Ово вреди прочитати! Лична карта ЖРУ-а

[JESSY]

да освежим тему....

[Дијана.]

Ili prosto vjerujes genijalnom pjesniku

 

Твар је Tворца човјек изабрана:
Ако исток сунце св'етло рађа,
Ако биће ври у луче сјајне,
Ако земља привиђење није,
Душа људска јесте бесамртна,
Ми смо искра у смртну прашину,
Ми смо луча тамом обузета. (Njegos)

 

(a ima i filozofska prica, ta nije za svakoga, pjesnici sazeto otkrivaju tajne)

 

ili ako vise volis naucni jezik , onda citas Akvilija

Zato sto si vestacki suzio problematiku tako da ispada ako verujes i nadas se vaskrsenju mrtvih da to iksljucuje mogucnost svesnosti "ektoplazme" nakon prestanka elektricne aktivnosti u mozgu. Naprosto jedno ne iskljucuje drugo.

 

Ono sto savremeni teolozi odbacuju kao "platonistikcu vazdusastvu substancu". Imamo explanatory gap http://en.wikipedia....Explanatory_gap kad su mentalni fenomeni u pitanju a ektoplazma je jedno od mogucih objasnjenja. Ako ti je objasnjenje sa fenomenoloskog apsketa kriterijum stvarnosti onda je ta ektoplamza mnogo manje redundantna nego sam Bog.

Da i taj eksperiment i jeste najbolji pokazatelj da najveci broj mentalnih feoneman jeus uzrokovani
direktno mozgom a ne da mozak samo sprovodi. Medjutim postoje mentalni fenomeni koji se u tom
eksperimentu zbog samih uslova istog ne mogu projaviti a oni samo kakvi su ne mogu biti uzrokovani
mozogom jer mozak radi na jedan drugaciji nacin 
Jesi cuo za paradosk kinsekse sobe koju je postavio filozof John R. Searl? Procitaj o tome pa vidi
da neuronske mreze ne mogu uzrokvati subjektivni dozivljaj ali mogu uzrokovati pojmove koje taj
vec postojeci subjektivni dozivljaj interpretira. 

Licno smatram da eventualna ektoplazma ne moze da obezbedi svest per se nego da joj nuznotreba podloga/platforma na kojoj ce funkcionisti sto je za vreme zivota mozak sa kojim,radiu sinergiji a nakon smrti opstenje sa Bogom. Zato mi je nejasno kako ovi novobogolsovstvujuci ne kapiraju da svesnost nakon smrti i licnosni odnos sa Bogom nikako ne mogu biti dve medjusobno iskljucive kategorije.

 

'Aquilius Cratus', on 15 Sept 2010 - 20:07, said: Evo sta je zakljucak: Ovo je nesto sto je zvakano i prezvakano hiljadu puta li se opet vracamo. Bioloska smrt - prestanak elektricne aktivnosti u mozgu. Kognitivna smrt - prestanak postojanja svesti covekovog bica. Ontoloska smrt - odvojenost od Boga. Kognitivno smo besmrtni jer nasa svest se ne gasi bez obzira da li stoji na biologiji ili na opstenju sa Bogom. Ali bioloski i ontoloski smo i tek kako smrtni. Nakom smrti dusa postoji u opstenju sa Bogom i celo vreme je svesna tog odnosa samo sto tad za razliku od zemaljskog zivota toj svesti nije podloga biologija nego odnos sa Bogom.

[Дијана.]

Неспорно је да из отачке мисли, али не само њихове већ и из Христових речи, можемо закључити да након смрти постоји извесна егзистенција човека, односно његове душе. Међутим, када говориомо о животу, онда под тим треба да подразумевамо управо васкрсење тела, односно поновно сједињење растављеног - душе и тела. То што се душа одваја од тела и на неки начин наставља да постоји, то никако не сме, за нас хришћане, да буде радост и утеха. Напротив, то је трагедија, то је распад конкретног човека. Истина нашег бића је јединство душе и тела и то је истинско превладавање смрти. Зато ми чекамо васкрсење мртвих и томе се радујемо. Но, ако неко каже да човек након смрти одлази у небиће (у апсолутном смислу умире, нестаје га потпуно), тај не говоти истину. Хришћанско, отачко, схватање смрти је схватање као - разлагање, растављање сложеног бића. Ако погледате, ни тело не одлази у небиће. Оно се разлаже на елементе од којих је саздано (колико знам, наука тврди одржање материје и енергије). Са душом не бива исто што и са телом, јер је душа проста, није састављена из делова. Такође, она припада сфери духовног (такође створеног), а не материјалног. Човек је биће које у себи уједињује материјални и духовни свет, управо што у себи носи две природе: материјалну и духовну. Дакле, да закључимо: након смрти постоји егзистенција душе, као свесне. Тело се распада на своје саставне делове, али ни оно не одлази у небиће. Васкрсење мртвих јесте поновно састваљање растављеног и возглављење свега у Спаситељу. Тада ће створена приода у Њему заиста добити бесмртност, односно нераспадивост. Некима ће то бити на радост, некима на патњу. Све зависи од личне слободне воље. Они који су чезнули за Животом, радоваће се Животу. Они који су промашили циљ, желеће да нестану. Међутим, неће моћи, јер ће створена природа у Личности ИХ добити својство нестворене: бесмртност и нетрулежност. То ће за њих бити егзистенцијални пакао.

