Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Guest]

Оче Саво,

 

Видех слике са састанка мисионарског одељења наше Цркве. 

 

Можете ли да нам кажете неку реч о томе? О чему се ту ради? Шта су циљеви? Да ли мирјани могу да помогну?

[Архимандрит Сава Јањић]

Mozda je ovo pitanje vec bilo postavljano ali postavicu ga ja jos jednom. Kakav je odnos Pravoslavlja prema teoriji evolucije? Evolucija koja se desava spontano milionima godina kroz kopiske greske u DNA? I da li u Svetom pismu i delima Sv otaca mozemo da nadjemo nesto zasta bismo mogli da kazemo da se poklapa sa TE?

 

 Колико се сећам, већ је било говора о односу Православља према еволуцији и наравно постоје различити ставови. Наравно, у делима Св. Отаца не можемо наћи конкретне потврде ни за ни против ове теорије, али нам остаје да у контексту светоотачког разумевања Божијег стварања света заузмемо став о овом питању. Не смемо да притом заборавимо да су се неки Св. Оци и сами ослањали на одређене научне ставове свог времена који су сада научно превазиђени. У старој грчкој медицини, конкретно још од Хипокрита, постојала је теорија да су најважнији састојци организма четири сока (хумора) крв, слулз, жута и црна жуч који имају четири квалитета (топло, хладно, суво и влажно) али и везе са елементима у природи (ваздух, вода, ватра и земља) . Животни процеси по овој теорији првенствено зависе од ових телесних сокова и ако су они у дисбалансу настаје болест. То је тзв. хуморална медицина која је била општеприхваћена свбе до развоја савремене медицине.

 

Човек је, дакле, стално покушавао да  објасни одређене појаве које га окружују. Оно што је посебно значајно за стару грчку медицину и зачетке науке јесте посматрање и искуство. То је и темељ савремене науке. Дарвинова теорија еволуције управо је настала као последица једног логичног повезивања одређених чињеница које постоје у природи у један систем. Међутим, и сами научници су доста подељени око тога колико заправо теорија еволуције у оној форми коју је дао Дарвин може да објасни настанак врста. Дарвин, колико се сећам, није био искључив и само је указао на феномен природне селекције који очигледно постоји и на друге феномене који су очигледни у природи и које ниједан човек здравог разума не може да негира. Зар нам савремена генетика не показује да се одређене природне карактеристике наслеђују од родитеља као и, уосталом, и предиспозиције за одређене болести. Данашњи људи су много мање отопрни на болести и природне утицаје првенствено зато што савремена медицина омогућава да и они који су по природи слабији и болеснији преживе и њихови потомци наслеђују још слабији састав. Наравно, то не значи да ће се с временом мутацијом гена створити неки нови хибрид човека, већ само чињеницу да је сваки човек дубоко повезан са својим прецима, али и са друштвеном средином у којој живи и која добрим делом обликује његово понашање. Човек није аутономно биће, већ биће заједнице и у сталној је коорелацији са биолошким и друштвеним контекстом у коме живи.

 

Као хришћани ми чврсто верујемо да је Бог створио свет ни из чега (ἐξ οὐκ ὄντων). Дакле, свет није постао сам од себе, нити је свет савечан Богу. Он је преведен у постојање из ништавила вољом Божијом са циљем да уђе у вечно постојање кроз заједницу у Богу. Оно што од самог почетка књиге Постања привлачи пажњу јесте поступност и динамика у процесу стварања. Бог није мађионичар, већ у свему што чини видимо динамику која је надасве израз слободе и љубави. Зар и читава историја људског рода није динамика која води ка најчудеснијем догађају у нашој историји, оваплоћењу самог Сина Божијег. Чему читава драма људског рода, историја народа Израиљског и коначно долазак Спаситеља када је Бог одмах могао да прекрати историју у стилу deus ex machina.

 

Да не бих ишао много у ширину, могу да изнесем своје мишљење по овом питању, које није усамљено међу хришћанима, иако дубоко верујем да наш ум није у стању у потпуности да појми тајну стварања света и настанка или развоја врста, како год се изразили. Као и у свему о чему размишљамо морамо да пођемо од самог циља, а то је да се васцела твар сједини у Христу, Сину Божијем и кроз Христа да уђе у вечно постојање у заједници Оца Небеског у Духу Светом. Кључни елемент у Божијем науму јесте човек и цео процес стварања света води ка човеку који је круна Божијег стварања. Човек је микрокозмос о коме говоре многи православни теолози јер на известан начин представља рекапитулацију стварања. Твар кроз човека улази у вечно постојање јер твар сама по себи нема ипостас (личност) и једино кроз човека, односно кроз Христа као Новог Адама улази у вечно постојање. Човекова анатомија и хемијски састав показују да је човек и те како везан са осталим природним врстама. Наша генетска структура почива на истим принципима као и код других живих бића на нашој планети, наше тело чине елементи који су настали пре више милиона година у гигантским експлозијама звезда супер-нова. Човек, није само рекапитуација видљиве твари, већ је по свом душевном саставу сродан анђелском свету и преко човека и анђели улазе у вечну заједницу са Богом. Анђели нису подложни физчкој смрти јер нису телесни, али подложни су духовној смрти када изгубе заједницу са Богом, што се десило палим анђелима.  Дакле, и видљиви и невидљиви свет улази у вечност кроз Христа, савршеног Бога и савршеног човека и једино у њему улазимо у вечну заједницу Св. Тројице. Дух Свети, Дух животворни константно оживотворава твар, обликује је и надахњује усмеравајући је коначном циљу. И Црква као живо и историјско постојање Христа у свету након његовог Васкрсења и Вазнесења бива вођена и руковођена Духом светим као радионица спасења васцеле твари. Свуда видимо динамику о којој посебно говори Св. Максим Исповедник (γένεσις – κίνησις – στάσις). Свети Максим нас учи о божанским вољама (θεια θελήματα), и други Свети оци говоре о семеним логосима (λόγοι σπερματικοί). Св. Максим их разуме као својеврсне идеје за стварање у уму Божијем, које нису „бића“ али се могу схватити на известан начин као бића у потенцијалу, односно која учествују у Богу и представљају израз Божије воље за оно што Он жели да они постану. Читава козмологија Св. Максима је јако занимљива, али истовремено веома комплексна да бисмо овде могли да о њој детаљно говоримо. Имамо јако добрих православних теолога који познају учење Св. Максима и они су већ доста о томе говорили и писали.

