Праштање – ментално и физичко здравље

[JESSY]

«Хоћу да размотримо, какви ће неко време да буду наши односи. Као- прво, Хоћу да знаш: да сам прихватила твоја извињења и опростила ти за обману и прељубу. Ја би желела да поново будемо блиски. Прошло – је прошло. Зато немој да мислиш да тајим  у себи увреду и злобу. Жељела би да то схватиш». «Но то се с нама не дешава први пут. Ти си и раније молио за опроштај, ми смо успостављали односе, и ништа се није мењало. Зато ја сада желим, како би ми нашли начин да заједно преодолимо тај проблем. Мени је животно важно осећати и видети да си ти почео да дејствујеш. Само твоји поступци могу ми дати увереност да ти поново могу веровати».

«О нашим будућим односима хоћу да говорим само у присутсву консултанта (свешетника). Треба да одлучим колико времена је поребно да прође пре него што схватим, да се можеш вратити. Но уопште могућност твога враћања ћемо да разматрамо само у том случају ако ти будеш посећивао групе самопомоћи. Ја ти опраштам, но мени је потребно научити се да ти поново верујем, и та вера може да буде засновна искључиво на твојим поступцима».

Умеће разликовати праштање од поверења дозвољава да се дође до жељеног разултата. Као прво, ви тако не дајете другом човеку могућност да вам каже, да ваша затвореност у односу према њему означава то да у себи таите злобу према његму.

Као друго, ви проводите јасну границу између прошлог и могућношћу срећног (благопријатног) будућег, чији почетак ви постављате данас, скицирајући нови план и одређујући нова очекивања. Ако у прошлости и нисте постављали поуздане границе – данас ви јасно саопштавате сабеседнику да ће убудуће све бити другачије.

Као треће, ви дајете вашим односима могућност да се развијају. Ви разрађујете и предлажете нови план, и ваш партнер осећа, да је њему заиста опроштено: прошло више не утиче на ваше односе. Он је – човек коме су опростили. Он се неће осећати као крив и осуђен. Он неће имати потребу да троши снагу на то да добије помиловање. Те ће снаге да се троше на реализацију наде коју сте му ви подарили, на личносни раст и изградњу здравих односа. И ви ћете се такођер осетити слободни, не оптерећени горчином и увредама. Ви нећете да мучите своју душу предавајући се болесним сећањима и окривљујући другог човека. А нелак опит страдања кроз која сте прошли, превратиће се за вас као добар дар – мудрост.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/04/13/prastanje-pomirenje-poverenje/

[Anika]

Ајде и да опростиш, мада некад буде заиста тешко. Али, много теже је повратити изгубљено поверење ако су у питању неке осетљиве ствари. Ситнице нису проблем.

[JESSY]

Praštanje me je oslobodilo. Ako se stalno prisjećate starih rana, time dajete moć i mogućnost onome ko vas je povrijedio, ali ako mu oprostite time presjecate svaku vezu s njim. Tada on više ne može imati nikakve veze sa vama. Nemojte misliti da je praštanje neka usluga ljudima kojima ste oprostili, već to učinite sebe radi.
Ja sam recimo oprostio onoj djeci koja su mi se nekada rugala i zadirkivala me. Nisam im oprostio zato što sam htio da ih oslobodim krivice. To sam učinio samo da bih sebe oslobodio bijesa i odbojnosti. Volim sebe, pa sam želio da budem slobodniji.
Oprositi sebi podjednako je važno koliko i oprostiti drugima. Ja sam griješio i vi ste. Loše smo postupali prema ljudima. Nismo bili pravedni prema njima. Pravili smo zbrku. Treba se osvrnuti i priznati da smo pogriješili, izviniti se onima koje smo povrijedili i obećati da ćemo se u budućnosti bolje ophoditi, zatim oprostiti sebi i krenuti dalje.
S takvim stavom može se lijepo živjeti.

 

Nik Vujičić

[Данче*]

Праштајте, увек праштајте!

