Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Срђан Шијакињић]

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Оче Саво, који бисте филм или књижевно дело издвојили као дело у коме је посебно лепо или дубоко приказана човекова потрага и чежња за Богом, за Смислом? Неки Ваш лични избор и нешто што бисте препоручили да се погледа/ прочита? Хвала најлепше!

[obi-wan]

televizora nema po manastirima

 

Ima i gde ih ima, ali se gleda samo ono sto zaista treba i kad treba. Ne sve i svasta, i svakako ne uvek.

[Архимандрит Сава Јањић]

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Оче Саво, који бисте филм или књижевно дело издвојили као дело у коме је посебно лепо или дубоко приказана човекова потрага и чежња за Богом, за Смислом? Неки Ваш лични избор и нешто што бисте препоручили да се погледа/ прочита? Хвала најлепше!

 

Укуси су различити, али што се тиче филмске уметности поред православним етосом надахнутих филмова Тарковског (нарочито Сталкера) и Михалкова (нпр. Варљиво сунце), посебно бих издвојио Кополиног Кума, и Мефиста Иштвана Сабоа. То су јако дубока уметничка остварења. Јако су занимљиве филмске обраде Шекспирових комада, нпр. Ричарда трећег са Ианом Мек Келеном или Тита Андроника са Антони Хопкинском. Последњи пад (Der Untergang) сјајним Бруном Ганцом је одлична филмска обрада последњих Хитлерових дана и страшног пада једног тоталитарног режима. Што се тиче књижевности, огроман је избор. Достојевски и Шекспир су за мене два стуба европске књижевности јер су посебно продрли до дубина људске душе. Међутим, не могу, а да се не сетим првог читања Егзиперијевог Малог принца или Селинџеровог Ловца у житу. Ово су само неке од првих мисли које ми долазе. Просто је незахвално правити листу најбољих уметничких дела било у филму, књижевности, музици и др. јер свако уметничко дело поседује своје специфичне квалитете. Неким филмовима и књигама се често враћамо и по неколико пута, као што ми никада није тешко да поново послушам Бахове чудесне Пасије по Матеју и Јовану. 

Неку музику можемо да слушамо у позадини док нешто читамо или једноставно желимо да се релаксирамо. Баха је немогуће тако слулшати. Његова музика има математичко савршенство и њој се приступа као молитви. Без икаквих мисли и представа треба пратити ток музичких тема и њихову разраду. Малерове симфоније, Дворжак, Елгар и бројни други чести су ми сапутници у музичком свету који је био и остао јако важан део моје личности. 

 

Човек носи стваралачки дар као печат лика Божијег и уметничко дело било да је реч о икони, Микеланђеловим незавршеним статуама које покушавају да се ослободе из мермера и изгледају тако савремено или Ван Гоговим чемпресом на пољу чију репродукцију држим у келији и која ми много значи. Уметност је велкики дар, али често и проклетство за оне који се исувише приближе савршенству и као Икар падну опаљених крила са висина неба. Иако се сам нисам бавио уметношћу, иако сам као мали свирао виолину, увек сам се дивио људима који су свет гледали посебним очима и који су осећали ту незадрживу потребу да га проживе и представе као део сопственог искуства. Комуникација са уметничким делом уводи нас у нови свет који је истовремено и фикција и реалност. У уметности се границе раја и пакла тако немилосрдно приближавају и зато је тај свет колико фасцинантан, толико и опасан, посебно уколико му прилазимо без духовног подвига и вере у Христа.

[Архимандрит Сава Јањић]

Ima i gde ih ima, ali se gleda samo ono sto zaista treba i kad treba. Ne sve i svasta, i svakako ne uvek.

 

Саме ствари по себи нису лоше, већ опасност лежи у начину употребе и намери са којом користимо ствари око себе. Данашња технологија, посебно интернет пружају невиђене могућности да дођемо до књига, филмова, документараца, музичких материјала и сл. што је пре неколико година било незамисливо. Деца у најсиромашнијим земљама могу да чују предавања врхунских професора са престижних светских универзитета. То је невиђена демократизација људског знања које је раније било само привилегија богатих и интелектуалне елите. Истовремено, ово обиље информација тражи способност позитивне селекције и на крају се своди на избор. Да ли ћемо направити прави избор зависи од онога шта смо духовно изградили у својој души, од нашег односа према Богу пре и изнад свега. 

 

Традиционални аскетски метод јесте очишћење ума, али очишћење ума од злих мисли, а не претварање ума у табулу разу и свођење себе на ретардирану личност. Знање прожето смирењем и знање које изграђује љубав према ближњем и боље познавање другога и Бога у другоме духовно нас изграђује. Истовремено, нема ништа страшније него када људи ограниченог знања умисле да под видом духовништва или неког другог верског ауторитета могу да олако дају површне оцене других људи, уметности, стваралаштва, науке и свега што најчешће савршено не разумеју, нити покушавају да их разумеју. Мудар човек као пчела сакупља оно што је добро на свим странама и у сваком човеку и у сваком уметничком делу може да види искру Божијег стваралаштва и двига човека да досегне до љубави и свемудрости Божије. За хришћане, посебно младе људе, веома је опасно да се развију у верске фундаменталисте, што је велика опасност посебно за новообраћене ревнитеље. Онај који истински напредује у духовном животу, и самим тим у знању, јер врхунац знања јесте познање Бога благодаћу Божијом и кроз себе и кроз друге, не осуђује олако, не мрзи, не презире оно што је другачије од њега и што не може да разуме. Он воли човека и у паду његовом. У посрнулом човеку он види Христа који страда и опет грли и воли своје створење. Нажалост, врло често испод верски искључивих и радикалних ставова крије се неваспитање и недостатак основне културе, а по правилу увек одусуство аутентичног духовног живота. 

