Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату - Сећање на хероје

[Милан Ракић]

[Милан Ракић]

 

 

 

Капетан Ото Сеп, пилот-ловац

 

Ото је рођен у Тузли 30. октобра 1909. године. Након завршене Војне академије, ступа у ваздухопловство и у Новом Саду завршава Пилотску школу. Потом у Земуну у Шестом ловачком пуку завршава обуку за ловца, а у Белој Цркви обавља гађање и обуку из ноћног летења и 1935. године бива промовисан у ловца. Рат га је затекао на дужности ловца у 110. ловачкој ескадрили у Косанчићу код Лесковца.

 

Приликом извођења задатка пресретања у рејону Краљева, у свом Хокер Фјурију, оборио га је један немачки Месершмит, изнад села Дулене код Рековца. Ото Сеп је и сахрањен у том селу.

 

 

Pronađen grob heroja Kraljevine

 

Posle 73 godine, otkrivena je tajna gde počiva Oto Sep, hrabri pilot lovac Kraljevine Jugoslavije, koji je junački poginuo iznad Šumadije u borbi s nemačkim avionima koje je presreo dok su se vraćali posle bombardovanja Beograda.

Pre nekoliko dana su meštani sela Dulene, na obroncima Gledičkih planina, pokazali gde su ga njihovi preci pronašli i tajno sahranili, plašeći se okupatora. 

SUBNOR je počeo da prikuplja novac kako bi se na tom mestu, ovom zaboravljenom heroju, podigao spomenik. 

Oto Sep je rođen u Tuzli, 1909. godine, završio je Vojnu akademiju, obuku za lovca je završio u Zemunu, a rat ga je zatekao na mestu komandira 110. lovačke eskadrile. Tog šestoaprilskog jutra on je poleteo sa aerodroma u Kosančiću kod Leskovca, i krenuo u borbu s jačim neprijateljem. Iznad Šumadije, kod Kraljeva, pogođen je u svom avionu Hoker Fjuri. 

Pao je u selo Dulene, gde su ga meštani pronašli mrtvog. Tu su ga i sahranili, a posle oslobođenja su ga premestili u drugi grob, udaljen oko 40 metara, jer je prvi plavila reka Dulenka, kaže predsednik kragujevačkog SUBNOR-a i istoričar pukovnik Željko Zirojević. 

Posle konačno otkrivene tajne mesta na kome je sahranjen Oto Sep, SUBNOR poziva njegove rođake, ako ih ima, da se jave i da budu gosti Šumadije, i da posete mesto na kome počiva njihov predak koji je pokazao šta su hrabrost i rodoljublje

 

B92

СУБНОР

[Милан Ракић]

Слава јунацима! Бог да им души опрости!

[Sasa 72Nis]

И ево симболично, баш на данашњи дан који је и био завршетак Априлског рата за нашу тадашњу војску и ја ето завршавам ово писаније о припадницима ЈКВ који су храбро супроставили непријатељу....

 

У претходним објавама, "прочешљано" је стање свих јединица ваздухопловства по свим елементима. Дакле, број јединица, бројно стање ваздухоплова, ратни распоред и ратни задаци. У најкраћем, обухваћена су мање више сва њихова борбена дејства у тих неколико дана и поменути су сви летачи који су у тој неравноправној борби дали своје животе. Поред њих, на овом месту да кажем и то да је у Априлском рату погинуло још 700 припадника ваздухопловства из техничког састава, приликом бомбардовања наших аеродрома и да је окупатор у Краљеву стрељао 500 радника Фабрике авиона...

 

