Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[grigorije22]

Evo ja bih imao dva pitanja. Sta se podrazumeva pod pojmovima da je Bog svemocan i svemoguc? Drugo u SZ je postojala zabrana jedenja necistih zivotinja kao sto je svinja na primer. Zbog cega se u Starom zavetu svinja naziva necistom zivotinjom,i kako je to Bog svinju ocistio od necistoce Sto je Bog ocistio ti ne pogani" ?

[Архимандрит Сава Јањић]

Христос васкрсе оче Саво!

Чиме се треба руководити при избору неког манастира као места покајања? Која су мерила најздравија да бисмо знали да је једно место боље од другог? Или је свако подједнако добро...?

 

Ваистину Васкрсе Господ, брате Иване,

 

Манастир је монашка радионица спасења и веома је важно да при избору места где ћемо се посветити монашком животу добро проверимо начин живота и Богу се помолимо где је најбоље да останемо.

 

Пре свега, да подсетим, монаштво је проживљавање и обнављање тајне крштења. Крштењем умиремо старом човеку и рађамо се у новом, у Христу. Будући да живећи у сујети овога света често заборавимо на свој крштењски завет и смисао нашег хришћанског позвања од раних времена јавиле су се заједнице хришћана које су желеле да интензивније живе у тој реалности Христа који долази и већ је ту са нама. Још се у Еванђељу помињу они који су раздали своја имања и све имали заједничко, а монашки живот какав нам је данас познат посебно се развија од 4. века.

 

Дакле, монаштво је нераскидиво повезано са евхаристијским животом и монаси као благовесници спасења не могу да сачекају Други долазак Господњи, већ сада и овде својевољно се одвајају од својих биолошких природних потреба и труде се да заживе оном реалношћу о којој говоре еванђелске речи: „Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нема више Јеврејина ни Грка, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један у Христу Исусу.“

 

Конкретно, одговарајући на ваше питање, саветујем да тражите општежитељну заједницу (тј. манастир у коме монаси живе без личног новца и имања и у послушању свом настојатељу). Такође, саветујем манастир у коме је евхаристијски живот на централном месту, јер подвиг без евхаристијског живота је факирство и најчешће води у прелест (духовну обману). Тражите заједницу у којој ћете осетити братску љубав, не само на речима, већ и на делу. Добро имајте у виду да онај окоји одлази у манастир на својеврстан начин понавља крштење и умире за овај свет. То пре свега значи да треба да се одрекнемо светских амбиција, похлепе и сујете овог света и да нађемо спокој у манастиру, а не да примимо монашки чин да бисмо шетали по свету и задовољавали своје амбиције и жеље.

 

Манастир је место молитве и тражите ону заједницу у којој је не само црквена, већ и лична молитва један од највећих приоритета. Корисна су разна послушања и активности монаха, али молитва и богослужење су дисање монаха, а монах без молитве и молитвеног односа према стварности око себе је као риба на сувом. Чувајте се високоумних и "елитних" монаха који мисле да све знају и који ће вас салетети бројним саветима и пре него што им затражите помоћ и тражите смирене људе који мање причају, а више делају, шире мир и љубав око себе и никога не мрзе, да не бисте уместо у руке лекара запали у руке болесника. И коначно, изаберите место где ћете моћи да живите у послушању јер без послушања нема ослобађања од нашег старог човека и наше пале воље, а без тога ни истинске љубави којом задобијамо заједницу са Господом.

 

Господ нека вас укрепи брате Иване.

[Иван Ивковић]

Благодарим на корисним саветима оче. 8086.gif

[Nina 777]

Као православни хришћани верујемо да је Господ након свог Васкрсења и Вазнесења телом у небо "сео са десне стране Бога Оца". Наравно под овим не подразумевамо физичко седење поред Бога Оца који се као прво лице Свете Тројице никада није оваплотио, већ символично речено узношење у славу Божију. Да појаснимо, Господ као оваплоћени Син Божији и друго Лице Свете Тројице никада није остао без божанске славе, тј. божанске природе коју вечно има од Оца по вечном рођењу. Зато и на распећу често исписујемо изнад Христове главе речи "Цар славе". И заиста иако Бог нестрадалан по божанској природи Христос је пострадао по својој људској природи и примио смрт. Будући да смрт није могла држати у својим чељустима Цара Славе и Јединог Живога и Творца Живота, сила смрти је поражена, као што певамо у Васкршњем тропару.

