreni svet,prostor-vreme) obuhvatio ga je celokupno,od početka do kraja jer konačno je ipak samo jedan maleni deo beskonačnog.Zato je kako je Ava Đurović mudro zborio Hristovo ovaploćenje,smrt i vaskrsenje ,,nadvremenski,, događaj odigran u vremenu. Ово су заиста лепе мисли јер како видимо из поменутог цитата из посланице Ефесцима 1.22-23 Господ је узишавши "с десне стране Бога Оца" постао "Глава Цркве, која је Тело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему". Као Син Божији Христос је увек био и вечно јесте са Богом Оцем и Духом Светим. Међутим, својим Вазнесењем Христос Оваплоћени Син Божији је узнео у нашу природу у свом васкрслом телу пред престо Бога Оца и дао јој ново достојанство, отворио нам двери вечног живота, омогућио нам да постанемо "причасници божанске природе" 2Пет 1.4 . Ипак, ово није завршетак целокупног дела спасења васцеле твари. У Јн 16, 7-15 видимо да је Господ требало да буде узнесен да би нам послао Духа Утешитеља, а потом на крају овог времена и сам треба опет да дође и суди живима и мртвима, као што видимо и из Символа вере: "И Који је васкрсао у трећи дан по Писму; И Који се узнео на небеса и седи с десне стране Оца; И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, његовом Царству неће бити краја........Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века. Амин." Господ ће заиста опет доћи са славом да суди живима и мртвима и Његовом царству неће бити краја. Зато чекамо Његов долазак, васкрсење мртвих и живот будућег века. О тој завршници говори сам Апостол Павле у 1Кор 15, 22-28 "Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети. Но сваки у своме реду: првенац Христос, потом, о његову доласку, они који су Христови; Онда крај, кад преда Царство Богу и Оцу, кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу. Јер он треба да царује док не положи све непријатеље под ноге своје. Посљедњи непријатељ укинуће се - смрт. Јер све покори под ноге његове. А када каже да му је све покорено, очигледно, осим Онога који му покори све. А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему." Ове речи су кључ за разумевање и књиге Откровења. После овога надамо се и верујемо да ћемо бити сви један и многи у Христу истовремено (саборно тело Христово), сабрање васцеле твари у Христу и са Христом и кроз Христа благодатним дејством Духа Светога у вечној заједници са Оцем Небеским. Заиста Христово дело је дело надвременог Бога који улази у створено време и простор, да би творевину увео у вечно постојање. Овде се враћамо Св. Максиму и њеоговој козмологији која је нераздвојива од његове антропологије, враћамо се логосима бића који су по Максиму θεία θελήματα (божанске воље, хтења). То је предвечна воља Божија да све је створио сједини у себи. Христос целокупним домостројем спасења и улзаском о десну страну Бога Оца поништава кроз свој домострој спасења све оно што разликује Бога од творевине. Сетимо се св. Максим помиње разне категорије које одвајају створено и нестворено διαφορά (разлику), διαίρεσις (раздељеност), διάστασις (удаљеност) и διάστημα (просторну одвојеност), а све је усмерено коначном циљу (σκόπος) који је обожњење (θεώσις) и то не само човека, него и целе творевине кроз Богочовека Христа. Зато завршивши оно што је требало шаље нам Духа Утешитеља да све усаврши и припреми кроз Цркву, Тело Христово, за завршницу која долази. Мисија Духа Светога је кључна јер Он конституише, одржава Цркву, као Тело Христово, Цркву као историјски наставак Христовог постојања у нашем времену и простору, Цркву која живи Евхаристијом, нашим заједничарењем у Телу и Крви Христовој. У том смислу можемо засигурно рећи да после смрти бивамо примљени у Божије наручје (да ли у телу и каквом телу или не, Бог зна, да се послужимо Павловим речима из његовог виђења трећег неба 2Кор 12.2) Такође верујемо да ће у Христу који седи "с десне стране Бога Оца" бити сачувана наша личност, али да тек треба да све буде промењено, пре-створено (μετασχηματίζεται) у нову твар након његовог Доласка и Свеопштег Васкрсења. Код о. Хопка смо видели да постоје назнаке његовог веровања у васкрсење одмах после смрти, али мислим да пошто није разрађивао систематски ту мисао, он вероватно мисли на континуитет наше личности у Христу која чува извесно обличје тела које треба да васкрсне, тј. антиципира