Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Sve ovo mi zvuči mnogo komplikovano i utopistički.

Ja još nisam sreo nekoga a da mu kum ima toliku važnu ulogu u životu, vidjaju se od slave do slave, opet s druge stane, veronauka je bila i obavezna, ukinuta, pa neobavezna, al bez obzira, kod Srba baš i nije urodila plodom.

Veronauka nije izrodila Hrišćane, čak nije ni učinila mnogo na planu opšte kulture kod pojedinca.

Smatram da dete može jedini primer imati u roditelju Hrišćaninu, kada odraste onda na osnovu primera može da odluči šta i kako dalje, ili će ga Hristos već negde presresti kao Savla.

 

Слажем се брате Дејане. Родитељски пример је најважнији, али мора да се организује и поучавање о вери и то најбоље при парохијама. Веронаука у школама може да донесе добре резултате, али све опет зависи од вероучитеља. Ако се веронаука претвори у неки нови марксизам или предмет који нема никакве везе са животом, то може децу знатно да одбије од вере у Бога и знам доста примера, па су родитељи децу исписивали са веронауке због лоших вероучитеља. Хвала Богу да је позитивних примера више. Најважније је да млади људи схвате да наша вера није бег од живота, већ суочавање са животом и стицање расуђивања како да одговорно поступимо у разним животним ситуацијама. Са младим људима, мислим, да је много боље разговарати о разним примерима у животу и кроз те примере учити их хрићанском етосу него да се веронаука претвори у класични предмет са дефиницијама које морају да науче напамет. То често убија веру у човеку.

Главни разлог зашто се данас људи одвајају од вере јесте што не виде везу између богослужења, црквеног живота и свакодневног живота и животних проблема. А циљ хришћанства јесте управо да нам помогне да разумемо живот на један озбиљан и одговоран начин, а не да бежимо од самих себе и проблема са којима се суочавамо.

[Архимандрит Сава Јањић]

Moji kumovi ne slave slavu...Religija je za njih cist fanatizam.

Dali su mi ime po pradedi koji je bio komunista ,a na cijem spomeniku danas ne stoji krst nego zvezda...Koja logika !

Pitala sam ih zasto ne slave slavu,to je lepo,imaju veliku porodicu,mogli bi svi da se okupe itd...A oni su mi odgovorili-Mi smo komunisti. 

P.s. Oprostite ako spamujem temu...danas se krstenje dozivljava kao tradicija .U mom okruzenju su skoro svi krsteni,a niko ne veruje u Boga. Zasto onda i ti ,koji verujes ,da ne krstis svoje dete ?

 

Нама православнима треба озбиљна евангелизација. Ако се ствари овако наставе на крају ће се наше православље већином претворити у националну традицију док и то постепено не нестане под ударом глобализације. Црква данас има озбиљну одговорност да се суочи са временом у коме живи. Свет око нас се мења и то не значи да морамо да мењамо своју веру, не дао Бог. Треба, међутим, да је проповедамо на начин који је разумљивији савременом човеку, као веру у живог Бога, а не национални или културни обичај који сви морамо да прихватимо ако хоћемо да будемо добри Срби. Имамо много ствари које морамо да разрешимо, понајвише свако у свом животу и својим примером, не очекујући да нам неко одозго реши све проблеме.

[Arsenija]

Нама православнима треба озбиљна евангелизација. Ако се ствари овако наставе на крају ће се наше православље већином претворити у националну традицију док и то постепено не нестане под ударом глобализације. Црква данас има озбиљну одговорност да се суочи са временом у коме живи. Свет око нас се мења и то не значи да морамо да мењамо своју веру, не дао Бог. Треба, међутим, да је проповедамо на начин који је разумљивији савременом човеку, као веру у живог Бога, а не национални или културни обичај који сви морамо да прихватимо ако хоћемо да будемо добри Срби. Имамо много ствари које морамо да разрешимо, понајвише свако у свом животу и својим примером, не очекујући да нам неко одозго реши све проблеме.

Da ,Oce,ali covek laik koji tek pocinje da "uzrasta" mora da ima neki uzor,ali ono sto danas mozemo da vidimo,na zalost ,nije bas najsvetliji primer... 

Ljudi ne zele da idu u takvu crkvu gde se desavaju neke stvari protiv kojih se neko ne bori  jer svi cute i cuvaju svoj polozaj....Ljudima je potrebna vera u nesto...a to nesto sve cesce traze daleko od crkve koja ih odbija na prvi pogled.

Moze sve da se prilagodi coveku,ali ne moze da mu se zabrani da cita novine.

Zato je to tako.Bar ja to vidim.A ako se mi ne promenimo,nista se nece promeniti na bolje.

[Архимандрит Сава Јањић]

Da ,Oce,ali covek laik koji tek pocinje da "uzrasta" mora da ima neki uzor,ali ono sto danas mozemo da vidimo,na zalost ,nije bas najsvetliji primer... 