Неки хришћани као да заборављају да је Син Божији, Логос, у својој личности (тј. ипостасно) сјединио своју божанску природу са човечијом природом коју је примио од Пресвете Дјеве. Према оросу Халкидонског Сабора 451.г., сједињење две природе је описано следећим речима: „несливено, непромењиво, нераздељиво, неразлучиво.“ Дакле, од Благовести до сада и у векове векова божанска природа је у Христу вечно сједињена са нашом човечијом природом. И зато је победа Христова над смрћу као вечном одвојеношћу створеног од нествореног победа свих нас јер су нашој природи коју је Господ осветио, васкрсао и вазнео "о деснују Бога Оца" отворена врата вечности. О томе говори и првоврховни апостол када напомиње да ћемо “постати причасници божанске природе” (2 Петрова 1: 4)

 

"Пошто нам је његова божанска сила даровала све што је потребно за живот и побожност, познањем Онога који нас позва славом и врлином, кроз које су нама дарована драгоцјена и превелика обећања да кроз њих постанете причасници божанске природе, избјегнувши похотну трулеж у свијету." 2Пет 1,3-4

 

Дакле управо захваљујући Христовом домостроју спасења које је крунисано његовим Васкрсењем из мртвих и вазнесењем у телу у славу Бога Оца и ми имамо обећање вечног живота. Ми се не спасавамо својим моралиним заслугама, али наш труд и подвиг неопходан нам је да бисмо се утеловили у заједницу са Христом, Цркву, и да бисмо са Христом и кроз Христа имали вечни живот. Васкрсли Христос постаје такорећи колективна личност у којој сви надилазећи своја биолошка ограничења бивамо сједињени и у њему смо позвани да вечно живимо у заједници Оца и Духа Светога. Отуда је толико велики значај ове тајне јер је то срж нашег спасења.

 

Господ није дошао да нам донесе законе и правила и да се поштовањем тих закона спашавамо моралним заслугама као што, нажалост, неки погрешно уче и хришћанство своде на морализам или философску дисциплину. По њима Господ је обавио своју историјску мисију и вратио се у небеске сфере одакле чека да му угодимо добрим делима да би нам праведно доделио вечну награду, или непокајаним грешницима вечно мучење. Ово је опасно поједностављење и искривљење тајне спасења. Нама су подвиг и врлине потребни не да бисмо "заслужили" спасење, већ да бисмо остали у заједници спашених, Цркви у коју смо ушли крштењем и у којој као Телу Христовом једино можемо да уђемо у вечни живот. Без подвига и труда, нема ни победе над самољубљем, гордошћу и осталим страстима и постоји велика опасност да се не уградимо у заједницу љубави већ да изађемо из ње налазећи смисао живота у телесним сједињенима, идеологијама, тајним удружењима и другим врстама псеудо-заједница које нас одвлаче од једино спасоносне заједнице у Христу Господу. Напомињем, а већ сам и раније о томе говорио, да је једина заједница телесног сједињења коју Црква подржава света тајна брака и то пре свега као икона сједињења Христа и Цркве, а не сама по себи тј. ван евхаристијског контекста.

 

Мислим да је непотребно улазити у било какве спекулације у каквој конкретно телесној форми Господ сада постоји. Важно је да знамо и чврсто верујемо да је Господ вечно сјединио божанску и људску природу која је у њему постала нетрулежна и вечна. Бог је изнад времена и простора и може и телесно да се јави, како то бива у виђењима која су описали неки светитељи, али је пре свега живо и физички присутан у тајни Евхаристије и то не само у Пресветом Телу и Крви који бивају освештани на часној трпези, већ и у свима нама који се Тајнама причешћујемо и потврђујемо и проживљујемо истину да смо храм Божији и сви заједно Тело Христово.

 

Реалност васкрслог тела, Господ је показао јавивши се након Васкрсења својим ученицима. Иако је показао да може да узима телесну храну и да му се опипају његове крсне ране, истовремено је показао да је телом изван физичких закона пролазећи кроз затворена врата и јављајући се у "другом обличју" ученицима на путу за Емаус.

