Jump to content

Однос Цркве и света!


Препоручена порука

[quote name=Милан Меденица :)' timestamp='1339964783' post='661795]

мислим да је поента да се теби не свиђају границе тих уверења а не само уверење у Бога.

због свега тога што пишеш није ми ни баш јасно пар ствари, па бих те питао једноставно питање да себи искристалишем неке недоумице: јел ти верујеш да се Бог меша у овај свет и дела људи?

Да, управо се о томе ради.

Ово што си питао : не знам. Питам себе то често.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да, управо се о томе ради.

Ово што си питао : не знам. Питам себе то често.

аха, још се ломиш ...

а шта ти се то конкретно не свиђа, што те спречава или ломи?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

[quote name=Милан Меденица :)' timestamp='1339964783' post='661795]

је л ти верујеш да се Бог меша у овај свет и дела људи?

Ovo se i ja vrlo cesto pitam, slobodna volja i Bozije mesanje u zivot .mislise.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ovo se i ja vrlo cesto pitam, slobodna volja i Bozije mesanje u zivot .mislise.

зависи од ситуације ... некад очигледно изрази Бог своју вољу, некад је већ упућено што Му је по вољи.

уместо да бринеш о Његовој вољи, увек је корисније исптивати где твоја стоји :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

[quote name=Милан Меденица :)' timestamp='1339967098' post='661868]

зависи од ситуације ... некад очигледно изрази Бог своју вољу, некад је већ упућено што Му је по вољи.

уместо да бринеш о Његовој вољи, увек је корисније исптивати где твоја стоји :)

Prolazim kroz tu fazu, nadam se da Mu je po volji :D.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Јеа, али колико се пута свако од нас помолио да му Господ нешто "реши"? И онда, ако буде, ми Му се захвалимо, ако не буде... то је већ друга тема :)

Али мени уопште није ни чудно ни непојмљиво да се Господ меша, само ми је питање докле иде та граница мешања? Јер се и ми мешамо својој деци у живот, и наши родитељи нама, и тако даље, увек са најбољим намерама.

57ed8623960a6_banerRylah_zpsqgjjkx0v1.jpg.8a2fd97cd3aa7dcd0237c412e2234aee_zpsut3tszcy.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

[quote name=Милан Меденица :)' timestamp='1339967952' post='661879]

само ти чини оно што је до тебе и не брини :)

Drzi svoj um u adu i ne ocajavaj :D

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Магдалена

Немој да се љутиш, знам зашто ти тај цитат значи и знам да је незгодно

Чисто сумњам, пошто ме не познајеш. Ово ни моја мама не би са сигурношћу могла да тврди, а не неко ко ме не зна.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Чисто сумњам, пошто ме не познајеш. Ово ни моја мама не би са сигурношћу могла да тврди, а не неко ко ме не зна.

Онда је моја грешка, извини

Мислио тако због онога што си сама писала на форуму

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 months later...
  • Гости

Старозаветна историја спасења

Вера као припајање народу Божијeм

Аутор: Јован Благојевић, Број 1089-1090, Рубрика Библијске теме

Вером Рава, блудница, не погибе са непокорнима, јер прими уходе са миром Јеврејима 11,31

vera-kao-pripajanje-narodu-bozijem-1.jpg

Рава је једина жена, поред Саре, именом споменута у Химни вере. Писац Химне дели опште интересовање ранохришћанских аутора у погледу ове старозаветне личности (Јак. 2, 25; 1Клим. 12, 1–8. Карактеризација Раве као блуднице утемељена је на Писму (ИНав. 2, 1; 6, 17.22.25), али оригинални израз сугерише да је она заправо била спремна да прихвати осуду својих суграђана и назив блуднице, а све то како би заштитила израиљске уходе (уп. ИНав. 2, 12–13.18; 6, 23). То подвлачи аутор Химне подсећајући нас на делатност ухода које је у Јерихон послао Исус Навин (ИНав. 2, 1–15).

У библијској приповести значајно место заузима и Равино вероисповедање којим је потврђено да се глас о божанским делима у корист Израиља проширио до становника Ханана (ИНав. 2, 9–11). Рава није учествовала у савезу Бога и Израиља, али је њена вера била утемељена на разумевању догађаја који су рефлектовали божанска дела. Та вера је, са друге стране, била оријентисана ка будућим делима истог Бога. Рава је, стога, сјединила историјско искуство и есхатолошко надање, што ју је сврстало међу ране сведоке вере (ИНав. 2, 11) и оне који су своју веру посведочили спремношћу на жртву, претпоставивши будућу награду тренутној форми живота (ИНав. 2, 12–16). Вера која је карактерисала Раву показала се знаком распознавања којим је она одвојена од неверујућих (непокорних) становника Јерихона (ИНав. 6, 17.21). Оригинални термин којим се описују становници Јерихона раније је употребљен да опише неверне Израиљце који су помрли у пустињи (Јевр. 3, 18). Библијски писац исказује став да је вера – а не биолошка, социјална или етничка припадност – оно што одређује место човека пред Богом и у заједници народа Божијег (уп. Јевр. 10, 38).

