Однос Цркве и света!

[JESSY]

Oni koji su obogaceni zivom verom u Hrista menjaju svoj odnos prema vidljivom svetu i zemaljskom zivotu: zakon propadljivosti, osudjenost na propadanje, menjanje i kraj propadljivih predmeta vidljivog sveta postaju ocigledni za ciste poglede; kratkotrajne zemaljske prednosti pred tim cistim pogledima su nistavne.

 

Oni koji su obogaceni zivom verom u Hrista prelecu, kao da imaju krila, preko svih nevolja, preko svih najtezih okolnosti. Ushiceni verom u svesilnog Boga, oni u trudu ne vide trud, u bolestima ne osecaju bolest. Oni smatraju da je Bog jedini delatnik u vaseljeni, oni su Njega ucinili svojim zivom verom u Njega. Onaj koji veruje u Hrista, ako i umre zbog greha, ozivece kroz pokajanje.[27] Vidimo da su i mnogi sveti bili pali sa visine svetosti u bezdan teskih grehova, i da su se zatim, pomocu vere i pokajanja koje ona uliva u dusu, oslobodili iz smrdljivog i mracnog bezdana i ponovo seli na visinu cistote i svetosti.

 

Ocajanje izoblicava neverovanje i samozivost, unapred ucinjene u srcu: ako verujes u sebe i polazes nadu na sebe, znaj da neces ustati iz greha kroz pokajanje; ustace kroz pokajanje onaj koji veruje u Hrista, svesilnog Iskupitelja i Lekara.

 

Vera biva od propovijedi:[28] slusaj Jevandjelje, koje tebi govori, i svete oce, koji objasnjavaju Jevandjelje; slusaj ih pazljivo, i, malo-pomalo, uselice se u tebe ziva vera – ona ce traziti da ispunis jevandjelske zapovesti, a za to ispunjenje nagradice te nadom u nesumnjivo spasenje. Ona ce uciniti da budes sledbenik Hristov na zemlji, sanaslednik Njegov na nebu. Amin.

 

http://ignjatije.wordpress.com/category/vjera-i-djela/

[JESSY]

da je vera bez dela mrtva, i da se vera ostvaruje kroz dela.[18]

 

da li nekad pomislite da vasa vera nije potrvdjena dobrim delima...?

[JESSY]

da li nekad pomislite da vasa vera nije potrvdjena dobrim delima...?

ja, na zalost , da....i veoma mi je zao zbog toga....

nije kod mene, konkretno, u pitanju samo cinjenje dobrih dela...hvala Gospodu, te volim da ih cinim kad god mogu....

u pitanju je vise odnos prema bliznjima...to je ono sto me muci....tesko teoriju sprovodim u praksu....

[Ненад Р.]

Мислим да би било добро да се прочита ово http://www.spc.rs/sr/crkva

[Megidon]

Никола Кавасила "ако неко може да види Цркву, неће видети ништа друго до Тело Господње".

[Ненад Р.]

У задње време има и тежњи ка разним променама у нашој Цркви као на пример промена календара . Треба да будемо јако опрезни и да добро проценимо шта губимо , а шта добијамо тим променама.

[Ненад Р.]

Шта је то вера?

 

Због чега људи различито реагују на зов Божанске благодати? Зашто су једни спремни да читав свој живот посвете Богу, други равнодушни према вери, а трећи се према њој односе са презиром, па чак и са мржњом?

 

Свето Писмо нам открива ову тајну. Господ ствара човека од земље и истовремено удахњује у њега нешто друго, Божанско, неземаљско, што се у Библији назива "дахом живота". То је човекова душа. У души се отискује образ Божији. Он је као сенка Бога на земљи. У самом стварању човека, који се налази на граници два света - материјалног и духовног, у самој души човека, који је одраз и образ Бога, крије се тајна његове унутрашње слободе.

Због чега људи различито реагују на зов Божанске благодати? Зашто су једни спремни да читав свој живот посвете Богу, други равнодушни према вери, а трећи се према њој односе са презиром, па чак и са мржњом? Зашто многи атеисти не само да одбацују веру као философски систем, који је за њих неприхватљив, већ и мрзе Христа као свог личног непријатеља? То је такође тајна, тајна људскога срца.

Све што човек чини и о чему размишља, све његове жеље, унутрашње тежње и пориви, сва његова дела и речи увек остављају траг.