 

Hvala vam mnogo oce na odgovoru I sto ste njime u mnogome razbistrili moju predstavu o Hristovom vaskrsenju I vaznesenju, a posebno to da je sedenje sa desne strane zapravo nesto sto je od spasonosnog znacaja za nas kao tvorevinu, jer ljudska priroda zahvaljujuci vaznesenom Hristu  Bogocoveku postaje zajednicar bozanske prirode, I to je najvazniji znacaj ovih reci simbola vere,…kao I to da iako nam moral I zakon nisu za to presudni, vec sam Hristos, podvig da se zakon Boziji ispuni nas odrzava u Telu Hristovom, jako lepa I upotpunjena slika I bas mi je bilo potrebno da je dobijem.  Mnogo vam hvala jos jednom, Bog neka vas cuva.

[Михајло995]

Оче Саво,помаже Бог! Имам једно питање. Да ли када причамо о нечему можемо то урећи или избаксузирати како се то каже. Јер има она народна: "Пу далеко било!" или"Језик прегриз`о!",или  да се тако изразим.

 

Мој проблем је у сљедећем....

 

Прије мјесец дана ми се јавила из чиста мира мисао како у нашој улици није било некога ко је умро или погинуо и заиста није никога било.Онда сам размишљао о томе како је у нашој улици неко умро и сви идемо на сахрану из улице.То су мисли које су ми је јавиле против моје воље. Иначе је моја улица наново грађена и најстарија кућа ту је прије 7 година грађена.То је само мисао која ми се јавила у глави. Пар дана послије тога опет ми се иста таква мисао долази на памет како у нашој улици није било смртних случајева, и нисам обраћао пажњу.

 

Прије пар дана погинуо је комшија из моје улице, момак у саобраћајној несрећи мотоциклом, и мени је на памет пала опет она моја мисао од прије. И некако ми је на савјести да ли сам ја нешто наслутио тим мојим мислима и изазвао његову несрећу и да ли се може нешто урећи или малерисати јер се то десило баш тада пар дана послије тих мојих мисли. Да ли сам утицао путем неке црне магије или урока или неке негативне енергије о којој сам читао.

 

Некако ми је на савјести да нисам мислио о томе - не би се то догодило. То што је било прошло ми је у мислима, самим тим пар дана након тога погине ми комшија и мени је на савјести било да нисам о томе мислио не би се догодило, јер има она стара народна: ,,Ако о нечем говориш,то се не догоди него се догоди супротно", тј. ако о нечему причаш то избаксузираш па се догоди супротно ако ме разумијете,јер су ми то само биле мисли,а сада ми на памет пада можда сам и причао са неким о томе да није у улици било смртних случајева.

 

То је био мој проблем.

 

Хвала вам унапријед и од Господа свако добро!

[Архимандрит Сава Јањић]

Evo ja bih imao dva pitanja. Sta se podrazumeva pod pojmovima da je Bog svemocan i svemoguc? Drugo u SZ je postojala zabrana jedenja necistih zivotinja kao sto je svinja na primer. Zbog cega se u Starom zavetu svinja naziva necistom zivotinjom,i kako je to Bog svinju ocistio od necistoce Sto je Bog ocistio ti ne pogani" ?

 

Бог није само свемоћан и свемогућ већ Онај Који Јесте тј. Једини који Постоји. Твар је Божијом вољом преведена из непостојања у постојање, односно свет је створен ни из чега и суштински зависи од Бога. Свет је створен за вечно постојање, али ништа од онога што је створено, ни духовни ни материјални свет не могу да постоје сами по себи без Божије воље и љубави. Потенцијално, све што је створено може да се врати у небиће и над њим лебди смрт, односно непостојање као могућност. Зато једину бесмртност и вечни живот имамо у заједници Васкрслог Сина Божијег, Господа Исуса Христа. А Божије благовољење јесте да оно што је створио не препусти у небиће, већ да све преко Сина Свог Јединородног сједини и учини сапричасним Божијој природи. То је суштина божанског домостроја спасења. Зато Божија свемоћ произилази из чињенице да је он једини који ЈЕСТЕ. Ми људи као и све што је створено, укључујући и анђелски свет, не можемо сами по себи да будемо свемоћни јер смо створени и ограничени, свако на свој начин. Ми смо створени за слободу, коју у потпуности једино остварујемо у заједници са Богом, јер сами по себи нисмо слободни, будући да ништа што је створено не може да буде апсолутно слободно. Зато је истински пут нашег спасења да реализујемо себе као истински постојеће и слободне личности, а то је могуће једино у Христу и кроз Христа, о чему сам говорио у једном од претходних одговора.