 

Поента је, дакле, у томе да је свет створен не само да би постојао (είναι), већ да би добро-постојао (ευ είναι) и да би коначно вечно постојао (αεί είναι). Такође, све што је створено створено је логосно, са смислом и логичношћу и није плод слепих „природних сила“ о којима говоре неки ригидни еволуционисти. Заправо, Бог је творац козмичког софтвера, својеврсног кода, по коме се силом Божијом све дешагва  и ништа што постоји не бива ван тог кода (уп. Јн 1,3 Све кроз њега (Логоса) постаде, и без њега ништа не постаде што је постало). Видимо да је и савремена генетика декодирањем човековог генома закључила заправо да је човек заснован на одређеној математичкој матрици аминокиселина које сачињавају ДНК. У овом смислу, све што је створено има у себи потенцијал динамике и развоја и стално је у кретању ка свом коначном циљу. Тако се развијао свет. Бог је створио свет ни из чега. Земља, како се у Постању назива све створено, била је невидљива и неуобличена и тама беше над безданом  и Дух Божји надносио се над водом (η δε γη ην αόρατος και ακατασκεύαστος και σκότος επάνω της αβύσσου και πνεύμα θεού επεφέρετο επάνω του ύδατος). Ово је предивна слика уобличавања видљивог створеног света и постепено из „дана у дан“ (а дан, јом на јеврејском је временски период који може бити неодређеног трајања) Бог је полако обликовао свет, све до настанка човека шестог дана. Све врсте носе печат Божије логосности без обзира да ли су се по Божијем науму развијале једна из друге о чему посебно говори еволуција или су настајале засебно. У сваком случају све врсте су логосно повезане и најбоље то можемо видети поређењем фетуса човека и неких других врста где видимо невероватну сличност. И сам човеков фетус постепено се обликује од риболиког бића до бића које наличи на гмизавца до човеколиког изгледа. Зар и сам настанак човека од оплођене јајне ћелије није најбољи пример чудесног Божијег софтвера по коме се матичне ћелије програмски групишу у органе. Све бива смислено и са циљем. На тај начин разумевам и Богом вођену еволуцију (ако већ морамо да употребимо овај израз).

 

Теза еволуциониста да су врсте настале мутацијом, која толико ствара проблема хришћанима креационистима, по мом мишљењу суштински није супротна нашем хришћанском веровању јер је циљ човековог стварања био човек и Бог га је као најсавршенију врсту могао створити већ у самом почетку. Ипак имамо поступност у стварању до човеколиких примата који нису аутоматски постали људи. Лично се држим мишљења по коме је Бог човеколиком примату, који је по хемијском саставу прах земаљски, удахнуо дах живота и учинио га душом живом, слободном личношћу, обликујући га као своју икону. То је врхунац стварања, при чему је човек постао спој видљиве и невидљиве творевине, по телу носећи биолошку матрицу од најранијих форми животу, а по душевном саставу бивајући сродан анђелском свету.

 

На основу свега до сада реченог, еволуција као слепи и самовођени процес настанка врста по принципима који су се сами спонтано обликовали милионима година за нас хришћане је потпуно неприхватљива јер негира постојање Божије. Али еволуција која бива по Божијим законима, логосно, у ничему није супротна хришћанском учењу. Штавише, читава тајна стварања још је чудеснија и лепша јер нам Бог показује како смо сви међусобно повезани и како је свака травчица, сваки лист, свако живо створење и надасве сваки човек израз Божије добре воље, Његове бескрајне љубави и како се све креће ка свом коначном циљу сједињења у Христу. Зато је важно да се чувамо ригидног протестантског креационизма који сужава тајну стварања у ограничене оквире човековог ограниченог ума, а све тобоже ради верности Светом Писму, али истовремено да се пазимо и од безбожног схватања еволуције као потпуно аутономног процеса у коме нема места са Бога. И коначно, све што више сазнајемо о створеној природи све више треба да се дивимо колико још има тога што никада нећемо појмити нашим умом и што можемо једино духовно појмити сједињујући се стално са Христом који нам неизрецивим речима открива тајну стварања и спасења чинећи нас сарадницима у том чудесном процесу.  

[grigorije22]

У сваком случају све врсте су логосно повезане и најбоље то можемо видети поређењем фетуса човека и неких других врста где видимо невероватну сличност. И сам човеков фетус постепено се обликује од риболиког бића до бића које наличи на гмизавца до човеколиког изгледа.

 

Samo bih dodao ovde da se radi o Hekelovim crtezima koji su falsifikat. Ono sto su nekada naucnici smatrali skrznim prorezima su zapravo zdrelne kese, a posto se kicma razvija pre nego noge, onda prilikom razvoja embriona to samo podeseca na riblji rep.

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог!

Оче Саво, ако можете реците нешто о милости Божијој. Понекад ме збуни, рецимо у молитви, као да тражим, а не знам ни шта тражим...

Ово је суштинско питање везано за наше спасење иако радије треба користити реч благодат јер милост у данашњем језику значи нешто друго. Када тражимо милост, благодат, од Бога тражимо да његово благодатно дејство преобрази наше срце, ум и душу и учини нас заједничарима Божијим.

 

Свети оци нас уче да постоје три лица (ипостаси) Божије, али у једној природи и у једном дејству тј. енергији. Отац, Син и Дух Свети заправо делују лично јединственом енергијом, благодаћу, која је неодвојива од божанске природе. Божанска природа је изнад сваког рационалног разумевања и опита и зато Бога познајемо управо кроз лична дејства божанских ипостаси, пре свега Сина Божијег, који је икона Очева и који нам је показао Оца, али и нарочито кроз дејство Духа Светога који вечно исходи од Оца и даје нам се у овом времену и простору Сином, који нас надахњује и оживотворава васцелу твар. Читава твар постоји захваљујући божанским енергијама, тј. божанској благодати која нас не само држи у постојању, већ и узводи ка вечности, ка пуноћи Царства небеског.

 

Божанска благодат, енергија, није дакле тварна, као што су неправилно учили средњовековни схоластички богослови на Западу, већ нетварна и вечна. Иако тварни, и по природи пролазни и пропадљиви, ми смо способни да је примимо и благодатним дејством остварује се наше охристовљење, наше обожење, наше одуховљење, као циљ нашег хришћанског живота. У другој посланици апостола Петра 2Пет 1:4 говори се о томе да смо позвани да постанемо причасници божанске природе (θείας κοινωνοὶ φύσεως) али не тако што ће се наша људска природа преобразити у божанску, јер би у том случају постали богови по природи, што је апсусрдно. Реч је дакле о обожењу благодаћу Божијом, божанским енергијама, које су све што је Бог осим личног својства која припадају само ипостасима (лицима) Св. Тројице.

 

Дакле, ми смо позвани не да постанемо бољи, моралнији, већ пре и изнад свега да постанемо богови по благодати (θεοὶ κατὰ χάριν), а то бива божанском благодаћу. Зато спасење није питање морала (односно тачније речено морализма) већ онтологије. То је укратко учење наше Цркве о обожењу (Θέωσις) које је циљ и пуноћа спасења по Св. Максиму Исповеднику. Када Св. Серафим Саровски каже у свом разговору са Мотовиловим да је циљ хришћанског живота задобијање Духа Светога то није ништа друго него задобијање благодати Божије, божанских енергија које нас чине истинским причасницима Божанске природе и уводе у вечно постојање и заједницу са Богом. Обожења нема и не може да буде без Христа јер се благодат Духа Светога даје једино кроз Христа и у Христу, у Цркви, у евхаристијском начину постојања, које потврђујемо заједницом у једном Хлебу и једној Чаши Господњој. Крштењем се облачимо у новог човека, Христа и добијамо печат дара Духа Светога. Ипак, да би све било у пуној слободи потребно је да својим животом заживимо крштењским заветом и да актуализујемо дај дар Духа Светога животом у Христу, постајући заиста нова твар. Зато је важан и подвиг као израз наше слободе да отворимо своје срце за благодатно дејство Божије.

 

Озбиљна разлика између православне и схоластичке, римокатоличке теологије јесте да је благодат тварне природе и да се даје као посредно дејство између Бога и човека. Ово учење је развијено на основу анти-пелагијанских текстова Св. Августина и представља очигледно одступање од вишевековне традиције Цркве која је на православном Истоку крунисана победом исихастичке традиције над Валаамовом схоластичком теологијом у 14. веку.