Ljudi ne zele da idu u takvu crkvu gde se desavaju neke stvari protiv kojih se neko ne bori  jer svi cute i cuvaju svoj polozaj....Ljudima je potrebna vera u nesto...a to nesto sve cesce traze daleko od crkve koja ih odbija na prvi pogled.

Moze sve da se prilagodi coveku,ali ne moze da mu se zabrani da cita novine.

Zato je to tako.Bar ja to vidim.A ako se mi ne promenimo,nista se nece promeniti na bolje.

 

Мислим да је велики проблем данас у томе што очекујемо од свих у Цркви да буду савршени. Црква као Тело Христово је била и остала савршена, али ми као њени удови нисмо, зато што не успевамо у свом свакодневном животу да заживимо потпуније крштењским заветом, тј. да умремо старом човеку и обучемо се у Христа. Као и у политици стално очекујемо да нам неки вожд створи савршено друштво и онда ћемо и ми све око нас постати савршено. Цркву чине и светитељи и грешници и сви смо на путу охристовљења по мери своје љубави и вере. Не можемо много тога да променимо око себе што не зависи од нас, али оно што зависи и те како можемо да променимо. Неретко се дешава да они који олако критикују своје пастире или политичке вође сами се у својој породици, фирми или међу пријатељима понашају неосетљиво и бахато према другима. Готово по правилу наше личне слабости пројектујемо на друге и налазимо изговор да останемо у стању перманентног унинија, што је јако духовно болесно стање.

 

Истина је да они који ми који смо на одговорнијим положајима као клирици морамо да дамо јачи пример евенђелског живота, али наше слабости не ослобађају одговорности остале да се сами не труде и не чине оно што до њих стоји да би верније сведочили Господа.

Саблазни је увек било и то видимо и посланицама Апостола Павла, али истовремено и чудесних примера светости. Данас живимо у времену када се већином по таблоидима и друштвеним мрежама шире скандалозне, а неретко крајње нетачне или барем недовољно проверене вести. Све то утиче на то да се људи олако разочарају, али то је често изговор да сами ништа не чинимо оно што смо дужни.

 

Оно што може да помогне у комуникацији са верним народом јесте да се пастири чешће обраћају у јавности, не политичким изјавама јер то није за нас и срозава наш духовни ауторитет, већ спремношћу да уђемо у дијалог о свим питањима, па и онима која су непријатна и тешка. Дијалог је веома важан јер подразумева поштовање према свакоме који пита без етикетирања других. Многе саблазни у нашем друштву и Цркви данас великим делом произилазе из чињенице да о одређеним проблемима нема отворенијег разговора и тај празан простор презуимају таблоиди, разни квази-верски аналитичари и сл. који шире потпуно погрешну слику о збивањима у Цркви.

 

Живимо у времену real-time комуникације и уколико се на нешто на време не реагује аутоматски долази до спекулација. Велики проблем са нашим медијима је недовољна професионалност и неодговорност. Да би се новине боље продале насловне стране новина, које су већином сведене на ниво жуте штампе, обилују крајње бизарним насловима и информацијама. Па чак и на форумима преовладава chat модел комуникације и људи као да нису спремни да изнесу своја размишљања аргументовано. Све ово отвара низ питања о којима се може расправљати, али већ је касно за то вечерас.

[Arsenija]

Мислим да је велики проблем данас у томе што очекујемо од свих у Цркви да буду савршени. Црква као Тело Христово је била и остала савршена, али ми као њени удови нисмо, зато што не успевамо у свом свакодневном животу да заживимо потпуније крштењским заветом, тј. да умремо старом човеку и обучемо се у Христа. Као и у политици стално очекујемо да нам неки вожд створи савршено друштво и онда ћемо и ми све око нас постати савршено. Цркву чине и светитељи и грешници и сви смо на путу охристовљења по мери своје љубави и вере. Не можемо много тога да променимо око себе што не зависи од нас, али оно што зависи и те како можемо да променимо. Неретко се дешава да они који олако критикују своје пастире или политичке вође сами се у својој породици, фирми или међу пријатељима понашају неосетљиво и бахато према другима. Готово по правилу наше личне слабости пројектујемо на друге и налазимо изговор да останемо у стању перманентног унинија, што је јако духовно болесно стање. Истина је да они који ми који смо на одговорнијим положајима као клирици морамо да дамо јачи пример евенђелског живота, али наше слабости не ослобађају одговорности остале да се сами не труде и не чине оно што до њих стоји да би верније сведочили Господа. Саблазни је увек било и то видимо и посланицама Апостола Павла, али истовремено и чудесних примера светости. Данас живимо у времену када се већином по таблоидима и друштвеним мрежама шире скандалозне, а неретко крајње нетачне или барем недовољно проверене вести. Све то утиче на то да се људи олако разочарају, али то је често изговор да сами ништа не чинимо оно што смо дужни. Оно што може да помогне у комуникацији са верним народом јесте да се пастири чешће обраћају у јавности, не политичким изјавама јер то није за нас и срозава наш духовни ауторитет, већ спремношћу да уђемо у дијалог о свим питањима, па и онима која су непријатна и тешка. Дијалог је веома важан јер подразумева поштовање према свакоме који пита без етикетирања других. Многе саблазни у нашем друштву и Цркви данас великим делом произилазе из чињенице да о одређеним проблемима нема отворенијег разговора и тај празан простор презуимају таблоиди, разни квази-верски аналитичари и сл. који шире потпуно погрешну слику о збивањима у Цркви. Живимо у времену real-time комуникације и уколико се на нешто на време не реагује аутоматски долази до спекулација. Велики проблем са нашим медијима је недовољна професионалност и неодговорност. Да би се новине боље продале насловне стране новина, које су већином сведене на ниво жуте штампе, обилују крајње бизарним насловима и информацијама. Па чак и на форумима преовладава chat модел комуникације и људи као да нису спремни да изнесу своја размишљања аргументовано. Све ово отвара низ питања о којима се може расправљати, али већ је касно за то вечерас.