Иначе, могли сте видети да се преживело људство ЈКВ, како се рат ближио своме крају, концентрисало на територију јужно од Сарајева у БиХ, односно јужно од Краљева. Преживели и они који тада нису похапшени од стране окупатора, њих око 40000 на дан 15. априла, налазило се у том рејону. Бора пучиста, којем је отприлике једини задатак поред тога што је подигао пуч 27. марта, био тај да организује евакуацију државног врха из земље, а не да ради оно што је требало да ради, тј. да командује ваздухопловством је још претходног дана, 14. априла предао команду над ваздухопловством пуковнику Петру Вукчевићу. И то у рану зору... После је одлетео за Никшић да координише бег из земље... Немци су иначе тог дана на Палама заробили Врховну команду и наредили престанак борбених дејстава. Могло им се. Када је та вест стигла до наших ваздухопловаца који су као што рекох већ напустили Сарајеви, односно Сјеницу и кренули за Боку, јер су се наивно надали да ће у Боки са Савезницима организовати одбрану... И када су чули да Вукчевић од њих тражи капитуалцију, то су одбили. Вукчевић није смео да потпише акт, па шаље ађутанта у Никшић код Боре пучисте, који заузет утоваром министара, њихових породица и злата, такође није хтео да потпише акт, али је са друге стране "посаветовао" да се људи много не "брецају"... Краљ и Влада су свеједно збрисали, а пошто Енглези неће и не могу помоћи, ако не одбрану, а оно барем евакуацију људи, онда нема користи да се људи повлаче, него нека се предају... Углавном да не наводим сада "суве" бројке, али је укупно на територији Црне Горе и Херцеговине ухваћено 30000 припадника ЈКВ који су одмах послати у логоре. Њих око 10000 је успело пре него су их Швабе ухватиле да се упуте у своје родне крајеве. Многи су се касније током лета прикључили НОП-у. Такође, један не тако мали део се "удомио" у Зракопловству НДХ. На крају, треба поменути и оне који су успели на време да побегну на слободне територије својим летелицама и да се прикључе антифашистичкој борби. Поред оних летача који су превозили државни врх, и који су након извршења тог задатка послати у избегличке кампове (Египат и Либија), јер им више нису требали, одређен део људства се са својим авионима ставио на располагање ваздухопловствима СССР и Велике Британије. СССР-а се "докопало" 5 авиона и посада (премда је овај податак несигуран), али се засигурно зна да је 5 бомбардера, три транспортера и 10 хидроавиона дошло до Блиског истока и тамо наставило борбу са Савезницима. Касније су и они допали избегличких кампова, где је од тих људи, касније током 1943. и 1944. један део се прикључио Америчком ваздухопловству, док су други уз логистичку помоћ Британаца учествовали у оснивању Прве и Друге ескадриле НОВЈ. Добар део ваздухопловаца који су остали у земљи и нису били заробљени, одазвали су се на Титов позив 1944. године и послати су у Русију односно на кратку обуку и "подсећање" на нашим аеродромима на слободној територији, те су након тога од Совјета преузели две ваздухопловне дивизије. Но учешће наших авијатичара у Америчком, Британском, Совјетском и паризанском ваздухопловству ће бити тема неки други пут...

 

"Черупањем" оно преосталих машина које нису уништене у Априлском рату (додуше, махом застарелих и оперативно неупотребљивих летелица, где су Италијани узели 144 авиона, НДХ 260, "омастили" су се и Бугари са 10 и Румуни са 9, наравно Немци су били господа, њих "коске" нису интересовале, то су оставили "боранији"), престало је да постоји Југословенско Краљевско ваздухопловство...

Ja sam nesto malo istrazivao , i evo sta sam pronasao o prebegu u sovjetski savez

EVAKUACIJA NAŠIH PILOTA U APRILSKOM RATU U SOVJETSKI SAVEZ

 

U napadu Hitlerove Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju znatna broj naših pilota, iako mešovite nacionalnosti, se hrabro odupreo agresoru. Ipak , bilo je onih koji su radili za suprotnu stranu, što je popularno nazvano Peta kolona.

Sudbinu da strada od ovih izdajnika imao je i 12. lovački puk , čiji je komandant sa grupom proustaških elemenata izazvao lažnu uzbunu u noći 9/10. April na aerodromu kod Kragujevca. Zapaljeno je više aviona, koji su do tada imali manje borbe i bili praktično neoštećeni. On je sam prebegao jednim avionom i sletevši na zemunski aerodrome, predao se folksdojčerima sa kojima je sve prethodno planirao.

Pet posada sa avionima je pokušalo da preleti u SSSR, ali im nije uspelo.Od upućenih za SSSR tri aviona su nestala na marš-ruti,a dva su se vratila na aerodrom Knić. Ostali sastav puka, letači i neletači, pošto su uništili sav materijal, odstupali su u pravcu Sarajeva. Neki su dospeli do Nikšića i uspeli su da se prebace u Grčku, a većina je bila zarobljena.