 

Што се тиче старозаветних прописа, много би ми времена било потребно да објашњавам разлоге зашто су одређени прописи предати од Бога. То би најбоље урадио неко од наших читалаца, професора или студената, који се баве историјом Старог Завета. Међутим, могу да кажем да је суштина прописа заправо увођење у слободу и заједницу са Богом. Прописи које је Бог дао у Старом Завету нису циљ сами за себе. Они су дати како би њиховим држањем Израиљци себе сачували у заједници Божијој. Људи у Старом Завету су били у својеврсном духовном детињству и нису још могли да разумеју пуноћу Божијег откровења коју нам је касније открио сам оваплоћени Син Божији. Зато Бог у Старом Завету ступа у живу заједницу са изабраним народом и руководи га одређеним правилима који имају за циљ да васпитају осећај одговорности, љубави и, у коначном смислу, слободе јер се пред сваког човека поставља задатак да ли је спреман да љубав према Богу посведочи придржавањем одређених правила. Што је љубав већа, закон је мање потребан и зато старозаветни закон не бива укинут у Новом Завету, већ као сенка бледи изласком Сунца Правде тј. појавом Самог Господа Христа који се родио као човек и ходио међу нама, пострадао, умро, васкрсао и вазнео се у телу о десну страну Бога Оца. За нас хришћане највећи закон је стога сам Господ Христос и што више узрастамо у заједници са Њим и бивамо охристовљени, све више надрастамо законска ограничења која је Црква задржала како би нас руководила ка путу спасења. 

[Архимандрит Сава Јањић]

 

Оче Саво,помаже Бог! Имам једно питање. Да ли када причамо о нечему можемо то урећи или избаксузирати како се то каже. Јер има она народна: "Пу далеко било!" или"Језик прегриз`о!",или  да се тако изразим.

 

Мој проблем је у сљедећем....

 

Прије мјесец дана ми се јавила из чиста мира мисао како у нашој улици није било некога ко је умро или погинуо и заиста није никога било.Онда сам размишљао о томе како је у нашој улици неко умро и сви идемо на сахрану из улице.То су мисли које су ми је јавиле против моје воље. Иначе је моја улица наново грађена и најстарија кућа ту је прије 7 година грађена.То је само мисао која ми се јавила у глави. Пар дана послије тога опет ми се иста таква мисао долази на памет како у нашој улици није било смртних случајева, и нисам обраћао пажњу.

 

Прије пар дана погинуо је комшија из моје улице, момак у саобраћајној несрећи мотоциклом, и мени је на памет пала опет она моја мисао од прије. И некако ми је на савјести да ли сам ја нешто наслутио тим мојим мислима и изазвао његову несрећу и да ли се може нешто урећи или малерисати јер се то десило баш тада пар дана послије тих мојих мисли. Да ли сам утицао путем неке црне магије или урока или неке негативне енергије о којој сам читао.

 

Некако ми је на савјести да нисам мислио о томе - не би се то догодило. То што је било прошло ми је у мислима, самим тим пар дана након тога погине ми комшија и мени је на савјести било да нисам о томе мислио не би се догодило, јер има она стара народна: ,,Ако о нечем говориш,то се не догоди него се догоди супротно", тј. ако о нечему причаш то избаксузираш па се догоди супротно ако ме разумијете,јер су ми то само биле мисли,а сада ми на памет пада можда сам и причао са неким о томе да није у улици било смртних случајева.

 

То је био мој проблем.

 

Хвала вам унапријед и од Господа свако добро!

 

 

У нашем животу постоје многи необјашњени феномени међу којима је и могућност да предвидимо или наслутимо неке догађаје или да доживимо нешто што нам се чини да се већ раније догодилио тзв. déjà vu и слично. Веома је тешко рационално објаснити како се то догађа, али треба да имамо у виду да је човек биће које обједињује духовни и материјални створени свет. Својом душом ближи смо анђелима, а анатомијом и физиологијом нашег тела животињама. Неки људи имају израженије психичке способности по природи и осетљивији су на свет око себе. Други, опет, који живе светим животом имају благодатни дар прозорљивости. Нажалост, људи понекад могу да нешто предвиде и под утицајем демонских енергија. Зато је, уопштено речено, веома важно да не улазимо у дијалог са помислима и да примењујемо опробану аскетску праксу наше православне духовне традиције, а то је борба са помислима и држање чистог ума. Улажење у разговор са помислима може да нас уведе у веома опасне воде и узрокује и озбиљна психичка оболења и поремећаје. 