Ријетко се гдје као у овој нашој средини налази толико међусобне нетрпељивости, искључивости и мржње. Да ово није једина цивилизована средина, што се нас тиче, давно бисмо имали међусобни Бејрут. За најблажи пријекор, за неку, и случајно, изговорену ријеч, за намрштено чело и пријеки поглед, мрзи се овдје до смртног часа. Имам осјећај да кад бих неке међусобно завађене парохијане упитао због чега су у завади да ми не би могли, са сигурношћу, одговорити, не би се чак могли ни сјетити. Разлог за мржњу је давно прошао, отпао и изблиједио, а остала је гордост, отприлике, оваква: „Ко је он да мене учи, да то мени каже, да мене попријеко гледа?“ Другим ријечима: Ко је, овдје, и уопште, на цијелом свијету, изнад мене, изнад моје памети, изнад моје вриједности, сналажљивости, богатства, и тако редом.

Колико је то штетно по душу, требало би да се тргнемо и увидимо сада да не бисмо увидјели када будемо стали пред Јединог Праведног Судију и Просудитеља. А онда је већ све касно. Колику штету наше омразе наносе цјелокупној нашој заједници, видимо и сами; видимо, а мало предузимамо да се поправимо. Да смо сложнији, били бисмо јачи, моћнији и утицајнији и све ово што чинимо, уз велику муку и одрицање, да смо јединственији, учинили бисмо све без по муке.

Свака завист, злоба, мржња, прљају душу. Оптерећују је теретом, до изнемоглости. Човјек осјећа да носи неко тешко бреме, неки јад у души; с тим теретом лијеже, с њим се, у мори, буди. Види колико је то погубно за његов мир и спокојство, за његову психичку стабилност, све то види, а гордост му не да да замоли за опроштај и да сам опрости.

Свети апостол Павле налаже нам да нам сунце не зађе у гњеву нашем. (Еф. 4, 26) Значи, завађени треба да се измире прије заласка сунца. Свака рана се лакше намладо лијечи, док је још свјежа. Тако је и са душевним ранама. „Зато је погубно чувати у срцу свом отров гњева“, каже свети Јован Касијан. „Докле год демонски дух гњева буде био у нама, ми не можемо бити храм Светога Духа… Значи, ко се није помирио са братом својим – вели свети Јован Касијан – не преноси Богу молитву него своју тврдоглавост. Вјерник не смије бити злопамтљив… Мир нашега срца зависи од нас самих а не од других. Значи, лијек против гњева је наша великодушност и спремност за праштање.“

Треба се уздржавати од суђења и осуђивања људи. Јер, ко сам ја да судим равном себи, или бољем од себе: брату свом, сестри својој? Суди увијек и вавијек онај који је изнад парничара, који све види, све зна.

Када оговарамо, судимо и осуђујемо, када мржњу сијемо, осјетимо, послије таквих говора и разговора, неку мучнину у души и прљаву бљутавост у устима.

А с друге стране, велико је задовољство, и веће олакшање, када човјек човјеку, брат брату, сестра сестри, син оцу, и обратно, када један другом каже: Опрости или смогне љубави да каже: Богом просто. Као да се неки тежак терет збаци са плећа, усправи се човјек и лакше дише. Варају се сви својим преварним задовољством када тјерају инат. Неупоредиво је љепше замолити за опроштај или опростити. Људски је то и витешки него хранити душу кукавном злобом и мржњом.

Не заборавимо, браћо и сестре, да нам је узалуд све друго, све су жртве и молитве празне ако нам је мржња у срцу. Господ нам заповиједа: „Ако принесеш дар свој олтару и ондје се опоменеш да брат има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред олтаром, и иди те се, најприје, помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“. (Мт. 5, 23-24) Из овога видимо, браћо и сестре, да завађенима Бог ни молитве не прима. И то нам је јасно јер ти Њега молиш за милост и опроштај, а овамо сам немаш милост да опростиш; попут злог слуге, о којем чусмо у данашњем Светом јеванђељу. „И када стојите на молитви, опраштајте ако шта имате против кога, да и Отац Ваш, који је на небесима, опрости вама сагрјешења ваша. Ако ли пак ви не опраштате, ни Отац ваш, који је на небесима, неће опростити вама сагрјешења ваша.“ (Мт. 11, 25-26)

