Људска слобода и порекло смрти - Бојан Бошковић

[Guest - . . .-]

 

 

У сусрету са гностичким дуализмом, оци Цркве су развили посебан одговор на питање порекла зла у свету. Као основа за то им је послужило тумачење приче о Адаму и Еви из Књиге Постања. Посебно значајно за њих је било објашњење порекла смрти створених бића. Објаснити да је један Бог, који је Творац света, истовремено и Отац Спаситеља Исуса Христа, био је главни задатак за оце и учитеље Цркве при сусрету са маркионитским и гностичким учењима.
 

Раздвајање искупљења и стварања, па чак и њихово супротстављање, је разним гностичким групама, а пре свега, Маркионовој квази-цркви, обезбедило солидну основу да консеквентно објасне порекло смрти и зла и искупљење остварено у Христу. Веровање да је један Бог Творац света и онај који се открио у Старом Завету, а сасвим други Отац Исуса Христа који се открио у Новом Завету, је јасно раздвајало њихове улоге. Први је творац материјалног и пропадљивог света, па стога и узрочник смрти, а други је онај који избавља из материје. Као одговор на таква учења оци су развили такво тумачење приче о прародитељском греху (Пост.), у коме је наглашена улога слободе првих људи у пореклу смрти створених бића. Тиме се постигло да се на солидном библијском темељу изгради објашњење како је могуће да постоји један Бог и да је Он Творац света који се појављује у Старом Завету, и истовремено и Отац из Новог Завета, за кога је речено: „Бог је љубав“(1 Јов.), а да постоји смрт створених бића.

Тумачења улоге првих људи у продирању смрти у створени свет варирају од учења Иринеја Лионског, преко Григорија Ниског до Августиновог. Сва она садрже многе разлике и различито су утицала како на теологију, тако и на живот хришћана кроз векове. Ипак, наглашавање улоге људске слободе у пореклу смрти, као и схватање зла као негације – одсуства бића је њихов заједнички основ.

Данас су ова учења много мање убедљива него у време када су настала. Разлог томе је што су она у складу са начином размишљања и погледом на свет који је одговарао познијој платонистичкој философији. Ова философија била је доминантна у време када су Оци формулисали своје ставове, у средини у којој су они живели. Овакав начин размишљања не делује довољно убедљиво савременом човеку, чији поглед на свет је формиран под утицајем савремене науке.

Поред тога што доводи у питање историчност постојања првих људи, савремена наука, нпр. теорија еволуције, радикално доводи у питање могућност повезивања порекла смрти и људске слободе. Како је могуће веровати да је човек узрочник смрти, ако се прихвати уверење да појављивању човека као врсте претходи мноштво врста као и њихових прелазних облика чије умирање не само да није узроковано грехом људи, него је чак и нужно да би се људска врста појавила.

Уколико је човек настао услед таквог процеса, он не би био изузет из његових биолошких претпоставки – бар оних најосновнијих. Једна од њих је, свакако, и умирање појединачних организама, које омогућује усавршавање врста. Као неко ко је део тог процеса, конкретни човек би нужно био већ од свог настанка смртан, односно старио би, што значи и умирао. Без обзира на то што је за било какав говор о постанку човека нужно подразумевати посебну делатност Духа Божијег (Пост), којом је Бог учинио човека различитим од осталих живих бића – уколико покушавамо да библијско учење о стварању на било који начин помиримо са еволуцијом, поменута тешкоћа остаје. Једино што би могло да учини човека од почетка изузетим од умирања је његово стварање у потпуности независно од процеса еволуције живих врста.

Да ли је онда уопште могуће веровати да прича о прародитељском греху и учења заснована на њој имају икаквог смисла, ако се прихвати теорија еволуције? Многи су пожурили да на ово питање дају негативан одговор и одбацили или веру у смисао библијских казивања, или било какав говор о еволуцији врста. Тако да, уколико данас желимо да останемо верни хришћанском учењу, које је обележило читаву теологију од времена ране Цркве до данас, као да немамо други избор него да игноришемо проблем или да прибегнемо креационистичким (квази)научним теоријама. Ове теорије су јасно сведочанство колико је било какво схватање које није бар у некој вези са научним језиком и начином мишљења на ову тему данас немогуће. Оне су заправо, нека врста покушаја да се буквално тумачење Постања изрази језиком блиским савременој науци и да се такво тумачење заснује на аргументима који би били убедљиви за савремену науку.