васкрсење, што такође подразумева и димензију времена које надилази наше физичко време и већ бива прожето есхатоном у релности заједнице у Христу. Црква која дише Духом Светим и која се актуелизује у Евхаристији жива је икона тог новог начина постојања и као Тело Христово надилази ово време и овај простор, зато је у Христу и у Цркви све небоземно и све је живо. Телесна смрт је, како о. Томас каже, само прелаз из једног начина постојања у други. Они који су заживели у Христу, настављају да живе јер је наш Бог, Бог живих, а не мртвих. Zoran Đurović, Васијан, Blaža Željko and 1 члан је реаговао/ла на ово 4 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Васијан Написано Септембар 23, 2015 Пријави Подели Написано Септембар 23, 2015 Геронда Савво евлогите ! Волео бих да нам нешто кажете о датуму Христовог Рођења. Наиме постоје више мишљења, неки тврде да се то заиста десило 25. децембра (Свети Златоуст), док неки верују да се то догодило негде на јесен ? Такође ме интересује шта мислите о ,,Виђењу Сундар Синга" које нам преноси Владика Николај? Унапред Вам захваљујем 8086.gif https://m.youtube.com/watch?v=nsB5P4VsUdA Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Септембар 23, 2015 Пријави Подели Написано Септембар 23, 2015 Геронда Савво евлогите ! Волео бих да нам нешто кажете о датуму Христовог Рођења. Наиме постоје више мишљења, неки тврде да се то заиста десило 25. децембра (Свети Златоуст), док неки верују да се то догодило негде на јесен ? Такође ме интересује шта мислите о ,,Виђењу Сундар Синга" које нам преноси Владика Николај? Унапред Вам захваљујем 8086.gif Рођење Христово се у почетку славило на дан Богојављења, 6 јануара (односно по новом календару 19 јануара, како рачуна већина нас старокалендараца . То је био празник када је прослављано оваплоћење Господа и његово крштење као почетак мисије Господње у свету. Имамо више сведочанстава о заједничкој прослави Божића и Богојављења. Најраније сведочанство о прослави Богојављења налазимо код Амијана Маркелина 361 год. Св. Епифаније каже да је 6. јануар био ημέρα γενεθλίων τουτέστιν επιφανίων ( Panarion, li, 27, in Migne, (P.G.), XLI, 936 ). И западна монахиња Егерија крајем 4. века путује у Свету земљу и сведочи да се на празник Богојављења (epiphania) прославља рођење Христово. У својој беседи 25. децембра 380 године Св. Григорије Богослов помиње предстојећи празник Богојављења, као дан када се прославља „свето Христово рођење“ η αγία του Χριστού γέννησης наговештавајући да ће се ускоро, дакле 6. јануара, прославити дан Христовог крштења и рођења. Јован Касијан још каже у 5 веку да египатски монаси још славе Рођење Христово и његово Крштење заједно 6 јануара, што до дан данас чини и Јерменска црква. Да ли то значи да је 6. јануар заиста био дан Христовог рођења? По свему судећи није јер имамо више показатеља да се тај догађај догодио у друго време године. Изгледа наша браћа у Аустралији који Божић славе у топле дане много су ближи реалном датуму Христовог рођења иако смо ми навикли на зиму и данашњи великим делом секуларизовани западни Xmas као празник општих распродаја и куповине некако је неодвојив од лепе и снежне зиме. Наиме, по тој логици користи нам рођење самог Св. Јована Претече. Пошто је Јелисавета била у шестом месецу трудноће када је Исус зачет (Лк 1.24-36, можемо утврдити приближно време Христовог рођења ако знамо када је рођен Јован. Јованов отац Захарија, био је свештеник који се служио у храму у време (чреде) реда Авијина (уп. Лк 1.5). По јеврејсим рачунањима, које преноси неколико библијских приручника, то је било негде између 13-19 јуна. У то време Захарија је сазнао да ће његова жена Јелисавета родити дете (Лк 1.8-13). Након што је завршио своју чреду и отишао кући Јелисавета је зачела. Ако је, дакле, Јованово зачеће било негде крајем јуна месеца, по овој логици, он је рођен негде крајем марта. Додајући још шест месеци за које знамо да је разлика у старости између њега и Исуса долазимо до краја септембра као могућег и највероватнијег времена Христовог рођења, дакле баш у ове дане када разговарамо о овој теми. Ово одговара и чињеници да су пастири још чували стадо у пољу, јер у децембру и јануару, време у Јудеји је прилично хладно и стада се уводе унутра у штале или пећине и пастири не бораве на пољу, а из