Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче благослови.

 

Оче, многи свети у житијима читамо, да су имали један специфичан однос са Богом.

 

Не ретко им се Бог јављао, откривао, упозоравао, спашавао, заповедио......

 

Такође читамо, да се Бог јављао и кроз неке који нису канонизовани, па ме занима, зашто се Бог јавља на такав начин, односно зашто бира појединце у тим својим јављањима,откровењима и свему другоме што је на корист свих нас.

 

И још нешто, можда више због других .... има ли места сумњи у таквим случајевима?

 

У хришћанској историји поред бројних аутентичних сведочанстава о јављању светитеља и Божијим чудима, много је и апокрифних прича. Зато треба бити јако опрезан и не примати све здраво за готово. Житија светих су специфичан вид хришћанске литературе у коме се живот светитеља најчешће не приказује документарно. О многим светитељима веома је мало познато, али постоје одређене књижевне форме које су се користиле како би се реконструисало житије.

 

Житија су као иконе светитеља, оне не приказују реалистично лик светитеља јер много је случајева када немамо никаквих података како су они изгледали. Циљ иконе као и житија јесте да нас надахне примером вере, покајања, мученичког страдања и слично. Зато су житија пре свега писана са дидактичком намером, а не превасходно као документарна сведочанства. Отуда из житија светих не можемо увек извлачити поуздане закључке о питањима вере.

 

Једноставно, житија треба читати и разумевати молитвено, а не рационално-критички. Онда ћемо имати од њих духовне користи.

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог

 

Молио бих вас да ми одговорите и појасните једно питање:

 У делима Св. Василија Великог читао сам и наишао на тему о забрани причешћивања, Св. Василије Велики је установио (колико сам ја схватио) забрану причешћа оним људима који падну у тешке гријехе (нпр. грех блуда- немогу се сјетити да ли 10 или 15 година забрана причешћа; затим содомије-исто тако, убиства-такође). Е сад моје питање је да ли се по томе обавезно тако мора поступати, или ако се човјек заиста покаје, може да прими причешће и раније? Хвала вам, и опростите!

 

Дисциплинска правила која су нам оставили светитељи не треба самостално примењивати и тумачити. Они су дати као оријентири и сведочанство Цркве о моралним границама које су важне и чувају православни етос. Сваки Епископ или од њега одређени исповедник (духовник) може да изабере приступ који се темељи на акривији (строгој примени правила) или икономиији (тј. снисхођењу с обзиром на стање покајника и његове могућности). Главно мерило приликом одређивања епитимије јесте увек човекољубље, тј. исповедник не даје казну, већ помоћно средство за покајање. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Хвала Вам И да ли то значи да човјек одмах након искреног покајања може да се причести.

 

У Цркви је од најарнијих времена постојала дисциплина у вези причешћа оних који су запали у теже грехове. Покајном дисциплином у почетку је водио Епископ, а после је то дато и презвитерима који у име Епископа разрешују грехове и одређују начин покајања. На Саборима су такође доношени канони који регулишу покајање оних који су запали у грехове и прописивано је када и како могу приступани Св. Причешћу. Ова дисциплина почива на чињеници да је грех болест која онеспособљава човека за искрену заједницу са Богом и ближњима, па је причешћивање без промене начина живота и размишљања, тј. без покајања, заправо је неискрено и на духовну је штету онима који без саветовања са својим презвитером (духовником) сами себи одређују када ће и како приступати Св. Тајнама. 

Данас је много оних који и исповест и епитимије доживљавају на погрешан начин, као неки формализам. Наравно, треба имати у виду да исповест и покајање немају моралистички карактер. Покајање није задовољење неке Божије правде као што је случај у западној духовности. Покајање се огледа у дубокој спознаји да не живимо добрим животом и у делима покајања којима чинимо оно што је супротно ономе што смо чинили док смо живели у греху. Приступање Св. Тајнама без покајања веома је опасно. То не значи да пре сваког причешћа треба ићи на исповест и то претворити у неку формалну праксу. Међутим, исто тако површно приступање Св. Тајнама верујући да оне саме по себи могу да нас сједине са Христом без обзира на наш начин живота веома је погрешно и опасно. Свете Тајне не делују магијски и уколико сами не улажемо напор и подвиг да променимо свој живот причешће Св. Тајнама не само да нам неће бити на корист, већ ће нам бити на осуду. Зато уз стално апеловање на често причешћивање треба инсистирати да они који се редовно причешћују живе у оквирима хришћански исправног живота и да нису овладани тежим греховима који дубоко разарају човекову духовну личност.