 

Znam ,Oce ,da je kasno, zato prastajte.

Necu da govorim o sebi,ja nemam nikavu dilemu. U Boga verujem ,na ono sto se desava u svetu ne mogu da uticem,niti cu ikada moci.

Meni je zao zato sto se ljudima salje sizofrena poruka. Oni su pouceni negativnim primerom i jasno je da se pitaju zasto niko do sad nije "unistio " one koji stoje nasuprot Hristu ...  Ljudi koji prvi put dolaze u kontakt sa Crkvom obicno nemaju neko teolosko znanje ,oni gledaju ono sto je trenutno... i tako vide sve sto ne bi trebalo ,a sto uprkos svemu postoji i sto je ocigledno .

Ja Vas veoma postujem i drago mi je sto mogu da razgovaram sa Vama...jer da nije tako...Sveti Kralj bi Vas odavno oduvao preko ograde.

Svako dobro i ne zamerite.

[Архимандрит Сава Јањић]

Znam ,Oce ,da je kasno, zato prastajte.

Necu da govorim o sebi,ja nemam nikavu dilemu. U Boga verujem ,na ono sto se desava u svetu ne mogu da uticem,niti cu ikada moci.

Meni je zao zato sto se ljudima salje sizofrena poruka. Oni su pouceni negativnim primerom i jasno je da se pitaju zasto niko do sad nije "unistio " one koji stoje nasuprot Hristu ...  Ljudi koji prvi put dolaze u kontakt sa Crkvom obicno nemaju neko teolosko znanje ,oni gledaju ono sto je trenutno... i tako vide sve sto ne bi trebalo ,a sto uprkos svemu postoji i sto je ocigledno .

Ja Vas veoma postujem i drago mi je sto mogu da razgovaram sa Vama...jer da nije tako...Sveti Kralj bi Vas odavno oduvao preko ograde.

Svako dobro i ne zamerite.

 

Стално морамо да се враћамо Еванђељу. Господ није дошао да уништи зле људе. Слика по којој Господ кажњава оне који су зли и награђује оне који чине добро у овоме животу није у духу Божије љубави. Да је тако наша вера би била мотивисана интересом и страхом, а не љубављу и слободом. Господ долази да би исцелио и загрлио, чак и оне које сматрамо непоправљиво лошим. Сви људи су створени за добро, али нажалост, многи од нас тај потенцијал не користимо и погрешним избором (грехом) унакажујемо богомдану слободу и способност да волимо и чинимо добро. Господ није дошао ради праведника, већ ради грешника, али грешника који се кају. У Христово време за моралне чистунце, фарисеје, било је крајње саблажњиво гледати Христа као учитеља (рабина) који ходи у друштву некадашњих блудница, цариника и грешника. Једноставно, овакав израз Божије љубави није могао да уђе у уске оквире моралистичке религије у коју се тадашњи јудаизам претворио.

 

Често данас говоримо, Бог га је наградио, или Бог га је казнио, међутим морамо да знамо да је Бог изнад наших моралистичких оквира. Он нити награђује нити кажњава, већ љуби и грли. Појмови награде и казне су наше перцепције Божијег деловања у свету и врло често људи који немају довољно вере бивају саблажњени или чак одбацују своју веру јер виде да праведници страдају, а грешници живе дубоко у старост. Зато је важно да се снажно боримо против порива да судимо другима. Човек по својој палој природи себе подсвесно сматра богом и врло често суди о другима или прави систем по коме може да расуди да ли је неко добар или лош, да ли ће доживети вечну радост у вечности или ће бити у паклу. Ово је перспектива која је потпуно далеко од Божије љубави. Бог Отац воли човека у Сину своме, по чијем лику смо створени и у коме смо позвани да у вечности духовно сабрани благодаћу Духа Светога живимо као један у Христу. Покушаји да Бога протумачимо по логици наше пале природе неизбежно нас доводи у питања на која нема правог одговора (на пример, како је Бог допустио холокауст, како праведни људи страдају, како многи злочини остају некажњени). Божији суд није суд хашког судије који одлучује на основу бројних сведочанстава која процењује, а уз то понајчешће слуша глас моћника овога света, већ суд Оца који воли своје дете чак и када посрне.