 

Свети оци нису били такви. Многи од њих су познавали античке класике, философе, посматрали су свет око себе и читали дела тадашњих научника, поштовали су древну уметност и уносили су у њу хришћански смисао. Читава хришћанска култура јесте покушај да се духовно осмисли све оно што је до тада створено и учињено у људској цивилизацији. Да није тако не бисмо имали ни предивних цркава, икона, фресака, чудесно лепе имнографије и сл. Наравно, не треба заборавити да највиши степен знања надилази сваки разум и постиже се љубављу. Онај који зна Бога, он га види у свакој травки, у сваком живом створењу, види његове предвечне логосе и радује се свом створитељу. Он га види и у себи и поред свих наших падова и провалија наше душе, видимо га и дивимо се чудесном устројству човека који је створен по лику Божијем. Цела творевина је симфонија Божије љубави, али док год живимо себично, с презиром према ближњим, са одсуством заједнице са онима око нас та Божија творевина није чудо већ бреме и мука, нешто страно чега се плашимо и не разумемо. Читава творевина је у сталној динамици и преображају и свој коначни смисао и циљ добиће тек у пуноћи Царства небеског које сада само делимично и по мери своје љубави према Богу препознајемо и наслућујемо.

[deda]

Оче Саво, занима ме Ваше мишљење о једном мом предлогу. Шта мислите о томе да (неки) наши епископи отворе профиле на друштвеној мрежи Твитер?

Руски патријарх је, скоро, отворио профил, како ми се чини, на њиховој др.мрежи ВК. На ФБ-у неке наше епархије већ имају своје профиле. На Твитеру, колико сам видео, крушевачка и ништа, такође, имају профил. Оно што ја мислим јесте присуство наших црквених великодостојника на овој мрежи.

 

Мало шире о овоме сам писао на

 

https://www.pouke.org/forum/topic/39347-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%80%D1%83/

 

 

 

Узгред, свака част за избор филма "Кум". Увек сам говорио да је то најбољи филм и да сваки верник, пре свега, треба да погледа овај филм и извуче поуке.

 

Свако добро, оче и унапред хвала.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, занима ме Ваше мишљење о једном мом предлогу. Шта мислите о томе да (неки) наши епископи отворе профиле на друштвеној мрежи Твитер?

Руски патријарх је, скоро, отворио профил, како ми се чини, на њиховој др.мрежи ВК. На ФБ-у неке наше епархије већ имају своје профиле. На Твитеру, колико сам видео, крушевачка и ништа, такође, имају профил. Оно што ја мислим јесте присуство наших црквених великодостојника на овој мрежи.

 

Мало шире о овоме сам писао на

 

https://www.pouke.org/forum/topic/39347-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%80%D1%83/

 

Узгред, свака част за избор филма "Кум". Увек сам говорио да је то најбољи филм и да сваки верник, пре свега, треба да погледа овај филм и извуче поуке.

 

Свако добро, оче и унапред хвала.

 

Веома је занимљив ваш текст. Живимо у времену електронске комуникације и од више свештеника сам чуо да све чешће обавештавају своје парохијане о разним парохијским догађајима, акцијама и сл. преко фејсбука или твитера. Комуникација са јавношћу данас је право умеће и требало би да се озбиљније проучава као посебан предмет на богословским школама. То није неки луксуз или разбибрига данашњег времена већ питање које дубоко задире у питање наше мисије у свету. Православна Црква не сме да се изолује и затвара у неке уске националне, културне, локалне оквире. Морамо да будемо што више присутни у свету јер смо и позвани да сведочимо Христову истину. 

 

Конкретно твитер је врло моћно средство комуникације и довољно је некада послати једну икону или линк са неким видеом материјалом да омогућимо људима који можда врло мало знају о нашој Цркви да сазнају више, да се заинтересују. За многе је данас интернет једно од првих средстава преко којих долазе до разних сазнања, укључујући и питања вере. Отуда и значај оваквог форума у коме се отворено разговара. Поруке на твитеру не морају бити само везане за духовне теме, већ и за одређене друштвене и културне догађаје. Стално постирање цитата из Св. Писма или поука није довољно. Важно је младим људима помоћи да схвата на који начин учење наше Цркве може да им помогне да боље разумеју живот и свет у коме живе. Наравно, разуме се да друштвене мреже не могу да замене живу комуникацију и изнад свега не могу да замене евхаристију. Комуникација преко интернета заправо треба управо да буде у функцији изградње заједнице и евхаристијског духа тако што ће људе коначно окупити као конкретну заједницу у Св. Евхаристији. 

 

Посебно је важно да комуникација буде интерактивна, да људи могу да комуницирају са својим пастирима, које често због удаљености или због великих обавеза нису у могућности да лично боље упознају и са њима поразговарају. Некада је довољно и пар речи пажње и то много значи. 