 

У вашем случају конкретно треба да чврсто верујете да ви засигурно нисте тај који сте проузроковали несрећни догађај. Како је до вас дошла мисао да ће се то догодити сасвим је друга ствар и могуће је да је мисао дошла, како се то обично каже, или са десне или са леве стране. Чињеница да вам ова мисао ствара осећај кривице може врло лако да укаже да је реч о демонском утицају јер нечастиви и те како може да "предвиди" лоше догађаје јер и сам ради на томе да их изазове. Зато треба да одбаците овакве мисли и да не дозволите да вас оне смућују. Најбоље средство за ову борбу јесте Исусова молитва и непрестана борба да очистите ум и срце од сваког нечастивог прилога. Благодатно дејство увек се препознаје по миру и спокоју које оно изазива, сабраности мисли и одсуству смутње. Демонска дејства увек долазе уз конфузију, узнемиреност и страх.

 

Дакле, трудите се у молитви, држите редовно постове, идите на богослужења и учествујте у евхаристијском животу и немојте да бринете и мислите да сте вашим мислима изазвали нечију несрећу.

[Михајло995]

Много вам хвала оче Саво на одговору.Мене је мучило да сам ја то изазвао јер сам говорио о томе како није било некога ко је преминуо или погинуо у улици,и онда се то десило након тога пар дана.Много вам хвала и од Господа свако добро!

[NerZul™]

Да ли оче учење о митарствима, која не подржавају сви теолози и схватају као теологумену, потиче из Египатске митологије? Или је то неки плод Хришћанског отркивења у смислу да су духови злобе у поднебесју што каже Павле?

[w.a.mozart]

Dok otac dođe, evo jedne zanimljive ilustracije

 

[NerZul™]

Пази брате Моцарте, капирам ово и јасно ми је...ал следеће питање је онда, па нек буде и за оца, докле треба да се иде у прихватању туђе културе и у христијанизацији исте? Исто тако учење о души потиче из платонистичке философеме...а опет имамо то у нашим учењима Цркве, у чему је разлика између тога што смо прихватили учење о души а нисмо митарства?

[Архимандрит Сава Јањић]

Да ли оче учење о митарствима, која не подржавају сви теолози и схватају као теологумену, потиче из Египатске митологије? Или је то неки плод Хришћанског отркивења у смислу да су духови злобе у поднебесју што каже Павле?

 

У мом ранијем одговору на питање о митарствима (1. април 2014) нагласио сам да је веома важно да озбиљно прихватамо свеодчанства светитеља, која су постала део наше аскетске и литургијске традиције и да се према њима не односимо с интелектуалним ниподаштавањем. Али, исто тако, на тим сведочанствима не треба правити догматска учења.

 

Сведочанство о митарствима не налазимо само у житију Св. Василија новог (26 март) већ и код неколико писаца из Филокалије. На пример Св. Теодор подвижник упућује нас да се сећамо страшнога тренутка када ће сурови чувари митарстава изводити пред нас наша дела и помисли. Св. Ава Исаија такође говори да ћемо напустити тело, проћи силе таме које ће нас срести у поднебесју. Назнаке овог учења налазимо и у житију Св. Антонија Великог које је писао Св. Атанасије Велики, у беседама Св. Кирила Александријског, као и у црквеној химнологији (нпр. у Канону за исход душе и др). У новије време заступници овог учења су били посебно Св. Игнатије Брјанчанинов и св. Теофан Затворник. 

 

С друге стране, познато је да се ово учење не помиње у Св. Писму и да нема трагова о њему у апостолском периоду, што је један од аргумената онима који наступају критички према овом учењу. Штавише, они наводе да је ово учење вероватно гностичког порекла, јер конкретно се помиње у неканонском тексту под именом "Откровење Јаковљево". Осим тога православним богословима ово учење нагиње у правцу римокатоличког средњовековног учења о пургаторију (чистилишту). Лично мислим да је расправа о овом питању непотребна јер се већином заснива на искључивим ставовима и једне и друге стране. 