Постоји духовни закон: "Све оставља траг." Ми имамо два сећања: сећање ума и сећање срца. Људски ум, сећање разума, не може да задржи унутрашње и спољашње информације које човек добија. Зато разумско сећање има спасоносну способност - да заборавља. Када човек не би умео да заборавља, он једноставно не би могао да постоји, угушила би га бујица информација. Али, он има и друго сећање. То је сећање срца, које садржи читав његов живот - и спољашњи и унутрашњи у кодираном облику. Тамо се све отискује. Сви ликови, осећања, жеље, намере, поступци - све то у шифрираном, кодираном облику остаје у дубинама људског срца.

Срце се код Светих Отаца назива "књигом савести". На Страшном Суду човек ће видети сав свој живот управо зато што ће књига сећања његовог срца бити отворена и дешифрована. Он ће угледати сав свој живот, целог себе од рођења до смрти, у свој својој наготи - духовној наготи. Срце је она тачка у којој се сабира све што је човек стигао да учини, каже, помисли, или само да осети у овом животу. Оно може да постане оно тајанствено поље, где се човек среће са Богом, и истовремено људско срце својим унутрашњим гласом може да каже Богу: "Не, не желим да знам за Тебе."

Христос у Откривењу (Јовановом) Себе упоређује са гостом, који стоји пред затвореним вратима. Гост куца на ова врата. Домаћин може да отвори или да не отвори - као одговор на ово тајанствено куцање Божије, Христос говори: Ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему, односно "Ућићу у душу његову благодаћу Својом." И вечераћу с њиме, и он са Мном (Откр. 3, 20), односно "Поделићу радост с њим." Каква је то радост? То је сусрет и сједињење човека са Христом, то је храњење човека Духом Светим. Свако од нас има право да каже Богу: "хоћу" или "нећу". Господ је човеку дао слободну вољу.

То је велики и страшан дар, величина човека и уједно огромна одговорност, које већина људи није свесна.

Питамо се: зашто људске душе на различите начине одговарају Богу? - Зато што садржина људских срца бива разнородна. Главну препреку да човек чује Христов глас и да иде за Њим представља духовна гордост. Духовна гордост је страшнија од свих људских страсти. Духовна гордост је потпуно уздање у себе самог, у своје унутрашње снаге. Духовна гордост јесте одбацивање помоћи Божије. Човек као да говори: "Не треба ми нико, ја сам сам извор својих сопствених снага, свог спасења." Због тога духовна гордост приморава човека да види себе као центар свог сопственог постојања: њему Бог није потребан. Чак и ако горди човек исповеда неку религију она за њега увек остаје само спољашња форма. У ствари, он има другу религију - егоизам, односно он је сам себи постао бог.

Испоставља се да многи, споља гледано, веома поштени и васпитани људи, који притом наизглед нису лишени ни других врлина не верују у Бога. И поново се питамо: зашто? Када би ови људи живели ради грубих чулних страсти вера би им сметала да задовољавају своје ниске пожуде. Али, понекад видимо људе у извесном смислу моралне и истовремено равнодушне према вери. Како то објаснити? Ствар је у томе што њиховој души недостаје главно - реално виђење себе, своје тварне ограничености и свог унутрашњег пада. Они немају потребе за другом, вишом силом, која може да их преобрази, да их препороди и спаси; они једноставно не осећају, не виде своју болест.

И због тога је тим људима Бог потпуно стран. Неки од њих толико шире сферу свог егоцентризма да на известан начин укључују у њу друштво других људи. Они говоре: "За нас је религија - љубав према човечанству, за нас је само човечанство бог." Носилац такве чудне религије је био Фојербах, којим се широко користио Маркс (иако је он и критиковао Фојербаха).

Остало прочитајте овде.

ИЗВОР:http://www.prijateljboziji.com/_Sta-je-to-vera/29048.html

[drvce]

Они немају потребе за другом, вишом силом, која може да их преобрази, да их препороди и спаси; они једноставно не осећају, не виде своју болест.

Rekao mi Ricard Dokins da vas pozdravlja.