 

У Римокатоличкој цркви се већ доста развио овај вид комуникације, посебно захваљујући садашњем папи који је човек комуникације и врло је непосредан. Лично нисам уверен да ће његов пример кој је за похвалу суштински решити многе проблеме са којима се римокатоличка црква суочава, али јако је лепо видети колико једноставност у понашању и непосредност у конатку помаже да хришћани осете да вера у Господа треба да буде део њиховог живота, а не нешто што је удаљено од њих и свакодневних проблема. У Православној Цркви имамо такође, посебно у великим Епархијама у дијаспори ситуацију где људи живе просторно удаљено једни од других и виђају се само недељом. Живи контакт са Епископом и свештеником може бити веома значајан у јачању заједнице и преко друштвених мрежа. 

 

Понављам, један од најважнијих узрока све јаче секуларизације и одступања људи од Цркве јесте чињеница да многи виде непремостив јаз између клира, црквене јерархије и организације наше Цркве, црквеног учења и свакодневног живота верника. Што због све јаче пропаганде анти-црквених медија који шире сензационалистичке и често непроверене информације, што због опште духовне раслабљености у времену у коме живимо људи Цркву доживљавају као неку институцију клирика која с времена на време шаље саопштења у јавност и чији се живот чини потпуно одвојеним од живота верника. У овом контексту посебно од користи може бити хуманитарни рад јер се кроз хуманитарне акције помоћи сиромашним и болесним развија осећај солидарности и међусобне повезаности. Младе треба подстицати на волонтерску активност, а парохије би требало да заживе активније као велике породице које суштински повезују своје чланове. Ако се само недељом и празником састајемо и можда попијемо заједно кафу и разменимо најновије приче о политици и "црквеним вестима" парохијски живот практично се гаси. Важно је да се људи подстакну да и након литургије наставе литургијски однос једни са другима и да живље осете да смо као парохија - епархија, односно Црква Божија живо тело у коме смо као удови Тела Христовог егзистенцијално повезани и упућени једни на друге. Савремена технологија ту може да помогне али само као једно од средстава које олакшава и унапређује комуникацију између пастира и верника. У том смислу слажем се да би сви они пастири који имају могућности и афинитета за овакву врсту комуникације трбало да буду активнији и да и на тај начин покажу бригу за своју паству, али и отвореност за дијалог са свима осталима који још траже свој пут.

 

Додао бих још да овај вид комуникације не треба ограничити на твитер. Фејсбук је јако користан у том погледу, свештеници могу да имају своје блогове, а форум као што је овај наш је пример како људи могу да размењују своје мисли. Притом, наравно, треба водити рачуна да се као хришћани одговорно и понашамо на интернету и да своје ставове износимо конструктивно, с поштовањем другога, а не провокативно и увредљиво. Мало хумора никада није лоша ствар, али морамо најпре научити да се нашалимо некада и на свој рачун, а не само на туђи 

[deda]

Оче Саво,

Пре свега, да Вам се захвалим на одговору, који је веома детаљан и, наравно, искрен.

Са Вама се апсолутно слажем, посебно око оног дела о важности непосредне интеракције.

Глупо би било да ја сад нешто ту додам.

И сам сам на Твитеру пар година (наравно, на ФБ много дуже) и свестан сам значаја исто. Наравно, Ви то још боље знате, што као духовник а што као твитераш

 

Ових дана шаљем мејлове разним епархијама са својим скромним предлогом (рашко-призренска, аустријско-швајцарска, загребачко-љубљанска, нишка, захумско-херцеговачка...) Можда звучи глупо или како већ, али сам уверен у оно што предлажем.

 

 

Узгред, да напоменем за оне који већ имају твитер, данас сам управо сазнао да епископ стобијски, Давид, има свој твитер налог. 

 

 

Ето, Ви, оче Саво, можда можете да утичете на Преосвећеног владику Теодосија, да реактивира свој налог. Видех данас да има налог, али није активан 2 године. Колико знам, он је и председавајући Мисионарског одељења СПЦ.

 

 

Још једном, хвала Вам.

[Архимандрит Сава Јањић]

 

 

 

''Поменута богословска теорија, (=евхаристијско богословље) као својеврсна христолошко-еклисиолошка јерес, у основи је христоборна, будући да уместо Христа, као онтолошку и богословску основу Цркве, поставља Свету литургију, пренебрегавајући основну јеванђелску и историјску истину о томе да је Евхаристију установио управо Сâм Христос, а не обрнуто. Ова теорија је неправославни нанос у богословској и светоотачкој мисли Цркве Божје и представља плод негативног културног и научног утицаја расхристовљеног Запада, где је та богословска измишљотина и настала...''

 

(Из Посланице са ''Молитвеног црквено-народног сабора'' у Лозници, г. Марка Радосављевића и дружине, код Чачка 2015. године. Потписници су ''Епископ Артемије и хороепископ Николај'')

 

Цела тзв. "посланица"

 

http://eparhija-prizren.org/component/content/article/1366-poslanica-sa-molitvenog-crkvenonarodnog-sabora-2015-loznica-cacak.html

 

 

У круговима поменуте секте Марка Радосављевића, Негослава Николића и одбеглог Дејана Виловског Литургија се доживљава као својеврсно средство за добијање снаге у подвигу. Читав смисао спасења човека они виде у "удовољавању Господу" подвизима (слично римокатоличкој пракси коју толико осуђују) и "вербалом правоверју" уз острашћену нетрпељивост према Цркви, која је за њих сва, авај, отишла у јерес, па никога не признају нити их ико признаје. Истовремено, с друге стране, они у својој квази-ревности отворено крше бројне каноне Цркве, па тако, донедавни одбегли монах (уз то некдашњи доктор теологије) који се облачио као епископ, рачињеног клирика и монаха поставља за свог "хороепископа", извргавајући руглу целокупно православно предање, о коме са толико жара проповеда.