Наша страдања у овом свету нису последица моралистичког кажњавања иако нам често тако може изгледати јер тражимо начина како да по својој логици протумачимо оно што нас окружује. Плашим се ако бисмо се ослонили на ову логику морали бисмо да закључимо да је свет јако неправедан, што, нажалост, многе људе доводи у сумњу у Божије постојање и његову љубав. Зло у свету је последица пале човекове природе коју ми свакодневно актуелизујемо погрешним изборима (грехом) као неприродним начином живота и понашања. Зло само по себи не постоји. Оно се остварује (актуелизује) у конкретним (не)делима. Грехом и себи и другима отварамо пут страдања и нисмо само одговорни за оно што се нама дешава, већ и другима.

 

Зато су светитељи наше Цркве себе сматрали најгрешнијим, не зато што су били сами грешни будући да су живели врлинским животом и сурово се борили са својом палом природом. Говорећи о својој грешности они су говорили о природи коју сви носимо и која је изгубила своју заједницу са Богом. Људска природа једино у Христу добија своје истинско достојанство и зато је Христос једини истински Човек. Пострадао је не зато што је морао да пострада јер га као Бога ништа не детерминише, већ да би у заједницу са својом божанском природом примио целу људску природу са свим њеним последицама, иако сам није имао греха који би отворио пут његовом личном страдању. Пострадао је вољно и љубави ради нас да би ми заједничарењем у Њему и сами били исцељени. То је наша сотириологија. Ми само кроз Христа излазимо из зачараног круга пале природе, страдања, бесмисла, бола и патње ове долине плача и улазимо у онај начин постојања који је Бог Отац наменио да имамо вечно у Сину Његовом. Зато нам је Господ послао Духа Светога да нас води и духовно укрепљује као народ Божији, као Цркву да бисмо одуховљени и охристовљени дошли у наручје свог небеског Оца. 

 

Проблем нас, данашњих хришћана, јесте да смо нашу веру претворили у морализам, неку врсту утехе пред свим невољама и мукама овога света, у опијум којим бежимо од истинског живота у оно што мислимо да је духовни свет, а заправо је често пројекција наших жеља и наше маште. Управо то је суштина свих других религија које је човек створио и измислио тражећи изгубљени пут ка Богу, а и даље остајући у зачараном кругу трагедије. Наравно, рећи ћемо сви, знамо то и то стално слушамо од наших свештеника и богослова. Међутим проблем је у томе што Христом не можемо заживити само уколико интелектуално нешто знамо и разумемо. Ту је важан подвиг, не као неко мазохистичко угађање Богу коме наводно треба наше страдање да би нам нешто дао и да бисмо му угодили. Не, подвиг је израз наше слободне воље и љубави, а подвиг је пре свега бацање себе у амбис у коме нема логике овога света - позвани смо да праштамо онима који нас увреде, да волимо непријатеље, да добром узвраћамо онима који нас повређују. То је за логику овога света потпуни апсурд, али за хришћане то је једина и права философија живота.

 

У данашњој национално-фолклорној верзији хришћанства која нажалост често превладава међу нама православнима ми чак губимо и појам Божијег народа и етничке и географске појмове пројектујемо у Царство небеско, као да ће тамо бити Срба, Бугара или Грка или српских, грчких или руских светитеља који ето нас своје сународнике посебно воле јер смо један народ. Управо оно што је радикално раздвојило хришћанство од јудаизма у првим годинама и десетлећима након Христовог страдања јесте дубока свест да је Господ дошао ради свих, а не ради Јевреја. У противном, хришћанство би остала јудаистичка секта, а често се враћамо овом проблему тако што националним и политичким идеологијама замењујемо свест да смо позвани да будемо један народ у Христу. Ова перспектива посматрања наше вере је дубоко погрешна и води нас у лавиринт овосветских идеологија у којима ћемо непрестано градити нове митове о себи као јединим страдалцима и свима другима као онима који ништа друго не размишљају него да нас униште. Другим речима, враћамо се у паганизам. Зато се стално треба враћати Јеванђељу и Светим Оцима и борити се да у сваком човеку видимо лик Божији. То је тешко, али није изговор да се препустимо стеротипима којима нас свакодневно засипају таблоиди, разни народни душебрижници, шарлатани, пророци, па и ми сами свештеници и монаси који се врло често више бавимо политиком него сведочењем Христа.

[Архимандрит Сава Јањић]

Pomaze Bog, mozete li da mi objasnite sta se podrazumijeva pod pojmom "culna zadovoljstva" - da mi to malo obrazlozite, oprostite i hvala Vam.