Овај моменат добија на снази када се уочи непосредна контекстуална супротстављеност Раве и Ахана – Израиљца који се својом невером, односно преступањем изричите заповести Божије, изопштио из заједнице народа Божијега. Резултат је у оба случаја радикалан – Рава, жена, личност спорног морала, етнички удаљена од Израиљаца баштини живот и заједницу са Израиљем, омогућујући и свом дому да се припоји заједници народа Божијега (иако је освајање Ханана осмишљено као беспоштедни геноцид неизраиљског становништва). Насупрот томе, Ахан, биолошки припадник Израиља, члан угледног племена и баштиник лидерске породице, непослушношћу осуђује себе и своју породицу на смрт, на искуство неизраиљца, показавши да се невером сјединио са онима који нису припадници народа Божијег.

vera-kao-pripajanje-narodu-bozijem-2.jpg

Веома значајан моменат наглашен је у последњем делу ст. 31. Аутор Посланице Јеврејима наглашава да је Рава примила уходе са миром (11, 31б). Порука овог кратког исказа није сасвим јасна, али се чини да аутор жели да истакне како су уходе у Рави пронашле поузданог заштитника који се побринуо за њихово благостање. Односом према уходама Рава се сврстала у ред оних који мир граде (Мт. 5, 9), добивши и привилегију да учествује у блаженству као дете Божије, као део Израиља, тог корпоративног сина Божијег позваног из Египта и доведеног у земљу у којој тече мед и млеко. Не само да је Рава постала део израиљског народа, већ је постала и једна од ретких жена чије је име забележено у родослову Господа Исуса Христа (Мт. 1, 5).

У данашњем времену и на нашим просторима често смо у ситуацији да чврсто повезујемо нацију којој припадамо и веру коју исповедамо. Историјске околности у којима смо развијали свој национални и верски идентитет, свакако, добрим делом су томе допринеле. То, само по себи, није негативно, али постаје негативно када се нација, као израз природног и биолошког, претпостави вери која је израз слободе и уздизања у сферу натприродног, а тиме и наднационалног. У овом контексту Рава која се својом вером уздигла изнад хананског порекла и припојила заједници народа Божијега представља величанствен пример коме треба да тежимо, чак и када (као што је то био случаја са Равом) такав искорак подразумева ризиковање физичког опстанка. Оно нам убедљиво сведочи да је вера увек екстаза, иступање из самозатворености и страха у однос према другом, у однос мира и љубави, а већ самим тим, у однос ризика и самопожртвовања.

----------------------------------------

Историјски, највероватније је да је Рава водила крчму, свратише за странце, од вајкада повезивано са блудом. Историјски подаци сведоче да су власници крчми били обавезни да градским властима пријаве присуство сваког странца који је у њу крочио, као и да нису смели да мењају њихов новац (или злато) за валуту која је служила као платежно средство у граду. Ови закони су предвиђали строге, па чак и смртне казне за прекршиоце прописаних одредби. Рава је, несумњиво, сакривши уходе ризиковала сопствени живот.

----------------------------------------

Књига о Исусу Навину рефлектује строгу поделу на ми (заједница народа Божијег, Израиљ) и они или други (народи и појединци који не припадају народу Божијем). Израиљ баштини савезна обећања дата праоцима, пре свега Обећану земљу и живот у њој. Они или други насупрот томе треба да буду уклоњени из Обећане земље, и казна за њих је смрт.

Ова подела се може учинити сурово националистичком и биолошком. У спису, међутим, уочавамо да границе између ми-групе и они-групе нису тако чврсте као што се може учинити. Биолошки и етнички припадник народа Божијега својим грехом се самоизопштава из заједнице народа Божијега, примајући казну намењену онима (другима). И супротно од тога, онај који је биолошки и етнички удаљен од Израиља, вером се присаједињује народу Божијем и баштини Обећану земљу и живот у њој – савезна обећања дата праоцима Израиља. Дијалектика Ахан – Рава је одлична илустрација наведеног принципа и не представља изолован случај. Исто се види у случају Гаваоњана који су, премда неизраиљци, присаједињени заједници народа Божијега тако да су уживали заштиту осталог Израиља када су против њих завојевали ханански цареви (ИНав. 9–10, 27). Зајорданска племена су, истовремено, могла да постану жртва беспоштедног рата који су против њих покренули њихови сународници због дела који се могао схватити као акт непосредног противљења божанској заповести (Инав. 22).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 months later...

