Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Тавита]

  W.A.Mozart рече:

divno........ 0202_238

?? ?? ??? ??????? ???? ???????  0104_cheesy 0104_cheesy

????? ????? ??...

???? ? ?? ???? ????..

????? ????..

?????? ????? ???? .. ??? ?? ????? ?? ???...

[Тавита]

0202_238

[Милан Меденица :)]

их даааа, баш је лепа причица   0202_238 0442_feel

[Тавита]

  ???? рече:

?? ?????, ??? ?? ???? ???????   0202_238 0442_feel

????? ???? ???? ???? ???? ???? ????? ? ??????...

0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel

[Тавита]

Авва Агатон

Изађе једном авва Агатон у град како би продао нешто судова, и нађе крај пута једног богаља. Рече му богаљ:

    * Куда идеш?

Одговори му авва Агатон:

    * У град да продам судове.

Рече му овај:

    * Буди љубазан према мени и пренеси ме тамо.

Старац га упрти и пренесе у град. Овај му вели:

    * Положи ме тамо где продајеш судове.

Он тако и учини. А када је продао један суд, упита га богаљ:

    * За колико си га продао?

Он одговори:

    * За толико.

Овај му рече:

    * Купи ми погачу.

Старац му купи. А затим прода други суд. А овај га пита:

    * А ово за колико?

Он одговори:

    * За толико.

Овај му рече:

    * Купи ми ово.

И старац купи. А када је продао све судове и хтео да пође, вели му богаљ:

-Одлазиш?Он одговори:

    * Да.

Овај му рече:

    * Буди љубазан према мени и пренеси ме тамо где си ме нашао.

Старац га упрти и понесе до његовопг места. А овај му вели:

    * Благословен си, Агатоне, од Господа и на небу и на земљи.

А он, подигавши очи не виде никога, јер оно беше анђео Господњи који беше дошао да би га искушао.

[w.a.mozart]

ove priče sa iskušavanjem nikad nisam razumeo...pazi,Bog iskušava nekog....kao da nas On ne zna...pa još avu Agatona....ajoj,majko...tavita,ništa lično,naravski stadaradim

mislim da je ovo malo pijetistički.....

[Тавита]

  W.A.Mozart рече:

ove pri?e sa iskušavanjem nikad nisam razumeo...pazi,Bog iskušava nekog....kao da nas On ne zna...pa još avu Agatona....ajoj,majko...tavita,ništa li?no,naravski stadaradim

mislim da je ovo malo pijetisti?ki.....

??????? ??? ?????? ??? ???? ???????? ??????? ????...  dada

?? ???? ???????, ?????? ?????? ?? ?? ??? ?? ????...

???????? ?? ?????..

? ????? ??????? ??? ???? ?? ? ??????...

[Тавита]

Авва Евагрије

    * Уклони искушења и нико се неће спасти.

stadaradim

[w.a.mozart]

mislio sam da nas Bog spasava slobodnom voljom,bez ikakvih uslova...ovo što si rekla je stvar uzrastanja.....duhovnog - 0104_cheesy a ne spasenja...po mojoj malenkosti.....

[Тавита]

  W.A.Mozart рече:

mislio sam da nas Bog spasava slobodnom voljom,bez ikakvih uslova...ovo što si rekla je stvar uzrastanja.....duhovnog - 0104_cheesy a ne spasenja...po mojoj malenkosti.....

?? ???????!!!

?? ???????? ????? ?? ?????? ??????!!

? ??????? ?? ??????? ??????? ?????!  319.gif

???? ????? ?? ?? ???? ???....

?? ??????? ???? ?? ?????? ??????? ???????? ... ????? ?? ?? ????..

??? ?????? ????? ?? ?????????

?? ?? ??? ?? ??? ????....

??????? ??????? ?? ???????...

???? ?? ? ???? ?????? ????? ?????? ?????? ???????, ? ???? ??? ???? ????? ????? ?? ????????...

[Тавита]

и самом Господу је позната Гора кушања...

онда би се требало питати зашто њему кушање кад је син Божји??

Искушење, искушење.. за спасење наше...

[w.a.mozart]

није требало да коментаришем......