 

Реч је о уобичајеном појму из аскетске литературе. Наравно, погрешно је рећи да свака врста телесног задовољства представља грех. Претворили бисмо се у манихејце који презиру материју као злу и такав приступ подвижничкој традицији је непредањски и дубоко је погрешан. Човеку је Бог дао тело и није грех радовати се лепоти коју је Бог створио, заблагодарити Богу на лепој храни, пробати неко лепо вино, окупати се у мору и слично. Хришћани нису позвани да буду мрзитељи материјалног света. Проблем настаје када телесна, односно чулна задовољства ограничавају нашу способност да волимо другог и да уопште видимо другог поред свог великог ЈА. Проблем са телесним задовољствима јесте што уколико им не приступако на прави начин она постају повод за грех. Телесна љубав која је благословена у браку постаје повод за грех и патњу других у прељуби и другим телесним греховима. Она није грешна сама по себи јер бисмо онда Бога оптужили да нас је створио за грех (не дао Бог да је тако). Грех као погрешан избор и неприродно кретање човекове природе почива у злоупотреби, тј. погрешној и неприродној употреби онога што нам је дато. Телесни однос човека и жене у браку који је заснован на одговорности и љубави, сам по себи се физички не разликује од блуда, али блуд и прељуба су грех, јер не само да наносе бол другима јер нису засновани на одговорности и љубави него на себичном задовољству и уживању без обавезе и одговорности. Ништа што је од Бога створено и дато није само по себи грех. Грех је у начину употребе, односно у злоупотреби онога што нам је од Бога дато и самим тим грех разара човекову способност за заједницу и љубав, чини га нетрпељивим, неспособним за одговорност, жртву и претвара га у себично и усамљено створење.

 

Слично је и са храном и пићем. Ако их користимо по потреби, одмерено и са благодарношћу (отуда се помолимо и благодаримо Богу на даровима које нам даје) храна и пиће поткрепљују наше тело и део су нашег заједничког живота (окупљамо се око трпезе и заједно дружимо и радујемо што смо заједно). Уосталом и на литургију долазимо да једемо и пијемо од једног хлеба и једне чаше, а не само да побожно слушамо певање или молитве (ако се читају да их можемо чути и разумети ).

 

Аскетски живот Цркве заснован је на овим основама иако је било периода и још имамо много случајева када се подвижништво претвара у сврху самој себи. Неки подвижници мисле да ће мучењем свог тела више угодити Богу, а често су крајње нетрпељиви према ближњима. Однос према другоме увек је био и остало мерило здравог подвижништва. То вреди посебно за монаштво. Монаси би требало да као људи који су се посветили подвижничком животу, како би већ овде и сада потпуније заживели у предукусу есхатолошке радости у Христу, да буду увек спремнији да разумеју, утеше и загрле, а не да суде и пресуђују свима (осим самим себи). 

 

Младе људе треба стално учити да нам је много тога дато од Бога али да дарове које имамо по природи морамо да користимо одговорно и мудро, а не бесловесно. У том контексту аскетизам није нешто што припада прошлим вековима, већ је био и остао основа црквеног етоса. Без подвига нема истинског хришћанства, али подвиг треба схватити пре свега као сталну борбу да надиђемо своје биолошко биће и заживимо новим човеком у Христу, а не као факирску дисциплину. Надилазећи своју биолошку природу ми живимо већ новим животом у коме себе не остварујемо као биолошку индивидуу, себично и сластољубиво створење, већ као биће заједнице, као личност која једино у Христу и кроз Христа добија свој пуни смисао и достојанство.

[Arsenija]

Стално морамо да се враћамо Еванђељу. Господ није дошао да уништи зле људе. Слика по којој Господ кажњава оне који су зли и награђује оне који чине добро у овоме животу није у духу Божије љубави. Да је тако наша вера би била мотивисана интересом и страхом, а не љубављу и слободом. Господ долази да би исцелио и загрлио, чак и оне које сматрамо непоправљиво лошим. Сви људи су створени за добро, али нажалост, многи од нас тај потенцијал не користимо и погрешним избором (грехом) унакажујемо богомдану слободу и способност да волимо и чинимо добро. Господ није дошао ради праведника, већ ради грешника, али грешника који се кају. У Христово време за моралне чистунце, фарисеје, било је крајње саблажњиво гледати Христа као учитеља (рабина) који ходи у друштву некадашњих блудница, цариника и грешника. Једноставно, овакав израз Божије љубави није могао да уђе у уске оквире моралистичке религије у коју се тадашњи јудаизам претворио.

Hvala Vam na trudu sto uvek sa toliko paznje odgovarate na moje postove.

Ja nisam ni mislila da mi treba da unistavamo zle ljude u nekom bukvalnom smislu,da im se svetimo,da ih zastrasujemo,da pretimo....itd.vec smatram da smo kao hriscani i kao ljudi duzni da im ne dozvolimo da imaju moc koju mogu da zloupotrebe ...Jer ako vidimo neku nepravdu,a ne cinimo nista da je sprecimo,mi je odobravamo i postajemo njeni sucesnici .

Jos jednom hvala i svako dobro Vama i celom manastiru .

