Православни пост – сврха, смисао, избор хране и разлози за придржавање правила поста

[о.Небојша]

Вегета је забрањена , јер је праве у Хрватској, док је Зачин Ц дозвољен, у оквиру акције Купујмо домаће. mocart

[Пеђа]

Колико сам видео на http://www.schmemann.org/byhim/fastandliturgy.html (текст је на енглеском), смисао поста (у опште) је не само показивање да се не живи само од хране, и не само као аскетска  вежба и припрема за молитву, већ пост има смисао ишчекивања. Ишчекивања након кога следи испуњење у причешћу, у литургији која представља царство небеско.

Тако је читав живот цркве изграђен на овом ритму ишчекивања и испуњења, припреме и "присуства". Као што је стари завет престављао ишчекивање месије, као што сада ишчекујемо нови долазак. 

Зато ишчекивање (евхаристијски пост) мора да претходи испуњењу (литургији са причешћем) чак и кад није време поста.

 

Тако да ми смисао евхаристијског поста није нејасан...

 

али имам нека баналнија питања:

колико сам разумео евхаристијски пост почиње од поноћи (а колико сам разумео Шмемана и то је поједностављење јер је у раној цркви обично био од вечерње службе). Е сад, шта је са литургијама које не почињу ујутру, на пример поноћна литургија за Божић. Када онда почиње и колико траје евхаристијски пост?

[Зосима]

 Е сад, шта је са литургијама које не почињу ујутру, на пример поноћна литургија за Божић. Када онда почиње и колико траје евхаристијски пост?

Од 18 ч ...бар тако благослове свештеници

[Пеђа]

Од 18 ч ...бар тако благослове свештеници

То практично значи од вечерње, има смисла.

Хвала на одговору.

[Милан Б]

Украо са ФБ статуса омиљеног попе

 

[JESSY]

БОГОСЛУЖЕЊЕ ПОСНОГ ТРИОДА. ПРИПРЕМНЕ НЕДЕЉЕ ЗА ВЕЛИКИ ПОСТ

 

Велики пост, који се састоји из свете Четрдесетнице и Страсне
седмице која се на њу надовезује, укупно седам седмица, служи као
припрема за највећи хришћански празник - Светло Васкрсење Христово, које
се назива Пасхом Господњом, чију је праслику представљала старозаветна
јудејска Пасха (сама реч "Пасха" - πασχα, од јеврејског phesach, значи
"пролазак поред", "избављење"), када је анђео убијао египатске првенце,
пролазећи поред јеврејских кућа (Изл. 12). Овај назив Јевреји
употребљавају да би означили свој празник, установљен у спомен на њихов
излазак из египатског ропства у обећану земљу хананску. Велики пост
представља време које је Црква наменила превасходно за покајање: то је
време свеопштег духовног очишћења и освећења. Стога су све богослужбене
песме Великог поста и целокупно богослужење усмерени ка томе да у нама
пробуде скрушеност због наших грехова. Али покајна осећања и потребно
покајно расположение духа не дају се увек свима, нити одмах и лако.
Потребно је унапред припремити душу за покајно расположение. Знајући
ово, света Црква знатно пре почетка Великог пост почиње да нас припрема
за покајни подвиг. Она је за то наменила посебне припремне недеље за
Велики пост: 1. Недеља о митару и фарисеју, 2. Недеља о блудном сину,

3. Недеља месопусна, или О страшном суду, и 4. Недеља
сиропусна, или Изгнание Адамово, која се уобичајено назива још и
"Недељом праштања", или "даном праштања". На тај начин Црква још три
седмице унапред почиње да припрема верујуће за Велики пост, и од прве
припремне недеље - Недеље о митару и фарисеју - богослужење се обавља
према Посном триоду, све до Велике Суботе.