 

Посебно је добро да се подсетимо разговора Св. Серафима Саровског са Мотовиловим. Овај текст понајбоље и на један врло приступачан начин показује како Православна Црква разуме благодат Божију и тајну спасења:

Разговор можете наћи на страници: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/Obozenje/Sticanje_Duha_Svetoga05.htm

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, постоји ли неки одговор зашто Бог шаље болест деменције. Је ли то нека казна или помоћ? Постоји ли неки начин у Цркви како помоћи таквим особама? 

 

Мислим да Бог не шаље ниједну болест, посебно не да би некога кажњавао и мучио, већ да су болести последице наше пале природе, а све то бива по Божијем допуштењу јер живимо још у реалности пале природе све док не уђемо у вечни начин постојања након свеопштег Васкрсења.

 

Болести и страдања, нарочито код деце стварала су и стварају сталну дилему како Бог то може да допусти. У овој "логици" можемо да идемо бесконачно и питамо се зашто је Бог допустио ратове, зашто уопште има страдања. Морамо да знамо и чврсто верујемо да Бог свет није створио за страдање нити нас кажњава да бисмо се патили. Чињеница је да грехови отварају пут за болести и патњу али то не значи да су сви који пате грешници, а они који су физички здрави да су праведни. Често је сасвим супротно. Па зар сам предвечни Син Божији није постао човек, страдао и поднео највеће муке и био распет на крсту и умро као човек да би нам отворио пут ка вечном животу, а био је без иједног греха. Реалност палог света је избор човека у његовом паду, то је свет који је у домену поднебесних сила које су се и саме побуниле против Бога и све чине да човека одвуку у свој пакао. Зато Бога никада не смемо да кривимо за било каква страдања већ треба да му у љубави прибегавамо са надом у помоћ и чврстом вером да је овај живот пролазан и да ће после телесне смрти и васкрсења наступити истински и прави живот у коме неће бити ни бола ни туге ни уздисања.

 

Болест деменције и посебно Алцхајмерова болест велики је крст за сваког човека и таквим особама Црква треба да указује максималну пажњу и негу, да што је могуће достојанственије проживе своје преостале дане. Важно је да верујемо да ове болести без обзира како утицале на менталне способности човекове не деградирају човекову душу, њену слободу и везу са Богом, иако је дејство душе и душевних сила услед органског поремећаја у мозгу на својеврстан начин ограничено. Показујући крајњу љубав и разумевање према особама које пате од ових болести треба да увек имамо на уму да ће оне у будућем животу васкрснути у пуној духовној и телесној лепоти и да је ово само привремено стање у коме је важно да им што више олакшамо њихова страдања.

 

Нажалост, у нашој Цркви немамо организовану бригу о особама са дисабилитетима, посебно онима који пате од ових болести. Све је препуштено бризи породица или медицинским установама, а толико је важно да и ове особе без обзира на своје физичко и ментално стање и даље треба да наставе да учествују колико је то у могућности у евхаристијском животу. То је једна веома важна тема и не треба чекати да се донесу велике одлуке на нивоу црквених сабора већ да се организује брига о онима који пате и страдају где год је то могуће, у комшилуку, у парохији и ту би јако било добро да има што више младих људи волонтера који би своју љубав према Богу показивали делетно, а мање у бескрајним и често испразним причама о стварима које су често изнад наших могућности и одговорности.

[Архимандрит Сава Јањић]

Samo bih dodao ovde da se radi o Hekelovim crtezima koji su falsifikat. Ono sto su nekada naucnici smatrali skrznim prorezima su zapravo zdrelne kese, a posto se kicma razvija pre nego noge, onda prilikom razvoja embriona to samo podeseca na riblji rep.

Нисам намеравао да улазим у научну расправу. Имао сам у виду поређења ембриона из Енциклопедије Британике http://media-1.web.britannica.com/eb-media/73/94773-004-CF083BB1.jpg, али оставимо ово онима који се боље разумеју у биологију од нас. Суштина је у томе да смо ми људи тако повезани са другим бићима око нас и мора да будемо потпуно слепи да то не видимо. А управо у томе је лепота Божијег стварања јер кроз човека васцела твар треба да уђе у вечност, и рибе и птице и биљке (наравно не као личности јер они личности ни слободе немају) већ као твар која је ологошена Божијом љубављу. Ако на створену природу гледамо у контексту љубави Божије свуда видимо предивни печат лика Христовог јер све што дише позвано је да хвали Господа. Управо та повезаност Божије творевине, њена међузависност указује на величанственост тајне возглављења свега створеног у Христу. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Поштовање Оче Саво,

 

Ја сам овде се регистровао јер имам много недоумица и ни сам не знам шта да радим. Требају ми мишљења учених људи који знају. Зато од Вас тражим мишљење. Оче Саво, ја сам из Р.Српске, завршио сам факултет. Немам посла, јако ми је тешко да нађем посао, међутим свима је данас тешко. Гледао сам филм ,,Дигитални анђео", јако ме заинтересовао тај филм. Онда сам гледао снимке Оца Тадеја и прочитао његову књигу ,,Какве су ти мисли, такав ти је живот". на снимцима које сам гледао заинтригирало ме, његово мишљење о чипованим личним документима. Оче, ја вјерујем у Бога, признајем не идем пуно у Цркву, али то ћу морати промијенити. Хтио бих негдје да отпутујем у иностранство, али се бојим тог чиповања, без таквих докумената не могу нигдје, не могу ни наћи посао у свијету, а још теже овде. Јако ми је тешко јер не знам шта да радим, а хоћу да се окренем Богу, тј. нећу Богу да окренем леђа, али хоћу и да имам породицу и да живим лијепо. У једном снимку, гдје Отац Тадеј говори о крају свијета, је писао да старци савјетују да се позивамо на вјерску дискриминацију, тј. у вези тих чипованих докумената. Оче, како ја негдје да одем, без докумената, без пасоша, како да себи планирам живот? И ако бих негдје отпутовао туристички, требали би ми документи!? Ако ће се то десити што свети Отац Тадеј каже, да ће нас жигосати, шта онда да радимо, како да живимо, купујемо, оснујемо породицу? Ако ме разумијете Оче, ја нећу да Богу окренем леђа, ја не бих желио да пристанем да ми уграде чип или тако нешто, али шта да радим!? Ја хоћу да радим, да зарадим, да оснујем породицу, али и да се све више окренем Богу, али негдје другдје, јер овде тешко да ћу наћи посао. И све више осјећам тај негативни притисак у глави. Јер око себе слушам само негативности, од медија, људи, јадања, страдања. Оче сваки дан, исто, око нас само негативна енергија. Народ као да се слабо окреће Богу. Молим Вас реците ми ваше миљење!!!

 

 

Веома је важно да се више молимо Богу, читамо св. Писмо и светоотачке књиге и поуке и мање да размишљамо о апокалиптичним темама, нарочито ако нисмо очистили своје срце од маште и злих мисли. Немојте ме погрешно схватити, јер догађаји који ће уследити на крају овог света и века нису безначајни за нас хришћане, међутим, ми нећемо моћи да их правилно просудимо уколико не изградимо пре тога здрав однос са Богом, кроз молитву и подвиг у Цркви и изнад свега, кроз светотајински живот.