Лк 2, 7-8 знамо да су пастири у то време били баш у пољу и да је вече било изгледа ведро, пошто су мудраци са Истока могли да прате промене на небу. Али одакле 25. децембар као дан Божића? Он се најпре почео славити одвојено од Богојављења на Западу. Наиме то је време пада зимска равнодневница (тачније између 21 и 22 децембра, ове 2015. године 22. дец) када је дан постајао дужи и тада су пагани одржавали свечаности. Наиме између 17-23 слављене су римске Сатурналије. Пагани у Скандинавији су прослављали свој празник Yule, што је еквивалент нашег бадњака, јер су секли и палили стабла да би обележили почетак доласка пролећа и дужих дана. Такође је у Источној Европи у то време прослављан празник Коледа које смо и ми од паганских Словена наследили. У сваком случају, то је био јако важан датум јер зиме у прошлости нису биле нимало пријатне и назнака доласка дужих дана већ је било разлог за прославу. Наравно, сада се време мења па нам су нам временске прилике у јануару и фебруару много горе него у новембру и децембру. У Риму је баш 25. децембра прослављан Dies Natalis Solis Invicti тј. Дан рођења непобедивог сунца када су Римљани званично обележавали зимску равнодневницу. Истовремено то је био и рођендан паганског бога Митре који је повезиван са сунцем. Занимљиво је да су митраисти такође славили недељу као свој празник. Прва званична прослава 25. децембра изгледа да је била 336. године у време цара Константина, а пар година касније папа Јулије I објавио је urbi et orbi да се тог дана има славити празник Рођења. На Истоку смо видели да одлуке папе нису биле обавезујуће и даље се наставља прослављање у време Богојављења. 25. децембар је ушао у употребу као празник Рођења изгледа прво у Кападокији, а постепено и свуда другде у Империји. Да ли је овом датуму кумовао сам Константин. Врло могуће јер је Константин пре обраћења у Хришћанство показивао посебно поштовање према Непобедвом сунцу. Након његове победе на Милвијском мосту над Максенцијем Црква је брзо објавила прославу Божића 25 децембра. Конастантин је вероватно видео симболични значај Христа као „Сунца Правде“ кога помиње Пророк Малахија 4.2 „А вама, који се бојите имена мојега, грануће сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовијем, и излазићете и скакаћете као теоци од јасала.“ У складу са тим пророчанством се говори о „истоку са висине“ Лк 1.78. Везу Христа као духовног сунца које нас обасјава помиње и Ап. Павле у Еф. 5.14 и Ап. Петар у 2.Пет 1.19. Константин је имао намеру да кроз нову веру Хришћанство консолидује духовно целу империју око новог култа и симбол сунца је био важан јер је био повезан и са другим религијама (и Митраизмом популарним међу војницима, у египатским култовима сунце је повезивано са Озирисом, а у другим паганским предањима са Аполоном, Адонисом. Осим тога, у то време падају и јеврејске Хануке, дан светлости, па још један разлог више итд). Заправо то има и духовног смисла – Христос је то ново Сунце Правде које укида друге Религије и објављује истинитог Бога. Отуда и сасвим логично да је 25. децембар постао дан Рођења Христовог, што је остале прославе везане за зимску равнодневницу полако гурнуло у заборав. Претпоставља се да је 25. март као дан Благовести заправо одређен тек касније на основу 25 децембра као дана Рођења. Као много тога другог у нашој Цркви сам календарски датум није толико важан колико је важан смисао празника, нарочито у време када се хришћанство борило да полако потисне друге религије и када је постајало званична вера новог хришћанског царства. Видели смо раније како је мењан датум почетка нове године у Цркви (мој одговор 14. јануара 2015 http://goo.gl/Jb5dRl). Још једино остаје питање да ли ће нас Србе папа натерати да коначно славимо Божић први пут у децембру као што пишу наши таблоиди (као да смо га икада славили у било које друго време осим 25. децембра, али тема нашег крипто-новокалендарства је нешто посебно и о томе другом приликом). О Сундар Сингу такође касније! Goku and Васијан је реаговао/ла на ово 2 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Септембар 23, 2015 Пријави Подели Написано Септембар 23, 2015 Геронда Савво евлогите ! .... Такође ме интересује шта мислите о ,,Виђењу Сундар Синга" које нам преноси Владика Николај? Знам да Св. Владика Николај помиње једну