[Тавита]

Уметник и грех

Уметник је радио слику,на којој је требало представити анђела.За модел изабере једног младића прекрасне лепоте.Кад је слика била готова,многи су долазили да се диве лику анђела и налазили да он у потпуности одговара нашој представи о анђелима.Али уметник је зажелео да поред анђела наслика и ђавола,као сушту противност.Но одговарајући модел никако да нађе.Пуних десет година тражио је и најзад га нашао међу затвореницима.Боље супротности анђелу није могуће замислити.Али како се уметник силно изненадио, кад је сазнао да је овај затвореник био исти онај дечак,који му је раније послужио као модел анђела!Шта га је тако нагрдило и унаказило?Грех.Био велики или мали, грех оставља свој печат на нашем лицу.

[Тавита]

Jednoga dana je neki stranac, zadubljen u crne misli tumarao iznad sela. Susreo je pastira.

Pastir, dobar covjek bistra oka, osjeti strancevo ocajnicko raspoloženje i upita:

Što te toliko muci, prijatelju?

Neizmjerno sam usamljen.

I ja sam sam, ali nisam tužan.

Možda zato što je Bog s tobom...

Pogodio si.

Ja, naprotiv, nemam Boga, ne mogu vjerovati u njegovu ljubav. Kako Bog može voljeti ljude, svakoga pojedinog? Kako je moguce da mene voli?

Vidiš li ono naše selo u dolini?

Vidiš svaku kucu, zar ne?

Vidiš li prozore

svake kuc?

Onda nemoj ocajavati! Sunce je jedno, pa ipak obasja svaki prozor u gradu, i onaj najmanji skriveni prozor tokom dana ono obasja. Možda si ti ocajan zato što ti je prozor zatvoren?

[irina]

Лабуд је давао час мраву и веверици. Било је то на обали реке и сунце је сијало. Седели су под врбом, у сенци једне ниске гране.

Био је то други час, али од првог часа нису ништа запамтили.

Данас ћу вам – рече лабуд – говорити о пролажењу.

По мраву и веверици била је то добра идеја, јер о томе нису много знали.

Лабуд направи озбиљно лице и рече: - Све пролази.

Под врбом је за тренутак завладала тишина. Вода у реци је светлуцала и није било ни дашка ветра.

Да ли сте то знали? – упита лабуд.

Не – рекоше мрав и веверица. – То нисмо знали.

Да – рече лабуд. – Све пролази. Наведите нешто и ја ћу тада рећи да то пролази. Мраве...

Врба – рече мрав.

Да – рече лабуд. – Добро је што си то рекао, мраве. Врба пролази.

Врба? – упита веверица и погледа горе разрогачених очију.

И куда онда одлази? – упита мрав.

Хе, хе – на то ће лабуд. – Па не причамо сад о томе. Причамо о пролажењу, а не о куда. То долази тек у последњој лекцији.

А колико заправо има часова? – упита веврица.

Не знам – рече лабуд. – Нисам их никад избројао.

Веверица је уздахнула, а мрав упита:

- А шта ако ја сада мислим да врба никад не пролази?

Па – рече лабуд – онда немој да узимаш часове код мене. Боље иди код цврчка. Код њега ништа не пролази.

Ништа? – упита веверица.

Ништа. – рече лабуд.

Ни јутро? – упита веврица.

Ни јутро. По цврчку чак ни пљусак не пролази, ни главобоља или једна секунда.

А какви још часови постоје? – упита мрав.

Па, код морског рака – рече лабуд. – Код њега је све помешано.

Све? – упита мрав.

Све – рече лабуд. – По морском раку мраком можеш исто тако добро да једеш као и прстима. Нема разлике. Или...

Мрав дубоко уздахну и погледа на другу страну.

Веверица је осетила како јој се на челу направила дубока бора.

Лабуд није довршио своју реченицу и изјави: - Време је. Час је завршен.

Глас му је звучао несигурно.

Следећи час можда је сутра – додао је. А онда одлете и ишчезну у даљини.

Мрав и веверица ћутке су седели један покрај другог на обали реке. Сунце је било високо на небу. Повремено би шаран истурио главу из воде и рекао: - Хеј! – и поново нестао.

Мрав је мислио на време, сунце, ваздух, лето, тегле с медом, рођендане, тугу, маховину, мирис боровине. Да ли све то пролази? – мислио је. Или ништа од тога?

А ми – упита веверица одједном – да ли ћемо и ми проћи?

Мрав је размишљао неко време. А онда је устао, направио чудан скок изнад траве у ваздуху, пао на леђа и рекао машући свим својим ножицама: - Нее, ми никада нећемо проћи. Ми не!

http://www.pravoslovo.net/tekstovi/blog/910/21.html