Nikolaj Aleksandrovič Berđajev

[marija]

  Tekst je poduži ali ga vredi pročitati i razmisliti, za one strpljive

Николај Берђајев

Превео са енглеског: Бојан Теодосијевић

Постоји ли у православљу слобода мисли и савести?

1939 - 1941

,,Постао си као мали и бићеш Све мањи: ово је Твоје учење о Понизности и послушности  учинило''.                                                            

Парафраза из Ничеовог романа ..Тако је говорио Заратустра''.

Коначно је дошло време када је дошло време да се престане са дволичним говором и мажењем по леђима и да се да директан и јасан одговор: да ли Православна Црква признаје слободу мисли и савести? Да ли је подједнако праведно са стране православних да стрално оптужују католике да они немају слободу, засновано на премиси да православни имају ту слободу. И ту се поставља још једно питање: да ли јје Православље повезано са неким конкретним политичким системом, нпр. са монархијом, са национализмом, са класним грађанским друштвом, са неком врстом данашњег фашизма, или дозвољава различите тачке гледишта? Може ли православац, пошто је постао продесор православне богословије, бити демократа, социјалиста, бити бранитељ слободе, социјалне правде, људског достојанства? Ово питање је постало врло актуелно са страшним приликама у вези Г. П. Федотова. По наговору митрополита, професори Теолошког института су дали Г. П. Федотову ултиматум: или да напусти професорску катедру на Теолошком институту или да престане да пише чланке на политичке теме у ,,Новој Русији'' и другим органима левичарског опредељења. Ову резолуцију су извршили људи који нису заправо читали чланке Г. П. Федотова, и које су водили намерно изврнути цитати у једним новинама, које су саме по себи представљале пример пристрасне жуте штампе. Нећу се задржавати на анализи ове ружне приче, која сведочи о недостатку мушкости и присутности роболиких осећања која су, ала, врло традиционална. Оно што ме овде занима је питање принципа. Проблем се није заснивао на чланцима о теолошким темама, већ на политичким чланцима. А оптужба је била та да су чланци били ,,левичарски'' и да се аутор није могао сврстати у оне који мисле ,,национално''. Сматрало се битним за професора Теолошког института да се бави политиком. Али није било тако. Професорима Теолошког института је било дозвољено да се баве политиком колико хоће, aли искључиво са ,, десничарском'' политиком. Нико не би ни предложио професору Богословског института да напусти своју професорски позицију да је написао чланак у одбрану повратка монархије и екстремних националних позиција. Један од професора је чак старешина једне националистичке десничарске организације. Црква у дијасопори је личностима јерарха стално вршила политичке чинове и облику демонстративних молебана, парастоса или проповеди. И овим је изазвала страшне ране Цркви унутар Русије. Црква још није завршила велики чин прекидања свеза са Старим Режимом, нити је очистила само себе. Не, забрана бављења политиком се односи искључиво на ,,левичарску'' политику. Г. П. Федотов  - је хришћански демократа и хуманиста, бранитељ човекове слободе. Он не може да толерише комунизам. Он је такође несумњиви руски патриота, што је много вредније него бити присталица ,,оних који мисле национално''. Он уопште није предан есктремним погледима. Али се чини да одбрана хришћанске демократије и човекове слободе није дозвољена професору Богословског института. Православни професор чак треба да буде адвокат Франка Шпанског, који је издао своју отаџбину странцима и удавио своје људе у крви. Стога је савршено јасно да је цензура Г. П. Федотова као професора Богословског института била политички чин, то јест, чин који је толико компромитовао ову институцију да је на њу бацио сенку реакције. Они захтевају од Г. П. Федоова да буде један од оних који ,,рамзишљају национално'', мада се он најмање од свих може кривити за симпатисање са интернационализмом. Ништа није огавније од самог израза ,,они који размишљају национално''. Ми знамо шта значи бити од ,,оних који размишљају национално''. У пракси то значи бити нехуман, похлепан за стицање, превртљив, терати инат, заговорник рата и често рата против сопственог народа.

[marija]