Сам Господ наш Исус Христос указао нам је најбољи примјер. Није ли са крста, разапет, шаптао у болу: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“. (Лк. 23, 34) Па када је Он, Бог Створитељ, могао да опрости нама, људима, сва понижења, распињање и пљување, како да ми не опростимо брату и сестри својој неку неодмјерену ријеч, или неко зло које нам је нанијето.

Апостол Петар питао је Учитеља колико пута да опрости. „Господе, колико пута, ако ми згријеши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? Рече му Исус: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам.“ (Мт. 18, 21-22) Другим ријечима: морамо да праштамо бесконачно. То је идеал којем морамо тежити, а дотле, док га неко не оствари, нека се вјежба на мањим изазовима. Зато, „свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас. Будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је Бог у Христу опростио вама“. (Еф. 4, 31-32) 

Протојереј Василије Томић
Извор: www.vasilijeprotatomic.com/ 

 

http://www.prijateljboziji.com/_Prastajte,-uvek-prastajte/39769.html

[JESSY]

https://www.pouke.org/forum/topic/14496-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%84%D0%BE%D1%80%D0%BC%D1%83%D0%BB%D0%B5-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B0/#entry1332240

[Guest]

Postoji jedna firma zbog čijeg loše obavljenog posla sam pre 4 godine imao štetu od 250 evra (zamena grafičke na laptopu). Još uvek planiram da im nanesem štetu od bar 2500 evra, a idealno bi bilo 25 000.

Baš sad za raspust sam se spremao za akciju, opipao sam mrežu spolja, našao potencijalno ranjiv ruter, kad ono, dobijem posao, potpuno neočekivano. Nikada neću odustati od tog plana, a sledeći odmor ću za to da iskoristim.

[Зорица Бубало]

  On 7. 9. 2015. at 16:13, Muramasa рече

Postoji jedna firma zbog čijeg loše obavljenog posla sam pre 4 godine imao štetu od 250 evra (zamena grafičke na laptopu). Još uvek planiram da im nanesem štetu od bar 2500 evra, a idealno bi bilo 25 000.

Baš sad za raspust sam se spremao za akciju, opipao sam mrežu spolja, našao potencijalno ranjiv ruter, kad ono, dobijem posao, potpuno neočekivano. Nikada neću odustati od tog plana, a sledeći odmor ću za to da iskoristim.

Нашао си рањиво место да направиш штету (да се реваншираш)...кад оно добијеш више од тога (посао)...али не одустајеш од тога да нанесеш штету. Пробај мало овако да погледаш,можда помогне 

[Guest]

Ali firma sa nesposobnom bagrom i dalje radi, a treba da bude u stečaju.

[Pancakes]

  On 7. 9. 2015. at 16:13, Muramasa рече

Postoji jedna firma zbog čijeg loše obavljenog posla sam pre 4 godine imao štetu od 250 evra (zamena grafičke na laptopu). Još uvek planiram da im nanesem štetu od bar 2500 evra, a idealno bi bilo 25 000.

Baš sad za raspust sam se spremao za akciju, opipao sam mrežu spolja, našao potencijalno ranjiv ruter, kad ono, dobijem posao, potpuno neočekivano. Nikada neću odustati od tog plana, a sledeći odmor ću za to da iskoristim.

 

Hey, Mr.Robot da li misliš da pisanje ovakvih stvari na javnom forumu dodaje ozbiljnost tvojim namjerama ili svjedoči o tvom infantilnom ponašanju u virtuelnom svijetu.