 

Sedmi puk je 10. aprila prebaziran na aerodrom kod Mostara.U puku se nalazilo 26 aviona. Samoinicijativno noću 10/11. aprila grupa letača se odlučila na bekstvo u SSSR. Sa sedam aviona ,  lovaca- bombardera marke Savoja –Marketi /Savoia-Marchetti/, po lošem vremenu, preleteli su marš-rutom preko Bosne, Vojvodine i Rumunije. Samo četiri aviona su uspela bezbedno da se spuste u Besarabiju, koja je bila deo tadašnjeg SSSR-a. Jedan avion  je udario u planinu Igman pri preletu pored Sarajeva, jedan se srušio u Karpatima, a jedan  je nemačka avijacija prisilila na sletanje. Puk je na aerodromu Mostar 12. aprila pretrpeo bombardovanje od strane neprijateljske avijacije, gde su preostali avioni delom uništeni, a delom evakuisani u Nikšić I tu učestvovali u vazdušnom mostu Nikšić – Grčka, kojim su prevezeni Kralj ,Vlada I prateće osoblje.

 

Iz sastava 1. Lovačke eskadrile jedini se put Mostara sa posadom I avionom probio kapetan Hinko Šoić. On je krajem dana, 10. Aprila, napustio aerodrom Preljine kod Čačka , gde je pomagao da se unište preostali avioni da ne padnu u ruke neprijatelju koji je bio na manje od 100 km udaljenosti. On je sam , sa četvoricom drugova, opremio jedan avion Savoja I sa njim krenuo put Hercegovine, iako su ga na Preljinama odvraćali od puta zbog magle I kišnih oblaka koji su bila od zemlje pa do visine od 4,500 metara, tj u uslovima kada se u normalnim okolnostima svi letovi zabranjuju. Ali, posadi je trebalo samo 20 minuta da se dokopaju Mostara, gde su uvideli da je jedini spas besktvo, a za pravac su odabrali Sovjetski Savez. 11. Aprila tačno u 13,10 časova, poslednji avion JRV sa mostarskog aerodroma je uzleteo put daleke Rusije. Leteli su , da bi izbegli nemačke presretače kroz guste I kompaktne oblake na visinama od preko 4,000 metara. Iznad Karpata su se peli I preko 6,000 metara, ali su umalo nastradali jer je nestalo kiseonika, a nisu ni imali tople odeće da izdrže strahovitu hladnoću. Pri preletu karpatskih visova, led je okovao kormila I upravljače na krilima, tako da su morali da neprekidno dižu I spuštaju tzv ‘’slotove’’, što je izazvalo neprekidna vijuganja I krivudanja aviona gore-dole I levo-desno. Ipak , održali su se u vazduhu , a na jednom spuštanju do 300 metara visine ugledali su naseljeno mesto, za koje su kasnije saznali da je Kišinjev, grad u SSSR-u. Treba dodati das u leteli na ‘’slepo’’, jer nisu imali geografske karte ni druga pomogala za orijentaciju. Oko 17,45, dakle posle leta od 4,5 sati, sleteli su pored sela Stara Farmošika, naseljenog Rusima , 10 km istočno od Kišinjeva, gde su bili sa oduševljenjem dočekani. 12. aprila petorica pilota kreću u Odesu, gde sui h čekala sedamnaestoica drugova koji su dan ranije sleteli na rusku zemlju. 22. aprila svi zajedno odlaze u Moskvu

 

NARAVNO , UKOLIKO NEKO IMA DRUGACIJE PODATKE, ZGODNO BI BILO DA IH UKRSTIMO I DODJEMO DO KONACNE ISTINE!

Svako dobro i prijatan dan!

[Sasa 72Nis]

 

Армијско и Поморско ваздухопловство

 

Што се тиче Армијског ваздухопловства оно није било довољно ангажовано у Априлском рату, првенствено због тога што су јединице тог ваздухопловства биле придодате као извиђачка подршка јединицама Армија на терену (КоВ).  