Свет данашњице се распада од национализма, гуши се у крви од ,,оних који мисле национално''. Црква треба да осуди национализма, и на своју част Католичка Црква је близу овог цензурисања. Национализам је паганство у хришћанству, оргија инстикта крви и расе. Хришћани који не издају Христа и Јеванђеље (а велики део хришћана их издају) немају право да буду међу онима ,,који мисле национално'', јер би то значило бити у сагласју са јеванђеоским моралом, или пре у било каквој спрези са људским моралом. И заиста међу данашњим ,,националним мислиоцима'' код Немаца се не узвисује традиционална немачка филозофија. О ,,националним мислиоцима'' у руској дијаспори је боље не говорити, јер би они са великом лакоћом предали Русију своме смртном непријатељу Хитлеру. Генерала Франка би они лако могли убројати међу оне ,,који мисле национално'', иако је он водио катастрофални рат међу сопственим народом уз помоћ Италијана и Немаца. Срамотно је и поменути речи ,,они који мисле национално'', ,,национална политика'' због гадости која се крије иза ових. Постоји само један критеријум за хришћански однос према политици – хуманост, тј. слаобода, правда, милост, достојанство особе. Комунизам потпада под хришћанску цензуру не зато што су они који га осуђују ,,десничари'' или ,,мисле национално'', већ због порицање хуманости и слобoде, због његовог недостатка милости и његове окрутности. ,,Они који мисле национално'' би сами са радошћу уништили сваку слободу, и ни најмање не би уважили достојанство човека и засигурно не би показали ништа мање суровости. Ужасни ефекти руске комунистичке револуције су најпре кривица ,,десничара'' и ,,оних који мисле национално'' из Старог Режима.

[marija]

Постоји још једна оптужба против Г. П. Федотова: он припада интелигенцији. Чини се стога, да то што он не припада ,,онима који мисле национално'', и што има ,,левичарска'' настојања, да је све то због тога што он припада интелигенцији. Цензуристичка реакција на револуцију је учинила појмове интелектуалац и интелигенција појмовима исмевања. Непоправљиво необавештени део омладине нити зна финесе значења нити историјат тог појма, али зато немају сумње да је лоше припадати интелигенцији. Али време је да ова глупост престане. Ко се противио интелигенцији? Најпре све установљујуће класе друштва: племство, свештенство, трговци, мала буржоазија а понајвише званични чинови. Руска интелигенција сама није била лишена мана и ја сам је својевремено критиковао више од једанпут, у време када би такав чин могао бити схваћен само озбиљно. Али ове класе друштва су браниле своје сопствене себичне интересе, оне су се погрузиле у њихово уско схватање живота, и оне су превазишле себе у шлихтарском кукумакању пред силама овог света. Интелигенција је на свој начин захтевала истину и правду, она се трудила за достојанство човека, за слободу народа, она није бранила никакву врсту класног интереса, и она се уздигла изнад класних ограничења. Истина је да су се у руском пелмству 19. века појавили људи, наочити у свом недостатку похлепе, превазилазећи предрасуде и интересе сопственог сталежа, и који су били учесници у ослободитељском покрету. Из племства су такође проистекли креативни уметници велике руске књижевности. Али онда су се они преобразили у интелигенцију и они су пратили ток интелигенције, којој су приступили и припадници других сталежа. Имам више разлога да се поносим тиме штосам био ,,интелектуалац'', тј. трагао сам за истином и праведношћу, него што сам био из племенитог рода. Када кажу да православни морају бити од ,,оних који мисле национално'' а никако од ,,интелигенције'', они се панчино труде да сачувају стари паганизам који је ушао у Православље, који је заједно са њим изникао и који они не желе да уклое. Људи таквог склопа могу бити врло ,,православни'', али су они јако слаби хришћани. Они чак гледају на Јеванђеље као на књигу баптиста. Они немају праве љубави према хришћанству и они га сматрају опасним по сопствене инстикте и осећања. Свакодневно обичајно Православље је такође паганизам усред хришћанства.

[marija]

Овај паганизам, који је одавно изгубио сопствену древну привлачност, се брани као старо предање, и посебно се ставља насупрот хуманизма. У хришћанском смислу ово предање није толико древно, и у сваком случају није настао пре извора хришћанског откровења, пре раног хришћанство, пре доба грчких отаца. Али у паганском смислу он је врло древан, он је израстао из племенских култова, од култова домаћег огњишта, чак из тотемизма примитивних кланова. Вољене предрасуде, вољене навике живота се бране као свето предање. Али не постоји темељ за такву тврдњу да је свака традиција нешто добро. Предање може бити издаја садашњости прошлости, конформизам са врло ружном а опет само људском и словенском прошлошћу. Јеванђеље уопште није традиционално, оно је уперено против традиционализма, и самим тим је револуционарно.

[marija]