 

Teško onom ruteru koga ti budeš napao

[Pancakes]

Inače na temu praštanja:

 

http://www.imdb.com/title/tt2234003/?ref_=nv_sr_1

[Arsenija]

Treba prastati,ali valja se uvek malo i osvetiti,makar na silu,ako ne mozete drugacije.Mora da se zna da ste povredjeni,pa cak i kad niste,potrudite se da tako izgledate,to ce vasu protivnicu oboriti sa nogu,morate da pokazete svoju moc...Arsenijin vodic kroz uspesno izvodjenje ljubomorne scene,samo za mudre zene koje znaju da lupe stiklom o pod. Pravilo br.49 kaze,nikada ne budi ravnodusna,to je ravno samoodbacivanju,postuj svoje srce,nije ono na prodaju,ono je celovito...

[Guest]

  On 7. 9. 2015. at 20:01, Pancakes рече

Hey, Mr.Robot da li misliš da pisanje ovakvih stvari na javnom forumu dodaje ozbiljnost tvojim namjerama ili svjedoči o tvom infantilnom ponašanju u virtuelnom svijetu.

 

Teško onom ruteru koga ti budeš napao

 

 

Nisam otkrio koja je firma u pitanju. Ruter je samo ulaz. Cilj je informacioni sistem (baza, web aplikacije...) i sva infrastruktura.

[Данче*]

Шта значи помирити се са свима?
 
Свети Јован Шангајски каже да је ипак могуће помирити се са свима. У беседи о Страшном суду он описује карактер миротворачке делатности антихриста. Антихрист ће "чинити свима што им је пријатно, под условом, одобравања његове делатности и признавања његове врховне власти. Он ће допустити могућност живота Цркве, дозвољаваће њена богослужења и изградњу предивних храмова под условом признавања њега као "врховног бића" и поклоњења њему. А у њему ће бити лична мржња према Христу која ће се хранити атмосфером овог општег мира. Он ће живети овом мржњом и радоваће се одступању људи од Христа и Цркве. Биће масовног одступања од вере, при чему ће многи епископи променити веру, а као оправдање наводиће изванредан положај Цркве".