 

Лично сам познавао блаженопочившег оца Тадеја који нам је оставио много дивних духовних поука. Он је често говорио о томе да наш живот зависи од наших мисли. Ако смо окренути молитвено Богу, уколико не размишљамо о злу и трудимо се да видимо око себе само оно што је добро и наш духовни живот биће здрав. Ми хришћани не треба да чекамо долазак Антихриста већ Други долазак Господњи и ако стално не живимо у тој нади и радости нећемо моћи да препознамо обману последњих времена. Књига Отрковења је зато веома комплексна и због могућности погрешних тумачења и разумевања њеног садржаја то је једина књига Новог Завета која се не чита на богослужењима. То није због тога што она није богонадахнута (не дао Бог) јер је њу по предању саставио Св. Апостол Јован у посебном надахнућу Божијем, него због тога да се хришћани не би претерано оптерећивали последњим временима. Важно је да знамо да они који остану верни Христу и Цркви неће бити изгубљени и да ће им Бог дати снаге да издрже искушења последњих времена, иако је најбоље молити се Богу да нас мимоиђу то страшно време и та искушења. По много томе што се око нас дешава живимо у једном апокалиптичном времену. Да ли је крај света близу, тешко је рећи јер је сличних периода било у историји. Треба да се држимо савета св. Отаца Цркве да онај који свој ум, душу и срце не веже за Христа вршењем заповести Божијих, светим тајнама и светим врлинама, неће бити у стању да правилно расуди у тим тренуцима искушења.

 

Конкретно у вези докумената и чиповања сведоци смо да се о томе много говори у неким црквеним круговима. Уз сво поштовање према многим часним духовницима који су говорили и писали о овом проблему, лично сматрам да не треба правити панику због тога што се од нас приликом добијања докумената не тражи одрицање од Христа и наше вере. Зато сам и сам, као и већина моје братије узео личне карте са чипом и у томе не видим никакав духовни проблем. Чипови су свуда око нас, у компјутерима, у мобилним телефонима и сл. и ако нећемо документе са чипом како онда носимо у џепу мобилне телефоне у којима је чип који стално електронски показује где се налазимо (GPS). Можемо да читамо и о томе да постоји могућност имплантирања чипова у руку или друге делове тела, међутим, до сада нисам имао прилике да се лично уверим да се то дешава. Али опет, с друге стране, савремена медицина већ увелико примењује имплантате који регулишу рад срца и других органа. Као и у свему у животу, грех није у самој ствари (телефону, чипу, компјутеру, пејсмејкеру и сл) већ у томе колико то угрожава нашу слободу и заједницу са Богом, другим речима, на који начин и са којим циљем то користимо. Жиг звери неће бити тек само обичан знак, бар-код или електронска направа, већ ће онемогућавати заједницу са Богом, подразумеваће прихватање Обманитеља као Христа.

 

Зато најтоплије саветујем да избегавате литературу и разне видео програме који стварају немир и пометњу, као и људе који се непрестано баве проучавањем зла у свету. Ми нећемо победити зло тако што ћемо рационално упознати његове тајне, већ једино тако што ћемо се сјединити са Христом, јер само Христом можемо да победимо обману овога света и нечастивога. Нажалост, данас има људи у Цркви који са нездравом ревношћу проучавају масонерију, разне окултне покрете, магију, сатанизам, а све са уверењем да ће тако лакше препознати зло око себе и победити га. Опсесивно бављење овим темама прља ум и срце човеково и заправо неприметно може да нас увуче у зло, а да то и не приметимо јер лако можемо да постанемо тако параноични да ћемо зло видети свуда око себе осим у самом себи и нашим слабостима и греховима. Најбољи показатељ да се удаљујемо од благодати Божије јесте када све више осуђујемо и видимо само зло око себе и у другима. Зато се треба чувати нарочито гуру-духовника који освајају душе причама о последњим временима, а сами су још робови страсти, посебно гордости. О овом пробелму тзв. младо-старчества доста се данас говори јер псеудо-духовништво под видом борбе за врлину и очување чистоте вере неретко води у раскол и јерес, и самим тим удаљује душе од Цркве као Тела Христовог. Свети оци који су писали о последњим временима претходно су очистили свој ум и срце благодаћу Божијом и нису о овим темама писали острашћено и да бисмо и ми правилно разумели њихове поруке морамо да будемо претходно духовно утврђени, а не да не научивши ни основе сопствене вере одмах трчимо у сензационалне теме издаје вере, завера, Антихриста и сл.

 

Морамо да много радимо на томе да наше мисли буду чисте и позитивне, да све људе око себе, па чак и оне који су посрнули, гледамо као оне који су позвани да буду наша вечна сабраћа, а не као сумњиве непријатеље, шпијуне, заверенике, делатнике злих сила и слично. Према свима треба да се односимо са љубављу, али не и лаковерно да прихватамо њихове савете, већ да све духовно проверавамо кроз искуство Цркве. Господ нас учи да будемо безазлени као голубови, али мудри као змије (Мт. 10, 16). Управо бих зато свој одговор завршио предивним тумачењем које је на ове речи Господње оставио наш блаженопочивши и свети Патријарх Павле:

 

Међу вуковима опстати овци је тешко, али нијенемогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је: да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односнода нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да мине постанемо вуци.

Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудростБогом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер,мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази углупост. Ни једно ни друго више, него да будемо "мудри као змије, абезазлени као голубови".

"И мене су гонили, и вас ће гонити",говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемоонако како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији. И онда,кад дође крај живота нашега, ући ћемо у радост блаженства Царства Небескога. Тои јесте смисао и циљ нашег живота. Бог вас благословио!

[Саша од Москве]

...

 

Хвала Вам од срца за ове речи

[Kaludjerovic Sreten]

Веома је важно да се више молимо Богу, читамо св. Писмо и светоотачке књиге и поуке и мање да размишљамо о апокалиптичним темама, нарочито ако нисмо очистили своје срце од маште и злих мисли. Немојте ме погрешно схватити, јер догађаји који ће уследити на крају овог света и века нису безначајни за нас хришћане, међутим, ми нећемо моћи да их правилно просудимо уколико не изградимо пре тога здрав однос са Богом, кроз молитву и подвиг у Цркви и изнад свега, кроз светотајински живот.

 

Лично сам познавао блаженопочившег оца Тадеја који нам је оставио много дивних духовних поука. Он је често говорио о томе да наш живот зависи од наших мисли. Ако смо окренути молитвено Богу, уколико не размишљамо о злу и трудимо се да видимо око себе само оно што је добро и наш духовни живот биће здрав. Ми хришћани не треба да чекамо долазак Антихриста већ Други долазак Господњи и ако стално не живимо у тој нади и радости нећемо моћи да препознамо обману последњих времена. Књига Отрковења је зато веома комплексна и због могућности погрешних тумачења и разумевања њеног садржаја то је једина књига Новог Завета која се не чита на богослужењима. То није због тога што она није богонадахнута (не дао Бог) јер је њу по предању саставио Св. Апостол Јован у посебном надахнућу Божијем, него због тога да се хришћани не би претерано оптерећивали последњим временима. Важно је да знамо да они који остану верни Христу и Цркви неће бити изгубљени и да ће им Бог дати снаге да издрже искушења последњих времена, иако је најбоље молити се Богу да нас мимоиђу то страшно време и та искушења. По много томе што се око нас дешава живимо у једном апокалиптичном времену. Да ли је крај света близу, тешко је рећи јер је сличних периода било у историји. Треба да се држимо савета св. Отаца Цркве да онај који свој ум, душу и срце не веже за Христа вршењем заповести Божијих, светим тајнама и светим врлинама, неће бити у стању да правилно расуди у тим тренуцима искушења.