 

Било како било, Црква од овог учења никада није правила догматско учење, па је предање о митарствима више је остало у домену аскетике и химнографије. Као хришћани треба да чврсто верујемо да човек није душа којој је тело терет и која може без тела да функционише у потпуности аутономно, јер би у противном, како сам више пута писао до сада, изгубили свест о значају васкрсења из мртвих. Али исто тако, не можемо ни да одбацимо чињеницу да  човекова душа како у овоме животу, тако и након телесне смрти општи на својеврстан начин са бестелесним силама у зависности од начина живота који води. Они који живе ван заједнице у Христу, у греху и страстима, подложни су утицају демонских сила, а неретко са њима и отворено опште, нпр. кроз магију, извесне облике уметности и сатанистичке ритуале. Они, пак, који живе благочестивим животом, евхаристијски, пребивају у заједници са анђелским силама, које се понекад људима светога живота јављају и у видљивом облику и укрепљују их. Нема никакве сумње да се то наставља и након телесне смрти, али Црква никада није детаљно износила учење о начину како душа опстаје до свеопштег Суда. Заправо, истјазавања на митарствима о којима говоре поједина сведочанства нису ништа друго него наставак општења са оним бестелесним духовима са којима је успостављена заједница. Они, пак, који живе у овоме животу у радости васкрслог Господа, у покајању и евхаристијској реалности присуства Божијег, не би требало да буду узнемиравани демонским силама, већ узлазе у радост Господњу која почиње још од њиховог земаљског живота и наставља се у пуноћи радости након свеопштег Васкрсења.

 

Што се тиче египатске митологије, тачно је да постоји учење о суду над душама. Још крајем Старог Царства (2181–2055 пре Христа) у древном Египту присутно је учење да пре одласка на коначни суд, душа пролази кроз извесне провере и искушења у простору званом Дуат, да би на крају стигла до "вагања срца" што треба да одреди њену вечну судбину. Не можемо да се не сетимо уметничке представе вагања душа, где је на једном тасу срце, а на другом нојево перо као символ богиње (принципа) истине Маат. Древни Египћани су имали веома развијену митологију загробног живота, која у више детаља подсећа и на хришћанска учења и посебно на учење о митарствима. Ипак, мислим да би било погрешно да ствари тако поједноставимо и кажемо да су коптски аскетски оци православног периода пресликали староегипатску традицију у аскетску традицију Цркве. Могуће је радије рећи да су они понекад користили постојеће народне представе ради изражавања хришћанских истина и свог личног аскетског искуства.

 

У свим древним религијама постоје извесни елементи истине божанског откровења. Међутим, та зрнца божанске истине измешана су са разним људским учењима и митовима, који су неретко последица демонских утицаја и фантазија. Уосталом, зато је Бог и припремао јеврејски народ, да преко њега изведе у свет Свога Оваплоћеног Сина који ће објавити свету пуноћу истине, и зато је излио на прве ученике Духа Светога да надахњује Цркву и узводи је у пуноћу познања божанских тајни. Свети оци су као мудре пчеле користили из паганске културе и митологије све оно што је симболично могло да укаже на оне истине којима их је учио Дух Свети у Цркви.

 

Када на ово питање гледамо из данашње перспективе секуларизованог света, који под знак питања доводи све духовне вредности, добијамо обрнуту слику па имамо све више оних који тврде да Хришћанство заправо некаква компилација разних митолошких предања и као доказ изводе разне митолошке и уметничке представе које неодољиво подсећају на хришћанске. Ово не треба да нас збуњује. Човек је након пада изгубио заједницу са Богом и самим тим и богопознање. Како је текао историјски пут људског рода, сећање на одређене истине које су биле дароване првом човеку допуњаване су разним митолошким представама и тако смо дошли до обиља религија и митова. Суштина наше вере јесте да хришћанство уопште и није религија, већ објављена пуноћа истине, и то не истине коју је само посведочио неки од пророка или боговидаца, већ коју је објавио сам Господ Христос, оваплоћени Логос, Син Божији. Ова објава се наставља у Цркви, Телу Христовом, сталним деловањем Духа Светога који надахњује, храни и умудрује, откривајући нам преко светитеља најдубље тајне и смисао постојања и будућности свега створеног.

[NerZul™]

http://youtu.be/SVA3ffmV_eg 

 

Дал је овај филм нека измишљотина или је ово неко реално и аутентично искуство?

 

Узгред, хвала оче на претходном одговору, доста се да научити од Вас!

[feeble]

http://youtu.be/SVA3ffmV_eg 

 

Дал је овај филм нека измишљотина или је ово неко реално и аутентично искуство?

 

Узгред, хвала оче на претходном одговору, доста се да научити од Вас!

 

Not Found

 

Ispravljen link (ako je to to)

 

[NerZul™]

to je to...