У случају озбиљнијих грехова, потребно је исповедити се и тражити од свештеника савет како да се ослободимо греха и на који начин да васпоставимо заједницу у Христу Господу.

Сваки хришћанин мора редовно да се саветује са својим свештеником и да тражи од њега помоћ у свим проблемима. С временом се развила и пракса да Епископ изабере и постави неког од искуснијих презвитера за исповедника (духовника). То је посебно важно у ситуацији када сви презвитери на парохијама нису довољно искусни за решавање озбиљнијих духовних проблема.

У нашем манастиру када имамо посетиоце (поклонике) који учествују у литургијама, обично недељом и празником увек пре причешћа напомињемо да чаши приђу сви они који имају благослов од својих свештеника и који нису под забраном причешћа. Веома је важно да причешћу не прилазе они који не знају шта примају и они који не живе хришћанским животом. У раној Цркви чак ни приносу нису могли да присуствују они који нису имали благослов Епископа (неки покајници су могли да се моле само у припрати цркве нпр), али у данашње време по снисходљивости то се не поставља као услов. Међутим веома је важно да се инсистира да они који прилазе Причешћу прилазе са истинском вером, свешћу шта примају и да имају благослов својих парохијских свештеника да могу приступати Тајнама.

[Чунга Лунга]

Oce Savo,

 

Da li biste mogli da iznesete misljenje Pravoslavne Crkve o tome kako bi trebalo pristupiti davanju imena deci?

Da li je dobro davati imena po precima ili po nekim znamenitim licnostima?

Da li takvo ime, izabrano po nekoj konkretnoj osobi kaja ga je nosila, ima uopste nekakvog uticaja na dete koje je njime nazvano?

 

Izvinjavam se na ometanju.

Hvala Vam na vremenu i volji!

 

Neka nam Bog svima pomogne.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo,

 

Da li biste mogli da iznesete misljenje Pravoslavne Crkve o tome kako bi trebalo pristupiti davanju imena deci?

Da li je dobro davati imena po precima ili po nekim znamenitim licnostima?

Da li takvo ime, izabrano po nekoj konkretnoj osobi kaja ga je nosila, ima uopste nekakvog uticaja na dete koje je njime nazvano?

 

Izvinjavam se na ometanju.

Hvala Vam na vremenu i volji!

 

Neka nam Bog svima pomogne.

У хришћанској традицији постоји обичај да се имена дају по светитељима Цркве па је имендан дан када обележавамо нашег светитеља заштитника. У овоме треба бити пажљив како детету не бисмо дали неко компликовано име са којим ће касније у животу имати проблема. Лично мислим да је најбоље давати једноставнија и непретенциозна имена и избегавати она која нису уобичајена у нашем поднебљу. Такође има много лепих наших српских имена па нема потребе да тражимо страна и егзотична имена. Наравно, име само по себи нема никакав утицај на живот детета. 

[Дидим]

Оче Саво, благословите.

 

Реците ми, као духовно лице, мора ли обичан и једноставан верник знати тајну Свете Тројице и ипостаси Божјих, или може живети хришћанским животом и причешћивати се а да о тој теми ћути и у уму и на језику? Ево о чему се ради:

 

Не разумем испостаси Божје и одустао сам од тога да се тим питањем уопште бавим и о њему говорим. Мирјанин сам, инжењер, без лажне скромности мислим да сам интелектуалац прилично широких видика и интересовања, али ова тајна је за мене несагледива до те мере да је претила да ми постане камен спотицања или да ме одведе у јерес ако бих нешто погрешно разумео, па некоме такво што пренео. Бога доживљавам као једног и не размишљам превише о ипостасима, њиховим односима, природама итд. Када се молим Богу у својим личним молитвама, не ословљавам га Светом Тројицом, већ му се обраћам као Богу, или као Оцу, или Господу Исусу Христу, где је у свим случајевима молитва са истом помишљу у срцу и у дубини ума да се обраћам Једноме Богу. Символ вере, наравно, исповедам и узимам га са поверењем као нешто проверено, као што дете са поверењем научи законе физике или хемије без могућности да их личним знањем проверава, јер ја заиста не разумем концепт рађања и исхођења и у чему је та "раздвојеност" ипостаси Божјих и без комплекса мислим да још нисам духовно зрео нити напредан да то схватим. Причајући о томе, деловао бих себи као неко ко је научио напамет дефиниције, а не као неко ко исповеда искрену веру.