[JESSY]

    Недеља о митару и фарисеју

    Недеља о митару и фарисеју се назива тако зато што се на Литургији из
Јеванђеља чита прича о царинику (митару) и фарисеју, док се у црквеним
песмама које се налазе у Посном триоду¹ истиче пример
цариниковог смирења, а куди гордост и хвалисавост фарисеја. Основна
идеја богослужења овога дана иста је она коју изражавају завршне речи
приче: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк.
18,14). Од тог дана па на даље, током читавог поста закључно са петом
недељом на сваком васкршњем јутрењу после Јеванђеља певају се умилни
покајни тропари: "Покајанија отверзи ми двери, Жизнодавче...", "На
спасенија стези настави мја, Богородице..." и "Множества содјејаних
мноју љутих помишљаја окајаниј трепешчу страшнаго дње суднаго..."

Ова седмица је трапава, то јест у среду и петак се не пости,
на посрамљење фарисеју који се гордио тиме што пости два пута седмично
и, како је речено у Триоду, на посрамљење јеретика Јермена, који те
седмице држе пост "звани арцивуријев".

[JESSY]

Тодорова субота је прва субота Васкршњег поста па према томе покретан празник који спада уз Васкршњи циклус празновања. Дан је посвећен Св. великомученику Теодору Тирону, кога Црква слави 17. фебруара, а у Теодорову суботу успомену на његово јављање Епископу Евдоксију, прве суботе прве недеље поста.

 

За Светог Теодора, народски, Тодора верује се да је заштитник стоке,
поглавито коња, па се овај дан назива још и Коњски дан. У таковском
крају овај светац се слави, јер се верује да лечи од падавице. Сељаци у то време одлазе у оближње манастире са болеснима, пале свеће и моле се Светом Теодору за здравље. Тодорова субота у Поповом пољу зове се Тодорица. Родитељи тада шаљу децу да се причесте. Села у Горњој Пчињи Светог Теодора
славе као заштитника говеда. Кувају кукуруз који увече носе воловима и
срачима да се почасте. Ломе и за ову прилику умешен колач који се дели
стоци; овцама, козама, воловима, кравама, коњима.

Трке коња се организују у Шумадији, које су популарне међу
млађаријом. Овај дан су у селима Тимочке крајине прогласили за Коњски -
Велики дан, па не прежу коње већ их само јашу. Срби у Војводини верују
да ноћу у очи светог Тодора јашу поворке белих коња. Међу њима је
предводник хроми коњ. Постоји веровање да је и сам Свети Тодор јахао
таквог хромог коња, па се зато може чути и назив Хрома субота. Уопште, у
многим селима се коњи јашу, без седла или са њима, показују по селима.
На Тодорицу, како се још назива Тодорова субота, по први пут излазе
змије након зимског мировања. На Косову мисле да је некада свети Теодор
управљао змијама које су имале ноге. Кад су змије почеле да уједају
људе, он се наљути на њих, одузе им ноге, а људе научи како да их туку
штаповима и хватају.

Овог дана у селима источне Србије припрема се жито, односно, кољиво, као за сваку Крсну славу.
Прави се и колач на коме се обавезно налазе украси у облику коња или
потковице. Теодорова субота спада у оне празнике који славе почетак
летњег периода, па се тако у селима око Прокупља може чути да је то дан
када Свети Теодор
узјаше коња и оде да доведе лето. Друга прича каже да је то дан када
роде поткивају своје невидљиве коње, пред велики пут, да би стигле у
наше крајеве за Младенце.

У селима лесковачког Поморавља кажу да на дан Тодорице Краљевић
Марко јаше свог шарца на мору. Теодорова субота је дан када су механџије
и кафеџије у пожаревачком крају држале свој еснафски пир.