 

Конкретно у вези докумената и чиповања сведоци смо да се о томе много говори у неким црквеним круговима. Уз сво поштовање према многим часним духовницима који су говорили и писали о овом проблему, лично сматрам да не треба правити панику због тога што се од нас приликом добијања докумената не тражи одрицање од Христа и наше вере. Зато сам и сам, као и већина моје братије узео личне карте са чипом и у томе не видим никакав духовни проблем. Чипови су свуда око нас, у компјутерима, у мобилним телефонима и сл. и ако нећемо документе са чипом како онда носимо у џепу мобилне телефоне у којима је чип који стално електронски показује где се налазимо (GPS). Можемо да читамо и о томе да постоји могућност имплантирања чипова у руку или друге делове тела, међутим, до сада нисам имао прилике да се лично уверим да се то дешава. Али опет, с друге стране, савремена медицина већ увелико примењује имплантате који регулишу рад срца и других органа. Као и у свему у животу, грех није у самој ствари (телефону, чипу, компјутеру, пејсмејкеру и сл) већ у томе колико то угрожава нашу слободу и заједницу са Богом, другим речима, на који начин и са којим циљем то користимо. Жиг звери неће бити тек само обичан знак, бар-код или електронска направа, већ ће онемогућавати заједницу са Богом, подразумеваће прихватање Обманитеља као Христа.

 

Зато најтоплије саветујем да избегавате литературу и разне видео програме који стварају немир и пометњу, као и људе који се непрестано баве проучавањем зла у свету. Ми нећемо победити зло тако што ћемо рационално упознати његове тајне, већ једино тако што ћемо се сјединити са Христом, јер само Христом можемо да победимо обману овога света и нечастивога. Нажалост, данас има људи у Цркви који са нездравом ревношћу проучавају масонерију, разне окултне покрете, магију, сатанизам, а све са уверењем да ће тако лакше препознати зло око себе и победити га. Опсесивно бављење овим темама прља ум и срце човеково и заправо неприметно може да нас увуче у зло, а да то и не приметимо јер лако можемо да постанемо тако параноични да ћемо зло видети свуда око себе осим у самом себи и нашим слабостима и греховима. Најбољи показатељ да се удаљујемо од благодати Божије јесте када све више осуђујемо и видимо само зло око себе и у другима. Зато се треба чувати нарочито гуру-духовника који освајају душе причама о последњим временима, а сами су још робови страсти, посебно гордости. О овом пробелму тзв. младо-старчества доста се данас говори јер псеудо-духовништво под видом борбе за врлину и очување чистоте вере неретко води у раскол и јерес, и самим тим удаљује душе од Цркве као Тела Христовог. Свети оци који су писали о последњим временима претходно су очистили свој ум и срце благодаћу Божијом и нису о овим темама писали острашћено и да бисмо и ми правилно разумели њихове поруке морамо да будемо претходно духовно утврђени, а не да не научивши ни основе сопствене вере одмах трчимо у сензационалне теме издаје вере, завера, Антихриста и сл.

 

Морамо да много радимо на томе да наше мисли буду чисте и позитивне, да све људе око себе, па чак и оне који су посрнули, гледамо као оне који су позвани да буду наша вечна сабраћа, а не као сумњиве непријатеље, шпијуне, заверенике, делатнике злих сила и слично. Према свима треба да се односимо са љубављу, али не и лаковерно да прихватамо њихове савете, већ да све духовно проверавамо кроз искуство Цркве. Господ нас учи да будемо безазлени као голубови, али мудри као змије (Мт. 10, 16). Управо бих зато свој одговор завршио предивним тумачењем које је на ове речи Господње оставио наш блаженопочивши и свети Патријарх Павле:

 

Међу вуковима опстати овци је тешко, али нијенемогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је: да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односнода нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да мине постанемо вуци.

Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудростБогом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер,мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази углупост. Ни једно ни друго више, него да будемо "мудри као змије, абезазлени као голубови".

"И мене су гонили, и вас ће гонити",говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемоонако како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији. И онда,кад дође крај живота нашега, ући ћемо у радост блаженства Царства Небескога. Тои јесте смисао и циљ нашег живота. Бог вас благословио!  Oce divan je citav ovaj post,dosta mi znaci sto sam ga sad procitao, prije sam citao Knjigu Otkrivenja i bas me operecivala,zato je necu vise citati.   svidja mi se ova recenica. =>   Књига Отрковења је зато веома комплексна и због могућности погрешних тумачења и разумевања њеног садржаја то је једина књига Новог Завета која се не чита на богослужењима. То није због тога што она није богонадахнута (не дао Бог) јер је њу по предању саставио Св. Апостол Јован у посебном надахнућу Божијем, него због тога да се хришћани не би претерано оптерећивали последњим временима.

[Kaludjerovic Sreten]

 

Веома је важно да се више молимо Богу, читамо св. Писмо и светоотачке књиге и поуке и мање да размишљамо о апокалиптичним темама, нарочито ако нисмо очистили своје срце од маште и злих мисли. Немојте ме погрешно схватити, јер догађаји који ће уследити на крају овог света и века нису безначајни за нас хришћане, међутим, ми нећемо моћи да их правилно просудимо уколико не изградимо пре тога здрав однос са Богом, кроз молитву и подвиг у Цркви и изнад свега, кроз светотајински живот.

 

Лично сам познавао блаженопочившег оца Тадеја који нам је оставио много дивних духовних поука. Он је често говорио о томе да наш живот зависи од наших мисли. Ако смо окренути молитвено Богу, уколико не размишљамо о злу и трудимо се да видимо око себе само оно што је добро и наш духовни живот биће здрав. Ми хришћани не треба да чекамо долазак Антихриста већ Други долазак Господњи и ако стално не живимо у тој нади и радости нећемо моћи да препознамо обману последњих времена. Књига Отрковења је зато веома комплексна и због могућности погрешних тумачења и разумевања њеног садржаја то је једина књига Новог Завета која се не чита на богослужењима. То није због тога што она није богонадахнута (не дао Бог) јер је њу по предању саставио Св. Апостол Јован у посебном надахнућу Божијем, него због тога да се хришћани не би претерано оптерећивали последњим временима. Важно је да знамо да они који остану верни Христу и Цркви неће бити изгубљени и да ће им Бог дати снаге да издрже искушења последњих времена, иако је најбоље молити се Богу да нас мимоиђу то страшно време и та искушења. По много томе што се око нас дешава живимо у једном апокалиптичном времену. Да ли је крај света близу, тешко је рећи јер је сличних периода било у историји. Треба да се држимо савета св. Отаца Цркве да онај који свој ум, душу и срце не веже за Христа вршењем заповести Божијих, светим тајнама и светим врлинама, неће бити у стању да правилно расуди у тим тренуцима искушења.