porfirije-1344940788-197784.jpg

 

- Црква не само да не треба да бежи од света, да га се гнуша, него је она, будући да је у њој присутан Дух Свети, да је сам Бог ту и да смо ми удови Његовог тела - одговорна за свет. Ма колико да се свет понекад удаљава од Цркве попут Блудног сина из приче у Јеванђељу, ма колико да се понекад и противи Цркви, опет попут Блуднога сина, Црква је дужна да сведочи Истину том свету и има одговорност за свет. Она постоји да би спасавала свет и да би му давала живот.

Имајући пуноћу истине Црква не само да је позвана него, заиста, и може да одговори на многа питања са којима се суочава човек сваког времена па и нашег. Свако искушење, сваки пад и сваки грех јесте са једне стране одсуство смисла у животу човека који пада, али истовремено и вапај за смислом и то можемо сви ми из свог личног искуства да сведочимо.
Владика Порфирије



Ово порука је постављена и на насловној страници. Погледајте!
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...
  • Гости

Старозаветни великани вере

Вера као потпуна верност

Аутор: Јован Благојевић, Број 1098, Рубрика Библијске теме

 

Жене примише своје мртве ускрсом. Други су били ударени на муке и не присташе на избављење, да би добили боље васкрсење. Други доживеше ругања и батине, а уз то окове и тамницу; били су камењем побијени, престругани, искушењима подвргнути, помреше од мача, потуцаху се у кожусима, у козијим кожама, у оскудици у невољи, у злопаћењу, они, којих свет не беше достојан, лутаху по пустињама и горама и пећинама, и јамама земаљским. Јеврејима 11, 35–38
 

Сажето представљање сведока вере, започето у Јевр. 11, 32 прекида се у ст. 35б. То је стих којим нарација прераста у мартирологију. Напомена која претходи мартирологији подсећа нас на жене које примише своје мртве ускрсом (Јевр. 11, 35а). Она је спона са претходном целином. Завршни пример оних који су вером доживели избављење од смртне страхоте највероватније се односи Илијино чудо васкрсења сина сидонске удовице (1Цар. 17, 17–24; уп. Сир. 48, 5) и на слично чудо Пророка Јелисеја у случају жене Сунамке (2Цар. 4, 22–26.37). Писац следи текст Септуагинте и јудео-хришћанско предање чије одразе налазимо и у Новом Завету (Лк. 4, 25). Поменут пророчки чин је дело којим се потврђују најзначајније тачке њиховог социјалног учења – потреба за заштитом најугроженијих друштвених група, сиромаха, удовица и сирочади. Искуство поменутих жена и њихово сведочанство вере, ипак, стоји у прећутној супротстављености са каснијим примерима. Oни представљају мартиролошки приказ оних који су своју веру посведочили и запечатили страдањима и смрћу.

Снажан и наглашен израз други, којим почиње мартирологија, показује намеру аутора Химне да поведе читаоце ка новом, вишем, нивоу преданости у вери. Он не говори о спремности на страдање, већ о онима који су и пострадали, посведочивши да је вера потпуна верност која не пристаје на (овдашње) избављење у ишчекивању бољег васкрсења (Јевр. 11, 35). Наведени исказ сугерише искуство страдања без ублажавања. Термин избављење односи се на откуп (робова), чиме се сугерише да су старозаветни мученици (вероватно пострадали у време Антиоха IV Епифана, 2Мак. 6, 18 – 7, 42[14]) могли избећи своја страдања уколико би се одрекли своје вере и верности Богу. Они су, међутим, то свесно одбили. Термин боље васкрсење означава квалитативну разлику есхатолошког васкрсења у односу на васкрсење из 35а, где се говори о оживљавању које је временски ограничено.

Формулација ударени на муке се односила на употребу справа (најчешће точка) за мучење (2Мак. 6, 19.28; уп. 3Мак. 3, 27; 4Мак. 5, 32; 8, 13; 9, 12.17.19.20; 10, 7; 11, 10.17; 15, 22; Јосиф Флавије, Ag. Ap. 1.20, 148; Плутарх, Dio 28.2; Филон Александријски, Flaccus 10,85) или батинање (до смрти – Тацит, Annales 2.35.5; Светоније, Nero 49; Claudius 34). Глаголска форма речи могла је да значи усмрћивање (нпр. Плутарх, Moralia 60A).