[JESSY]

Недеља о блудном сину

Ова недеља се назива тако зато што се на Литургији чита јеванђелска прича о блудном сину, а у црквеним песмама се истиче пример праштајуће љубави његовог оца, која символизује бескрајно милосрђе Божије према грешнику који се каје. Идеја ове недеље јесте да ниједан грех не може да победи човекољубље Божије, те стога, тугујући због својих грехова, човек никада не треба да падне у очајање. У ову недељу, као и у следеће две, месопусну и сиропусну, на јутрењу после певања полијелејних псалама "Хвалите имја Господње" и "Исповједајтесја Господеви" пева се још и псалам који следи за њима: "На рјеках вавилонских" (Пс. 136). Појање овог псалма треба да подсети нас грешне на жалосно стање у коме смо, на ропство ђаволу и греху, како бисмо се кајали онако како су се Јудејци некада кајали, свесни свог јадног, ропског положаја у Вавилону. Ова тужна химна данас јасно изражава нашу туту због тога што смо изгубили своју небеску отаџбину и подсећа нас на неопходност да се кајемо како бисмо се удостојили радости повратка у ту небеску отаџбину. У недељу о блудном сину, месопусну и сиропусну недељу пева се нарочита "катавасија Триода" која је наведена на одговарајућем месту.

Седмица после Недеље о блудном сину назива се месопусном, зато што се њом окончава једење меса и бива "меса отпуст", то јест престаје се са једењем меса.

[JESSY]

Субота месопусна - ЗАДУШНИЦЕ

Месопусна субота посвећена је спомену упокојених. Ово су такозване задушнице, када се служи нарочита заупокојена служба. Те суботе Црква се посебно моли за оне упокојене, који, по речима синаксара, "прописане псалме и песме спомена не добише", то јест за оне који, услед неких изузетних околности у којима су умрли, нису били удостојени одговарајућег хришћанског погреба. Помињање упокојених одређено је за ову суботу зато што се следећег дана, на месопусну недељу, Црква сећа Страшног суда, на који ће изаћи сви људи, како живи тако и умрли. По дугу хришћанске љубави, молећи се за своје избављење од осуде на том последњем суду Божијем, ми се молимо да Бог помилује и наше покојнике. Црква може молити само за оне који су умрли у заједници са Њом, дакле за све верне, али не и за нехришћане, јеретике, одлучене од Цркве и самоубице (изузетак чини само према оним самоубицама који су дигли руку на себе као душевни болесници).

[JESSY]

Недеља месопусна

Месопусна недеља посвећена је сећању на Страшни суд, зато да се грешници, у нади на безгранично човекољубље Божије, не би препуштали лењости и немару за своје спасење. На Литургији се чита Јеванђеље о Страшном суду, које нас подсећа да је Господ не само бесконачно милосрдан, него и бесконачно праведан, и да Он није само Отац Који љуби, него истовремено и праведни Судија, који свакоме даје по његовим делима.

[JESSY]

Сирна седмица

После месопусне недеље, када престаје једење меса, следи такозвана "сирна" седмица, током које је дозвољено да се једе сир, то јест уопште млеко и млечни производи, као и јаја. У све дане сирне седмице певају се нарочита молитвословља која су за сваки дан наведена у Поеном триоду. Ова седмица представља непосредну припрему за Велики пост, и као некакав постепени прелазак ка њему, па се у богослужбеним песмама назива "предворјем Божанственог покајања", "светлим претпразништвом уздржања" и "светлим уводом у пост". У среду ипетак Сирне седмице се не пости, али се не служи света Литургија, него часови, као и у Четрдесетници, са великим поклонима и молитвом светог Јефрема Сирина “Господе и Владико живота мога...“.

Сирна суботапосвећена је спомену Свих светих који су у испосништву или подвигу засијали. Слично као што "војсковође пред наоружаном и постројеном војском говоре о подвизима древних јунака и тиме бодре војнике, тако и свети Оци онима који ступају у пост указују на свете мужеве који су у посту засијали и уче их да се пост не састоји само у одвајању од хране, него и у обуздавању језика, срца и очију" (Синаксар).