[Помозбожница]

Нови завет спомиње тројицу капетана, стотника: Лонгина, родом из Кападокије, извршиоца крсне смрти Христове, сведока Господње смрти и Васкресенија (Мт 27,54); Корнилија из Кесарије Филипове, ког је крстио свети апостол Петар са целим домом његовим; те и на концу овог стотника, из Капернаума, Римљанина који је остао безимен, јер је многобожац. Односно, еванђелиста му не наводи име, јер није крштен.

Господ Исус је дошао да спаси цели свет, многобошце као и Јевреје. Икономија спасења је тражила да се свето Евангелије проповеда најпре Јеврејима, изабраном народу Божијем, па тек онда осталима. Господ се строго придржавао тог начела како не би својим саплеменицима дао повода да га одбаце ради његове благонаклоности према многобошцима. Овај стотник је очигледно без икаквих предрасуда. Он је у Господу Исусу препознао Христа, и као Спаситељу му се обраћа. Из тог многобошца исијава његова смирена вера као непоколебива нада у божанску моћ Господњу. Господ Исус заповеда губи, лепри, грозници и другим страшним библијским болестима као што капетан заповеда својим потчињенима. Зачуђујуће је како писмозналци остају до данас слепи за веру, а чак и овај смирени пагански дух је налази. Вера је темељни порив човечији. Она буди остварења наума. Али, зрели чин вере најмање је удвоје, Бог и човек. Она је повезаност Бога и човека – благодат. Потпуно знање, односно, познање је само вера, мада је за њу потребна љубав, односно луда одважност. Вера је увек пустоловина духа. „Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих“ (Јев 11,1). Она је откривење. Вера је откривење у коме је човек сазире и у ком Бог говори човеку. Хришћанство није људска творевина већ објава Божја. „Нико се не рађа хришћанином“.

 

Погледај више на: 

 

http://pravoslavnohriscanstvo.com/evandjelice.php#stotnik

 

Погледај још:

 

http://pravoslavnohriscanstvo.com/novosti.php#religija

 

 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ovo mi se jako dopalo.

[Иван Ивковић]

http://pravoslavljeworld.blogspot.com/2013/03/blog-post_830.html

 

БЕСЕДА У ХРАМУ СВЕТОГ СПИРИДОНА У ТРСТУ

 

Дођосмо, браћо и сестре, да се видимо с вама, и са другим људима добре воље у овом великом граду, да се разговоримо, помолимо Богу и Његовом и нашем светом Спиридону, коме су овај величанствени храм подигли преци наши. Подигли су га да се у њему скупљају на заједничку молитву, у свима приликама и неприликама живота, у радости и жалости и у добру и у злу.

 

Како је добро и красно кад браћа осећају да су браћа и између себе, и са свима племенитим људима и у овој земљи и целом свету. Кад се сабирамо да се заједничком вером одржимо на путу Божијем у тешкоћама које нас сналазе.

 

Црква је Христова, кроз две хиљаде година, свагда упућивала све народе, па и наш народ, миру, правди, племенитости и љубави, да у судбоносним моментима свога постојања, и ми данас, знамо еванђелски проценити шта треба чинити и нађемо снаге да тако и чинимо. Да схватимо принцип: Ни за какве интересе не сме се говорити ни чинити криво, "већ по правди Бога истинога". И кад се дође у ситуацију у којој се не може сачувати и живот и душа, да је "боље изгубити главу него своју огрешити душу". То је нашим језиком, нашим речима исказана истина Христова: Каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди (Мт. 16, 20). Цео свет не вреди колико само једна душа, једног човека.

Ви, браћо и сестре, живите и радите у овој хришћанској земљи, у народу са којим духовно имамо толико заједничког - и вера у једног Бога у Светој Тројици, и вера у Сина Божијега, који је постао човек, и ради нашег спасења умро на крсту и трећи дан васкрсао. И поштовање Пресвете Богородице, и толико светих праведника и мученика које заједнички прослављамо.

 

Молим вас, стога, речима Господа Исуса Христа: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима (Мт. 5, 16). Будите вредни радници на послу који радите; добри суседи својих суседа, да часно испуњавате грађанске дужности и законе који паже у овој земљи. У свету се на српски народ гледа као на народ злочинаца. Не дозволите, дакле, да каквим непромишљеним поступком, или недоличним речима, унизите част своје породице, свога народа и своје Цркве.