Примери мучеништва описани речима други доживеше ругања и батине, а уз то окове и тамницу подсећају на тешке античке примере суровости којима су припадници народа Божијега били изложени због своје вере (2Мак. 6, 22.30; 7, 24 уп. Ep. Arist. 12,33; Филон Александријски, Quod omnis probus liber sit 114; Flaccus 85; Јосиф Флавије, Ant. 12.27). Окивање и утамничење су древне казне којима су у Старом Завету били изложени хулници (Лев. 24, 10–23), али и пророци попут Јеремије и Михеја (Jeр. 20, 2.7–8; 37, 15–20; 38, 6–13; 1Цар. 22, 26–27; уп. Сир. 49, 7; 2Дн. 16, 10). У наведеним пророчким личностима, читаоци Посланице су могли да препознају оне које треба да следе у сопственим страдањима која су вероватно подразумевала и хапшења и утамничења

(Јевр. 10, 32–34).

Наредни стихови доносе дугачак низ примера мученика. Први међу њима су каменовани. Аутор вероватно говори о Захарији (сину првосвештеника Јојада) и Јеремије (2Дн. 24, 20–21; уп. Mт. 23, 35; Лк. 11, 50–51; Тертулијан, Scorpiace 8; Св. Иполит Римски, Demonstratio de Christo et Antichristo 31; Бл. Јероним, Adversus Jovinianum 2.37). Могуће је да је аутор свесно подсетио читаоце и на славни крај првог хришћанског мученика (1Клм. 45,4 уп. Дап. 7, 57–60; 14, 5.9). Исказ престругани алудира на јудео-хришћанско предањско сећање на смрт Пророка Исаије (b. Yebam. 49b [Tanna R. Simeon b. Azzai]; y. Sanh.10.2.28c; b. Sanh. 103b; Pesiq R. 4.3; МучИс. 5, 1–4.11–14; Јустин, Дијалог са Трифуном 120.5; Тертулијан, De Patientia 14; Ориген, Ep. Afric. 9; Св. Иполит Римски, Demonstratio de Christo et Antichristo 30). Римљани су, такође, примењивали овај метод усмрћивања да би казнили јудејске устанике (Gen. Rab. 65.22) од којих су неки помрли од мача, као и неки од пророка (Jeр. 26, 20–23; 1Мак. 1, 30; 2, 9.38; 5, 13; 7, 15–17.19; 2Мак. 5, 24–26; Дан. 11, 31–33). Сви су они, попут ранијих сведока вере поменутих у мартирологији, трпели искушења неодричући се верности Богу како би сачували живот.

Пророк Илија није пострадао (1Цар. 18, 4.13; 19, 10), али је доживео снажне животне недаће и оскудицу поставши тип аскетског пророка свог доба. У каснијем периоду су у тзв. пророчким школама трпели у оскудици у невољи, у злопаћењу (Јевр. 11, 37б) удаљавајући се, не желећи да праве компромисе у вези са својом вером и верношћу Богу, по пустињама и горама и пећинама, и јамама земаљским (Јевр. 11, 38б; уп. 1Цар. 17, 2–16; 18, 4.13; 19, 1–19; 2Цар. 1, 3–15; 2, 23; 4, 1–2.8–12.38–43; 8, 1–2; Пс 106[107], 4; 1Мак. 2, 29–38; 2Мак. 5, 27; 6, 11; 10, 6; МучИс. 2, 9–11; As. Mos. 9, 1–7; ПсСол. 17, 17). Опис аскетске одеће (потуцаху се у кожусима, у козијим кожама – Јевр. 11, 37а) подсећа, пре свега, на Илију и Јелисеја који су носили грубу одећу од длаке поменутих животиња или плашт израђен од таквог материјала (1Цар. 19, 13.19 LXX; 2Цар. 1, 8; 2, 8.13–14). Делови одеће су касније препознавани као знамење пророчких лидера и пророка уопште (Зах. 13, 4; МучИс. 2, 10; уп. 1Клм 17, 1). Сиромаштво пророчких сведока вере аутор Химне узима као основу за истицање осиромашења света који је те и такве сведоке вере одбацивао показавши да их и није достојан (Јевр. 11, 38а). Аутор Химне истиче да су наведени сведоци вере били лишени свега, па неретко и сопствених живота, управо зато што су посведочили своју веру као потпуну и безрезервну верност. У контрасту са тим, аутор Посланице управо њих, који су аскетским одрицањем доспели до крајњег сиромаштва и оскудице, представља као вредност вишу од свемира. Свет, међутим, не беше достојан те космичке вредности чак иако га она (као спона са Богом) одржава у животу. Верa вреднија од свемира којом се држимо за његовог Саздатеља јесте оно на шта Писац подсећа и позива своје читаоце, бодрећи их да издрже недаће, искушења и мучеништва ма у којој форми се јављала и у ком времену они живели.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...