 

Стога, моје питање није да ми то неко објасни, него може ли се и без говорења о томе? Прихватио сам то као "вишу науку" са поверењем према теолозима, филозофима и духовним лицима. Међутим, у свакодневном контакту са браћом и сестрама верницима, видим да многи о ипостасима тако отворено и тако лако и гласно говоре, а не делују ми да је ни њима ишта јасније. Видим вернике који су искрени и добри људи, а по мом мишљењу крајње неопрезно расправљају о ипостасима са римокатолицима, атеистима, чак и муслиманима и кад чујем нека таква тумачења, некад се запитам исповедамо ли ми уопште исту веру. Чуо сам чак и такве приче, истина од простијег и сујеверног света, да се треба некад и "Духу Светоме помолити", а не само Богу Оцу и Исусу Христу, да се Дух Свети не "увреди". Боже прости, такве приче ми делују као да неко Свету Тројицу не доживљава као Бога, већ као неку дружину. За мене су ипостаси и потпуно схватање Свете Тројице можда највећа тајна читавог космоса и не делује ми као нешто што је тако лако схватити и о томе тако лако причати. Чак и деци. Видео сам да дете о томе узме па запиткује, а онај што објашњава се сав смете и на крају дете остане збуњено и скептичаво, а онај презнојан.

 

Хвала унапред на одговору и опростите ако сам био преопширан, хтео сам да будем што јаснији.

[19горан80]

благословите оче...како сте...можете ли да протумачите причу о талантима...како да распознам талант који ми је Господ даровао,а који треба да умножим...искрено,ово питање ме мучи цео живот и често замишљам ситуацију где могу рећи :"аха,ово је талант који сам добио,и треба да урадим то и то да бих га умножио,да би прославио Господа и био на корист цркви и народу своме"...поздравите братију

[Arsenija]

Oče Savo,blagoslovite.

Da li mozete da mi objasnite zasto se niko ne saranjuje na Veliki petak,Veliku subotu,Vaskrs ... ?Pokusavala sam da pronadjem neke odgovore na internetu,ali bezuspesno.Nedavno sam cula za slucaj mladica kome su se roditelji upokojili na Veliki petak,ali su sahranjeni posle praznika.Da li ponekad moze da se napravi izuzetak po tom pitanju ?

Unapred hvala na odgovoru.

[Sanja Miladinovic]

Помаже Бог,

 

Насликала сам Светог Игњатија, и требам да  напишем око иконе овај текст. Била бих вам захвална ако бисте ми написали тачно дословце ово што пише  на црквеном језику

 

Хвала

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, благословите.

 

Реците ми, као духовно лице, мора ли обичан и једноставан верник знати тајну Свете Тројице и ипостаси Божјих, или може живети хришћанским животом и причешћивати се а да о тој теми ћути и у уму и на језику? Ево о чему се ради:

 

Не разумем испостаси Божје и одустао сам од тога да се тим питањем уопште бавим и о њему говорим. Мирјанин сам, инжењер, без лажне скромности мислим да сам интелектуалац прилично широких видика и интересовања, али ова тајна је за мене несагледива до те мере да је претила да ми постане камен спотицања или да ме одведе у јерес ако бих нешто погрешно разумео, па некоме такво што пренео. Бога доживљавам као једног и не размишљам превише о ипостасима, њиховим односима, природама итд. Када се молим Богу у својим личним молитвама, не ословљавам га Светом Тројицом, већ му се обраћам као Богу, или као Оцу, или Господу Исусу Христу, где је у свим случајевима молитва са истом помишљу у срцу и у дубини ума да се обраћам Једноме Богу. Символ вере, наравно, исповедам и узимам га са поверењем као нешто проверено, као што дете са поверењем научи законе физике или хемије без могућности да их личним знањем проверава, јер ја заиста не разумем концепт рађања и исхођења и у чему је та "раздвојеност" ипостаси Божјих и без комплекса мислим да још нисам духовно зрео нити напредан да то схватим. Причајући о томе, деловао бих себи као неко ко је научио напамет дефиниције, а не као неко ко исповеда искрену веру.