 

Конкретно у вези докумената и чиповања сведоци смо да се о томе много говори у неким црквеним круговима. Уз сво поштовање према многим часним духовницима који су говорили и писали о овом проблему, лично сматрам да не треба правити панику због тога што се од нас приликом добијања докумената не тражи одрицање од Христа и наше вере. Зато сам и сам, као и већина моје братије узео личне карте са чипом и у томе не видим никакав духовни проблем. Чипови су свуда око нас, у компјутерима, у мобилним телефонима и сл. и ако нећемо документе са чипом како онда носимо у џепу мобилне телефоне у којима је чип који стално електронски показује где се налазимо (GPS). Можемо да читамо и о томе да постоји могућност имплантирања чипова у руку или друге делове тела, међутим, до сада нисам имао прилике да се лично уверим да се то дешава. Али опет, с друге стране, савремена медицина већ увелико примењује имплантате који регулишу рад срца и других органа. Као и у свему у животу, грех није у самој ствари (телефону, чипу, компјутеру, пејсмејкеру и сл) већ у томе колико то угрожава нашу слободу и заједницу са Богом, другим речима, на који начин и са којим циљем то користимо. Жиг звери неће бити тек само обичан знак, бар-код или електронска направа, већ ће онемогућавати заједницу са Богом, подразумеваће прихватање Обманитеља као Христа.

 

Зато најтоплије саветујем да избегавате литературу и разне видео програме који стварају немир и пометњу, као и људе који се непрестано баве проучавањем зла у свету. Ми нећемо победити зло тако што ћемо рационално упознати његове тајне, већ једино тако што ћемо се сјединити са Христом, јер само Христом можемо да победимо обману овога света и нечастивога. Нажалост, данас има људи у Цркви који са нездравом ревношћу проучавају масонерију, разне окултне покрете, магију, сатанизам, а све са уверењем да ће тако лакше препознати зло око себе и победити га. Опсесивно бављење овим темама прља ум и срце човеково и заправо неприметно може да нас увуче у зло, а да то и не приметимо јер лако можемо да постанемо тако параноични да ћемо зло видети свуда око себе осим у самом себи и нашим слабостима и греховима. Најбољи показатељ да се удаљујемо од благодати Божије јесте када све више осуђујемо и видимо само зло око себе и у другима. Зато се треба чувати нарочито гуру-духовника који освајају душе причама о последњим временима, а сами су још робови страсти, посебно гордости. О овом пробелму тзв. младо-старчества доста се данас говори јер псеудо-духовништво под видом борбе за врлину и очување чистоте вере неретко води у раскол и јерес, и самим тим удаљује душе од Цркве као Тела Христовог. Свети оци који су писали о последњим временима претходно су очистили свој ум и срце благодаћу Божијом и нису о овим темама писали острашћено и да бисмо и ми правилно разумели њихове поруке морамо да будемо претходно духовно утврђени, а не да не научивши ни основе сопствене вере одмах трчимо у сензационалне теме издаје вере, завера, Антихриста и сл.

 

Морамо да много радимо на томе да наше мисли буду чисте и позитивне, да све људе око себе, па чак и оне који су посрнули, гледамо као оне који су позвани да буду наша вечна сабраћа, а не као сумњиве непријатеље, шпијуне, заверенике, делатнике злих сила и слично. Према свима треба да се односимо са љубављу, али не и лаковерно да прихватамо њихове савете, већ да све духовно проверавамо кроз искуство Цркве. Господ нас учи да будемо безазлени као голубови, али мудри као змије (Мт. 10, 16). Управо бих зато свој одговор завршио предивним тумачењем које је на ове речи Господње оставио наш блаженопочивши и свети Патријарх Павле:

 

Међу вуковима опстати овци је тешко, али нијенемогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је: да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односнода нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да мине постанемо вуци.

Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудростБогом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер,мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази углупост. Ни једно ни друго више, него да будемо "мудри као змије, абезазлени као голубови".

"И мене су гонили, и вас ће гонити",говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемоонако како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији. И онда,кад дође крај живота нашега, ући ћемо у радост блаженства Царства Небескога. Тои јесте смисао и циљ нашег живота. Бог вас благословио!  Oce divan je citav ovaj post,dosta mi znaci sto sam ga sad procitao, prije sam citao Knjigu Otkrivenja i bas me operecivala,zato je necu vise citati.   svidja mi se ova recenica. =>   Књига Отрковења је зато веома комплексна и због могућности погрешних тумачења и разумевања њеног садржаја то је једина књига Новог Завета која се не чита на богослужењима. То није због тога што она није богонадахнута (не дао Бог) јер је њу по предању саставио Св. Апостол Јован у посебном надахнућу Божијем, него због тога да се хришћани не би претерано оптерећивали последњим временима.

 

Oce divan je citav ovaj post,dosta mi znaci sto sam ga sad procitao, prije sam citao Knjigu Otkrivenja i bas me operecivala,zato je necu vise citati.   svidja mi se ova recenica. =>   Књига Отрковења је зато веома комплексна и због могућности погрешних тумачења и разумевања њеног садржаја то је једина књига Новог Завета која се не чита на богослужењима. То није због тога што она није богонадахнута (не дао Бог) јер је њу по предању саставио Св. Апостол Јован у посебном надахнућу Божијем, него због тога да се хришћани не би претерано оптерећивали последњим временима.

[Дијана.]

Postovani oce Savo, molim Vas da, kad nadjete vremena, za sta Vam unapred zahvaljujem, odgovorite na temu belog (mirjanskog) monastva, da li postoji danas, ako postoji kakav mu je status u okviru PC, da li je regionalan pokret, uslovljen istorijsko-drustvenim okolnostima (recimo u Rusiji), ili nesto kao harizmatski pokret  poput bogomoljackog i sl. , i kod nas, ali i uopste i na nivou PC na vaseljenskom nivou. Bila je tema i evo par reprezentativnih odgovora:

https://www.pouke.org/forum/topic/4144-belo-monastvo/page-4#entry1127011

[Igi]

Веома је важно да се више молимо Богу, читамо св. Писмо и светоотачке књиге и поуке и мање да размишљамо о апокалиптичним темама, нарочито ако нисмо очистили своје срце од маште и злих мисли. Немојте ме погрешно схватити, јер догађаји који ће уследити на крају овог света и века нису безначајни за нас хришћане, међутим, ми нећемо моћи да их правилно просудимо уколико не изградимо пре тога здрав однос са Богом, кроз молитву и подвиг у Цркви и изнад свега, кроз светотајински живот.

 

Лично сам познавао блаженопочившег оца Тадеја који нам је оставио много дивних духовних поука. Он је често говорио о томе да наш живот зависи од наших мисли. Ако смо окренути молитвено Богу, уколико не размишљамо о злу и трудимо се да видимо око себе само оно што је добро и наш духовни живот биће здрав. Ми хришћани не треба да чекамо долазак Антихриста већ Други долазак Господњи и ако стално не живимо у тој нади и радости нећемо моћи да препознамо обману последњих времена. Књига Отрковења је зато веома комплексна и због могућности погрешних тумачења и разумевања њеног садржаја то је једина књига Новог Завета која се не чита на богослужењима. То није због тога што она није богонадахнута (не дао Бог) јер је њу по предању саставио Св. Апостол Јован у посебном надахнућу Божијем, него због тога да се хришћани не би претерано оптерећивали последњим временима. Важно је да знамо да они који остану верни Христу и Цркви неће бити изгубљени и да ће им Бог дати снаге да издрже искушења последњих времена, иако је најбоље молити се Богу да нас мимоиђу то страшно време и та искушења. По много томе што се око нас дешава живимо у једном апокалиптичном времену. Да ли је крај света близу, тешко је рећи јер је сличних периода било у историји. Треба да се држимо савета св. Отаца Цркве да онај који свој ум, душу и срце не веже за Христа вршењем заповести Божијих, светим тајнама и светим врлинама, неће бити у стању да правилно расуди у тим тренуцима искушења.