[Архимандрит Сава Јањић]

Ђорђе Р, on 16 Aug 2015 - 12:25, каже:

Мислим да је ово одговор на кључно питање, а то је, шта је душа. Овде причамо о стварима, а да нисмо дефинисали појмове.

 

Када о. Зоран каже да душа не постоји, и при томе саблазни многе, он мисли на дефиницију душе, који многи имамо у виду када о њој причамо, а то је управо ово за шта је о. Сава каже да није душа у хришћанству.

 

Ово је друга веома битна ставка, а то је време у вечности. О. Сава овде уводи две вечности, Божанску, и људску, и да људи не могу ући у божанску вечност, због своје природе, јер су створени.

 

Ја мислим другачије.  Ако и даље постоји време у Царству, онда постоји и историја. Не може да постоји време а да нема историје, јер историја је прошлост, опис прошлости. Ако постоји време, онда постоји и прошлост и будућност, у вечности. То делује слично као у овом свету, само са другачијом материјом. Има отаца који су тако мислили.

 

Како је могуће да твар уђе у простор Творца (у простор праве вечности), а да остане твар? То је тајна, као што је и Творац из своје Божанске вечности ушао у простор времена, трулежи, пропадљивости. Управо то и јесте Царство небеско, где је Господ у свом времену и простору, у "слави", а и ми, као синови Његови, по благодати, а не природи, заједно у том, за твар немогуће и несхватљиво, времену и простору. Како је Господ постао творевина, не губећи своје Божанство, тако ће и творевина се обоготворити у Христу, остајући творевина.

 

Само покушавам да размишљам држећи се одређених премиса. Бог је изван и изнад времена јер је непромењив и према томе на њега се не односе категорије времена, које подразумевају промену. Ипак Бог је ушао у време оваоплоћењем Свога Сина Јединороднога и самим тим увео је и време, као тварну категорију (без обзира колико само време било илузорно само по себи). По то ј логици време остоји и у будућем веку како се зове у Светом писму, али преображено. Ако би време потпуно нестало значило би да и твар потпуно нестаје и да остаје само Бог. Ипак наше спасење није поништавање тварности, већ преображај твари и њено увођење у заједницу са Богом. Према томе време постоји, али не као време овога света и века, већ као будући еон, непрестаног узрастања у слави и љубави Божијој. Управо чињеница да постајемо причасници природе Божије по поменутој посланици ап. Петра показује да наша створена природа и даље треба да остане, али преображена у Христу, у створеној природи коју је сам Христос ипостасно сјединио са својом божанском природом. 

 

Све ми ово личи на спекулативна разматрања теоретске физике, али поента је у томе да време у нашем смислу траје до Парусије, али након Парусије наставља се постојање времена које је вечност, али не и надвременост која подразумева нествореност. Ми никада нећемо постати нестворени, али верујемо и надамо се да ћемо вечно живети у заједници са нествореним и вечним Богом, својим Творцем. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Hvala Vam na trudu sto uvek sa toliko paznje odgovarate na moje postove.

Ja nisam ni mislila da mi treba da unistavamo zle ljude u nekom bukvalnom smislu,da im se svetimo,da ih zastrasujemo,da pretimo....itd.vec smatram da smo kao hriscani i kao ljudi duzni da im ne dozvolimo da imaju moc koju mogu da zloupotrebe ...Jer ako vidimo neku nepravdu,a ne cinimo nista da je sprecimo,mi je odobravamo i postajemo njeni sucesnici .

Jos jednom hvala i svako dobro Vama i celom manastiru .

 

Наравно, злу морамо да се противимо, али пре свега чињењем добра, без обзира колико то изгледало апсурдно. Више пута у ситуацији у којој живим помислим.... Боже да ли икада можемо да исправимо бројне неправде са којима се суочавамо само тако што ћемо чинити добро. Морамо да исповерим мисао да сам често у недоумици и да поњумњам, али опет када се вратим Еванђељу и Оцима једини начин да победимо зло јесте да чинимо добро, без обзира на последице. Можда ћемо људски остати лузери, али дубоко верујем да је то једина истинска победа над злом. Најстрашније што може да нам се догоди јесте да нас неправда која нас окружује убеди да се злом морамо супротстављати злу. Када у себи видим осећања нетрпељивости и гнева на моменат ми се учини да као човек морам да узвратим на оно што је неправедно, али опет када се молитвено повратим Богу и себи, схватим да онога тренутка када помислим да злом можемо искоринити зло одмах постајемо губитници. Христова логика је потпуно нелогична за наш светски ум, хришћанство је потпуни парадокс за овај свет, лудост и бесмисао. Изгледа да наш труд и борба као хришћана треба да буде у томе да заиста применимо оне бесмртне речи Апостола из Прве Коринћанима посебно 1. 25-31 и 2, 5-8:

 

Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи. Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода; Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, Да се не похвали ни једно тијело пред Богом. Из Њега сте и ви у Христу Исусу, који нам постаде премудрост од Бога и праведност и освећење и избављење. Да буде као што је написано: Ко се хвали нека се Господом хвали....Да вјера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој. А мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога вијека, ни кнезова овога вијека који су пролазни; Него говоримо премудрост Божију у тајни сакривену, коју предодреди Бог прије вијекова за славу нашу, Коју ни један од кнезова овога вијека није познао; јер да су је познали не би Господа славе разапели.