Сиропусна недеља, на којој се "отпушта сир", то јест престаје се са једеньем сира, непосредно пре наступања Великог поста, посвећена је спомену на "Изгнање Адамово". У песмама ове недеље спомиње се пад наших прародитеља Адама и Еве у грех, чиме се појашњава неопходност подвига поста. Адам и Ева су пали кроз неуздржање и непослушност, и ми сада кроз добровольно примање подвига уздржања и послушности Цркви на себе можемо да се подигнемо и повратимо рајско блаженство које су они изгубили. На Литургији се чита Јеванђеље које нам сугерише да праштамо увреде ближњима и да постимо не само да други виде, као фарисеји, него нелицемерно, ради Бога (Мт. зач. 17).

Сиропусна недеља се још назива и "Дан праштања“ - како вели светитељ Теофан Затворник „какав је то велик небески дан Божији". "Кад бисмо га сви искористили како треба - наставља он - данашњи дан би од хришћанских заједница начинио рајске заједнице, и земља би се слила са небом..." ("Мисли за сваки дан у години").

Овај дан је нарочито дирљиво и умилно протицао у древним манастирима. У светој Земљи многи подвижници су после тога одлазили да читав Велики пост проведу у пустињи, а у свој манастир би се вратили тек за Лазареву суботу. Многи не би ни доживели повратак. Управо ради таквих било је прихваћено да се приликом овог дирљивог обреда међусобног праштања певају стихире Васкрса: "Да воскреснет Бог" ("Нека васкрсне Бог") и "Пасха Свјашченаја нам дњес показасја" ("Пасха свештена, данас нам се показа"). Певање ових песама и даље је уобичајено у многим манастирима. Оно бодри слабост људи, који као да страхују пред дугим данима строгог поста, и доводи нас до саме границе светлог славља празника Васкрсења Христовог.

[JESSY]

Последњи дан пред почетак Великога Поста Црква од давнина назива „Недељом праштања". На тај дан у црквама се читају Христове речи: „ Ако не опростите један другом сагрешења ваша, неће ни Отац ваш небески опростити вама ваша прегрешења " . Тога дана увече, уочи самог почетка Великог поста, у храмовима се врши обред узајамног праштања и ми - мирећи се једни са другима - улазимо у пост, у период очишћења, продубљења и освећења наших живота.

Савест човека јесте та тајанствена дубина наше свести из које нам долази осећање кајања и та снажна чежња за очишћењем, обновом и променом нашег живота. И управо то осећање кајања, тај глас савести јесте оно што нас води ка првом кораку на путу очишћења, ка жељи да опростимо и да нам буде опроштено, ка тој „недељи праштања". Зашто?

 

Зашто се у нама - истовремено са буђењем наше савести - јавља баш та неодољива жеља да праштамо и да нам буде опроштено, и то као први захтев који савест упућује нашој свести? Зато што савест открива нашем сазнању да је суштина нашег зла и неправде у отуђењу од других и греху према другима. Достојевски је кроз уста старца Зосиме рекао: „Свако је пред свима крив за све...". Ове речи нам - на први поглед - изгледају не само као неодрживо преувеличавање, већ као и потпуни апсурд.

„По чему сам ја крив пред другима?" - увређено и надмено протестује наш разум, наше „спољашње" сазнање. Што се тиче „морала" сви ће се, по свој прилици, сагласити са тим да човек без сумње мора бити у свом животу пред неким и због нечега крив. Међутим, заговорници таквог „морала" нас умирују тврдњом да је то нешто што је сасвим „нормално" за људски живот.