"Тражење овога мира (компромис) биће карактеристичним настројењем људи - каже светитељ Јован, истинско исповедање ће ишчезнути. Људи ће префињено оправдавати своју наду на умиљато зло (обратите пажњу како Светитељ назива свет "човека безакоња"). Умиљато зло ће подржавати овакву општу настројеност у људима који ће се радовати овом помирењу и навићи се на одступање од правде и сладост компромиса и греха".
Дакле, важно је којом се ценом достиже мир. "Антихрист ће све дозвољавати људима, само да они падну и поклоне му се". Ово није нови начин успостављања свеопштег мира. Римски императори су били спремни да дају слободу хришћанима само да они признају божанственост њихове врховне власти. Они су мучили хришћане само за то што су они исповедали: "Једном Богу се поклањај и Њему једино служи".
А какви су плодови овог мира? Када "му се сав свет буде поклонио, тада ће он открити лице своје мржње према Христу и хришћанству. Ето чега ми треба да се сетимо у Прашталну недељу пре него што се помиримо са свима.
Монахиња Ана (Тепљакова) ми је причала о протопрезвитеру Михајлу Пољском - сведоку славе Руске Цркве, и састављачу два тома житија новомученика. Једном је двадесетих година, код њих у храм на недељу праштања дошао да служи епископ Антоније (Грановски), обновљенац. "Пун је храм био народа", причала је матушка Ана, "и баћушка Сергије, настојатељ храма је саслуживао, такође и отац Алексеј. А отац Михајло није дошао да служи. По њега су послали, он не иде. И по други пут га позивају, но он се није одазвао да служи вечерњу Прашталне недеље са Грановским. А кроз недељу дана су га ухапсили.
Истинско праштање је немогуће без исповедања пуноће вере и истинско праштање је немогуће без живота по вери, без одбацивање сваке лажи и свакога зла. Што човек дубље живи духовним животом, а то значи што више сазнаје како је страшан грех и тим јаче он потребује праштање од Бога и од другог човека. И утолико је спремнији да опрости.
Драги пријатељи! Ми нисмо са вама просто браћа и сестре у Христу, ми смо браћа и сестре по несрећи греха, блиски једни другима том везом која нас обједињује као грешнике. Као што се каже "сва Црква је Црква оних који се кају и пропадају". Испунимо се састрадањем једни према другима и молимо Бога да нам свима опрости. Свака немоћ другога открива и моје сопствено несвето лице и моју беспомоћност и крхкост. И наше покајање и наше ревновање за правду Христову, помаже нам да схватимо: чак и ако човек погреши једном или двапут, или седам пута седамдесет седам пута - није тачно да ће он увек грешити. 
Опростимо један другом. Ад - то је прошлост која испуњава садашњост, уништавајући је тамо где нема праштања.
Ми смо призвани да схватимо две ствари. Прво - да је праштање немогуће тамо где нема признавања греха и друго - праштање је немогуће ако оно не исходи од Бога.
Одрицање греха чини праштање у крајњој мери излишним. Ми живимо у свету, где се све чини да се избрише у масовној свести и сам појам греха и пониште Заповести Божије и морални закон. Ако више не постоји морални закон, то не постоји ни грех и неразумљиво је о каквом праштању може бити реч.
Не треба да будемо обманути и тиме да се врло често у наше лукаво време одрицањем греха врши чак признавање греха. Ми сви без изузетака, у овој или оној мери, нарушавамо заповести Божије. У Светом Писму је речено: "нема човека који није сагрешио" (3 Цар. 8,46). И уколико сви тако поступају, грех није страшан и он већ као да није грех.
Савремени човек често иште помирење да не би био захваћен непријатним, негативним осећањима и да не би себи компликовао живот. Ово значи "праштати не праштајући", обмањивати и себе и друге. Страшније од свега као и увек је равнодушност, правити се као да је све у реду, жеља да се не види човек, да се он заборави, мислити да се опростило окретањем од човека и затварањем срца. Но, горчина која остаје може прерасти у мржњу.
Као што је у покајању опасније од свега самооправдање, тако је и овде. Наша душа - психа палог човека је тако испуњена самооправдањем или како се сада говори "има толико механизама одбране", да је наше праштање као камелеон. Оно може примати боју сваког окружења и мимикрирати у псеудо - праштање, чак и до потпуног губитка својег лица. Ово може присуствовати у нашим личним односима једних са другим и у нашим оценама догађаја и лица у којима се открива савремена Апокалипса.
Да би опростили човеку који нас је увредио, треба почети од малога - осмелити се да се погледа у оно што се догодило. А надаље, постарати се да се увиди све у стварном светлу и реалној димензији, ни у коме случају не чинећи од муве слона, да се огањ непријатности и презрења не би преметнуо на све људе и све вредности.

Драгоценије од свега је учинити први корак ка другоме, и тај корак ће бити чврст ако ми пођемо потирући сваки грех. Тако и ступимо у Велики пост, и тако идимо читавог живота, као што кажу свети оци: макар и пузећи, али туда.
Ми знамо да је немогуће решити било који озбиљан проблем без љубави и постоји само једно средство против мржње - љубав. Само на томе путу происходи постепено рађање љубави, као преображај гусенице у лептира. Пост и молитва - су два крила. То је потпуна промена (таква је тајна покајања), то је умирање за себе, но оно даје крила! Праштање је чудо. Оно се твори Богом из ничега. Ми увек говоримо да се за недељу праштања треба унапред припремити. Но, праштање није резултат припреме, ма каква она била. Праштање се не може саздати. Оно се добија изнад смрти, изнад мере, изнад очекивања. Оно пониче из ничега. Оно је благодат. Овде је тачка нашег личног додира са Богом. И са Крстом, јер "где се умножио грех, тамо изобилује благодат". И ова благодат нас преображава и чини другачијим. И само примивши од овог живота сувишком, ја могу штедро давати другоме. На самоме делу, како се молити за оне који нас убијају, ако праштање не исходи од Бога? То је Божији дар, а не наше достигнуће. Зато се наше помирење, једних са другима, утврђује у Светој Тајни исповести - Тајни покајања и у току Великог поста оно треба да буде нарочито дубоким.
Ето висине праштања - обретања Господа и један другог у Њему. Помирење које има за циљ само земаљско, на крају крајева, своди се на тајну антихриста, на причу о виноградарима у којој се каже: "Ово је наследник. Ходите да га убијемо и да присвојимо наследство његово" (Мт. 21, 38). Њих већ не интересује Христос него само вредности које је Он оставио. Говорити да треба окренути леви образ када нас ударе по десном - је најчистији идеализам, маштарија, уколико верношћу правди Христовој, не отворимо себе љубави Христовој, мученог због осуђивања свих неправди света и ако не примимо благодат Бога који је већи од срца нашег, како каже Св. Јован Богослов (1 Јн. 3, 20).
 