Уколико, пак, не желимо да пристанемо ни на једну од поменутих могућности, прво морамо разумети суштину приче. Она је у томе да је човек као биће, од Бога обдарено посебном слободом, одговоран за постојање смрти и пропадљивости у свету. Из овога видимо која је била намера библијског писца. Овом причом он је хтео да објасни порекло смрти и других невоља којима је људски род и цела творевина изложена. Зашто је он одлучио да баш људима припише одговорност за порекло смрти? Уколико је не би приписао првим људима, друге алтернативе су биле: 1) неко друго створено биће, односно животиња; 2) неко друго бестелесно биће – ђаво; 3) Бог. Прва алтернатива угрозила би значај човека, коме је Бог поверио свет као ономе ко је створен по слици Божијој. Друга алтернатива би одвела до пренаглашавања улоге ђавола, што би нас опасно приближило дуализму, односно учењу по коме би свет био творевина два „бога“, као у староперсијској религији или гностицизму. Ипак, улога ђавола није у потпуности занемарена, али није пресудна. У лику змије овој (али у мањој мери и првој) алтернативи је дато нешто простора, али тако да не угрози схватање по ком је човек најважније биће у творевини, као Божија слика и посредник између материјалног и духовног света. Трећа алтернатива је потпуно неприхватљива за библијско схватање Бога који је свет створио слободно и из љубави, и зато жели да сва његова творевина постоји вечно у заједници са њим.

Дакле, уколико смртност људи и других бића није ни у каквој вези са људском слободом, онда прича о прародитељском греху остаје само интересантна прича, која промашује своју сврху. Да ли та веза постоји, чак и ако прихватимо схватање савремене науке да је смрт постојала много пре појаве човека и да он није узрочник смрти?

Без обзира на то да ли је или није узрочник смрти, човек и његова слобода су и те како повезани са превазилажењем смрти. Кроз цео Стари Завет припрема се рођење Сина Божијег у телу, који ће спасити људе и свет од смрти. Први Христов долазак зависи од слободног пристанка старозаветних праведника на Божији план спасења. Ово свој врхунац има у личности Пресвете Богородице и њеној сагласности да роди Христа. Основни став на ком се темељи хришћанско учење о спасењу је: да се Христос није родио, умро и васкрсао, смрт би заувек владала светом и човечанством. Управо зато се Христос и назива победитељем смрти. Након Његове смрти и васкрсења, смрт више није коначна судбина човека и света. Својом победом над смрћу Христос је омогућио створеним бићима учествовање у вечном животу. Његово васкрсење је почетак и основ Општег васкрсења, које ће се десити након Његовог Другог доласка, када ће „Бог бити све у свему“(1 Кор.).

Међутим, Христова коначна победа и Његов Други долазак повезани су са постојањем Цркве. Црква, као заједница Светог Духа, подразумева слободну сагласност оних који верују у Христа. Од апостолâ до данашњих хришћана, сви чланови Цркве учествују у историји спасења без које не би било ни Другог доласка. Потребно је догађај који се догодио у Христу пренети до свих крајева васељене и продужити кроз историју, односно дати му временску и просторну универзалност. Све то је немогуће како без делатности Светог Духа – Утешитеља, тако и без људи, који покретани њиме слободно то чине. Као што је слобода старозаветних праведника, пророка и свих чланова старозаветне заједнице изабраног народа имала улогу у омогућавању првог Христовог доласка, тако и слобода свих чланова новозаветне заједнице – Цркве, има улогу у омогућавању другог Христовог доласка.

На овај начин можемо да сагледамо колико је веза између људске слободе и превазилажења смрти дубока. Међутим, ту се не ради само о слободи првобитног људског пара, већ о слободи свих који сарађују са Богом у извршењу Његовог плана да превазиђе пропадљивост творевине кроз оваплоћење Сина Божијег „кроз кога, у коме и за кога је све“.

Ако овако сагледамо библијску причу, нећемо изневерити њену основну поруку. Начин на који се она обраћа читаоцу је много другачији од овог њеног тумачења. Он је много сликовитији, убедљивији, чак и за данашње читаоце. Поред тога, морамо имати у виду да је она испричана веома давно, много пре свих догађаја историје спасења који су нам показали могућност оваквог тумачења, а такође и пре неоплатонизма и савремене науке. Да није испричана тако како је испричана, сигурно ником не би била нити блиска нити разумљива. Овако, она је одговорила на питања на која је требало да одговори, и уз одговарајућа тумачења, то увек и чини.

 

 

Православље.рс

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!