изреку Сундар Синга, о коме је засигурно читао и можда га и лично упознао при некој од његових посета Европи из Индије. Св. Владика је био дубоко заинтересован за духовност индијског континента, као што већ знамо. Као и Владика Николај и Сундар је проповедао по западним катедралама и његове речи су плениле топлотом и непосредношћу у већ духовној млакој и уморној европској западној духовности. Сундар је рођен 1889 г. у имућнијој породици Сика, али се обратио на хришћанство (при Англиканској цркви) и мисионарио је по Индији и Тибету. Умро је 1929 у подножју Хималаја неуморно проповедајући Христа.. Св. Владика помиње једну од његових изрека која је јако лепа: О ДУШИ ЈЕДНОГ ПИЈАНЦА Сундар Синг пише о једној својој визији: "Једном видех ја у свету духова један дух који је под грижом савести трчао тамо амо као луд. Један ангел рече: Овај човек могао је у свету да се покаје и обрати Богу, али кадгод би га почела савест гристи због греха, он је угушивао глас савести пићем. Потрошио је све своје имање, упропастио породицу и најзад извршио самоубиство. Сада као побеснео пас јури тамо амо мучен савешћу. Ми смо ради да му помогнемо али нас у томе спречава његова покварена природа. Сада је душа његова нага и сав духовни свет може да види његов грешни живот. Зато он и бежи у таму међу духове зла, да би избегао муке које му наноси светлост". (обратите пажњу на задњу реченицу како светлост представља муку за оне који су изабрали таму, о чему смо већ више пута говорили) Већ сам пронашао на SCRIBD-у Wisdom of Sadhu Sundar Singh и гледаћу да је прочитам када стигнем. Неке његове беседе у руском преводу можете наћи на http://azbyka.ru/religii/induizm_buddizm/propovedi-all.shtml. Искрено нисам раније ништа стигао да прочитам од њега, иако сам чуо да је био хришћански обраћеник и да је као некада Буда напустио свет обиља и благостања и кренуо путем сиромаштва и потраге за истином. Звали су га Индијски Фрања Асишки, зато што је оставио своје богатство Христа ради и живео обучен као саду (индијски путујући подвижник) ходајући бос, па су га звали и апостол крвавих ногу. Сматрао је да тако лакше може а приближи Христову реч Индијцима. Изгледа да је и поред свих свог ентузијазма имао и тренутке озбиљног разочарења, с једне стране у току својих посета Европи био је ожалошћен материјализмом који је владао (а данас тек супериорно влада) пост-хришћанском Европом, а с друге стране у Индији је систем касти и даље чврсто укорењен био у његово време, што је неспојиво са Христовим учењем који надилази социјалне разлике. Изгледа и данас у многим деловима Индије ништа се много није променило. Индија има огромни капацитет за хришћанство јер зна да цени лични пример, а не само речи, али њихова постојећа духовна традиција је толико дубоко уткана у њихово биће да хришћанство доживљавају као нешто страно, посебно када им га доносимо у нашим културно-цивилизацијским пакетима. Стално чујемо о нападима на хришћанске мисионаре и агресивности хиндуиста који хришћанство доживљавају као покушај да им се наметне западна империјалистичко-материјалистичка култура. Протестантски, посебно ново-евангелички и други мисионари знају бити јако искључиви и нападни, па није ни чудо шта се дешава. Отуда је значај Синга посебно велики, а чуо сам и о другим примера обраћеника који живо сведоче Христа по цену опасности за сопствени живот. Не знам како стоји са православном мисијом. Вероватно ми прво морамо да разрешимо како јурисдикцијски да решимо проблем Индијског потконтинента и да видимо да ли више воле руску хорску или византијску музику, да ли ће да чекају новог руског цара или да Цариград постане поново хришћански Боже драги, какво ми благо духовно имамо и колико га често не знамо искористити како треба, част дивним и светим изузецима. Наравно, не смемо заборавити оријенталну православну цркву познату као Малабарска црква која постоји изгледа још од апостола Томе (по предању) и која сада броји око 2 милиона верника. Услед контроверзи око Халкидонског сабора, тадашња Персијска црква се одвојила од Царске Западне тј. Ромејске (византијске) Цркве и кренула је својим путем. Историја Цркве од Истока како се обично зове је фасцинантна јер је једно време до почетка 9. века обухватала просторе све до Кине и била је бројнија него Црква на Западу. После је опет