[Поуке.орг инфо]

Оче Саво, честитамо 100.000 прегледа ове дивне теме, преко 1000 коментара...

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, честитамо 100.000 прегледа ове дивне теме, преко 1000 коментара...

 

Ево да искористим прилику и да свим читаоцима нашег форума честитам празник Преображења Христовог уз ову предивну дечанску фреску овог чудесног празника Господњег

 

[Guest]

Hvala Oce dragi. Takodje i Vama srecan Praznik.

Послато уз помоћ Тапатока

[Arsenija]

Наравно, злу морамо да се противимо, али пре свега чињењем добра, без обзира колико то изгледало апсурдно

Hvala , Oce .

Meni je ovo tesko da prihvatim . Ja nikome ne bih okrenula dugi obraz,niti bih mogla da posmatram da neko to cini.

Cestitam na sjajnim rezultatima. Svako dobro i srecan praznik !

P.s. Molite se za mene. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Hvala , Oce .

Meni je ovo tesko da prihvatim . Ja nikome ne bih okrenula dugi obraz,niti bih mogla da posmatram da neko to cini.

Cestitam na sjajnim rezultatima. Svako dobro i srecan praznik !

P.s. Molite se za mene. 

 

Ако дозволите, да допуним одговор, овде имамо озбиљну разлику. Ако неко  нама лично чини неправду и жели да нас повреди можемо да послушамо заповест Божију и да окренемо други образ (наравно и то је питање нашег слободног избора да ли ћемо и како извршити ову заповест јер морамо да мислимо и онима који зависе од нас). Међутим, када неко хоће да повреди наше ближње, наравно да Бог од нас не очекује да мирно гледамо како неко повређује оне које волимо. Дужни смо да бранимо оне којима се чини неправда и ако треба да положимо живот за њих. Христове заповести не смемо да гледамо фундаменталистички. Њихов циљ јесте да нам помогне да задобијемо љубав, ону љубав којом је Он заволео свет и којом је пострадао за његово спасење. 

 

У 10. глави Еванђеља по Матеју имамо врло важна поуке Господње на ову тему. Подсетимо се да нас Бог шаље као овце међу вукове, али морамо да будемо мудри као змије, а безазлени као голубови 10.16 . Покојни Патријарх Павле често је говорио да ако смо само мудри као змије, онда смо лукави и то није добро, али ако смо само безазлени као голубови, онда смо наивни. Дакле, потребна је равнотежа и тако треба и разумети те Господње речи. Мора да имамо расуђивања и у томе је кључни проблем савремених псеудо-зилота. Важна је наша љубав према деци и послушност родитељима и ближњима, али ако нас они наводе на пут противан Божијим заповестима, нисмо дужни да их слушамо. Штавише, Господ указује да ће предати брат брата на смрт и устаће деца на родитеље своје итд 10.21. Господ је предсказао својим ученицима да ће бити прогањани и да се на плаше јер ће им Дух Свети дати шта ће говорити (10.19-20). Такође је важна наша верност традицији, али не и буквалистичко тумачење традиције јер то и није традиција (предање) него суви, легалистички конзервативизам који убија веру и љубав и од хришћана прави талибане.

 

Овде имамо такође један важан моменат - "Сви ће вас мрзити због имена мога, али који претрпи до краја тај ће се спасти" (10.22). Данас врло често говоримо о људским правима. Морам да кажем да и сам живим у политичкој ситуацији у којој често морам силом прилика да користим врло релативне појмове "људска права" или "међународна заједница" (јер комуницирамо са онима који разумеју једино тај језик), али, Еванђеље нас учи да ми треба да имамо мир са свима колико до нас стоји, али да нећемо моћи да спречимо друге да нас мрзе ако истински живимо као хрижани. Мржња према хришћанима није питање идеолошког слагања већ они који не могу да прихвате Христа не могу да прихвате ни оне који га сведоче. У Еванђељу по Јовану 3.20 Господ каже: "Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла." 