 

За њих као да не постоји сазнање да управо на евхаристијској заједници оних који у Цркви приносе дарове и који се освећеним даровима - самим Христом - причешћују темељимо и потврђујемо нашу заједницу у Господу. Свето причешће за ове и овакве увек је било нека врста духовног "витаминског напитка" у циљу бољег подвизавања и веће лојалности своме непогрешивом гуруу, који је њихова основна сотириолошка категорија и једина веза са Богом. Литургија је код њих увек свођена на само једну од дневних служби, па је причешће често препуштано тренутном расположењу, како се коме прохте. Управо је ово одсуство разумевања Цркве, које се развило у отворену еклисиолошку и христолошку јерес, ову групу духовно залуталих људи, наше трагичне бивше сабраће, довело прво до раскола, а потом их коначно извело из спасоносног наручја Цркве на беспућа једне религиозне идеологије "Артемизма". 

 

Колико год је њихово одвајање од Цркве трагично за њих и за нас који их још воле и жале као бившу сабраћу, толико је ипак добро и корисно за Цркву јер барем не ометају изнутра нашу Цркву и већ су се развили у класичну секту, која ће пре или касније морати да се и званично региструје као таква да би правно могла да делује. Расколи и јереси у Цркви увек су  били показатељи здравог духа у Цркви, која је стално чекајући покајање заблуделих, само констатовала чињеницу да су се појединци сами својевољно одвојили од заједнице у Христу и утемељили је на својој религиозној идеологији, увек тако неодољиво везаној за своје "непогрешиве" осниваче и вође, по којима је и добијала своје име.

[Архимандрит Сава Јањић]

Poštovani o. Savo, znam da sam se svima popeo na glavu sa pitanjima o Paklu, ali moram da pitam kako da razumem ovaj deo teksta, jer se nikako ne uklapa u ono što sam do sada razumeo čitajući vaše odgovore:

 

 

https://www.pouke.org/forum/topic/39372-%D0%B7%D0%B1%D0%BE%D0%B3-%D1%87%D0%B5%D0%B3%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B0-%D0%B1%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%98%D1%83-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%BD%D0%B0/

 

Морам да признам да први пут чујем за ову причу и веома је важно имати у виду да се у књигама које се данас штампају, али и у бројним текстовима на интернету, појављују непроверене приче и сведочанства светитеља. Нажалост, многе књиге о светитељима пишу нека од њихових духовних чада и књиге немају ни благослов надлежног Епископа, што би било важно као потврда аутентичности онога што се у тим духовним књигама налази. Често се многе изреке светих људи узимају ван контекста. 

 

Грех код деце је веома комплексно питање које великим делом улази и у питање психологије детета. Дете није у потпуности зрело људско биће и као такво нема ни могућност да сасвим слободно изрази своју вољу. Дете узраста психолошки и духовно као што је и сам Господ као дете узрастао, вероватно учећи по својој људској природи прве кораке и речи од своје Пресвете Мајке (о чуда, Сам оваплоћени Логос учи речи, учи да хода). Апостол Лука нам о томе говори у Лк. 2.53: "И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи." У Божијем домостроју спасења све је у динамици, и чак и човек у овом животу не остварује себе у потпуности као личност до свеопштег Васкрсења када ће бити у потпуности оцелотворен (што је и право значење речи спасења) у Христу Спаситељу. Ипак у овом животу правимо кључни избор на који начин ћемо вечно постојати, у радости или у патњи. Узрастање у љубави Божијој се не зауставља ни у Царству небеском већ се бескрајно наставља.

 

Иако неки саветују да се деца исповедају од раних година, мислим да ту не треба претеривати и стварати код деце осећај кривице јер се обично то касније враћа у виду отпадања од Цркве и вере. Ту посебно греше родитељи који пред децу уместо сопственог примера кротости, љубави и смирења постављају моралистичке захтеве и прете Божијом казном, паклом и слично. Оваква "педагогија" готово по правилу дете одбија и од Бога и Цркве, при чему, наравно, највећу одговорност носе сами родитељи. 

 

Страсти које се постепено развијају код детета су део пале наше људске природе, али оне постају грех у правом смислу речи када се психофизички дете развије у зрелу личност која може да направи избор између добра и зла. Имамо такође и случајеве ментално болесних особа које чине разне страшне ствари, али то није грех јер је реч о болести која на известан начин ограничава човекову слободну вољу. Бог увек гледа у срце човека и намеру, а срце човека је једино познато Богу, тако да је најсигурнији пут да исхитрено не доносимо закључке о тим питањима и питања суда Божијег, ко ће бити у рају или у паклу, препустимо самом Човекољубивом Господу. Често кажем, хвала Богу да ће он судити свету, јер ако би то било препуштено нама људима, ко би се спасао

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво,

Пре свега, да Вам се захвалим на одговору, који је веома детаљан и, наравно, искрен.

Са Вама се апсолутно слажем, посебно око оног дела о важности непосредне интеракције.

Глупо би било да ја сад нешто ту додам.