 

Не заборавимо никад, ни ми ни ви, да нам ваља изађи на праведни суд Божији, пред Светог Саву и свете претке наше, да дамо одговор на шта смо употребили дарове којима нас је Бог као људе обдарио, да ли на добро, или на зло. Да се не постидимо тада и не погнемо главе своје пред њима.

 

Богу се молим и светом Спиридону, да помогну Црквеној управи, председнику и одборницима овог светог храма, како би своју одговорну дужност вршили часно на опште добро. А ви сви да сте са њима и између себе у братској слози и јединству. И сви заједно у поштовању и синовској послушности Високопреосвештеном Митрополиту, као своме духовном оцу.

 

Веру своју да држите и чувате у свему светом и честитом, па ће и милост Божија бити с вама.

И тако ћете придонети добру и нашем народу и Албанцима на Косову и Метохији, да се на миран начин расправе проблеми који бивају и међу појединцима и међу народима. Вековима живимо онде под истим сунцем, на истој земљи, на којој су највеће светиње наше: Пећка патријаршија, Дечани, Грачаница, Девич, Богородица Љевишка. Мир нам је потребан и једнима и другима. Богу се молимо и сада и свагда, да то што је снашло нас не снађе ни један народ у свету.

 

Благослов Божији, помоћ светог Спиридона, Светог Саве и свих светих да буде с вама свагда Амин."

 

Блаженопочивши Павле Српски (одломак из књиге "Пут у живот")

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/PutUZivotPatrijarhPavle/PutUZivotPatrijarhPavle85.htm

[Иван Ивковић]

 

О одговорној ризичности

 

Живот се рађа на отпадији. Једно су жеље, друго могућности, треће ишчекивања. Нада се некада сурово поиграва са нама. Или су то само наши фантазми? Или само обећања других који хране статичност ленствовања? Стваралаштво могу да разумеју само зависници. Зависници од добра. Од Једино Доброг. Од последњег отпора свакодневници равнодушности. Где Дух Свети није сведен на маргину и комерцијализам битисања. Првенствено у оквирима лаж-побожности која увек игра на карту верског самоистицања.

 

Човек се негде мора уложити. Мора негде ризиковати. Ризичност не значи непромишљеност. Крвариће свакако. Али од јадиковања се не живи. То није укус одговорних. Ко одговорствује прихвата борбу. Сломљеност никада није циљ. Колико год боловао. Мора да постоји једна истанчана упорност, тврдоглавост, да се борба добије. Који год сегмент да је у питању: посао, благодат или нешто треће. Ако Богу није мрско досађивање куцањем, онда и друга врата треба обијати. Људи не ризикују али ништа и не мењају. Чекају сутра да би и тај дан јучерашњим проклињали. Нада се претвара у огорченост. Нада је заправо преточена у резигнацију. Смисао се истеже на границама бесмисла. Јер се ново храни старим. Јер је сутра иста агонија као јуче. Чекам сутра да и новим даном заропћем на исто. Али шта сам променио? Ништа. Трпим јадиковање сопственог одабира. Други су ми криви за моју устрашеност. Очекујем добитак пред своје ноге без мог искорака. Не може тако. Јер нема слободе.

 

Живот је изазов. Сваки трен. Спремност на парадоксе и коцкања слободом. Али никада на штету есхатона. Никада по цену узимања цркве за таоца самоотимања. Никада по кичми разарања другог. Повлачење има своје алтернативе. Али никада по тарифи самосажаљења. Дистанца изграђује штитове и стратегију за нове нападе. Напад на свет да промени обличије које одговара карактеру Царства. То није наивна борба. Пљујеш крв да родиш новог човека у себи и да га Њиме успоставиш усред света који има радикално другачија кретања од Суштог. Наивну борбу прокламују слаткоречиви, самопромотивне месије, разни докторанти, где под маском сведочења Другог граде фасаду самих себе за себе у другом а не за друге у Другом. Сујета односи свој данак и најбољима. Доброосетљивост олако постаје злоосетљивост.

 

Све ће проћи. Нема постојаног града. Есхатоном треба проверавати своје набоје и мотиве делања. Ко год да си и у чему год да си. Надасве, са ким год да си. Али, то не значи да све треба презирати. Још има људи чија нам доброта не дозвољава да посустанемо. Због којих смо одговорни бити бољи сутра него што смо били јуче. Они ће нам бити Суд. Нема ничега на готово. Не постоје брза и вештачка решења. У коју год воду да скочиш, бистру или мутну, мораш пливати. Али за разлику од многих који стоје на обали самооплакивања, учинићеш нешто чудесно: скочићеш и живећеш. А кад је твоја воља спремна да уради оно главно, онда ни Бог неће окаснити да ти ојача мишиће да изађеш на Обалу на коју си се запутио.