У историји свака се гадост сматрала светом под подстицајем ,,Цезаровог царства'', под похлепним друштвеним утицајем. Ропство, својина над кметовима (која се помиње у Филаретовом катихизису), деспотски облик владавине, назадност научног знања – све ово је било свето предање. Не постоје такви облици ропства, деспотства и прикривања које предање није одобравало. Не постоји ништа језивије од тих закључака који су донети у историјском Православљу из идеја понизности и послушности. У име смирења они су захтевали послушност ка злу и неправду. Ово се претворило у школу шлихтарства, стварајући у души робове лишене ичег муженог, дрхтећи пред моћи и силом овога света. Грађанске врлине храбрости и осећаја части су биле неспојиве са таквим схватањем смирења и послушања. Одатле такође потиче понижавајуће шлихтарство у совјетској Русији. Руско свештенство, црквени архијереји  су увек стрепели од државне моћи, тако да су јој се прилагодили и потрудили да јој потчине Цркву. И ово опстаје у садашњости,  када више не постоји, слава Богу, псеудо-,,православне државе''. Тренутно црквени људи трепте од десничарске емиграције, која игра улогу државне можи ауторитета, и они подлежу њеним командама у питањима црквене политике уместо учењу хришћанства. Ово видимо у току догађаја са Г. П. Федотовом, на његову велику част. Такви невероватни људи, као о. Сергеј Булгаков, су постали жртве те свеприсутне атмосфере. Са тугом се она мора увидети, да званично Православље себе представља као врло прикривени и инертни облик хришћанства. Постојала су само два изузетка – Грчка патристика и Руска религиозна мисао 19. и почетком 20. века. Од грчких отаца, од Оригена, Св. Григорија Назаријана, Св. Григорија Ниског, од Св. Јована Златоустог и осталих је могуће скупити цитате које би професори Богословског института требало избацити. Тако на пример, Св. Јован Златоусти је био прави комуниста свог времена, представник константинопољског пролетеријата. Несрећна руска религиозна мисао, иако није званично призната, се оптужује да је неправославна и то још више сада него раније када је могла да доведе до изопштења. Али само у руској религиозној мисли, Комјаков, Достојевски, Владимир Солојев, мислиоцима 20. века, је било слободе савести и мисли. Тога нема нити је икада било у званичном Православљу, у званичној црквености. Такви људи, као Св. Нил Сорски и Тихон Задонски, су изузеци. Западне хришћане заправо интересује углавном руска религиозна мисао, и често је мешају са садашњом руском мисли званичне црквености, не знајући нашу унутрашњу борбу. Ово понекада изазива праву мистификацију. ,,Десничарски'' православци чекају ,,Цара'' који ће их бранити и постати њихов заштитник, користећи мач против њихових непријатеља. Ово исчекивање је уништење Православља. Они чекају ,,Цара'' не у име Царства Божијег, коме су већ одвано подали своју веру наместо Бoгу. Нека се теше да ће се њихов жељени ,,Цар'' појавити, ако се хришћанске духовне силе овоме не противе, али он ће бити претеча Антихриста. Онда сажаљевајте слободољубиве демократе. Лажно и понижавајуће учење о греху, лажно схватање смирења и послушања води на крају до царства зла, ка победи духа антихриста у свету.

[marija]

Највише од свега нама треба храбог понштења у коначном одбацивању условне лажи, у којој труне како званична црквеност, тако и свет. Потребно је говорити истину. Унутар ауторитативног католичанства постоји више слободе него у Православљу, које по својим речима поштује Христа као његову једину Главу. Понудићу овде пример. Жак Маритен, невероватни католички мислилац у Француској, професор Католичког институтта, који брани хришћанску демократију, хришћански хуманизам, достојанство и слободу људске личности, одбацује антихришћанску лаж антисемитизма, и са посебном ревношћу одбацује Генерала Франка зато што се заштитио спољним сјајем католичанства, говори и пише скоро исте ствари као и Г. П. Федотов, и нико му не смета, нико не предлаже да напусти најузвишеније католичке школе у Француској? И шта је рекао папа Пије XI? Oн је бранио слободу духа, достојанство људске личности он, је порекнуо диктаторе, одбацио је расизам и антисемитизам, он је бранио мир народа. Емигрантном Православљу ове мисли би се вероватно сматрале неспојивим са професорским местом у престижној богословској школи. Врло је јасно да би они желели да преобразе Православље у емиграцији у послушну алакту реакционарске политике, и још више у политику издајства према руском народу. Нека отворену кажу, да ли Православље признаје личну слободу савести, у вези које су се толико хвалисали пред католицима?

    Заправо, савест се предаје колективитету, све као и у комунизму, ужасним демонско мрачним реакционарским колективитетима и њиховим пожутелим таблоидима. Али не постоји колегијални одбор који се не усуђује да прекрши света права човека, слободу човека. Слобода стварно постоји за нас само у ,,модернизму'', једино у данашњој тежњи за реформом, , почевши са Комјаковим, и на ужас уштогљеној реакционарској струју званичне црквености, у владиној одаји Православља. Време је да се каже истина на градским трговима, не скривајући ишта и не прелазећи преко ичега, чисту обичну истину. Православљу треба реформа и без реформе оно почиње да се распада и да одаје трулежне мирисе. Оно што они називају ,,правим'' Православљем, то је такође трулеж, умртвљено. Реформа уопште не подразумева реворму као што су је имали лутеранци или католици, она треба да буде другачија. Она треба да брани слободу духа, слободу савести, слободу мисли, и више него Лутер и Калвин, који су је недовољно и недоследно бранили. Реформа почиње са признавањем супериорности личне савести, која није потчињена отуђењу и спољашњости, то јест, слобода духа и независност духовног живота од ,,царевог царства''. Дружба Соборности нема то значење, оно у себи не садржи слободу духа и личне савести. Без слободе, Соборност није ништа више од спољашњег ауторитативног колективизма.