 

А те Армије су биле, благо је рећи у расулу... За разлику од ваздухопловства које је своју мобилизацију спровело са готово 100% одзивом и попуњеношћу још почетком марта 1941. године, Армије КоВ-а нису биле завршиле мобилизацију, па самим тим ни концентрацију, односно стратегијски развој, тако да нису ни могле да спроводе операције планиране ратним планом "Р-41". Тако да њима није ни било потребно ваздухопловство у таквом стању на терену. Армијско ваздухопловство је изгубило све авионе, сем једног мањег дела који је успео да прелети за Грчку. Велика већина застарелих Бреге-19 и Потеза-25, уништена је још на земљи, а један мањи део су уништили сами пилоти приликом повлачења. Три авиона су оборили Немци, а наша ПВО је оборила наша 4 авиона. Неколико је уништено у удесима, а око 27 "претеклих" летелица је заробио непријатељ. Срећом у несрећи, ова групација нашег ваздухопловства није имала људских губитака.

 

Што се Поморског ваздухопловства тиче, оно је у прва 3-4 дана, без обзира на превласт непријатеља у ваздушном простору изводило нека борбена дејства. 20. хидропланска ескадрила је из Боке извела бомбардовање бродова у луки Драч, као и неколико бомбардовања италијанског бродовља у ширем рејону Барија у Италији. Нажалост, након прооглашења НДХ 10. априла, настало је расуло у редовима ове групације нашег ваздухопловства, где је добар део људства приступио новоформираном Зракопловству НДХ. Преостали, такође добар део људи је одлучио да на преосталим летелицама (хидроавионима) прелети за Грчку и прикључи се Савезницима. Од 14 посада на исто толико летелица, 2 су се срушиле током лета, 2 су оборене од стране непријатеља, док је 10 авиона са комплетним посадама дошло до Грчке, а одатле преко Крита, прелетели су за Абукир у Египту, где су се ставили на располагање Британском Краљевском ваздухопловству. Од ових 10 посада и авиона, у склопу Британских ваздухопловних снага на Блиском Истоку и Африци, основан је 2. Југословенски сквадрон и одмах прикључен  201. групи Морнаричког Краљевског ваздухопловства. Овај сквадрон је до пролећа следеће године, извео преко 800 борбених задатака, махом противподморничка дејства и извиђање акваторије. За годину дана и тих 800 летова, ова јединица састављена од југословенских пилота није имала ни један губитак у људству и техници. Због израубованих авиона, ова јединица је угашена, а људство се прикључило остатку избеглих пилота, који нису хтели да се предају Швабама у избегличком кампу у Бенини у Либији, одакле је почело да се пише ново поглавље наше ваздухопловне историје, али о томе у некој другој теми. 

 

A evo nesto i o dejstvu Pomorskog Vazduhoplovstva KJ, po podacima do kojih sam dosao:

 

 

Dejstvo Pomorskog  Vazduhoplovstva u Aprilskom ratu i spektakularna evakuacija za Grčku i Aleksandriju

 

 

 

Pomorsko vazduhoplovstvo Kraljevine Jugoslavije pred Aprilski rat  su sačinjavale tri hidroplanske komande, od kojih je jedna bila tek u formiranju i imala je samo jednu eskadrilu. Ostale dve hidroplanske komande su imale po dve grupe, a svaka grupa po dve eskadrile. Hidroplanske grupe su bile jednorodne bombarderske i izviđačke. Pomorsko vazduhoplovstvo imalo je 62 hidroplana raznih tipova, od kojih najviše Dornier ,,Do-H", „Do-Val", „Sim-XIV".

 

Jedinice pomorskog vazduhoplovstva su bile bazirane duž dalmatinske obale I crnogorskog primorja — štab 2. Hidroplanske komande bio je u Šibeniku. Jedna hidroplanska grupa sa dve eskadrile nalazila se u bazama Vodice i Zlarin (Šibenik). Druga grupa sa dve hidroeskadrile u bazama Divulje i Trogir.

Stab 3. hidroplanske komande bio je kod Bijele (Boka Kotorska). Jedna hidroplanska grupa sa dve eskadrile bila je u bazi Krtole (Boka).

Druga hidroplanska grupa sa dve eskadrile u bazi u Orahovcu (Boka). Hidroplanske komande su dobile zadatak blisko i daljne izviđanje za račun flote, posrednu i neposrednu podršku floti, ometanje pomorskog saobraćaja, bombardovanje  objekata u lukama na jadranskoj obali Italije.