 

Конкретно у вези докумената и чиповања сведоци смо да се о томе много говори у неким црквеним круговима. Уз сво поштовање према многим часним духовницима који су говорили и писали о овом проблему, лично сматрам да не треба правити панику због тога што се од нас приликом добијања докумената не тражи одрицање од Христа и наше вере. Зато сам и сам, као и већина моје братије узео личне карте са чипом и у томе не видим никакав духовни проблем. Чипови су свуда око нас, у компјутерима, у мобилним телефонима и сл. и ако нећемо документе са чипом како онда носимо у џепу мобилне телефоне у којима је чип који стално електронски показује где се налазимо (GPS). Можемо да читамо и о томе да постоји могућност имплантирања чипова у руку или друге делове тела, међутим, до сада нисам имао прилике да се лично уверим да се то дешава. Али опет, с друге стране, савремена медицина већ увелико примењује имплантате који регулишу рад срца и других органа. Као и у свему у животу, грех није у самој ствари (телефону, чипу, компјутеру, пејсмејкеру и сл) већ у томе колико то угрожава нашу слободу и заједницу са Богом, другим речима, на који начин и са којим циљем то користимо. Жиг звери неће бити тек само обичан знак, бар-код или електронска направа, већ ће онемогућавати заједницу са Богом, подразумеваће прихватање Обманитеља као Христа.

 

Зато најтоплије саветујем да избегавате литературу и разне видео програме који стварају немир и пометњу, као и људе који се непрестано баве проучавањем зла у свету. Ми нећемо победити зло тако што ћемо рационално упознати његове тајне, већ једино тако што ћемо се сјединити са Христом, јер само Христом можемо да победимо обману овога света и нечастивога. Нажалост, данас има људи у Цркви који са нездравом ревношћу проучавају масонерију, разне окултне покрете, магију, сатанизам, а све са уверењем да ће тако лакше препознати зло око себе и победити га. Опсесивно бављење овим темама прља ум и срце човеково и заправо неприметно може да нас увуче у зло, а да то и не приметимо јер лако можемо да постанемо тако параноични да ћемо зло видети свуда око себе осим у самом себи и нашим слабостима и греховима. Најбољи показатељ да се удаљујемо од благодати Божије јесте када све више осуђујемо и видимо само зло око себе и у другима. Зато се треба чувати нарочито гуру-духовника који освајају душе причама о последњим временима, а сами су још робови страсти, посебно гордости. О овом пробелму тзв. младо-старчества доста се данас говори јер псеудо-духовништво под видом борбе за врлину и очување чистоте вере неретко води у раскол и јерес, и самим тим удаљује душе од Цркве као Тела Христовог. Свети оци који су писали о последњим временима претходно су очистили свој ум и срце благодаћу Божијом и нису о овим темама писали острашћено и да бисмо и ми правилно разумели њихове поруке морамо да будемо претходно духовно утврђени, а не да не научивши ни основе сопствене вере одмах трчимо у сензационалне теме издаје вере, завера, Антихриста и сл.

 

Морамо да много радимо на томе да наше мисли буду чисте и позитивне, да све људе око себе, па чак и оне који су посрнули, гледамо као оне који су позвани да буду наша вечна сабраћа, а не као сумњиве непријатеље, шпијуне, заверенике, делатнике злих сила и слично. Према свима треба да се односимо са љубављу, али не и лаковерно да прихватамо њихове савете, већ да све духовно проверавамо кроз искуство Цркве. Господ нас учи да будемо безазлени као голубови, али мудри као змије (Мт. 10, 16). Управо бих зато свој одговор завршио предивним тумачењем које је на ове речи Господње оставио наш блаженопочивши и свети Патријарх Павле:

 

Међу вуковима опстати овци је тешко, али нијенемогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је: да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односнода нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да мине постанемо вуци.

Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудростБогом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер,мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази углупост. Ни једно ни друго више, него да будемо "мудри као змије, абезазлени као голубови".

"И мене су гонили, и вас ће гонити",говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемоонако како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији. И онда,кад дође крај живота нашега, ући ћемо у радост блаженства Царства Небескога. Тои јесте смисао и циљ нашег живота. Бог вас благословио!

Хвала Вам пуно Оче.

[Pravoslavlje96]

Благословите о. Саво, имам једну недоумицу: Као што Отац љуби мене, и ја љубим вас; останите у љубави мојој. Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што сам ја одржао заповести Оца мојега и остајем у љубави његовој.(Јн 15. 9-10) Моје питање је, да Христос није одржао заповести, Он не би опстао у Очевој љубави и догодило би се нека промена у Богу, што је противречно јер је Бог непроменљив, тј. да Христос није одржао заповести Бог не би више био Бог? 

Измењено Децембар 29, 2014 од Pravoslavlje96

[grigorije22]

Лично сам познавао блаженопочившег оца Тадеја који нам је оставио много дивних духовних поука.

 

Da li je otac Tadej zaista govorio kako je imao viziju datu od Boga,da je Zver dzinovski kompjuter u Briselu? I kakvo je vase misljenje u vezi oca Joila,koji svedoci kako je prilikom slikanja pocela da mu odlazi blagodat?

[Архимандрит Сава Јањић]

Postovani oce Savo, molim Vas da, kad nadjete vremena, za sta Vam unapred zahvaljujem, odgovorite na temu belog (mirjanskog) monastva, da li postoji danas, ako postoji kakav mu je status u okviru PC, da li je regionalan pokret, uslovljen istorijsko-drustvenim okolnostima (recimo u Rusiji), ili nesto kao harizmatski pokret  poput bogomoljackog i sl. , i kod nas, ali i uopste i na nivou PC na vaseljenskom nivou. Bila je tema i evo par reprezentativnih odgovora:

https://www.pouke.org/forum/topic/4144-belo-monastvo/page-4#entry1127011

 

У дванаестој глави Коринћанима Апостол Павле говори о разним даровима у Цркви. Из његових речи, као и из целокупне традиције Цркве на Истоку и Западу јасно је да су вековима постојали различити начини служења, а све са циљем сведочења Христове благовести свим народима. Монашки живот само је један сегмент у традицији Цркве који је дао огроман допринос својим сведочанством, које је на Истоку највећим делом било молитвено-мисионарског карактера. Међутим, Дух дише где хоће (Јн 3, 8) и немогуће је мисију Цркве укалупити на један формалан начин. И само монаштво почело је као израз слободне иницијативе појединаца који су осетили духовни позив да се потпуније посевете Богу, било у пустињи или у општежитељним заједницама. На Истоку је монаштво већином контенплативног, молитвеног карактера и вековима је давало ритам црквеном животу, чувајући истину вере и развијајући лепоту богослужења. На Западу, где је преовладавао више менталитет практичног еванђелског живота нарочито су се развиле монашке заједнице посвећене бризи о болеснима и сиромашним. Наравно, ни на Истоку манастири ниакада нису престали да буду уточишта сиромашних, а и прве болнице (као на пример у манастиру Високи Дечани) израз су дубоке свести монаха да поред живота у духовном усавршавању и борби са својим слабостима треба посветити пажњу ближњима. Тога смо посебно свесни у времену у коме живимо када су манастири кључни елемент опстанка нашег верног народа, односно живе Цркве на Косову и Метохији.