    Свугде у свету сада се дешавају поделе у хришћанству и ове поделе се врло лако могу продубити. Дешавају се катастрофалне последице током чишћења хришанства од ових историјских вишака, што нема никакве везе са источником хришћанства и само представља придодавања социјалних интереса царевог царства. То је одуховљавање хришћанства, чинећи га више унутрашњим и искренијим, више везаним за Христове заповести и креативнијим. Ту настаје крај ,,обичног начина живота'' – паганства унутар хришћанства, почиње скидање паганских предања у хришћанству, лажна сакрализација историјских дешавања, чије се порекло може социолошки објаснити. Ово је крај царства обичне конвенционалне реторике, декларативног хришћанства заснованог само на речима. Али пре свог краја оно може изазвати доста нереда, и даље може пројавити много зла. Хришћани новог кова, новог осећаја живота, креативни хришћани свих вероисповести позивају како на зближавање како међу собом тако и међу другима, наместо само међусобно. Они желе да се ствари сложе.

[marija]

Хришћанство које је очишћено, слободно од сваког тлачења, што је за сада немогуће, биће неподобно за брањење класних неједнакости и друштвене неправде, и даће креативни одговор на социјалне проблеме нашег доба. И изнад свега, хришћани трба да напусте лошу и једногласну навику простог неодговарања на питање које им се постави. Када вас питају, које је ваше мишљење о датом конфликту између радника и капиталиста, или о колективним уговорима, онда је мало неприкладно само рећи: ,,Ми верујемо у бесмртност душе'' или ,,ми верујемо у богочовечанство Христа''. Умесно је дати конкретан одговор на постављено питање. Ови избегавајући одговори који прескачу преко суштине су увек одавали утисак да постоји жеља за брањењем ма какве неправде. Ближе хришћанској истини стоје такве струје као што су персоналистичке заједнице групе ,,Esprit'', и религијски социјализам Л. Рагаца, Андреа Филипа и других. У политици Л. Блума ја видим већу хришћанску људскост него код ,,десничара'', који све време позивају на убиство и дела насиља. Али овде се налази оно што за мене представљу суштинску тачку. Време је да се престане са причом о речима и почнеа са причом о стварностима. ,,Десница'' и ,,левица'' – ово су само уобичајени стандарди и ове речи су у нашем времену лишене икаквог значења. Важно је уврдити  каква се врста стварности крије иза речи и слогана. Они захтевају да Православље буде ,,десничарско'', и они овде виде суштиснки знак ,,православља''. Шта се онда практично и стварно крије иза овога? У стварност, иза ,,деснице'' се крије – политички неморал, порицање части и слободи човека, похлепни култ моћи, пракса убеђујућег насиља у односима између људи и земаља, и исмевање јеванђелске моралности у друштвеном животу. Не видим у ,,десничарима'' било каквих племенитих настројења у души, они увек бране деспотску моћ, национално непријатељство и рат, капиталисте и банкаре против радника, неправду привилегија; строгост казни, противљење савести и гушење слободне мисли. Десничари су спремни да постану издајице њихове домовине и њиховог народа. Романтика конзервитизма, људи од идеја, чине безначајну групу, без икаквог практичног утицаја, јер воде они који су реално способни у пословању. ,,Левичари'' су такође често лажњаци, похлепни и декларативни у својим речима. И колико год ,,левичари'' порицали слободу и људскост, на пример комунисти, из тога не следи да су слобода и људскост лоши принципи. ,,Десничари'' не виде ништа лоше у ,,лажима'' комунизма, нехуманости и насиљу, њима се ово чини оправданим и изазива завист. Они презиру ,,истину'' комунизма, принцип бескласног братског друштва, које не зна за експлоатацију човека од стране човека, идеал мира међу људима. Хришћанство може да постоји само за политику, које признаје врховну вредност људске личности, њену слободу и част и братску организацију друштвеног живота, и мора се противити идолатрији на челу државе, нације, спољне црквености и нехуманих колективних заједница, које служе само као параван за праве интересе владајућег сталежа. Очишћено хришћанство треба да врати моралним принципима живота осећај врендости против моде православне иморалности, против псеудимистичног и псеудосветотајинског неморалности, која не стоји више од него ниже од моралности хуманизма. Главни принцип достојанства човека слама лажне и неморалне теорије послушности које су тако ружна појава у историји и на Богословском институту. Поред свих својих насушних потреба мора се рећида је ниво стандада професора Богословског института довољно висок и већи део професора тамо се не може назвати прикривачима. АЛи су се они упетрљали и незгодно заглавили у средини. Долазимо до закључка да би била грешка бранити право хришћанина да брани било какву политичку идеју која им се свиђа. Хришћани немају право да припадају политичкој струји која би газила слободу и људскост, која би се противила јеванђеоској поруци љубави, милости и братства људи. Хришћани треба да се уједине у борби за слободу човека.