 

Ја нисам наишао на оца који то пориче. Наравно, ми морамо да размишљамо о човеку управо у категоријама целовитости - као психосоматско биће. Јер, једино је тако човек - човек. И једино тако можемо да говоримо о животу човека. Жив човрк - психосоматско биће. Претерано инсистирање на некаквом животу душе нако смрти, обесмишљава постојање тела. Коначно, обесмишљва Христово оваплоћење. Нажалост, постоје хришћани који то тако не схватају. Зато спасење схватају као етичко, а не као онтолошко питање.

[Дијана.]

Хришћанско, отачко, схватање смрти је схватање као - разлагање, растављање сложеног бића. Тако је. Ово је требало древним јелинима објаснити и то су рани Оци завршили. Но то је поука онима који верују у божанство душе а у које божанство верује савремени човек? Он верује у божанство ТЕЛА. Тело, телесна удобност и уживање је највећа вредност савременог човека. Зато је изузетно важно наглашавати му да  душе у загробном животу располажу потпуном личношћу и самосвешћу и да оне осећају, сазнају, схватају, pacуђуjу, и уопште обављају све психичке радње. Коме је данас утеха и радост сазнање да постоји загробни живот? Веруј ми мени није. Сваки иоле побожан човек стрепи од овог драматичног тренутка. Растанак душе од тела је радост и утеха једино светим људима и светим мученицима што сведоче Света Житија. Како то загробни живот душе обесмишљава оваплоћење Христово? Па и Његова човечанска природа је три дана била раставена на душу и тело.

 

Свети Максим каже: И да човек није сагрешио, опет би се Христос јавио. Тајна Христа је заправо превечна намера Бога Оца да свет постоји вечно. Та воља Оца могла се оставрити тако што ће се створено (које нема живот и бесмртност по себи самоме) сјединити у заједници са нествореним, односно са Богом (који је Онај који јесте, који је Живот по себи). То сједињење се и догодило у Личности Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа, кога исповедамо као истинитог Бога и истинитог Човека. У његовој Личности заједничаре божанска и човечанска природа: несливено, нераздељиво, неизмењив и неразлучно (халкидонски догмат, 4.-ог Васељенског сабора). Зато хришћани на овоме терба да темеље своју веру у бесмртност и вечни живот, а не на бесмртности душе. Душа као творевина не може и не сме да буде "гарант" наше бесмртности (иако верујемо да је она Божијом благодаћу бесмртна, односно нераспадљива, свесна и након смрти тела).

[Дијана.]

Архимандрит Сава Јањић, on 02 Jan 2015 - 10:43, said:У контексту ових божанских тајни страдање човека није потребно да бисмо се ослободили силе смрти. Христос је пострадао за све нас узевши на себе све грехове света и наше лично страдање није потребно Богу да би нам дао живот. У противном Христово страдање било би обесмишљено. Ми постајемо сапричасници Христови својом вером у Христа и делима љубави којима потврђујемо своју веру и заједницу у Цркви Христовој. Међутим, ми и даље носимо страдалну људску природу, ону која је подложна болестима и физичкој смрти и која се преноси поколењима људског рода. Дакле, преноси се оболелост људске природе, а не кривица за првородни грех. Наша нада и вера је у томе да ћемо после Васкрсења у Христу живети обновљеном људском природом у којој неће бити ни бола, ни туге ни уздисања, већ само живот бесконачни. Стога наше патње и страдања нису нешто што нам Бог шаље да бисмо се ми мучили и испаштали грехове, већ су последица, с једне стране, наше оболеле природе, али и наших личних грехова којима често отварамо себе деловању болести, смрти и ђавола. Веома је погрешно просуђивати нечији живот на основу нечијих страдања и болести.