 

Бело монаштво најпре асоцирамо са животом монаха и монахиња након Октобарске револуције у Русији, који су наставили да живе монашким животом прогнани из својих светиња, у градовима и селима, чувајући своје завете и служећи Богу и дајући охрабрење верном народу у времену великог страдања Цркве. Данас бисмо могли више говорити о лаичком апостолату. Један од значајних примера у нашој Цркви био је богомољачки покрет који спонтано настао али који је духовно водио и дубоко утврдио у црквеном предању и поретку Св. Владика Николај. И данас у нашој Цркви имамо мисионарска братства и заједнице које делују при појединим парохијама и које окупљају браћу и сестре који не осећају призив да се посвете класичном монашком животу, али ипак осећају да много више могу да дају Цркви у свету у коме живе. Мислим да је ово тема којој посебно треба посветити пажњу у нашој Цркви.

 

Обично чујемо да за хришћанина постоје само два пута, брак или монаштво, као да не постоје друге врсте служења. Наравно, хришћански брак и монашки живот дају данашњем човеку високи степен одговорности живота у заједницама које су свака на свој начин дубоко укорењени у евхаристијски начин живота. Ни хришћански брак ни монашки живот без евхаристије и евхаристијског живота нису спасоносни и не изграђују здраве и одговорне личности. Међутим, данас имамо хришћана који осећају да могу служити и на друге начине, чувајући безбрачни начин живота али остајући у свету и трудећи се са другима на пољу хришћанске мисије и помоћи другима. Лично сматрам да је ово сасвим благословено уколико је овај начин живота заснован на благослову надлежног Епископа, односно парохијског свештеника који треба да духовно бдију како би ове заједнице функционисале на корист Цркве, и како не би отишле у нездравом правцу псеудо-зилотизма, фанатизма и сл.

 

У западним хришћанским конфесијама имамо разних примера организовања лаика у Цркви који прихватају посебан начин живота и одређене обавезе служећи тако Богу и спасавајући своју душу. То могу бити мисионарске заједнице које би радиле на пољу издаваштва, организовања предавања, образовним активностима и проповедања или пак, харитативне заједнице које би радиле на пољу помагања сиромашнима. Живећи овде на Косову и Метохији сведоци смо да спонтано настају сличне организације младих хришћана који знатан део свог времена и снаге посвећују помоћи повратницима, сиромашнима, акцијама за прикупљање новца за лечење болесне деце и слично. Ова братства могуд а окупљају особе које живе у хришћанском браку или оне који су одлучили да живе безбрачно и које заједнички раде на корист Цркве. Парохије би требало да буду најбоље место где би се такви људи окупљали, редовно учествовали на богослужењима и радили заједно са својим пастирима. Сваки хришћанин без обзира у којој професији, у просвети, здравству, науци, војсци, разним фирмама може и треба да буде посвећен том циљу да буде живи сведок своје вере, пре свега својим животом, а потом и речју. Треба наравно водити рачуна да то сведочење не буде нападно, као што често видимо код секташа, који буквално врше насиље над човековом слободом, већ ненаметљиво, спонтано и дубоко људски. Људима не треба говорити одмах о учењима Цркве, а нарочито не критиковати друге као да смо ми савршени, а сви други лоши, већ треба да се темељи пре свега на једном људском односу према другом, искреној бризи за другога без обзира на његово етничко или верско порекло. Ми као хришћани нисмо позвани да служимо само хришћанима, а поготово не само онима који су припадници нашег етноса већ свим људима који желе да чују реч истине. Често су управо такви много пријемчивији за истину о Богу Човекољубцу. Бог и од камења може да начини децу Авраамову, а међу првим обраћеницима су често били они који нису били припадници јеврејског народа. Уосталом, видимо да је Црква врло брзо надрасла јеврејске етничке границе и постала глобална и апостоли хитају с краја на крај тадашње васељене сведочечи истину Христову. Да су остали само у оквирима свог народа, хришћанство би била само једна од бројних локалних религија.

 

Нажалост сведочење вере, нарочито код новообраћених, често је претерано ревнитељско у тој мери да изазива озбиљан отпор. Ми свој хришћански православни идентитет не смемо да градимо на оптуживању других, већ тако што ћемо препознати све оно што је добро код других и оно што је лоше исправљати љубављу, праштањем и трпљењем.  Хришћани који наступају као строге судије свега онога што није хришћанско, који свуда око себе виде зло и грех, сведоче Бога кога Православна Црква не познаје и управо такво сведочење Бога многе одвраћа од Христа Човекољубца. Господ није ишао „праведним“ фарисејима већ простим рибарима и грешницима, није их презирао већ их је грлио својом љубављу која је у њима стварала духовни препород и духовно буђење. Данас, слушајући неке проповеднике хришћанства не можемо да се отмемо утиску да они говоре у име једног гневног и нетрпељивог Бога који с правом ствара отпор и нажалост многе душе које траже утеху и љубав, одводи у секте или источњачке мистерије.

 

Дакле, бело монаштво, ако већ морамо да користимо ту реч, иако бих радије остао на лаичком апостолату (то нису латинске већ грчке речи - λαός, απόστολος - па се не требамо плашити овог израза) треба да интензивније заживи у нашој Цркви и да буде мотор који ће покренути парохије које су нам често паралисане административним духом, требама, одсуством иницијативе и сл. Не треба да заборавимо да су највећи примери светости у Цркви засијали не као резултат неке формалне административне одлуке црквених тела, већ управо у тим личним иницијативама људи који свој хришћански живот не желе да оставе на нивоу бесплодног формализма и уљуљкивања у чињеници да смо ето ми православни једини у праву, а сви други иду у пакао. Треба да учимо од других и да будемо спремни да у сваком човеку препознамо лик Божији, а не да стално осуђујемо, клевећемо, ширимо црквене трачеве о архијерејима, износимо разне теорије као да смо ми позвани да све проблеме решимо. У Црки ће увек бити проблема јер смо као људи несавршени, али пут преображаја, нашег личног, парохије, Епархије треба да пође од сваког појединца који око себе гради круг истомишљеника и који тихо, без много галаме и медијске помпе једноставно живе еванђелским животом.

 

Данас живимо у једном пост-хришћанском и дубоко секуларизованом свету. Идеја хришћанског етноса је готово потпуни анахронизам и грчевити покушаји да се очува привид симфоније Цркве и државе у традиционално православним земљама најчешће водe конформизму и још већој секуларизацији или, још горе, нездравој теократији која неодољиво подсећа на ситуацију у јеврејском народу у Христово време са тадашњим садукејима и фарисејима. Наш пример треба да буде Црква пред-константиновског периода, Црква која је живела и делала у једном сличном глобализованом и паганском друштву и зато су еванђелске поуке, апостолске посланице и дела раних Светих Отаца и те како актуелни у времену у коме живимо. Реч Цркве треба да буде еванђелска реч, а не политичке поруке које свакодневно слушамо на телевизији, разне приче о теоријама завера и слично. Ратови и сукоби моћних у свету у коме живимо нису наши ратови, јер православна Црква је данас како на Истоку тако и на Западу, од Америке, Европе, Африке, Аустралије, Русије и Кине. Иако живимо у овом свету не смемо да заборавимо да нисмо од овога света и ако прихватимо логику моћника овог света губимо ону со коју једино Црква има и треба да чува.