Како видимо нашу литургијску заједницу

[sasluzitelj]

Imamo li razvijenu liturgijsku svest, živimo li liturgijski i van liturgije?

pitanje je sad

[marija]

mislim da nemamo, ne mislim na saborce mislim na mirjane uopšteno

ja sam danas imala sreću i čast da upoznam neke članove i da produžim Liturgiju da nastavim da ej živim, vredelo je prevaliti 50tak km zbog toga i ustati u 5h, doživeti takvo nešto i osetiti bar jedan deo stmosfere koja je vladal u Dubokoj

to je ono što mi nedostaje u mojoj pomesnoj crkvi, verovatno ej slična situacija i u drugim crkvama

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Иако сам рекао да неколико дана желим да одмарам, опет је ипођаком Димитрије успео да ме "заинтересује" са овом темом. Заиста, најважнија тема за сваког православног хришћанина. Али, ипак волим да чујем вас.

[Зоран]

Трудимо се   .

[andrijar]

mislim da je to jos uvek dosta lose shvaceno

[sasluzitelj]

dakle, liturgijsku svest nije moguce olako shvatiti, ona mora da se dozivi i prozivi, da postane neraskidivi deo licnosti. Da mi kao pojedinci svesni svega prigrlimo Liturgiju i zajednicu kako bi i zajednica prigrlila nas i postala neraskidivi cinilac naseg identiteta pred Bogom.

[Tanja]

Da imam, Da zivim 

AMIN

[сербон]

Свест о литургијском животу се уопште но мора имати ако се он заиста живи!

Дакле  индивидуализам, настао као намера да се сузбије саборност, је корен проблема!

[Милица]

Тешко је живети литургијски

ако ниси у заједници са црквеним људима и кад си ван цркве...

[Зоран]

Иако сам почео пре 11 г. да идем колико толико  редовно у Цркву ипак ми је ово питање било у почетку

тешко да га разумем тј. нисам га ни разумео одмах.

[И.стојковић]

Помаже Бог!

БРАВО, ЗА ПОСТАВЉЕНО ПИТАЊЕ!

Мој одговор на питање, јесте као и Тањин

„Да, имам. Да, живим.“

Питање је одлично, али не само за форум, већ за сваки тренутак у овом ограниченом животу. Наиме, овим питањем себе можемо лако преиспитати за сваку делатност коју намеравамо да учинимо, или реч да изговоримо. Овим питањем многа остала честа питања постају неважна, односно постају питања на која не желимо заиста одговор, већ хоћемо да философирамо и тиме једноставност искомпликујемо, што може врло често одвести са Пута.

За време трајања Литургије, ми јесмо у Царству Небеском, осећамо га, испуњава нас, Причешћем се потпуно сјединимо са самим Христосом, и то нас Радује! Све што током Литургије молитвама тражимо од Господа, по мени, јесте и смерница за наш однос са дословце свим људима. Врло често сузе пред Причешће које имам, а верујем и већина вас са овог форума,јесу сузе радоснице, јер ћу се за који час сјединити са самим Богом !!!То потврђује моју веру у Живот, показује ми Истину и истовремено ми сасвим одређује Пут!!!!!!

Па кад се тако дивно осећам за време Литургије, зашто да то осећање не поседујем стално, а сваком следећом Литургијом и Причешћем још снажније да га утискујем у себе, ради себе, али и ради свих осталих које срећем, како би их осветлио Светлошћу коју сам Божјом вољом и милошћу, стекао и стичем. Да бих жељу за Литургијским животом стално и непрекидно и остварио, довољно је као што написах на самом почетку, да сваку одлуку коју хоћу да донесем,  преиспитам поређењем са оним што од Бога, током Литургије молитвама тражим. За све речено, неопходно ми је било, да разумем Литургију у пуном садржају.

Лично мени, као обичном лаику, изузетно је помогло тумачење Литургије Јеромонаха Григорија Светогорца

(http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogosluzbeni/Liturgija/Liturgija.htm)

Верујем да би се могла развити дикусија од стране теолошких експерта, да ли је ово тумачење добро, да ли би га требало кориговати и сл., али као што написах, поборник сам једноставности....

И на крају „ијопет“ одговор

„Да, имам. Да, живим.“

Праштајте

[sasluzitelj]

ovde zdusno raspravljamo o liturgijskim temama, zapetljavamo pojedinacne diskusije bez potrebe, a pitam se kolikko smo uopste prakticni, dakle koliko idemo na Svete liturgije

[deda]

Ја некако недељу доживљавам као дан за литургију. Ту су гомила ритуала. Нпр, субота ми је дан за неку блеју, кладионицу, кафицу и слично. Али недеља ми је за дан за "ломљење Хлеба".

[И.стојковић]

Помаже Бог!

Осим кад сам спречен због посла, увек!

[sasluzitelj]

Bog pomogao braco, veoma je vazno da se nakon zucnih rasprava koje vodimo i branimo razne stavove, zapitamo koliko smo u svemu tome prakticni