 

Архимандрит Сава Јањић, on 02 Jan 2015 - 10:43, said:Често чујемо да Бог шаље страдања како бисмо се покајали, да Бог допушта страдања. Мислим да морамо бити веома пажњиви да ово разумемо на прави начин. Страдања и патње не долазе од Бога, али Бог је у тим страдањима и патњама које долазе или по нашој природи или због грехова увек уз нас како би отворио наше срце покајању и учинио нас непосреднијим члановима своје заједнице. Неки људи тврде да су изгубили веру у Бога јер није спречио велике ратове, страдање милиона људи који умиру од болести, глади и беде. Ова перспектива посматрања Бога је крајње погрешна и богохулна јер управо наш Бог, човекољубац страда уз свако то невино дете, уз сваку невину жртву. Господ је чак и поред оних који страдају, како бисмо моралистички рекли, праведно и заслужено, чекајући и њихов вапај срца и у сваком тренутку је спреман да им отвори врата вечног живота.

 

Архимандрит Сава Јањић, on 02 Jan 2015 - 10:43, said:Зато православни хришћани који имају јаку веру страдање не виде као казну, већ као посебни благослов и дар Божији. Тешке су ове речи и зато се Богу треба молити да нам никада не пошаље више него што можемо да понесемо по својој вери.

https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-76#entry1226006

[w.a.mozart]

https://www.pouke.org/forum/topic/39063-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80-2015-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B5/page-9#entry1291846

 

Лепи

[Иван Ивковић]

 

Занимљиво ми је шта се све догађа 'испод радара' и зато то 
не можемо наћи у новинама нити на интернету. А долази из
Царства Божијег, ка њему је усмерено и 'тамо' се и враћа,
јер "све што дише треба да слави Господа".

Код нас у парохијској Цркви је отпочела та лепа пракса

да се Богу молимо читањем Акатиста за ову-или-ону особу,

и то код својих кућа, у исто време, обично у 23,оо.
Дакле не на истом месту али у истом духу и Духу.
Једна девојка је сама узела на себе послушање да нам
СМС-ом јави када, у колико сати и због кога се Богу молимо,
а касније нам евентуално јави и исход наших молитава Богу.
Ево, док ово пишем, у двема клиникама (1 државна и 1 приватна)
имају мале ванредне прегледе скенера

јер је код једног пацијента канцер 'нестао' а сва претходна
медицинска документација потврђује његово псотојање,

величину, облик и нуди операцију као једини 'лек'!


 

[Иван Ивковић]

 

Како се смирујете?

 

Запалим цигар и онда кажем сам себи: Ето џаба ти све кад си грешан.

 

[Иван Ивковић]

Са Христом сам најличнији углавном када се љутим на истог, мада није само тад...има и неких других тренутака.

[Иван Ивковић]

... живим у једној пустари, и буде да добијем напад гушења, ноћ, киша, нигде никога до...Бога... излетим напоље и вичем :"пресвета Богородице... Мати Божија... спаси ме грешног", и клањам се до земље... и прође врло брзо прође... сада знам да су страхови демонски напади, можда и све болести, и знам ко их брзо развејава...

[Џуманџи]

Тема је јасна, овде "лепимо" постове који су нас дотакли, лепи и поучни (не учи се само од канонизованих).

П.С. Аутори морају бити чланови поука.

[Џуманџи]

За почетак брат Заки

A farizeji su ko? Ti koji na sve tudje grijehe

osim na svoje sopstvene imaju neku molitvu.

Ti koji znaju svašta o drugima a ništa o sebi.

[Драшко]

Тема је јасна, овде "лепимо" постове који су нас дотакли, лепи и поучни (не учи се само од канонизованих).

П.С. Аутори морају бити чланови поука.

аааа...значи несвети а....чланови поукова

хеххе

[Џуманџи]

Зар ти, сине-брате, да ми спамујеш? :O

Не, не, њет, значи свети. 'начи, оно... Право.

[Драшко]

Зар ти, сине-брате, да ми спамујеш? :O

Не, не, њет, значи свети. 'начи, оно... Право.

Извњајус

Ја споро капирам што веома добро знаш

Цитирамо само чланове поука?

сам скапирао?