 

Стога, моје питање није да ми то неко објасни, него може ли се и без говорења о томе? Прихватио сам то као "вишу науку" са поверењем према теолозима, филозофима и духовним лицима. Међутим, у свакодневном контакту са браћом и сестрама верницима, видим да многи о ипостасима тако отворено и тако лако и гласно говоре, а не делују ми да је ни њима ишта јасније. Видим вернике који су искрени и добри људи, а по мом мишљењу крајње неопрезно расправљају о ипостасима са римокатолицима, атеистима, чак и муслиманима и кад чујем нека таква тумачења, некад се запитам исповедамо ли ми уопште исту веру. Чуо сам чак и такве приче, истина од простијег и сујеверног света, да се треба некад и "Духу Светоме помолити", а не само Богу Оцу и Исусу Христу, да се Дух Свети не "увреди". Боже прости, такве приче ми делују као да неко Свету Тројицу не доживљава као Бога, већ као неку дружину. За мене су ипостаси и потпуно схватање Свете Тројице можда највећа тајна читавог космоса и не делује ми као нешто што је тако лако схватити и о томе тако лако причати. Чак и деци. Видео сам да дете о томе узме па запиткује, а онај што објашњава се сав смете и на крају дете остане збуњено и скептичаво, а онај презнојан.

 

Хвала унапред на одговору и опростите ако сам био преопширан, хтео сам да будем што јаснији.

 

Хвала на овом питању. Оно је веома важно јер се у принципу своди на питање колико је теологија (у овом слуачају прецизније тријадологија) важна за наш свакодневни живот. Лично сматрам да је веома важна јер да није тако не би кроз историју Цркве било толико много настојања да се правилно изрази наше веровање у Свету Тројицу и објасни како су божанска и људска природа сједињене у Господу Христу. Из историје Цркве знамо да расправе о тим питањима нису биле резервисане само за богослове, већ су то била питања која су се широко расправљала и међу лаицима, посебно у монашким круговима. Данашњи проблем јесте у томе што се богословље одвојило од свакодневног живота и постало је својеврсна интелектуална дисциплина, а народна побожност често се своди на пијетизам уз много елеменати су нам остали још из паганизма, и отуда толики јаз. Разумевање тајне Св. Тројице (у оној мери колико је то могуће нашем ограниченом уму) суштински је важно за разумевање човекове личности и зато нема исправне хришћанске антропологије без здраве теологије, пре свега тријадологије и христологије.

 

Обратите пажњу на молитвене текстове, посебно богослужбену поезију, која се сваки дан пева и чита у црквама. Иако данас врло мали број хришћана редовно присуствује јутарњим и вечерњим службама, бројне богослужбене песме у Октоиху, Триоду, Цветном триоду и Минејима препуне су предивних богословских елемената који објашњавају најдубље тајне наше вере. Православна богослужбена поезија и молитве које су светитељи састављали заправо су најдубље извориште богословља, јер је богословље нераскидиво било и остало везано за литургијски живот. Сама Литургија, ако обратимо пажњу на њен садржај, у свом кључном и најстаријем делу (канону Евхаристије) упућена је Богу Оцу, јер се Богу Оцу обраћамо кроз Сина у благодатној заједници Духа Светога. 

 