Оставимо разум његовој надменој пометености, оставимо и морал његовим објашњењима и оправдањима. Послушајмо савест, тамо унутра, дубоко, дубоко у нама, где нам тихи, али и строги и беспоштедни глас говори: крив си! У чему је та моја кривица? Не, она није ни у једној појединачној увреди и свађи коју сам имао са ближњима, јер је то нешто што је у људском животу заиста неизбежно. Та кривица није ни у мојим површним препиркама са другима, нити у мојим безначајним љутњама. Не, то је једна сасвим другачија кривица, кривица које ненадано почињем да постајем свестан, схватајући да се ради о самољубљу које је захватило саме темеље мога живота , које у потпуности прожима тај мој живот, због кога сам се отуђио и удаљио од „другога", од „других", почевши да сваког „другог" и све „друге" доживљавам искључиво као средство. Чак и онда када неког волим, та љубав је изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу : као да и у љубави желим да волим само себе. Савест, и једино савест, може човеку да са беспоштедном јасношћу покаже свет као свет у коме се свако бори против свакога, као свет у коме важе искључиво правила „напада" и „одбране", као арену немилосрдне борбе за животни опстанак. Стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот. И тек када то осетимо у себи, када то схватимо постајемо способни да унутарњим слухом чујемо истину речи Ф. М. Достојевског: „Свако је пред свима крив за све", као и истину речи Светог Серафима Саровског који каже: „ Смири се и око тебе ће се спасти хиљаде..." .

Смири се: а то пре свега значи - спаси се од те твоје исконске поробљености отуђеношћу, спаси се од те твоје унутарње отуђености од истинског живота и других људи, спаси се од робовања рату ,,свих против свих" у коме живимо.

Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више „ни не обраћамо пажњу" на недостатке других људи - и још горе - да смо ,,дигли руке од других људи". Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим бићем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитва коју Црква на недељу праштања упућује Богу: „Не одврати лица Свога од мене, јер тугујем...".

И, гле, ту је она светла туга, она једина туга којом можемо да схватимо сами корен, саму суштину и силу зла, а то је - хладно срце, недостатак љубави, тријумф усамљене и на усамљеност осуђене гордости људске. Молитва да опростимо другом, чежња да нам буде опроштено... Као што тугује мало дете које је нешто скривило својој мајци, јер тај свој преступ доживљава као могући губитак раја мајчине љубави, тако и свако од нас схвата да управо од тог обраћења душе, од тог раскрављења срца, од те чежње да се измиримо са другима започиње разрушење зла у нама. И стога, ма колико све ово о чему говоримо било страно духу времена и далеко од нашег охладнелог и огрубелог живота у коме наметнути „колективизам" човеку не доноси обећану срећу, већ само још више појачава његову самоћу, јасно је да се искључиво ту, у сили савести, у чежњи за праштањем, у покајничком обраћењу душе налази почетак наше духовне обнове.

[JESSY]

ЗААМВОНА МОЛИТВА У НЕДЕЉУ СИРОПУСНУ

 

Благодаримо Ти Христе Боже наш, што си нам садашње време поста управио на спасење, и за кратко време наше највеће духовне ране вешто излечио и свукао са нас мноштво грехова.

Ми ти се молимо, свеблаги, удаљи од нас, у време поста , свако фарисејско лицемерје и јудејску опорост. Одагнај (од нас) преузношење због уздржања и уклони свако забрањено дело, реч и помисао . Испуни нас Духом Светим, светлошћу и истином коју си законоположио . Учврсти нас у борби против страсти; укрепи нас у рату против греха. Припреми нас за уздржавање од хране и удаљавање од злих делâ да бисмо следили за Тобом, Који си нам преко поста показао победу над ђаволом, и били причасници смрти и васкрсења, и наслађивали се у вечном животу који си припремио гладнима и жеднима Твоје правде.

Род наш, постом и вером у Тебе, оснажи у борби против сваког непријатеља .

Јер си Ти Бог наш и Спаситељ, и Теби приличи слава, са беспочетним Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова .

Народ : Амин .

Преузето из књиге:
Протојереј Александар Шмеман,
ТАЈНЕ ПРАЗНИКА

[Драгана Милошевић]

Како сутра нисам ту користим сад прилику:

Праштајте Оци, браћо и сестре на мом поганом језику. molimoli 138999 138999 138999

Иначе сутра на вечерњи почињемо велике метаније, ако се нисте разгибали биће мало чупаво првих дана

( моје искуство)