 

Штавише, хришћане ће увек пратити мржња док следују Господу, јер једноставно нисмо од овога света (ово није само фраза, већ и чињеница пошто смо крштени у Христа Исуса нисмо више само биолошке јединке, већ смо Христови). У данашњем духу савременог хришћанског конформизма сви тражимо и очекујемо да нас свет поштује. Ово је озбиљан проблем. Господ нас такође учи да се не везујемо за територију и земљу. Хришћани су од најранијих времена живели у сталној свести да им је свака земља страна и да су овде странци на пропутовању (сетимо се посланице Диогнету). Ми данашњи хришћани, говоримо често о хришћанским државама, хришћанским народима (етносима, а као да заборављамо да смо сви народ - лаос - Христов), при чему често не правимо разлику између оних који верују и не верују у Христа,  јер кључни фактор није вера у Христа, већ језик и етничко порекло (колико год у светлу савремене генетике и етногенезе све то било крајње релативно). Господ нам каже "А кад вас потерају у једном граду, бежите у други" (10.23). Дакле, од нас се не очекује самоубилачки однос према страдању. Дужни смо да избегнемо страдање колико год можемо, не због страха (јер у 28. стиху каже да не треба да се плашимо оних који убијају тело, већ оних који су у стању духовно да убију душу). У време раних прогона хришћани су се склањали пред прогониоцима, како и њих не би учинили виновницима већег греха, али када су били у ситуацији да морају да направе избор између одрицања од Христа и смрти, бирали су страдање. У данашњем схватању мучеништва свако невино страдање се по правилу сматра мучеништвом. Наравно, сви невино страдали људи заслужују посебно поштовање, али мучеништво је много више од невиног страдања.

 

Пред пад Јерусалима 70г. у време опсаде Веспазијана и Тита, хришћани Јевреји су претходно већ били напустили Јерусалим, не зато што су били кукавице, већ зато што су они као своју отаџбину гледали небески Јерусалим, а не политичку творевину коју су тадашњи Јевреји обожавали и фанатично гинули за њу. Данас се пример жртвовања Јевреја у Јерусалиму и на Масади, као и побуна против Римљана гледа као велики пример јунаштва, али то је више део епског и паганског етоса, а не хришћанског. Свуда је земља Господња и хришћани су то показали јер су брзо превазишли покушај јудеохришћанских група које су Христово учење хтели да ограниче на Израиљ, док су апостоли надахнути Духом Светим хитали да читавом свету благовесте реч Божију, па чак журећи у сам центар паганског света - Рим где су првоврховни апостоли и пострадали. Колико ли је овај етос другачији од онога који данас често превлађује међу тзв. хришћанским народима, али то је дуга прича и посебна тема, која је великим делом код нас још табу. У времену опште глобализације, која није много другачија од оне која је постојала у Христово време, pax Romana, Црква мора опет да прави избор, да ли ће остати у границама етно-фолклора и ситних и себичних административних интереса или ће заиста активније деловати као васељенска Црква и то показивати и кроз своју организацију у дијаспори, рад и јединствену поруку сада већ пост-хришћанском западном свету и другим народима. 

 

У 34. стиху и даље у десетој глави по Матеју Господ каже "Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач....". Тешке су ово речи, али дубоко истините. Господ није дошао да донесе лажни мир овога света и политички компромис, већ мач (болну реч истине) који раздваја чак и ближње, ако их претходно није повезала љубав Божија. Господ од нас жели да учини грађане вишњег Јерусалима, да надиђемо наше биолошке породичне везе и живимо као браћа у Христу. Ово је заиста радикално али никада не смемо о томе престати да размишљамо. Ове речи су посебно важне за оне који су кренули путем монашког живота, тражећи међусобно и са свима другима еклисијални (евхаристијски), а не биолошки, идеолошки или сличан однос.

 

У 10.36-38 Господ каже, "И непријатељи човјеку постаће домаћи његови. Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан." (по неким тумачима  последњи, 38. стих је касније додат, али како год било, он логички стоји у вези са претходним речима). Овде се показује и радикално нови однос према породици. Данас живимо у времену када се појам биолошке породице сам по себи диже на пиједестал највише вредности. И заиста хришћанска породица, као домашња Црква, заснована на евхаристијској заједници и благословеном браку веома је важна ћелија хришћанске заједнице. Међутим, биолошка породица као таква нема дубљи смисао без есхатолошке перспективе, а у Царству небеском знамо од Апостола да неће бити ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина. Биолошка породица у тој форми не прелази у есхатон и постоји само као Црква. Хришћански домови првих времена били су као мале Божје цркве у којима је и из којих је одисао дух молитве, дух верности, честитости и љубави. Савремена криза породице је врло озбиљан проблем за Цркву и само показује колико смо се као хришћани 21. века одвојили од духа Еванђеља, коме стално морамо да се враћамо и крепимо се међусобно. 

 

Хришћанска вера није идеологија, већ радикално нови однос према свему - према Богу, према човековој личности, према природи око нас, према породици, заједници, љубави, моралу итд. Нажалост, данас великим делом можемо говорити о хришћанској моралистичкој идеологији, али то је нешто сасвим друго и може се поредити са сличним религиозним системима, па није ни чудно да се разне религије међусобно повезују око одређених тзв. заједничких циљева и све више говоре истим идеологизованим и политизованим језиком. Отуда је важно да се ови појмови стално расветљују у духу Еванђеља и светоотачког предања, јер у противном, и наше православно хришћанство може да се сведе на етно-центричну идеологију и ритуализам, који, заправо, ама баш ништа немају шта да кажу савременом човеку обремењеном озбиљним егзистенцијалним проблемима.