И сам сам на Твитеру пар година (наравно, на ФБ много дуже) и свестан сам значаја исто. Наравно, Ви то још боље знате, што као духовник а што као твитераш

 

Ових дана шаљем мејлове разним епархијама са својим скромним предлогом (рашко-призренска, аустријско-швајцарска, загребачко-љубљанска, нишка, захумско-херцеговачка...) Можда звучи глупо или како већ, али сам уверен у оно што предлажем.

 

 

Узгред, да напоменем за оне који већ имају твитер, данас сам управо сазнао да епископ стобијски, Давид, има свој твитер налог. 

 

 

Ето, Ви, оче Саво, можда можете да утичете на Преосвећеног владику Теодосија, да реактивира свој налог. Видех данас да има налог, али није активан 2 године. Колико знам, он је и председавајући Мисионарског одељења СПЦ.

 

 

Још једном, хвала Вам.

 

Дубоко сам уверен да ће рад на друштвеним мрежама све више постајати део наше црквене свакодневнице. Владика Давид Стобијски је већ активан на твитеру и то је јако добро. Лично га познајем и дубоко ценим. Мислим да има још Епископа и парохијских свештеника који раде на том плану и разумеју значај савремене технологије и све јачег утицаја друштвених мрежа на јавност. На фејсбуку је Црква много више присутнија. Врло често имамо проблем времена. Владика Теодосије има јако много обавеза као епархијски Архијереј, ректор Призренске богословије и као члан Св. Арх. Синода. Од обавеза зависи много колико човек може да се посвети и овом начину рада. 

 

Твитови су заправо мале поруке које не могу да отворе озбиљнији дијалог, али могу да упуте на неке линкове, а пажљивим избором фотографија и текста у порукама ствара се једна шира слика онога што желимо да кажемо и на који начин желимо да представимо нашу Цркву. Ми смо у Дечанима још од средине деведесетих почели да радимо преко мејлова са утицајнијим новинарима и политичарима преносећи им своју перспективу збивања на КиМ, што је значајно допринело да се глас Цркве јаче чује у том смутном времену. И данас имам један број утицајнијих људи који ме прате и знам да их интересује наше разумевање најновијих збивања јер на крају и сами лично дођу у посету и разговарају са нама. Будући да смо на КиМ не можемо у потпуности да пренебрегнемо и текућа збивања иако се лично трудим да избегнем дневно-политички и сензационалистички приступ и покушавам да артикулишем поруке у позитивном и конструктивном смислу, што је много ефикасније него да шаљемо неодмерене поруке и кукумавчимо. То једноставно није у духу наше вере и делује по правилу контрапродуктивно.

[Архимандрит Сава Јањић]

Сматрам да је добро да и овде пренесем коментар са дискусије о најновијем "црквено народном сабору" секте Артемијеваца.

 

 

Еклисиолошка јерес следствено носи још и тријадолошке јереси попут оних одавнина.

 

Заправо цео случај око бившег Епископа Артемија почео је као еклисиолошки проблем. Наиме код њега и оних око њега, постојало је уверење да Епархија не зависи од осталих Епархија, иако је део помесне Цркве. Епархија јесте Црква Божија и светотајински она има светотајинску пуноћу, као заједница окупљена око свог Епископа. Међутим, још од самих почетака развоја митрополитанског система, тј. повезивања Епархија у  административним областима тадашње Римске империје, имамо врло јасну праксу да Епископи који припадају одређеној области морају бити у сагланости са првим, односно Митрополитом или Архиепископом. Касније се овај систем развио у правцу пентархије, пет православних Патријаршија. У 34. апостолском канону се врло јасно дефинише јединство Цркве на помесном нивоу.

 

Правило 34: Епископи свакога народа треба да познају првога од њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимљу без његовога знања, него сваки нека предузимље само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни онај први Eпископ нека не чини ништа без знања свију осталих Eпископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух.

 

У случају бившег Епископа и монаха Артемија, а сада од Цркве одлученог Марка Радосављевића, постојала је јасна намера да се Епархија Рашко-призренска промовише као својеврсна аутокефална Епархија. Он се није само противио одлукама Синода (позната је његова изјава у медијима: Ја нисам службеник Синода) већ и одлукама Архијерејског Сабора којим председава Патријарх српски. Истовремено, простор Косова и Метохије није само простор који покрива једна Епархија, већ имамо и ставропигијални Пећки манастир, који припада Архиепископу Пећком. Бивши Владика је КиМ третирао као своју неприкосновену територију постављајући се пред народом и међународним представницима као својеврсни етнарх. Архијерејска власт није доживљавана као одговорност пред сабором Архијереја који су му поверили управљање Епархијом, као слично као што је у древном Риму постојало право vitae necisque (pater familias је имао право живота и смрти над својим члановима породице). Слично је и са неким од Епископа у историји Цркве који нису схватили да први значи бити први у служењу, а не, као у овом примеру, да се спречава обнова храмова само зато што то он није хтео јер новац за обнову се не би уплаћивао директно на Епархију. Овде већ имамо проширење еклисиолошких заблуда на простор економије и додатни псевдо-месијански проблем. Ако човек верује да је од Бога позван да спасе неки народ или земљу, онда је све дозвољено, па чак и отворено кршење економских правила пословања које регулише конкретно код нас Устав СПЦ. Зато је управо на овим основама покренута канонска одговорност, не само због финансија, већ пре свега због еклисиолошке заблуде и опасности да једна Епархија отплови путем раскола и за собом повуче цео народ и свештенство. 