 

Ко није спреман да умре сваког часа и трена – није приправан за Царство…

 

Ко није спреман да ризикује – неће видети Бога…

 

http://upodobljavanje.wordpress.com/2014/12/20/%D0%BE-%D0%BE%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%BE%D1%98-%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/

[Иван Ивковић]

Није у питању "радити више" већ "бити више"

 

[Ignjatije]

Da li vera u Boga ljude čini spremnijim na rizike?| Daily Mail

Kad se nagomilaju životni problemi, mnogi ljudi prizivaju Božju pomoć.

 

Foto: Thinkstock

Nova studija pokazuje da ljudi i na samu pomisao na Boga postaju hrabriji i spremniji na brojne rizike.

Psiholozi ukazuju da su religiozni ljudi spremniji na tako nešto, jer veruju da ih Bog štiti od svega lošeg.

Studija objavljena u stručnom časopisu Psychological Science nije u skladu sa ranijim istraživanjima, koja su pokazala da su vernici manje skloni rizičnom ponašanju, kao što je kockanje.

Danijela Kupor, istraživač Visoke škole biznisa na Stenford univerzitetu, koja je bila na čelu studije, otkrila je da su religiozne osobe sklone rizičnom ponašanju i to onom koje nosi neutralnu moralnu komponentu.

Istraživači su pošli od pretpostavke da razmišljanje o Bogu možda ima različite efekte u odnosu na rizike koji nemaju moralnu konotaciju – kao što su bandži skokovi – budući da ljudi Boga vide kao zaštitnika.

Kako bi to ispitali, oni su putem interneta angažovali 900 osoba i otkrili da su oni koji su često podsećani na Božje prisustvo, spremniji da rizikuju od onih koji nisu podsticani da razmišljaju o „višim silama“.

„Iznenadili smo se kada smo otkrili da čak i kolokvijalni izrazi poput ’Bog zna šta vam treba’ utiču na izbore ljudi i čine ih spremnijim na rizike“, kaže Kupor.

Istraživači primećuju da se ovaj efekat možda ne bi pokazao u kulturama u kojima se Bog ne doživljava kao zaštitnik.

 

[Драгана Милошевић]

 

Прво увек боље и лакше успева. Ради се са више труда и мање свесно, али оно што се ради срцем лакше се доведе до циља. Оно што се ради други пут укључује више вољне активности, тражи истрајност. Однос између почетка и наставка помало личи на на однос заљубљености и љубави. Стигли смо до друге недеље Великог поста. У суботу је било нешто мало мање људи у цркви, нешто мало мање њих се причестило него прве суботе. Слично бива у недељу. Али још увек је Народ Божији мобилисан.
Одломак јеванђеља који се чита у Другу недељу поста подсећа на оно најважније, и храбри нас да пронађемо и не губимо лако веру. И да не попуштамо у труду. Подсећа нас и да је наш пут ка Царству Небеском заједнички.

О чему се ради у јеванђељу за ову недељу?
"И уђе опет у Капернаум после неколико дана; и чу се да је у кући.
И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе; И казиваше им реч. И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица.
И не могући приближити се к њему од народа, открише кров од куће где он бејаше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше.
А Исус видевши веру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји! " (Марко 2, 1-5)
Даље одломак прати сумњу образованих Јевреја, законика, да Христос хули на Бога кад говори да може да опрашта грехе, и његову поуку. Најзад Христос каже узетоме једноставно: "Устани и узми одар свој, и иди!" На велико удивљење свих присутних Узети устаје и износи свој лежај пред народ који се окупио испред.

Да бисмо заиста схватили шта нам заправо Господ саветује овим поступком и зашто су и Матеј и Марко и Лука сачували у својим извештајима овај догађај, зашто је он кроз векове често приказиван у црквеној уметности, покушајмо за почетак да га "оживимо", то јест да га доживимо како се он вероватно догодио, да сагледамо његове важне моменте.