[marija]

Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (rus. Николай Александрович Бердяев; 18. mart (6. mart po starom kalendaru) 1874. - 24. mart 1948.) bio je ruski religijski i politički filozof.

Rođen je u Kijevu u aristokratskoj porodici. Majka mu je bila polufrancuskinja, a otac rus. Pohađao je vojnu školu, iz koje je izbačen zbog nedovoljne ocene iz veronauke. Veroučitelj verovatno nije mogao da pretpostavi da će Nikolaj Aleksandrovič postati izuzetno značajan religiozni mislilac, koga u crkvenim krugovima nazivaju prorokom, doktor teologije i laureat za Nobelovu nagradu. Sa svega četrnaest godina čita Hegela, Kanta i Šopenhauera. Od ranog detinstva govori francuski (jezik koji su koristili u kući ) i nemački.

1894. godine se upisuje na kijevski univerzitet. Tamo postaje marksist i posle hapšenja na studentskim demonstracijama, četiri godine kasnije, izbačen je sa univerziteta. I posle toga nastavlja sa aktivnostima protiv vlasti i biva osuđen na progonstvo u unutrašnjost u trajanju od tri godine - dosta blaga presuda za to vreme.

1904. godine se ženi sa Lidijom, svojom životnom saputnicom, i par se seli u Petrograd, prestonicu i tadašnji centar intelektualne i revolucionarne aktivnosti.

Dva puta je za vreme carske Rusije boravio u zatvoru i privremeno prognan u unutrašnjost Rusije, i dva puta za vreme boljševizma. Jednom prilikom je nedelju dana proveo u zatvoru Čeke da bi ga na kraju ispitivao sam Đeržinski ( načelnik Čeke ). Kao i uvek, bez straha, N.A. je održao malo predavanje koje se svidelo Đeržinskom, zbog svoje iskrenosti. Gotovo da ga i nije prekidao, sem povremeno sa komentarima tipa: "Pa naravno, čovek može u teoriji da bude idealista, a u praksi materijalista i obratno." Na kraju mu je ipak postavio nekoliko nezgodnih pitanja, ali mu je dao i delimične odgovore uz njih.

1922. godine Berđajev je proteran sa ženom Lidijom i njenom sestrom Jevgenijom Rap iz Rusije zajedno sa mnogim piscima i filozofima. Neko vreme boravi u Berlinu, a zatim u Parizu i na jugu Francuske.

1945. godine, krajem septembra meseca, Lidija umire usled paralize muskulature grla koja je bila praćena otežanim govorom i uzimanjem hrane. N.A ostaje da živi sa svojim najboljim prijateljem, lidijinom sestrom, Jevgenijom Rap.

1947. godine univerzitet u Kembridžu mu dodeljuje doktorat teologije honoris causa. U proleće iste godine kandidovan je za Nobelovu nagradu, koju nije dobio jer se od njega tražilo da preduzme određene korake koje on nikako nije hteo da učini.

Umro je za svojim pisaćim stolom u martu 1948. u Klamaru u blizini Pariza.

[marija]

U središte svoje filozofije je stavio slobodu, za koju je smatrao da postoji van Boga ( pod uticajem nemačkih mističara, u prvome redu Jakoba Bemea). Smatrao je da je čovek pozvan da stvara zajedno sa Bogom i da je ovaj život u stvari osmi dan stvaranja na koji je čovek pozvan. Veruje da se čovek može opravdati stvaralaštvom. Specifičan je i njegov odnos prema ideji pakla, za koji smatra da ne postoji, ali u svojoj filozofskoj autobiografiji ispoveda da se svakog dana sa suzama moli za sve one koji se muče u paklenim mukama. Prihvata Fjodorovljevo uslovno tumačenje apokalipse, po kome je samo put zla predodređen, dok je Božiji put, put slobode i stvaralaštva.

U Petrogradu je osnovao Religiozno filozofsko društvo. Pod raznim uticajima stvara sopstveni filozofski sistem kao svojevrsni egzistencijalizam. Smatra imperativnim vraćanje crkvi i hrišćanstvu, odnosno hrišćanskom svetu kao utočištu zakonitosti i morala i civilizacije na razumu zasnovane. Duh čoveka koji je stvorio tehniku nije u stanju zavladati njome, menjajući pritom organsko-iracionalno s organizaciono-racionalnim. Mašina menja čovečji rad i to treba da uništi ropstvo i siromaštvo čoveka, ali mašina se ne pokorava onome što je od nje traženo, već mašina nameće nova, svoja pravila. Zloupotrebi mašine nije kumovala mašina, već baš čovek. Mašina može biti moćno sredstvo pobede nad prirodom ako je čovek slobodnog duha.