 

Ово није ни први ни последњи пут у историји Цркве где видимо да погрешни еклисиолошки и догматски ставови доводе до раскола, а једно одступање доводи до читавог низа других, што је у конкретном случају кулминирало постављањем назови хороепископа. Секта Артемијеваца под сваку цену жели да задржи своје уверење да су управо они СПЦ, а да су сви остали у заблуди. Зато су одбации позиве сличних секти као што су Акакијевци и други тзв. Старокалендарци да са њима уђу у заједницу и да постављају нове ”епископе”. Зато су изабрали идеју хороепископа које поставља само један, у овом случају рашчињени Епископ, доскорашњи монах. Треба напоменути да су хороепископи до 3. века постављани од стране Епископа са пуним епископским правима у руралним просторима око већих градова у којима су седели митрополити (отуда и њихов назив), а после је Анкирским сабором 313. године регулисано да хороепископи не смеју да рукополажу клирике. Сардички сабор 343.г. налаже да се они ни не постављају где год могу да се поставе презвитери, па је ова пракса постепено нестала у овој форми у нашој Цркви. Одлуке сабора су очигледно показатељ злоупотреба. Данас, ако и имамо примере хороепископа (нпр. у Кипарској Архиепископији) они су ништа друго до помоћни епископи тј. викарни епископи, који се постављају одлукама помесних Архијерејских Сабора, а не појединачно од стране једног епархијског Архијереја, поготово не од рашчињеног кога by the way нико не признаје у целој православној васељени. Ово само показује како је идеја аутокефалне епархије доведена до свог логичног степена развоја, претварања у својеврсну квази-помесну цркву. Следећи развој који предвиђам јесте да ће г. Радосављевић извргавајући лакрдији древну праксу постављања хороепископа, ”иштанцовати” још неколико митроносаца и направити свој ”Сабор” а себе начинити неком врстом квази-патријарха. То је већ познат пут грчких старокалендараца, посебно оних који су у недостатку апостоског прејемства, изналазили начине како да постављају нове ”епископе” и продужују наставак свог раскола, односно, већ јасно формиране еклисиолошке јереси. По овој логици Радосављевић ће Негославу дати право да врши "рукоположења" или ће морати да ступе у заједницу са сличном сектом и обезбеде наставак своје заблуде. Једна трагична грешка и логичка бесмислица рађа другу и тако низом, толико пута већ виђено, док не постане традиција која ће се учвршћивати радом на развоју култа зачетника секте након његовог одласка из овог света (дај Боже да не буде тако и да се покаје и врати Цркви).

 

У Цркви је све у међузависности и ми као клирици само смо задужени за своје црквене заједнице које су нам поверене. Проблем настаје када се власт схвати као апсолутна власт која не произилази из литургијског контекста заједнице у председавања у љубави, које помиње Св. Иринеј Лионски, а тај проблем посебно се развио у Западној цркви на већ свима познат начин. Чим било која функција у Цркви изађе из овог литургијског и еклисиолошког контекста постоји могућност новог раскола и отпадања од Цркве. Управо саборни карактер Цркве и свега што у Цркви бива даје најбољу заштиту од оваквих аномалија, и управо све аномалије настају када се разбије дух саборности и заједнице, који опет почива пре свега на здравој литургијској свести и начину живота.

 

Наравно, еклисиолошки проблеми аутоматски су и тридадолошки јер је еклисиологија, барем по мишљењу доброг дела богослова, заснована као и све на тријадологији. Као што од Оца и Син и Дух Свети добијају божанску природу, један по вечном рађању, а други по вечном исхођењу, тако и у Цркви на нивоу Епархије и Помесне Цркве имамо Епископа или Првоначалника помесне Цркве. Тренутно је питање врло озбиљних дискусија да ли се овај принцип односи на универзални ниво Цркве, али то је друга и много озбиљнија тема. У нашем примеру "Артемијеваца", погрешна еклисиологија је довела и до погрешног разумевања осталих црквених учења, конкретно Христологије и самим тим Литургије, о чему сам говорио у претходном одговору.

[Milan Nikolic]

Везано за све актуелне приче, питао бих вас, оче Саво, да ли смо ми генерација која, заправо, припрема и можда доживи следећи Васељенски Сабор? Знамо да су васељенски Сабори били првенствено ради успостављања, тачније враћања јединства Цркве - у том контексту, питао бих вас, која су по вама суштинска (теолошка) питања на релацији Православља са Католицима, и исто тако са Оријанталним Црквама?

[w.a.mozart]

Често кажем, хвала Богу да ће он судити свету, јер ако би то било препуштено нама људима, ко би се спасао

 

My lord, I will use them according to their desert. (II.ii.516)

 

 

God's bodykins, man, much better! Use every
man after his desert, and who shall 'scape whipping? Use them after your own honour and dignity. The less they deserve, the more merit is in your bounty. (II.ii.518-521)

 

)

[Архимандрит Сава Јањић]

Везано за све актуелне приче, питао бих вас, оче Саво, да ли смо ми генерација која, заправо, припрема и можда доживи следећи Васељенски Сабор? Знамо да су васељенски Сабори били првенствено ради успостављања, тачније враћања јединства Цркве - у том контексту, питао бих вас, која су по вама суштинска (теолошка) питања на релацији Православља са Католицима, и исто тако са Оријанталним Црквама?