 

Огромна гужва. И у самој кући где Христос проповеда и око куће. Много њих није успело да уђе, а четворица пријатеља узетог човека покушавају да се пробију са све одром који носе између себе и својим несрећним пријатељем који на одру непокретно лежи. То наравно у великој гужви изгледа као немогућ подухват. Међутим, они нису дошли да само чују мудре речи које ће им колико толико тачно или искривљено пренети они најближе вратима. Они су дошли нешто да ураде. Да принесу свог пријатеља милости Господњој. И шта они раде. Пењу се на кров. Подижу непокретног. Затим разваљују кров! Уклањају сасушену земљу са плевом и сламом, размичу греде и конопцима спуштају одар са својим пријатељем пред ноге Христу! Можемо само да замислимо колико је прашине пало на сабијене у кући Христове слушаоце, тренутни страх у гомили, каква је граја настала кад су схватили о чему се ради, гнев... Ту је и власник куће који гледа како му непознати или можда тек површно познати људи разваљују кров. Све у свему – нема у догађају ничег «хигијенског» и грађански исправног. Пријатељи узетог се не обазиру, нису посебно учтиви. Они имају јасан циљ и успевају да га испуне. Одар са болесником је пред Христовим ногама. А Христос погледа болеснога и погледа његове пријатеље и видевши велику веру пријатеља говори узетоме: "Синко, опраштају ти се греси твоји!"

Величанствено! Црква је заједница и пост је заједничка активност. Не би то требало да заборавимо, поготово кад нас ухвати малодушност. Моја вера утиче на друге и вера других на мене. И нико не зна чијом вером и чијом љубављу ће се ко и кад спасити, оздравити, заблистати. Радимо на својој вери и својој љубави и увек најпре притом мислимо на друге, а Бог већ зна шта је за кога од нас најбоље. Сви смо ми својим страстима и понављаним грешкама и гресима као тај узети из јеванђеља. И свима нам је потребна вера у Господа и љубав према Богу и људима. То је оно на чему ми радимо током поста. Подвиг. Двиг је стара словенска реч за кретање, а подвиг је брже, интензивније кретање – двиг и по. И то заједничко интензивније кретање. То је кретање које не мора да се види споља, али које осим «самопоправљања» и «самоусавршавања» укључује и дела љубави – не заборавимо на то. Колико год се трудили, не можемо сами ништа без Господа добити, али ако се не трудимо да му будемо ближи, зашто да се и надамо. Онда нам и није стало. А вера се кроз дела испољава.

 

Свети Николај Српски кад тумачи овај одломак јеванђеља каже да је "најглавнија ствар на путу спасења: доћи с вером у присуство Господа, и осетити то присуство". А има, каже он, три основна начина да се дође у присуство Господа: "Понекад сам Господ долази и открива нам своје благотворно присуство, као што је дошао Марти и Марији и Витанији, као што се показао изненадно апостолу Павлу на друму, или другим апостолима на мору Галилејском, и на путу за Емаус, и у затвореној соби, или Магдалени у врту, или многим светитељима у сну и на јави. Понекад опет људи долазе у присуство Господа приведени од апостола, као што је Андреја привео Симона Петра, и Филип Натанаила, и као што су наследници апостола и мисионари привели ка Господу хиљаде и милионе верних, и као што су уопште једни верни приводили друге верне. Најзад, понекад људи само улажу огроман труд да дођу у присуство Господа, као што је био случај са овом четворицом људи, који се дигоше на кров од куће, да би свога болесника спустили пред Господа".

Наше је да се трудимо, а на Богу је да нас пусти у своју близину и да нас озари својим присуством. "Зато морамо узети обрнутим редом ова три начина, па рећи: ми морамо е вером и чежњом чинити све што до нас стоји да би дошли у присуство Господа, даље, морамо следовати позиву и упуту свете апостолске Цркве, и црквених отаца и учитеља; и најзад, тек после испуњеног првог и другог услова. молитвено с надом очекивати да нас Господ припусти к Себи, и да нас Својим присуством озари, оснажи, излечи и спасе".
А колико наш труд треба да буде искрен и велики показују нам и четворица пријатеља узетога – инспирација и модел живе Цркве заувек.

Пролази и друга недеља, а ми са новом снагом идемо даље у великопосном путовању, да бисмо на крају, преко Крста и Страдања, стигли и до Васкрса!

 

 

Ђакон Ненад Илић

https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10206429784771781