    * Duhovna kriza intiligencije (1910)

    * Filosofija slobode (1911)

    * Aleksej Stepanovič Homjakov (1912)

    * Duša Rusije (1915)

    * Smisao stvaralaštva (1916)

    * Nacionalizam i imperijalizam (1917)

    * Nacionalizam i mesijanizam (1917)

    * Kriza iskustva (1918)

    * Sudbina Rusije (1918)

    * Mirosozercanije Dostojevskog (1923)

    * Smisao istorije (1923)

    * Novo srednjevekovlje (1924)

    * Konstantin Leontijev (1926)

    * Filosofija slobodnoga duha. Problematika i apologija hrišćanstva (1928)

    * O dostojnosti hrišćanstva i nedostojnosti hrišćana (1928)

    * Marksizam i religija (1929)

    * O samoubistvu (1931)

    * Ruska religiozna psihologija i komunistički ateizam (1931)

    * Hrišćanstvo i klasna borba (1931)

    * O čovekovom pozvanju. Opit iz paradoksalne etike (1931)

    * Hrišćanstvo i aktivnost čoveka (1933)

    * Sudbina čoveka u savremenom svetu (1934)

    * Ja i svet objekata. Ogled o usamljenosti i druženju (1934)

    * Duh i realnost. Osnove bogočovečanske duhovnosti (1937)

    * Hrišćanstvo i antisemitizam. Religiozna sudbina jevrejstva (1938)

    * O ropstvu i slobodi čovekovoj. Ogled personalističke filosofije (1939)

    * Ruska ideja. Osnovni problemi ruske misli IXX i početka XX veka (1946)

    * Opit eshatološke metafizike( stvaralaštvo i objektivizacija ) (1947)

    * Samospoznaja (1949)

    * Carstvo duha i carstvo ćesara (1949)

    * Egzistencijalna dijalektika Božanskog i ljudskog (1952)

    * Izvor i smisao ruskog komunizma (1955)

    * Istina i otkrovenje (1996)

    * Filosofija nejednakosti

    * Jakob Beme

    * Nova religijska svest i društvena stvarnost

    * Duh i sloboda

    * Subjektivizam i individualizam u društvenoj filosofiji

[JESSY]

 ЉУБАВ

Хришћанство је религија љубави. И Достојевски је примио хришћанство пре свега као религију љубави. У порукама старца Зосиме, у религиозним размишљањима, расутим по разним местима његових дела, осећа се дух Јованова хришћанства. Руски Христос у Достојевскога јесте пре свега гласник бесконачне љубави. Али као што Достојевски открива трагичку противречност у љубави мушкарца и жене, он је тако открива и у љубави човека према човеку. У Достојевскога је била значајна мисао да и љубав човека према човеку може да буде безбожна љубав. Није свака љубав према човеку и човечанству хришћанска љубав.

У утопији будућности што је развија Версилов, генијалној по снази прозирања, људи се придружују једни другима и љубе једни друге, јер је нестало велике идеје о Богу и бесмртнности. "Ја замишљам, драги мој", говори Версилов момчету, "да је битка завршена и да борба мирује. После проклетстава, нечистоте и граје, настало је затишје и људи су остали сами, као што су желели: велика пређашња идеја оставила их је; велики извор снаге, који их је досад хранио и грејао, нестаје, као оно величанствено сунце што човека зове на слици Клода Лорена; али то већ беше такорећи последњи дан човечанства. И људи су наједаред приметили да су остали сасвим сами, и одмах су осетили да су веома осиромашили. Драги мој дечаче, ја никада не могу да замислим људе као неблагодарне и оглупавеле, Осиротели људи одмах би се присније и са више љубави наслањали једни на друге; они би једни друге ухватили за руке, поимајући да су они сами једни другима све. Ишчезла би велика идеја бесмртности, и она би се морала заменити; и цело големо изобиље пређашње љубави према ономе који је био бесмртност, обраћало би се у свој природи, свету, људима, сваком зрну. Они би искрено заволели и земљу и живот и у толикој мери у коликој би били свесни своје пролазности и коначности, и то нарочитом љубављу, различном од пређашње. Они би у природи примећивали и откривали такве појаве и тајне о каквима раније нису ни слутили, јер би природу посматрали другчијим очима, погледом којим љубавник посматра љубавницу. Они би се пробудили и хитали би да једни друге целивају, журили би се да једни друге љубе, знајући да су им дани кратки, да је све то што им је остало. Они би радили једни за друге, и сваки би цело своје имање уступио свима и већ самим тим био срећан. Свако дете знало би и осећало да му је свако на земљи отац и мати. "Можда ми је сутра последњи дан", свако би мислио гледајући на сунце које залази, "али иако ја умирем, они ће сви остати, и после њих - њихова деца". И та мисао да ће они остати, исто тако љубећи једни друге и дршћући једни за друге, заменила би им мисао о загробном сусретању. Ох, они би хитали да се љубе, да угуше голему жалост у својим срцима. Они би били поносни и храбри према самима себи, али би се бојали једни за друге: свако би дрхтао за живот и срећу свакога другога. Еили би нежни једни према другима и не би се тога стидели као сада, и миловали би једни друге као деца. Кад би се срели, гледали би се погледом дубоким и пуним разумевања, и у погледима била би љубав и жалост".