 

Već u 5 časova sudbonosnog 6.aprila 1941 . neprijateljska avijacija je napala aerodrome: Petrovac, Sarlincei Kumanovo, a u toku dana Stubol i Obilić na Kosovu, Zemun, Pančevo, Novi Sad, Kurilovac (kod Zagreba),

Brežice, Rajlovac – Sarajevo , Mostar, Podgoricu, a od položaja I baza Pomorskog vazduhoplovstva hidrobazu Kumbor u Boki Kotorskoj  i luke Kotor i Split.

 

Pomorsko vazduhoplovstvo je prvog dana rata sa samo jednom eskadrilom izvršavalo priobalno izviđanje. Zahvaljujući veštom  prebaziranju, manevrisanju i izbegavanje udara neprijatelja iz vazduha, sačuvan je veći deo aviona.  Nasuprot tome, dejstvo sveprisutne Pete kolone, pometenost i slaba veza sa komandom mornarice, kao unutrašnjim faktorom koji je ometao uspešna dejstva  kao i loše medjusobne veze između jedinica hidroavijacije paralisale su svaku veću  konstruktivnu aktivnost prvog dana rata, iako je je kod gotovo svih pilota bila velika želja za akcijom I patritotska borbenost bez obzira na totalnu premoć agresora.

 

Pomorsko vazduhoplovstvo je sledeća dva ratna dana izviđalo pomorske komunikacije, tuklo je neprijateljske brodove na moru  i luku Drač. Iznenadni prepad na Drač I  bombradovanje italijanskih položaja I plovila u ovoj albanskoj luci je izvedeno iz Boke kotorske I imalo je značajnog uspeha, jer su oštećeni brodovi I pristup luci, a sreća je pratila hrabre I sve je prošlo bez I jedne ogrebotine. Takodje je u istom period tj 10/11. aprila, napadnuta I luka Ankona na jugu Italije, sa Dornije-ima iz Šibenika, ali sa slabijim rezultatom.

 

Uvidevši da neprijatelj napreduje ka obali , a svesni I rasula koje je nastupilo osnivanjem NDH I prebegom nekolicine pilota ustašama Ante Pavelića, grupa komandanta eskadrila   I samih pilota je 15. aprila praktično samostalno donela odluku da se preostali očuvani avioni prebaziraju u luke u Boko Kotorskoj, oštećeni unište, kao I da se onesposobe instalacije u bazama.

Tu se na kratkom sastanku rešilo da se krene ka Grčkoj I saveznicima, kako bi se dalje pružio otpor koji je u zemlji postao nemoguć. 16. aprila oko 5 časova ujutro, da bi se izbegli napadi Italijana I Nemaca, uzletelo je 6 Dornijea koji su se uputili ka jugoistoku, tj Grčkoj. Za njima su sledili, u toku dana, još 1 dornije, 1 Hajnkel I jedan SIM- XIV.

 

Svih 9 aviona letelo je u susret Saveznicima, a Dornijei su poslati prvi jer su bili najbrži, sa brzinom oko 340 km/h , a posle jednoipočasovnog leta su se spustili na ostrvo Krf, da bi sutradan produžili put prema Patrasu gde su sleteli zbog popune goriva. Naši letači su nastavili put prema Atini, gde su tri dana morali dačekaju operativno odobrene RAF-a da se nastavi dalje.

 

Kad je odobrenje dobijeno 21. Aprila, zamalo da dodje do tragedije izgnanika. Aerodrom u Atini su napale nemačke ‘’štuke’’ , ali su fantastičnim manevrisanjem svi avioni izbegli napad I produžili letom od 320 km da Suda Beja na ostrvu Kritu.

 

Na Kritu su se opet Englezi pokazali kao neuvidjajni saveznici , jer se opet dugo čekala formalnost u smislu operativnog odobrenja leta prema Aleksandriji. U času kad je ovo odobrenje  stiglo, usledio je napad Nemaca na aerodrome I luke na Kritu, kao priprema invazije I padobranskog desanta na samo ostrvo. U ovom napadu je neverovatnom srećom izbegnuto uništenje naših letelica, jer su u trenutku napada avioni tankovani gorivom I municijom , a neprijateljski avioni nasrtali u velikom broju I mitraljezima češljali piste I dokove. Opet je sudbina bila na našoj strain, nije bilo ljudskih gubitaka, osim što je jedini Heinkel koji je doleteo bio oštećen I morao je da ostane zbog popravke.