доживела процват у 11 веку, али после је бивала све више потиснута, прво од Монгола, а потом од муслимана. Остаци ове Цркве данас преживљавају последње ударце од ИСИС-а. Заједно са Гандијем (који иако није био хришћанин, засигурно је био дубоко надахнут Христом и верујем да ће га препознати у Парусији као свог Бога и Спаситеља) и пожртвоване мајке Терезе калкутске, Сундар је био још један од оних који су реч Христову у новије време сведочили својим личним примером пожртвованости, љубави и сиромаштва. Драшко, Goku and Васијан је реаговао/ла на ово 3 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Васијан Написано Септембар 23, 2015 Пријави Подели Написано Септембар 23, 2015 Неизмерно благодарим на одговорима ! https://m.youtube.com/watch?v=nsB5P4VsUdA Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Васијан Написано Септембар 23, 2015 Пријави Подели Написано Септембар 23, 2015 https://www.pouke.org/forum/topic/40071-vi%C4%91enja-sundar-singa/ https://m.youtube.com/watch?v=nsB5P4VsUdA Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
БРЂАНИН Написано Септембар 23, 2015 Пријави Подели Написано Септембар 23, 2015 Навели сте многа питања која сам и поставио на почетку дискусије о. Зорану, па препуштам његовом бритком перу да се укључи ако има времена Искрено Вам захваљујем на стрпљењу и не бих више одузимао вријеме ни Вама ни О. Зорану и ”затрпавао” ову драгоцјену тему на којој сте Ви домаћин. Ваше одговоре сам се трудио пажљиво да прочитам али сам дужан пажљивије да прочитам текстове О. Зорана. Посебно оне које су изазвали сву ову дискусију... Они су обучени у васкрсло тело Исуса Христа. Остаци њиховог физчког тела још могу бити у гробовима и у горбовима су до последњег дана када ће сви гробови бити испражњени и онда више неће бити гробаља, неће више уопште бити смрти. Али они који умиру у Христу већ улазе у ту предивну славу будућег века. Тако се према њима односимо и поштујемо их у Православној Цркви.“ Хвала Вам пуно и на труду око проналажења предавања О. Хопка која говоре о нашој теми/тези. Изгледа да бих ово наведено и уопште став Оца Хопка по овом питању могао да потпишем пошто се многе моје раније опаске могу уклопити у ово што он вели. О. Тома је риједак човјек а по овом питању изгледа нека блажа варијанта О. Зорана p. s. Хопко се оправдано боји платонизма, отуд термин ”разовлапоћене душе” (disincarnate souls), али паде ми на памет - многи од нас (од којих сам први ја) живимо као обездуховљени људи (сјетимо се Св. Иринеја - потпун човјек је душа, тијело и Дух Свети) читав живот па нас Бог трпи и чека и одржава у овом животу. Господ ће нас одржавати живима и по упокојењу па макар били холограми, ако се може рећи - ”дјелимично разовлапоћени”, јер ћемо, надамо се, бити прожети Духом Светим, који ће и нас чинити христосима по благодати и потпуним људским бићима... Одужих опет. Непланирано Благосиљајте Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Септембар 23, 2015 Пријави Подели Написано Септембар 23, 2015 https://www.pouke.org/forum/topic/40071-vi%C4%91enja-sundar-singa/ Хвала вам на линку. Погледао сам књигу са његовим поукама, али и његова пророчанства. Посебно ме је зачудило оно о Букурешту (где баш Букурешт нађе, а не наш Београд Не волим да судим али, мислим да није имао контакта са православном духовношћу. У његовим поукама неоспорно има општих етичких хришћанских норми, приче подсећају по стилу на источњачке моралне поуке, виђења су пуна духова и врло често јако експлицитна за мој укус, да не говорим о оним апокалиптичким. Реч је о неком споју хиндуистичке и западне хришћанске мистике (читао је Бемеа). Занимљива личност у сваком случају, човек који је заиста тражио Бога, али нешто као да недостаје...... Васијан and коЖељ њацИ је реаговао/ла на ово 2 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