 

Ово је веома озбиљна тема и могу једино да поделим са вама и осталим читаоцима форума неке од идеја које ми долазе на памет. Већ се редовно одвијају предсаборске седнице на којима се договара дневни ред, а недавно смо имали прилику да на Богословском факултету чујемо Митрополита Амфилохија који је говорио о свом виђењу припрема за Велики Сабор. http://www.pravoslavie.ru/srpska/79572.htm

 

Не бих да понављам Митрополита, који је веома лепо објаснио више тема, али бих волео да и сам поновим његов став колико су еклисиолошке теме заправо суштински важне теме у времену у коме живимо. Сабори су увек одржавани у историји Цркве и никада нису ни престали да се одржавају. Међутим, у одређеном периоду, од 325. до 787. одржано је Седам Великих Сабора које називамо Васељенским и на којима су утврђена важна учења Цркве посебно везана за питања тријадологије и христологије. Сви сабори који су претендовали да буду Васељенски нису остали забележени као Васељенски, као што је на пример случај са Сабором у Ефесу 443 који је познат као Разбојнички (Σύνοδος ληστρική). На том сабору су превладали монофизити и неправедно је осуђен Св. Флавијан константинопољски, па се овај сабор с правом не сматра ни православним, а још мање Васељенским. И иконоборци су 754 у Јерији имали сабор који је назван Васељенским, али с обзиром да је промовисао јеретичка учења није остао прихваћен од стране Цркве и поништен је Седмим Сабором 787 у Никеји. Дакле, веома је важна рецепција (прихватање) сабора од стране пуноноће православне Цркве. Још неки од критерија за Васељенски сабор били су да их сазива хришћански владар (Ромејски василевс) и да се сабирају Епископи из целе Васељене (што је за Други, Цариградски само делимично тачно јер су у њему учестовали само источни Епископи и Рим чак није признао неке одредбе). Такође имамо и Исихастичке саборе из 1341 и 1351. који се могу посматрати као једна целина и који су веома важни за нашу Цркву, али западни део хришћанског света већ се био одвојио и наставио са својим тзв. Васељенским саборима, па се Паламитски сабори технички не називају Васељенским, иако су по значају и тематици веома важни за разумевање односа Бога и творевине и могућности човека да оствари непосредо сједињење са Богом. Ствар је дакле врло комплексна. И зато се овај предстојећи Сабор, чије се одржавање планира 2016. назива за сада само Великим из више разлога. 

 

Подвукао бих Митрополитов став да се сабори до сада нису бавили суштински екслисиолошким проблемима, а већина проблема са којима се Црква суочава од 8. века до данас су управо еклисиолошки. Зато би предстојећи Сабор требало да се позабави пре свега питањима православне еклисиологије у времену у коме већина хришћана на свету данас нису православни и односом Цркве према њима. Не мали значај има функционисање Цркве на просторима које данас називамо дијаспором и где већ имамо генерације православних који су тамо рођени. Тренутна ситуација са јурисдикцијама у дијаспори је јако конфузна и, како ствари стоје, већина неслагања се креће око питања како да се успостави редовна територијална црквена структура која не би зависила од етничког порекла и језика.

 

Веома важан али и контроверзан моментат јесте питање првенства у Цркви јер се јединство Цркве увек темељило на јасним принципима. Према мишљењу Митрополита Пергамског, као што се јединство Епархије огледа у личности Епископа и Помесне Цркве у личности Патријарха или Архиепископа, тако и на универзалном нивоу треба да постоји примат који не би био само формалног карактера. Митрополит Пергамски свој став заснива на тријадологији и монархији Оца из кога као начала (ἀρχή) божанску природу вечно имају Син по рађању, а Дух Свети по исхођењу. Отуда је римокатоличко учење filioque директна контрадикција православној традицији. По нашем учењу Бог је један зато што је пре и изнад свега Отац један, а не само зато што све три божанске ипостаси имају исту божанску природу (што је наглашеније као принцип јединства у западној теологији). По тој логици, јединство на свим нивоима Цркве - локалном, помесном и универзалном треба да буде личносно, али истовремено и саборно, првенство на свим нивоима у православној традицији почива на саборности (имамо епарх. савете и управне одборе, архијерејске саборе и синоде, па самим тим првенство на универзалном нивоу происходи из саборности и пуноће васељенске Цркве и служи управо утврђењу овог јединства.  Московска Патријаршија, међутим, има другачије виђење овог питања и оно је посебно јасно изнео Митрополит Иларион Волоколамски 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Katolici/Alfejev_SabornostPrimat.htm Имам утисак да у СЦП постоји више разумевања за овај став него ли за онај Митрополита Пергамског, барем судећи по оценама Митроп. Амфилохија на поменутом предавању на Богословском факултету. Оба става су, у сваком случају, утемељена на богословским поставкама и потребан је дијалог да би се ово питање јасније разумело. Такође треба раздвојити првенство које произилази из историјског развоја Цркве и првенство као екслисиолошки принцип на коме почива литургијско јединство Цркве. То нису неопходно два идентична питања. Цариград је добио првенство као некадашња престоница и најјача Црква, што би сада по некој логици могло да припадне Москви, али ипак Московска Патријаршија је тек пета по части. И сами знамо како је Цариград постепено као царски град преузимао првенство од старијих апостолских седишта. Рим је имао првенство по православном схватању као прва престоница Римског Царства где су скончали и првоврховни Апостоли, али не по неком богомданом праву Апостола Петра који је претходно утврдио цркву у Антиохији. Разни су приступи и све је то изазивало бројне контроверзе у историји што нам је познато из историје Васељенских сабора.