За хришћанство је од самог почетка било веома велики изазов како да паганима и Јеврејима као ригидним монотеистима (а касније и муслиманима) објасне да верујемо у једног Бога, али да истовремено верујемо у Оца и Сина и Духа Светога, а да нисмо многобошци. Ово је јако комплексно питање о коме би много могло да се говори, али проблем је у томе што за Хришћанство, пре свега за Источне Оце, чињеница да је Бог Један и Једниствен није просто питање аритметичке сингуларности, већ више питање заједнице која се разумева у односном јединству божанских ипостаси. Другим речима, Бог јесте један пре свега зато што је Отац Један, али његова Једност је неодвојива од Његовог односа према Сину и Духу Светоме, тј. нема Оца без свог Сина који се од њега вечно рађа и Духа Светога који из њега вечно исходи. Када ми хришћани кажемо Бог ми увек мислимо на Оца и Сина и Духа Светога. Такође Бог је Један зато што је Отац једини узрок (αἴτιον). Хришћански запад је наравно ово питање више сагледавао у јединству божанске природе коју имају све три божанске Ипостаси, што је одредило читав богословски развој западне теологије и Бога свело на божаску природу и протумачило да су и Отац и Син узрок Духу Светоме. У западној народној побожности, чини ми се, да је Западу, а почесто и код нас под њиховим утицајем и даље остао својеврсни савелијанизам. Бог је онтолошки Један и само се у икономији јавља као Отац, Син или Дух Свети. Међутим, у Канону Евхаристије обраћамо се пре свега Оцу као личности, исто тако и у молитви Оче наш, јер је наша молитва пре свега молитва Цркве, заједнице коју имамо у Христу и коју конституише Дух Свети. Дакле ми се увек молимо Оцу кроз Христа, Сина Божијег у благодатној заједници Духа Светога. Господ нас учи: "Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам." Јн 16, 23. Другим речима, наша молитва Богу Оцу јесте молитва која је тројичног карактера. Сходно томе и наше спасење јесте да себе остварењем крштењског завета реализујемо као једно у Христу и да кроз Христа у благодатној заједници Духа Светога уђемо у заједницу са Оцем Небеским. Индивидуално спасење не постоји, ми се спасавамо као Црква, а не као индивидуе својим добрим делима и заслугама. Наравно, врлине и подвиг су нам потребни да бисмо живели у Цркви као део заједнице у Христу, а не као себични појединци. У томе је суштинска разлика.

 

Морам да кажем да много проблема произилази из чињенице да Крштење, као једну од кључних тајни Цркве, доживљавамо често као својеврсни обред иницијације (нажалост често као народни обичај), а не онтолошки догађај у коме престајемо да постојимо као индивидуа, умиремо старом човеку и рађамо се у Христу. Трагедија је да данас катихетска припрема готово да и не постоји у већини наших епархија. Након крштења иако биолошки и даље живимо досадашњим животом (а позвани смо да га стално надилазимо подвигом и животом у Цркви) ми постајемо колективна (саборна) личност Христа. Када се као Црква молимо, молимо се Христом са Духом Светим који нас оживотворава и суштаствено чини Телом Христовим. Отуда је кључни елемент Литургије причешће, као наше колективно сведочанство да смо једно у Христу и да је наша молитва молитва Цркве, а не израз наше индивидуалне побожности. Отуда је још већи апсурд Литургија на којима се они који учествују у приносу не причешћују и која се своди на обичну молитву у храму. И то није без значаја, али није разлог нашег доласка на Литургију. Можда бих отишао јако далеко када бих рекао да у хришћанству индивидуална молитва заправо не постоји (засигурно не на начин како постоји у другим религијама). Само тамо где су двоје или троје сабрани у име Божије Бог је међу њима, каже Господ (уп. Мт 18, 20). Читав живот хришћанина треба да је литургијског (саборног) карактера и зато и наша лична (келејна) молитва произилази из заједничког богослужњења и увек подразумева контекст Цркве и никада није индивидуални, пијетистички разговор са Богом. Бог нас једино види и чује у Христу Сину Своме и само благодатним дејством Духа Светога без кога нисмо Црква, већ група индивидуа. Ово можемо да видимо из молитава светитеља који су нам оставили предивне молитве. Све су то молитве које су литургијског карактера и подразумевају контекст заједнице. Зато све молитве и светитељима произносимо у контексту славословља Оца и Сина и Духа Светога. У противном молитва може да постане разговор са самим собом. Зато се хришћани и окупљају на молитву јер би у противном било сасвим довољно да свако "задовољава своје духовне потребе" сам са собом, али то већ нема никакве везе са нашом вером и православним етосом и своди се на паганизам и спиритуализам.

 

Да закључим, иако сам одговорио опширније него што сам у први мах желео, моја намера била је да нагласим да:

 

- богословље и богослужбени живот не смеју бити у раскораку, они су живи израз наше вере и односа са Богом. Тријадологија је темељ нашег разумевања наше личности и од егзистенцијалног је значаја за човека, посебно данашњег човека отуђеног од заједнице.

- Као што је јединство Божије тријадолошког (односног) карактера и не верујемо у Бога као у изоловану монаду, тако и човек крштењем постаје део Тела Христовог, Цркве као колективне личности кроз коју јединио и имамо заједницу са Богом Оцем у Христу Исусу и Духу Светоме који нас чини Црквом. Ово суштински одређује и наш молитвени однос са Богом.