коЖељ њацИ Написано Септембар 23, 2015 Пријави Подели Написано Септембар 23, 2015 Да, то за Румунију је врло занимљиво. Сундара су крстили Англиканци. Њихов катихизис је прошао. Али је то нека компилација англиканизма и хинду духовности, таман негде је средина код Румуније Плутон је реаговао/ла на ово 1 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Volim_Sina_Bozjeg Написано Септембар 24, 2015 Пријави Подели Написано Септембар 24, 2015 Ja bi da se zahvalim i o.Savi i o.Zoranu, sto su nas i u ovom pitanju, covekovog tela i duse, potsetili nekoliko puta na onu apostolsku: Ne zivim ja nego Hristos zivi u meni. ИгорМ, Архимандрит Сава Јањић, -Владимир- and 1 члан је реаговао/ла на ово 4 Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo. Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Септембар 25, 2015 Пријави Подели Написано Септембар 25, 2015 Zašto se Bog koji je Ljubav ne otkrije svim ljudima kao Jedini Istiniti? Zašto svi ljudi ne dožive dejstvo Božije blagodati? Ово је јако важно питање и нисте први који сте га поставили. И Исусова „браћа“ (Јосифовови синови) у Јн. 7, 3-4 рекоше му на почетку његове проповеди док је још проповедао само у Галилеји „… Отиди одавде и иди у Јудеју, да и ученици твоји виде дјела твоја која чиниш; Јер нико не чини нешто у тајности, а сам тражи да је познат. Када тако што чиниш, покажи се свијету.“ Касније, Господ пред своје страдање разговара о овоме са својим ученицима у Јн 14.19-24: „Још мало и свијет ме више неће видјети, а ви ћете ме видјети, јер ја живим, и ви ћете живјети. У онај дан знаћете ви да сам ја у Оцу своме, и ви у мени, и ја у вама. Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам. Рече му Јуда, не Искариотски: Господе, шта је то да ћеш се јавити нама, а не свијету? Одговори му Исус и рече: Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити. Ко мене не љуби, ријечи моје не држи; а ријеч коју чујете није моја него Оца који ме је послао.“ Господ нам je као оваплоћени Син Божији показао Оца. Сетимо се разговора са Филипом: Јн. 14.8-9 „Рече му Филип: Господе, покажи нам Оца, и биће нам доста. Исус му рече: Толико сам времена с вама и ниси ме познао, Филипе? Ко је видио мене, видио је Оца; па како ти говориш: Покажи нам Оца?“ Господ Христос је, како нам је дивно речено у молитви Анафоре у Литургији Св. Василија, икона доброте Очеве, печат истоветни, који показује у себи Оца. Ипак га његов народ није препознао уп. Јн. 1, 10-11 „У свијету бјеше, и свијет кроз њега постаде, и свијет га не позна. Својима дође, и своји га не примише.“ Иако је био „свјетлост истинита која обасјава свакога човјека који долази на свијет.“ Јн.1.9 Зашто га нису препознали. О томе нам говори апостол Павле 1Кор 1.21 „Пошто, дакле, у премудрости Божијој свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују.“ Није га препознао због мудрости која је од овога света, због самопоуздања и затворености срца да ослушне глас савести. А савест човекова је тихи глас Божији који нас учи закону Божијем. Горе смо видели да су љубав према Богу, која је неодвојива од љубави према ближњем, и заповести Божије које је Бог уградио у човека пут ка познању Бога који је „светлост истинита која обасјава сваког човека који долази на свет“ Управо нас та љубав води Богу јер ко живи по љубави и Бог ће га љубити и како Господ каже горе „и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити“. Могли смо да видимо код оних који су тражили свим срцем Бога како су га препознали; Андреј, Петар, Филип и други апостоли. С друге стране фарисеји, премудри књижевници, садукеји и други буквоједи га нису препознали јер нису отворили своје срце за Бога. Иако су стално проучавали Писма и знали су их напамет, били су слепи да препознају Бога који је човечјем обличју ходио међу њима, јер је њихово срце било затворено. Тако и они људи који су прихватили неправду и нечастиви начин живота не могу да познају Бога иако је Бог Логос видљив у премудрости и логосности свега што је створено. Погледајмо шта Апостол каже у Рим 1.19-22 „Јер што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је Бог објавио. Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство, да немају изговора. Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише, него залудјеше у својим умовањима, и потамње неразумно срце њихово; Говорећи да су мудри, полудјеше….замијенише истину Божију лажју, и више поштоваше и послужише твари него Творцу“ У 1 Кор 1.21-23 Апостол Павле нам јасно каже: „Пошто, дакле, у премудрости Божијој свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују. Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост. А ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост“, па после опет 2.6-8 "А мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога вијека, ни кнезова овога вијека који су пролазни; Него говоримо премудрост Божију у тајни сакривену, коју редодреди Бог прије вијекова за славу нашу, Коју ни један од кнезова овога вијека није познао; јер да су је познали не би Господа славе разапели." Прва и друга глава 1Коринћанима су заиста јако важне да разумемо у чему је истинска мудрост и у чему се разликује од "мудрости" и "силе" овог света. Управо у овим речима, од којих сам само неке навео, јесте одговор за ваше питање. Бог се стално открива, Бог је стално са нама, али наш проблем јесте што живимо у духовном слепилу или тражимо знаке као Јудејци или мудрост као Јелини, а Господ тражи смирено срце, безазленост и каже Мт. 11.25 „… Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима.“ Зато Апостол Павле у својој беседи на Ареопагу говори Д.ап 17.26-28 „И створио је од једне крви сваки народ човјечанства да станује по свему лицу земаљскоме, и поставио је напријед одређена времена и међе њихова борављења; Да траже Господа. не би ли га додирнули и нашли, мада Он није далеко ни од једнога од нас. Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо; као што су и неки од ваших пјесника рекли: Јер Његов и род јесмо.“ Нажалост, велики број људи данас не тражи Бога и истину, не живи стварним животом, већ као клонови својих лажних идола (политичара, медијских личности и др) живе као робови својих страсти и грехова у мору потрошачког и материјалистичког друштва. И они као и првосвештеници, књижевници, старешине и фарисеји говоре Христу на крсту „Друге спасе а себе не може да спасе. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо вјеровати у њега.“ Мт 27.42 . Другим речима, нека учини чудо, нека нас ослободи сваког напора и нека нас усрећи и повероваћемо му као нашим лажним идолима. Управо због оваквих Господ се није родио на Палатину у палати римског кесара, нити је узео за своје ученике премудре философе (неоплатонике и стоике), већ се родио у малом Витлејему, тихо и нечујно дошао у овај свет и своје ученике налази међу простим рибарима од којих је учинио „рибаре људских душа“, који су проширили веру до краја васељене. Познање Бога није интелектуална ствар, али и ум духовно окађен Духом Светим у стању је и језиком мудрости овога света да изрази вечне божанске истине, што су чинили многи богослови наше Цркве. Данас је много оних који се називају и правоверним хришћанима, добро познају учења Цркве, али својим животом показују да не познају Бога. Већ смо горе поменули Господње речи о томе „Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће, и Отац мој љубиће њега“ Зато Господ пред своје страдање даје апостолима „заповест нову“ Јн 13.34-35 „....да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.“ Ово су кључне речи. Ако другога не волимо као свог будућег вечног сабрата, а сви људи су позвани на спасење (и васцела твар кроз човека), дакле, ако не препознамо лик Божији у ближњем свом, и праведнику и грешнику, у здравом и болесном, и белцу и црнцу, домаћем и странцу, никада нећемо имати истинске љубави, а без љубави никада нећемо упознати Бога. У Бога ћемо веровати интелектуално као у пројекцију свог сопственог ЕГА и судићемо другима у име Божије, као што, по слабости тако често чинимо. Љубав је подвиг јер тражи жртву и одрицање, и онај који тражи истину и Бога мора да се одрекне много тога јер се Бог не намеће силом, већ тражи нашу слободну вољу, слободно отворено срце. Приче Соломонове 23.26 „Сине мој, дај ми срце своје, и очи твоје нека пазе на моје путе.“ Од старца Силуана, кога ових дана прослависмо, сазнајемо да онај који има љубави воли не само сваког човека, већ и васцелу твар. То нису емоције, већ љубав Божија коју је Господ подарио Адаму да правилно управља Божијом творевином и коју нам Господ даје Духом Светим да бисмо у њему познали Оца Свога Небеског. Дакле, Бог нам се сво време објављује и ако духовно отворимо своје срце препознаћемо га у сваком човеку, свакој травци, сваком створењу Божијем, свему што носи печат његове љубави и премудрости. Agaton Vuzman, Kaludjerovic Sreten, Zero and 6 осталих је реаговао/ла на ово 9 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Кратос Написано Септембар 25, 2015 Пријави Подели Написано Септембар 25, 2015 Ali ta ljubav podrazumeva odricanje od svega što poznajemo čak i nas samih....teško je to o.Savo.Kako da zaživi u nama Hristos?Kako da imamo um Hristov?Moramo na neki način da izgubimo sebe da bi pronašli sebe....