 

Svi avioni su uzleteli I koristeći manevarske sposobnosti hidroplana u niskom letu izbegli obaranje, leteći uz strme hridi Krita I izbegavajući nalete štuka I meseršmita. Oko 13 časova 23.aprila konačno se sletelo na bezbedno, u Aleksandriju, da bi konačno bili smešteni u bazu u Abukiru, mesto poznatog okršaja gde je Admiral Nelson 1798. uništio Napoleonovu flotu.

 

Patriotski žar I želja za borbom našim pilotima nisu dale mira. Odmah su se prijavili za izvodjenje borbenih zadataka , I molba im je uslišena, tako da su već 29. aprila, dakle samo 6 dana od napuštanja Krita pod bombama, krenuli u prvu borbenu misiju.

Tokom perioda april 1941 – jun 1942, naši piloti sun a svojim letelicama izveli oko 2,000 časova borbenog naleta leteći u preko 800 misija na Sredozemlju, pre svega protivpodmorničkih dejstava I izvidjačkih letova. Piloti koji su se posebno istakli hrabrošću u borbama I zadacima svih vrsta su: Aleksandar Marković, Leopold Ankon, Ratko Jovanović i Mileta Protić.

 

Za nastavak akcija u 1942. Godini se vezuje jedan kuriozitet, retko vidjen u ratnim uslovima. Kako su avioni maltene neprekidno korišćeni, sve više je bilo kvarova na motorima, koji su bili model Hispano – Souza, I čija je glavna proizvodnja bila u čuvenoj fabrici kraj Pariza , u tada okupiranoj Francuskoj.

Naši piloti su ‘’potegli’’ neke svoje veze u samoj fabrici , a nenadmašni operativci Intelidžens Servisa organizovali da narudžbina motora za Dornije bude odradjena za jednu navodno neutralnu državu na Srednjem Istoku, sa namenom da pokreču pumpe u rudnicima. Ovako su motori, namenjeni neutralnom kupcu, ‘’prošvercovani’’ do Egipta I vrlo brzo naporima naših pilota I tehničara ugradjeni u avione kojima je tako produžen letački I borbeni vek u trenutku najvažnijih borbi sa Romelom u Libiji.

 

 

U haosu zbivanja aprilskog rata vazduhoplovstvo Kraljevine Jugoslavije je pružilo herojski otpor zavojevačima, iako je bilo znatno slabije /320 naših borbenih aviona prema 2000 neprijateljskih/, a takodje bilo izloženo razornom desjtvu pete kolone, pre svega ustaških elemenata.

U aprilskoj katastrofi  1941. Jugoslovenska avijacija je izgubila oko 75% aviona

Od neprijateljske PAO i u borbama u vazduhu poginula su  83 jugoslovenskih letača. Dvesta dvadeset pripadnika vazduhoplovstva (101 oficir, 83 podoficira i 36 vojnika) prebacilo se u severnu Afriku i na Bliski Istok. Veliki broj vazduhoplovaca je bio zarobljen i odveden u nemačke i italijanske zarobljeničke logore, iz koji se mnogi nisu vratili.

 

Neka im je Slava I Hvala, od ponosnih potomaka!

 

================

 

OSTAJE DA SVAKO KO JE ZAINTERESOVAN DA DOPRINOS OVOJ TEMI TAKO STO BI UKRSTILI PODATKE I IZVORE I DOSLI DO KONACNE ISTINE!

 

Svako dobro i prijatan dan!

[Милан Ракић]

  Капетан I класе Михо Клавора, пилот-ловац   Михо Клавора је рођен 30. септембра 1905. године у Марибору. Прво је завршио Пешадијску подофицирску школу, а затим за војног метеоролога, где му се јавила љубав према летењу и завршава пилотску школу, а 1932. године и преобуку за пилота ловца. Миха је био распоређен у 103. ескадрилу код Крушедола.   Дана 7. априла, Миха је забележио ваздушне победе, оборивши претходно својим Месершмитом два непријатељска авиона, али га је нажалост, када му је понестало муниције и када више није могао да се брани, пришао један непријатељски авион и оборио га. Пао је у запаљеном авиону недалеко од аеродрома у Крушедолу

 

 

[Милан Ракић]

75...