- Молитва хришћана увек је саборног карактера, а не побожни разговор који се на крају своди на разговор са сопственим помислима. У томе је разлика између православног литургијског етоса и западног пијетизма. 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Архимандрит Сава Јањић]

благословите оче...како сте...можете ли да протумачите причу о талантима...како да распознам талант који ми је Господ даровао,а који треба да умножим...искрено,ово питање ме мучи цео живот и често замишљам ситуацију где могу рећи :"аха,ово је талант који сам добио,и треба да урадим то и то да бих га умножио,да би прославио Господа и био на корист цркви и народу своме"...поздравите братију

 

Много је јако лепих беседа о причи о талантима, посебно код Св. Владике Николаја, о. Јустина и других који су беседили на ову тему и што се, хвала Богу, лако може наћи доступно на интернету. 

Могао бих само да додам да је веома важно да живимо у равнотежи онога што нам је по природи дато и наших могућности. Уколико реално сагледавамо своје природне дарове и исто тако реално живимо у свести о својим могућностима задобићемо оно што се у аскетском животу назива смирењем. Наш највећи проблем јесте или да прецењујемо своје дарове па себе често осуђујемо да не чинимо довољно да их искористимо на славу Божију или обрнуто, да прецењујемо своје способности тако да мислимо да много више можемо да урадимо. У оба случаја живећемо у проблему јер ћемо сматрати да нас други спречавају да остваримо своје способности или, не дао Бог, да нисмо довољно надарени па се од нас тражи више него што можемо да пружимо. 

Наша вредност у Цркви се не мери по количини природних дарова које имамо већ по мери наше жртве и љубави да оно што имамо поделимо и искористимо на корист других. Проблем закопаног таланта јесте проблем себичности и самољубља, када желећи да избегнемо одговорност и жртву за друге једноставно не радимо на својим природним даровима и не користимо их на корист Цркве. Коришћење наших дарова на корист Цркве није неопходно самој Цркви и Богу јер Бог ће увек наћи начина да обезбеди оно што је потребно. Оно је потребно нама да бисмо показали да оно што нам је дато по природи не присвајамо себично за себе већ делимо то са другима и доживљавамо свој живот као живот у заједници. Без тога нема спасења јер, као што горе већ рекох, индивидуалног спасења нема. Спасавамо се кроз друге и са другима тако што се учлањујемо у Тело Христово, Цркву. То не значи само примањем Крштења, које јесте наш улазак у Цркву, већ подвигом, борбом са својом себичношћу и самољубљем, односно трудом како да оне природне дарове благодаћу Духа Светога искористимо за своје ближње. То је суштина тајне љубави и зато онај који има љубави и жртве даће му се у изобиљу, а онај који бежи од одговорности и жртве, себично чувајући и грабећи за себе мислећи да ће тако сачувати оно што му је дато, изгубиће и оно што мисли да има по речима Спаситеља: "Ко има, даће му се, и претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што (мисли да) има (Мт. 13, 12)."

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče Savo,blagoslovite.

Da li mozete da mi objasnite zasto se niko ne saranjuje na Veliki petak,Veliku subotu,Vaskrs ... ?Pokusavala sam da pronadjem neke odgovore na internetu,ali bezuspesno.Nedavno sam cula za slucaj mladica kome su se roditelji upokojili na Veliki petak,ali su sahranjeni posle praznika.Da li ponekad moze da se napravi izuzetak po tom pitanju ?

Unapred hvala na odgovoru.

 

Пракса је да се не сахрањује на Велики Петак због самог празника. Будући да је то већ почетак васкршњих празника сасвим је логично да се по могућности сахрана обави након Васкрса. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Pomaze Bog, mozete li mi odgovoriti da li covjek ako je imao istjecenje u snu i bludni san moze da ide na Svetu Liturgiju i da primi Naforu, i moze li da ode na Liturgiju a da ne primi naforu, ili je to stvar rasudjivanja sa svojim duhovnikom? Hvala Vam

 

Најбоље је да се консултујете са својим исповедником. Он ће најбоље расудити имајући у виду ваш начин живота и духовно стање у коме се налазите.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oprostite sto se mijesam ali mozda Vam ovo moze pomoci:

"Veliku tajnu, koju nam je otkrio Bog o sebi- tajnu Svete Trojice, nas slabi um ne moze primiti u sebe, niti je razumjeti.