У тим чудноватим речима црта Версилову слику безбожне љубави. То је љубав супротна хришћанској, љубав која не произлази из Смисла бића него из бесмислице бића, која је управљена не на утврђивање вечнога живота него на искоришћавање пролазног тренутка. То је фантастична утопија. Такве љубави никад неће бити у безбожном човечанству; у безбожном човечанству биће оно што је насликано у Нечистим силама. Јер никад се не појављује оно што је изнесено у утопијама. Али је та утопија веома важна да се схвати идеја Достојевскога о љубави. Безбожна човечност мора довести до свирепости, до узајамног уништавања, до преображавања човека у просто средство. Има љубави према човеку у Богу. Она отвара и подиже у вечни живот лик свакога човека. И само је то истинска љубав, хришћанска љубав. Истинска љубав везана с бесмртношћу, она није нншта друго него утврђивање бесмртности вечнога живота. То је централна мисао за Достојевскога. Истинска љубав везана је са личношћу, везана је с бесмртношћу. То важи и за еротску љубав и за сваку другу љубав човека према човеку. Али постоји и љубав према човеку изван Бога; она не познаје вечног лика човекова, јер овај је само у Богу. Она није управљена на вечни, бесмртни живот,

То је безлична, комунистичка љубав, у којој се људи збијају једни уз друге да би живот људи који су изгубили веру у Бога и у бесмртност, то јест у смисао живота, мање страшан био. То је крајња граница човечје самовољности и самопотврђивања. У безбожној љубави човек се одриче своје духовне природе, свога првородства, он издаје своју слободу и своју бесмртност. Сажаљење према човеку као дршћућем, бедном створењу, као играчки бесмислене нужности, - то је посдедње прибежиште идеалних људских осећања, пошто се угасила свака велика Идеја и пошто се изгубио Смисао. Али то није хришћанско сажаљење. За хришћанску љубав је сваки човек брат у Христу. Хришћанска љубав је сазнање богосиновства сваког човека, образа и подобија Божјега у свакоме човеку. Човек пре свега мора да љуби Бога. То је прва заповест. А за њом следује заповест о љубави према ближњему. Човек може да се љуби само зато што постоји Бог, једини Отац. Његов образ и подобије морамо да љубимо у свакоме човеку. Љубити човека ако нема Бога значи човека посматрати као Бога. И тада човеку прети лик човекобога, који човека мора да уништи, да га обрати у своје оруђе. На тај начин љубав према човеку показује се као немогућна без љубави према Богу. И Иван Карамазов говори да је немогућно љубити ближњега. Антихришћанско човекољубље јесте лажљиво и варљиво човекољубље. Идеја човекобога уништава човека, само идеја Богочовека утврђује човека за вечност. Безбожна, антихришћанска љубав према човеку и човечанству јесте централна тема "Легенде о Великом Инквизитору" Достојевски се често враћао тој теми - одрицању Бога у име социјалног еудемонизма, у име човекољубља, у име среће човечје у овом кратком земаљском животу. И сваки пут је долазио до сазнања да је нужно сједињење љубави и слободе дато у лику Христа. Љубав мушкарца и жене и љубав човека према човеку постаје безбожна љубав када се изгуби духовна слобода, кад ишчезне људски лик, кад нема у љубави бесмртности и вечности. Права љубав је утврђивање вечности.

[JESSY]

[Снежана]

"Jezik je veoma nesavršeno i opasno oruđe, on nas zavodi na svakom koraku, zapliće nas i iz sebe rađa protivrečnosti. Posebno je tegoban postao od kad je realno značenje , realni sadržaj reči skoro izgubljen. Značenje reči je postalo nominalno. Sada se u filozofiji mora raspravljati o svakoj reči, pogađati se o značenju u čitavim tomovima. Prazne reči, koje su izgubile realno značenje, ne puštaju ljude jedne drugima. Mi bismo želeli da dodjemo jedan do drugog i da saopštimo ono što nam je na srcu, ali nas reči ne puštaju dalje od predsoblja. "

FILOZOFIJA SLOBODE- Nikolaj Berđajev

[Снежана]