[Manolis]

Slava im! Počivali u miru aprilski heroji!

[Grizzly Adams]

Слава и хвала јунацима!

Дај Боже да више никад не лете против толико надмоћног непријатеља у сигурну смрт.

[Аурор]

On 4/6/2016 at 8:16, Милан Ракић рече

 

Vazduplohovni deo "fokusnog stabla" za Jugoslaviju u ekspanziji HoI 4:

[Милан Ракић]

On 20.6.2017. at 20:15, Аурор рече

Vazduplohovni deo "fokusnog stabla" za Jugoslaviju u ekspanziji HoI 4:

Десно ти "иде", ако је могуће да "развијеш", Државна фабрика авиона у Краљеву, која је правила по лиценци бомбардере Дорније До-17

[PorucnikNiko]

Svaka čast za temu i za informacije registrovao sam se samo da bih izrazio svoju zahvalnost što ste nam omogućili da na jednom mestu ispratimo tu junačku epopeju naših pilota.

Neka im je Slava i Hvala!

Da li postoji tema koja je spomenuta o našim pilotima u Africi?

Pozdrav Niko

[Милан Ракић]

пре 7 часа, PorucnikNiko рече

Svaka čast za temu i za informacije registrovao sam se samo da bih izrazio svoju zahvalnost što ste nam omogućili da na jednom mestu ispratimo tu junačku epopeju naših pilota.

Neka im je Slava i Hvala!

Da li postoji tema koja je spomenuta o našim pilotima u Africi?

Pozdrav Niko

Хвала.

Нажалост, нема посебне теме, нити неког специјалног текста који би укратко описао тај део наше повијести. Заиста, наше летачко особље у Африци је добрано остало неописано у историјској грађи. Сем неких сепарата, радова у оквиру научних конференција, текстова из стручне периодике (Лет, Аеромагазин,...) или неког популарног текста који обради неки ентузијаста (Политикин Забавник, поједини интернет портали, Поуке  ), систематски урађеног дела за сада нема.

Разлога има више, па да их сада не анализирам.

Углавном, највише се до сада грађе може наћи код Александра Кола у делу "Небеска одисеја", где је писао о групи наших летача који су се након "Каирске афере" отиснули пут САД., тамо од Рузвелта запримили 4 тешка бомбардера и у склопу 15. ваздушне армије обављали бомбардерске задатке. И део који се тиче оснивања 351. и 352. сквадрона британког краљевског ваздухопловства, односно Прве и Друге ескадриле НОВЈ је доста добро обрађен, пошто је, је ли, то (и) део који је баштињен од стране наших комуниста после Другог светског рата.

За све остало, треба кренути рударски од оскудне грађе из Војне академије (ал је проблем што су се пилоти официри школовали по летачким школама широм државе и што је доста тога уништено када су фашости окупирали земљу. Ту мислим на оне основне податке биографске и сл. Даље, онда би се, поред нешто података из нашег Музеја ЈРВ, морале консултовати британске и америчке архиве итд., итд... Треба ту и времена и средстава. Бојим се да ће то чекати још...

Углавном, код нас на Форуму, нешто мало писао ја, нешто преносио од других, са других сајтова... За сада. Биће ваљда још...

 

 

 

[PorucnikNiko]

Хвала пуно за информације идем да мало читам ове линкове што си поставио. Поздрав Нико

[Милан Ракић]

Ретко до сада виђен документарац из 1978. године ("Како је небо било црно над Београдом") у родукцији београдске ТВ, вредан због сведочења актера обе стране. И покојног Кајлета Николића, Новака и Гроздановића, али и неколико нацистичких пилота. Колико се некада озбиљно приступало документарном програму на нашим телевизијима, гвори и чињеница да је екипа ТВБГ отишла у Немачку, пронашла тадашње пилоте који су учествовали у дивљачком оргијању над Краљевином и Београдом нарочито....