Sveti Kiril, slavni ucitelj, starajuci se da objasni tajnu Presvete Trojice, je govorio: " vidite li na nebu krug koji bljesti (sunce) i kako se od njega radja svjetlost i ishodi toplota? Bog Otac, je kao suncani krug, bez pocetka i kraja. Od njega se vecno radja Sin Boziji, kao od sunca svjetlost; i kao sto od sunca sa svjetlosnim zracima ishodi i toplota, tako ishodi i Duh Sveti.

Svako razlikuje posebno i suncani krug, i svjetlost i toplotu (ali to nisu tri sunca)- to je jedno sunce na nebu.

Tako i Sveta Trojica; tri su u Njoj Lica, a Bog je jedan i nerazdeljiv."

Sveti Avgustin govori: "Ti vidis Trojicu, ako vidis ljubav". To znaci, da je tajnu Presvete Trojice prije moguce razumjeti srcem, tj. ljubavlju, nego nasim slabim umom.

 

Да, многи светитељи су покушавали да тајну св. Тројице изразе одређеним примерима који би били лакше разумљиви људима. Наравно, у тим поређењима треба бити опрезан јер је немогуће у природи наћи потпуно адекватнан пример који би у потпуности изражавао ову тајну. Св. Кирило се обраћао Сараценима који као муслимани и данас имају проблем како да разумеју да хришћани верују у Једног Бога и истовремено Св. Тројицу. О овоме сам говорио у претходном одговору. Св. Августин је на себи својствен начин говорио кроз психолошки и субјективни доживљај. Његово теолошко мишљење да је Дух Свети заправо nexus amoris (спона љубави између Оца и Сина) касније је искоришћена као богословски аксиом по коме је учење о исхођењу Духа Светога и од Оца и од Сина (тзв. filioque) дотерано до екстремног става да Дух свети исходи од Оца и Сина као од једног принципа. Августин је био дубок мислилац, али његово богословље, уз најдубље поштовање, далеко заостаје за дубином кападокијских отаца. Касније, у средњем веку, Августинови ставови су дословно злоупотребљени за разна нова учења иако он никада није апсолутизовао своја богословска размишљања (теологумена) као опште обавезно схватање Цркве.

 

Како о Св. Тројици резонује један велики Кападокијац, Св. Григорије Богослов можемо видети, на пример, у његовој Трећој богословској беседи http://goo.gl/XevUwr Овакве беседе данас су већини верника јако компликоване и напорне, али оне су за Цркву од огромног значаја и представљају темељ наше вере, будући да би неисправно схватање Св. Тројице аутоматски повукло и читав низ других аномалија. Свети оци, као на пример поменути Св. Григорије често су на духовит начин одговарали на питања која превазилазе човеков разум: "Кажи ти мени шта је нерођење, па ћу ја рећи шта је рођење и исхођење". У сваком случају, тајну Св. Тројице, која је надумна, можемо познати само у Христу, који нам је једини објавио Оца и који нам је у времену послао Духа Светога да нас учи и помаже да узрастамо у познању тајне. У заједници Тела Христовог, Цркве, живимо свето-тројичном реалношћу, јер је Црква икона Тројичног Бога и тројичног начина постојања који је намењен васцелој твари.

[Архимандрит Сава Јањић]

Pomaze Bog, da li je ispravno stupiti u brak ako je covjek prije njega imao polne odnose? Kakav stav crkva ima prema tome? Izvinite na dosadi.

 

Најбоље би било када би млади људи и жене улазили у брак очувавши своју невиност. Живот у блуду раслабљује човекову личност, чини је теже способном за истинску љубав и жртву и самим тим за озбиљан брак. Будући да живимо у времену када будући супружници већ имају искуства полног живота пре браку, потребно је учинити све да се у браку живи честито уз међусобно поштовање супружника. Тајна брака је велика тајна Цркве, која подразумева озбиљну одговорност и жртву. Отуда је посебно важно да се будући супружници пре уласка у црквени брак упознају и са том одговорношћу и значењем тајне брака ,како се не би догађало, што је, нажалост, данас све чешћи случај, да се црквени бракови раскидају након првих проблема са којима се супружници суочавају.