što je na izvestan način paradoks. Најдубља молитва јесте молитва без икаквих речи када у тишини ума једноставно живимо у присуству Божијем. Архимандрит Сава Јањић Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Септембар 25, 2015 Пријави Подели Написано Септембар 25, 2015 Ali ta ljubav podrazumeva odricanje od svega što poznajemo čak i nas samih....teško je to o.Savo.Kako da zaživi u nama Hristos?Kako da imamo um Hristov?Moramo na neki način da izgubimo sebe da bi pronašli sebe....što je na izvestan način paradoks. Управо у томе је изгледа тајна над свим тајнама. Морамо да изгубимо да бисмо нашли, да осиромашимо да бисмо се обогатили, да постанемо "незналице" да бисмо се умудрили, да постанемо слаби да бисмо задобили силу Божију. То је велики ризик јер ићи за Христом значи бацити се у амбис неизвесности и тек онда човек може да осети силу Божију. Све је у парадоксима. Ово не говорим као онај који је то остварио, чак штавише, сваког дана видим колико су недокучиве те тајне љубави и жртве, али дубоко верујем и знам да је то једини пут. Ако не можемо да трчимо, барем да ходимо тим путем, да пузимо ако треба, али само да идемо ка том циљу и Бог ће видети нашу намеру и даће нам снаге. Па ако и посрнемо, а стално посрћемо, опет се дижемо, једни другима пружајући руку, и настављамо. Тако сам и ја као младић осетио да је мој позив да тим путем идем, у овом животу који сам изабрао живећи у манастиру са братијом. Други су позвани да то чине кроз породични живот, наши Епископи и свештеници кроз стално распињање за паству која им је поверена, наши богослови кроз сведочење мудрости Божије и речју, а још више делима, неки су позвани да кроз страдања и мучеништво упознају Бога и посведоче га, свако по неком чудесном Божијем промислу и дару, који Бог засигурно сваком даје по мери његових моћи, а сви заједно као Црква Божија да пловимо ка вечности и живимо као један и дишемо Духом Светим који нас повезује у једно Тело Христово. Кратос, Ламех, Васијан and 1 члан је реаговао/ла на ово 4 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Volim_Sina_Bozjeg Написано Септембар 26, 2015 Пријави Подели Написано Септембар 26, 2015 Управо у томе је изгледа тајна над свим тајнама. Морамо да изгубимо да бисмо нашли, да осиромашимо да бисмо се обогатили, да постанемо "незналице" да бисмо се умудрили, да постанемо слаби да бисмо задобили силу Божију. То је велики ризик јер ићи за Христом значи бацити се у амбис неизвесности и тек онда човек може да осети силу Божију. Све је у парадоксима. Ово не говорим као онај који је то остварио, чак штавише, сваког дана видим колико су недокучиве те тајне љубави и жртве, али дубоко верујем и знам да је то једини пут. Ако не можемо да трчимо, барем да ходимо тим путем, да пузимо ако треба, али само да идемо ка том циљу и Бог ће видети нашу намеру и даће нам снаге. Па ако и посрнемо, а стално посрћемо, опет се дижемо, једни другима пружајући руку, и настављамо. Тако сам и ја као младић осетио да је мој позив да тим путем идем, у овом животу који сам изабрао живећи у манастиру са братијом. Други су позвани да то чине кроз породични живот, наши Епископи и свештеници кроз стално распињање за паству која им је поверена, наши богослови кроз сведочење мудрости Божије и речју, а још више делима, неки су позвани да кроз страдања и мучеништво упознају Бога и посведоче га, свако по неком чудесном Божијем промислу и дару, који Бог засигурно сваком даје по мери његових моћи, а сви заједно као Црква Божија да пловимо ка вечности и живимо као један и дишемо Духом Светим који нас повезује у једно Тело Христово. Mislim da sveti nase Crkve nijednu misao svoju nisu prihvatili kao Istinu, ako je nisu molitveno postavili pred Boga i dobili odgovor koji nedvosmisleno jasno kaze da ta misao ima izvor u samom Hristosu, Bogocoveku. Da li o tome pricate kad govorite kako se mi moramo predati Hristu a da to ne znaci unizavanje nase mudrosti, vec sta vise potvrdu i nadogradnju covekovog duhovnog i umnog napredka u njegovoj istoriji? Da ne kazem evoluciji. Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo. Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Препоручена порука