 

Питање првенства у Цркви је једно од кључних у наше време јер од његовог разумевања зависи начин решавања ситуације у дијаспори и однос према неправославним хришћанима. Приговор руском ставу од стране Васељенске Патријаршије јесте да саборност без јасно дефинисаног примата и могућности да се "први међу једнакима" активније ангажује у решавању неких питања у православној васељени тешко може да дође и до решавања било каквих питања. Постоји забринутост да се у свету Православна Црква не доживљава као једна Црква, већ као својеврсан комонвелт Цркава које често имају различите приступе, користе различите језике и обичаје, што ствара одређену конфузију на пољу мисије и решавања ситуације у дијаспори. С друге стране, Московска Патријаршија и неке друге помесне Цркве имају став да у јачању улоге првог по части, а то је Васељенски Патријарх, постоји опасност својеврсног "неопапизма". Ова размимоилажења ставова, Москве и Цариграда се одражавају и на дијалог Православне са Римокатоличком Црквом јер РКЦ има своју визију евентуалног помирења Истока и Запада тако што би једни и други задржали своју организацију и традицију, с тим да би на Западу примат задржао папа и то у складу са њиховом досадашњом традицијом, док би на Истоку примат имао Цариградски Патријарх, наравно, у контексту традиције Православне Цркве. У разговору са једним римокатоликом теологом поставио сам питање колико би таква визија јединства без улажења у суштинске проблеме и разлике и њиховог решавања била заправо више нека врста мирне коегзистенције, него органског јединства. Нисам добио јасан одговор, морам да кажем. Јединство Цркве никада није значило униформност, што је проблем у разумевању овог проблема код многих православних данас. Unity is not uniformity. Чак и поред знатних разлика све до 11 века па тј. 1054. г. или чак и до почетка 13 ако узмемо 1204 као коначну годину раскида није се губила идеја јединствене хришћанске васељене. Конгарова књига "После 900 година" покушај је да се са римокатоличке стране разјасне сви фактори који су довели до раскида јединства и чак губитка саме потреба за међусобним јединством.

 

У сваком случају, дијалог је јако важан и од њега не треба бежати. Само је важно да се ставови јасно утемеље на Св. Предању Цркве и коначно све усклади са ситуацијом која данас постоји у свету. Црква на Великом или Васељенском сабору, како се он год на крају звао, и где год био одржан (или у Цариграду, Солуну или Москви) треба да се одреди према бројним питањима данашњег света, посебно везаним за биоетику и другим контроверзним питањима данашњице. Где су границе? Колико и како Црква треба да приђе савременом човеку, а да не изгуби своју душу, а истовремено остане живо присутна у свету који све више бива секуларизован. Многе ствари су се промениле у врло кратком времену. Много је и дисциплинарних питања, питања литургијске праксе, календара (о чему сам раније говорио наглашавајући колико се то питање одржава на литургијско јединство), питања поста и места аскезе, монашке традиције у Цркви данас итд. Све је то јако занимљиво и морамо сви много да се молимо Богу да најпре ми православни заузмемо јасне ставове чврсто утемељене на Св. Предању, а да истовремено нађемо начина да отворимо пут интензивнијем (свакако не екуменски-фестивалском) дијалогу са неправославнима, како са оријенталним хришћанима, тако са Римокатолицима и протестантским заједницама. 

 

Изнад свега Црква мора да покаже на предстојећем Сабору да је хришћанска вера и те како важна савременом човеку и да ризница православног Предања поседује све што је потребно данашњем човеку да реши своје проблеме и конструктивно оствари свој живот у заједници са другима. Језик Цркве је притом веома важан, јер Црква се не обраћа само својим чадима, већ упућује поруке и другима који нису у заједници са Њом. Језик мора бити такав да људи који нису упознати са нашим предањем разумеју поруку Христове љубави у данашњем времену и науче како да је примене. У противном, ако се свему овоме не посвети довољно пажње постоји опасност да Велики Сабор буде само један од Сабора који неће решити бројна питања него чак може да отвори и нове несугласице, што би било јако опасно. Такође није искључена ни могућност да се одлука о одржавању сабора суспендује још на неко време. Отуда је предсаборска активност архијереја из више Помесних Царкава јако важна. Тема је очигледно неисцрпна, али ово су само нека од размишљања која опет отварају читав низ нових питања.

[Архимандрит Сава Јањић]

My lord, I will use them according to their desert. (II.ii.516)

 

 

God's bodykins, man, much better! Use every

man after his desert, and who shall 'scape whipping? Use them after your own honour and dignity. The less they deserve, the more merit is in your bounty. (II.ii.518-521)

 

)

 

Да Шекспир крије одговоре на многа животна питања. Хвала на напомени!

 

За оне који се не сналазе са енглеским ево и брзи превод разговора Полонија и Хамлета.

 

Полоније:

Господару, даћу им све што заслужују

 

Хамлет:

За име Бога, човече, дај им више од тога! Ако свакоме платиш оно што заслужује да ли ће ико избећи казну? Користи их по сопственој части и достојанству. Што мање заслужују, више ће осећати обавезу према твојој великодушности. Поведи их унутра.