Протојереј Александар Шаргунов

http://www.prijateljboziji.com/_Sta-znaci-pomiriti-se-sa-svima/41344.html

[JESSY]

И опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим. Када их изговоримо са пуном свешћу и рањеним срцем, онда у овим свештеним речима проналазимо смисао и назиремо решење. То је једини услов да будемо јеванђелске личности – да ходимо од своје датости ка својој задатости. Сва тајна, сва срж хришћанства је опростити, оправдати, не знати за зло и не памтити га. Не грех, то је друго, већ зло.

Није лако опростити, али тај корак је свакако најважнији за емоционлано заокруживање болног догађаја. Треба разумети да се под опраштањем подразумева оно што се дешава у нама тј. лични преображај, а не то да човек треба да прихвати став како је све што се догодило сада постало добро.

Без опраштања, или ако не може да опрости, човек себе осуђује на живот испуњен бесом, огорченошћу и мржњом. Такве емоције само продубљују патњу. Тада сами сносимо последице негативних осећања која се гнезде у нама, јер им допуштамо да негативно утичу на сваки део нашег живота. Опраштање није осећање које ће нас преплавити док га чекамо. Опраштање је избор, који можемо направити како бисмо се ослободили емоционалног затвора беса, мржње и огорчености. Многи људи нерадо опраштају, верујући да тиме губе част и умањују оно што су преживели. Нема веће обмане од ове.

O.Lazic

[Чунга Лунга]

  On 2. 6. 2014. at 22:11, Марина Савковић рече

DA.

 

Ali ko sam ja uopste da oprastam ili ne oprastam?! Zna se cija je zapovest prekrsena i ko rece ''ne cini preljubu''. E pa Njega treba pitati da li ce oprostiti.

Kada bi se to desilo da me muz prevari, prvo bih sela i razmislila gde sam to pogresila, cime sam ja doprinela da me on prevari, sta mu nije bilo dovoljno kod mene, sta tu nedostaje... Ako me prevari, nije on sam u tome. Tu smo on, kao subjekat i ja, kao objekat. Znaci, i moja je krivica. Treba i ja da snosim kaznu toga, a ne da se gordim i odmah ga odbacim zato sto je on eto nacinio prevaru nad nasim zavetom. A ne pitam se da li sam ja njega prevarila time sto sam se mozda promenila, mozda sam bila jedno kada smo polozili zavet Bogu, a sada sam drugo nesto, nesto sto se njemu vise ne svidja.

 

Nema te stvari koju ne bih oprostila nekome mom, ako ikada bude do mene da ja nesto oprastam.

 

''Zar bi se bez opraštanja mogla majka nazvati majkom, i brat bratom, i prijatelj prijateljem, i hrišćanin hrišćaninom? Ne: opraštanje čini glavni sadržaj svih ovih nazvanja.''
(''Omilije'', Vladika Nikolaj)

Expand  

Ја будале мајко лебова...


Едит: И зашто мењате називе темама?! Ова се звала "Да ли бисте опростили превару". Наишла сам више пута на поруке које немају смисла, јер сте променили назив теме. Не контам зашто то радите...