Berđajev o zlu

Moral jeste  ljudskih postupaka i određenih pojava uopšte sa stanovišta dobra i zla, a etika predstavlja posebnu filozofsku disciplinu. U suštini, etika je veoma bliska religiji, hrišćanstvu u našem slucaju, ili je barem njen neodvojivi deo na šta ukazuju mnogi mislioci, pa i Berđajev kada govori o zlu. Delo Dostojevskog čitavo je prožeto religioznim misticizmom, a gotovo centralno mesto zauzima razmatranje prirode zla. Za njega je priroda zla unutrašnja, metafizička, a ne spoljašnja, socijalna. Kazna za zlo nije kazna ukoliko nema unutrašnje posledice. Za književnom porukom Dostojevskog išao je religiozni mislilac Nikolaj Berđajev. berđajev Kako je Berđajev video zlo Odgovarajući na prigovore o izopačenostima hrišćanstva i hrišćana, i kako to da pripadnici drugih vera, kao što je na primer, budizam, mnogo lakše ispunjavaju zavete tih religija, Berđajev kaže da je tako jer su zaveti tih vera mnogo bliži ljudskoj prirodi. Hrišćanin je obavezan da se suprotstavi najvećim iskušenjima ovoga sveta, čak je dužan da voli svoje neprijatelje. Berđajev prirodu zla izvodi iz ljudske slobode smatrajući da iz slobode proističu i dobro i zlo, kao dva lica jedne iste stvarnosti. Drugim rečima zlo je imanentno ljudskoj prirodi. Suprotstavljajući ideju hrišćanstva ideji komunizma, Berđajev tvrdi da zlo nije moguće iskoreniti nikakvom spoljašnjom prinudom, kao što to pokušava komunizam, čineći zlo i nasilje, sa ciljem uspostavljanja opšteg dobra. Čini se da on na taj način pokušava da opravda društveni sistem zasnovan na zlu. berđajev Zaključak je da i komunizam i hrišćanstvo postoje samo kao ideje, a da njihove izopačenosti prouzrokuju ljudi, kada pokušaju da takve ideje realizuju u praksi. Uzrok svih takvih izopačenosti leži u ljudskoj prirodi, sa njenim nesavršenostima i ograničenim mogućnostima spoznaje. Čitava je ljudska istorija, od početka političkog organizovanja, ispunjena samo zloupotrebama, misli se prvenstveno na zloupotrebe vlasti. U današnje vreme, u doba svetske finansijske krize, iznova je pokrenuta žestoka i opravdana kritika kapitalizma kao i preispitivanje samog sistema, od strane skoro svih aktera političkog života. Opšta nepismenost, loša informisanost, idolopoklonstvo, politički voluntarizam i konformizam, a u najgorem slučaju verski i nacionani fanatizam, politički i svaki drugi primitivizam i netolerancija, otupelost i nedostatak volje da se bilo šta promeni, obeležja su velikog broja pripadnika savremene populacije. Berđajev je pre nas naslutio to. Piše: Dejan Ivanović

[АлександраВ]

У време првих векова хришћанства у Цркви је постојао секташки покрет монтаниста који су доказивали да се Црква састоји искључиво од савршених и светих, односно да из Цркве треба избацити грешнике и несавршане. Црква је за монтанисте била заједница људи који су примили дар Светога Духа. На тај се начин већи део грешног хришћанског човечанства налазио изван Цркве. Изворно црквено учење је осудило монтанизам и утврдило тумачење Цркве по коме она јесте спасоносна Црква грешника. Свети се јављају као заштита и помоћ Цркве, али се Црква не састоји исклучиво од њих, јер њој припада човечанство у свим ступњевима духовног усавршавања, човечанство које се спасава од сопственог греха. Црква на земљи, онда, јесте војујућа Црква која се бори са злом, а не прослављена Црква, јер још није уздигнута до славе. Сам Христос је био са страдалницима и грешнима због чега су га фарисеји и оптуживали. А Црква Христова је дужна да буде слична Христу, она не може бити само уз честите и савршене, она је пре свега позвана да буде са онима који су духовно пали. Хришћанство би, признајући једино чиста и савршена бића, било фарисејско хришћанство. Сажаљење, попустљивост, милосрђе према ближњима у свим њиховим гресима и несавршенствима јесте дело хришћанске љубави, јесте тражење хришћанског савршенства. Зато, огласити хришћанство кривим за земаљски кал који се прилепио уз Цркву, на њеном историјском путу, није ништа друто до фарисејство. А тешко да су и сами тужитељи тако чисти и савршени.

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ

@Светислав Павловић

[JESSY]

Slobodu ljudskog duha i slobodu savesti religiozne odricu oni koji su posli putevima samovolje.
Oni koji su krenuli.putevima samovolje i oholosti, koji su okrenuli svoju slobodu protiv Boga, oni neminovno stizu do gazenja slobode.
Oni predaju svoju slobodu carstvu nuznosti i zavrsavaju sa najvecim nasiljem.

Berdjajev