Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Тавита]

УБИЦА

У Бразилу постоји једна биљка коју зову убица. Припада породици пењачица. У почетку се шири око дрвета наизглед безопасно. Али кад обујми стабло, нагло се развија и обавија све изданке дрвета; кад дође до врха дрвета, оно је већ мртво од смртоносног загрљаја.

Истим таквим загрљајем обујми и грех човека. У почетку се настањује полако али кад дође и укорени се у нашем унутрашњем свету, тад се нагло развија и, уколико нас прејако стисне - доноси нам духовну смрт

(још једна у низу прича и причица Јелене Јергић

Хвала ти Јен на причама http://pricalica.blog.co.yu/blog/pricalicа)

[Тавита]

ЗВОНО

Велики Грчки филозоф Аристотел био је болешљив тип и волео је много да спава. У многим тренуцима, да би победио своју поспаност док би читао, изнашао је решење: поставио је једну металну лоптицу која је падала на металну посуду и од звука који би уследио, он би се будио.

Тако и нас Хришћане кад ухвати религиозна поспаност буди једно звоно подсећајући нас на наше обавезе. Да, звоно које звони ујутру и увече, звоно које звони свечано сваке Недеље и сваког празника - будилник је Хришћана. Сваки његов звон опомиње на будност и обављање наших хришћанских дужности.

[Тавита]

БОГ ЈЕ ЉУБАВ

Бејаше један човек којим овлада страст блуда; он је врло често падао у тај грех, али је исто тако врло често прибегавао к Богу с покајничким сузама и молитвама. После покајања, побеђиван навиком, он је опет грешио. Али је опет, после пада, одлазио у цркву, падао ничице пред иконом Господа Исуса Христа, плакао и говорио: Господе смилуј се на мене; уклони од мене страшно искушење!

Заробљен чемерним уживањем, ја сам сав у ужасним ранама.

Дуго времена он је тако радио: није престајао грешити, није престајао ни кајати се.

Једном он даде завет пред иконом Спаситеља: Господе, ево од овога часа Тебе призивам за јемца да никада више нећу учинити грех. Само Те молим, Благи, опрости ми оне грехе које учиних од почетка па све до сада.

Но, иако даде такав завет, он поново паде у грех. И тада, по већ укорењеној навици, он оде у цркву, баци се лицем на земљу, и стаде плакати, ридати, преклињати милостивог Господа да се сажали на њега и пружи му руку помоћи, јер нема снаге да се отргне из гадног сладострашћа.

Док се он тако мољаше и плакаше, ђаво, видећи да никако не успева да га победи, пошто све његове греховне замке овај покајник кида и уништава својом чврстом надом у милост Господњу, јави му се у видљивом облику.

Ушавши у цркву у облику човека, и ставши крај врата, сатана се обрати икони Господа, Спаситеља нашег, и громко повика:

Шта је то између мене и Тебе, Исусе Назарећанине? Твоје сажаљење је непојмљиво и неумесно! Зашто Ти примаш тог блудника, прљавка, који је сав од ногу до главе оскрнављен. Та он Те сваки дан обмањује, потсмева Ти се, презире Твоју власт, безочно нарушава заклетву којом Ти се заклео… Зашто га у пепео не претвориш? Шта још чекаш и попушташ му?… Због чега Те онда називају праведним судијом? Но! Ти својевољно гледаш на поједине људе! Нема правде на суду Твоме!…

Тако говораше ђаво, и из уста му од јарости сукташе пламен. А када он умуче, од жртвеника дође глас, сличан удаљеној грмљавини.

Тај глас збораше овако:

Змијо лукава и погубна! Ти ниси заситила злоћу своју тиме што си свет прогутала, па хоћеш и оног који се привио уз милост Моју да уграбиш и прождереш. Или је у њега толико грехова да си их ти изједначио са крвљу Мојом, проливеном за њега на крсту! За блуднике, за безаконике, за грешнике Ја сам се распео и пречисте руке своје за њих раширио, да би сваки који хоће да се спасе, прибегао и спасао се. Ни од кога се Ја не одвраћам и никоме не ускраћујем Моју доброту, па макар неко хиљаду пута на дан долазио к Мени и одлазио, и опет се приближавао…

Када овај глас грмљаше, ђаво као укопан стајаше, не будући у стању ни да бежи нити да се сакрије. А покајник, како је прострт пред иконом лежао у сузама, тако је и нађен да се упокојио.

(текст је написао Свети Амфилохије, епископ Иконијски)

[Danijela]

Приче из смеђе свеске од дивне и осетљиве душице Радмиле Мишев

http://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/proza/rmisev-price_c.html

[Тавита]

УТЕХА

Званична, календарска, зима је почела кишом. Путници испод трема железничке станице као јато гусака. Над тремом небо боје старог шињела. Киша се слива у млазевима.

Влажно је, хладно и самотно. Нигде радости, ни смешка, ни утехе. Један од оних дана, кад се сва туга, ћушкана по ћошковима, сакупља и преплављује. Човек би да, попут изгубљеног детета, беспомоћно плаче.

Испред станице расте јела. Знам да је ту, али је никад нисам честито ни погледала. Поломљених је грана, киданих немаром путника, чупаних обешћу деце. Мучена и рањавана, а израсла. Спрам сурог неба пружа преостале гране крстоликих крајева.

Почиње нешто чудно да се догађа. Зурим у јелу, не могу да одвојим поглед од зелених, живих крстова.

Мучнина полако пролази. Лакше је. Брише се неисплакано. Још по кад-кад задрхтим, као од закаснелог јецаја.

Милост се спустила. У души опет спокој, мир и светлост.

Данас је нови дан, данас ћу урадити нешто добро, можда

обрадовати неког.

Хвала Ти Свевишњи на дару, помилуј и опрости ми грешној малодушност.

Киша и даље пада. Јела трепери утехом Крста.

Господ увек пошаље неког, само га треба препознати.

Радмила Мишев

[Тавита]

Jednom su dva prijatelja hodala pustinjom. Tokom putovanja nešto se posvađaše te jedan prijatelj i ošamari drugoga. Ovoga to zabolje, no, ne reče ništa, uze štap i napisa u pijesku: "Danas me je moj prijatelj udario!"

Nastaviše kretati se te dospješe do neke oaze u kojoj se odluciše okupati. Onaj prijatelj koji dobi šamar, zape u blatu i poče polako tonuti u vodu i gušiti se. Ali, spasi ga njegov prijatelj. Nakon što dode sebi, zapisa na kamen: "Danas me je moj prijatelj spasio!"

Ovaj drugi, koji ga prethodno udari a sada spasi, iznenadeno upita: "Nakon što te udarih, pisao si po pjesku, a sada, nakon što te spasih, pišeš po kamenu. Šta to znači?"

Prijatelj mu odgovori: "Kada nas neko povrijedi, sjećanje na to trebamo zapisati na pijesku da bi vjetar oprosta mogao taj tren izbrisati. Medutim, kada nam neko učini kakvo dobro, sjećanje na to moramo ugravirati u kamen, stijenu, kako taj događaj nikada ne bi bio zaboravljen."

Valja nam naučiti bol zapisivati u pijesku a lijepe stvari otiskivati na kamen!  0442_feel

[Тавита]

Prostori ljudskog srca su maleni da bi uz milosrđe nosili i nabujalu mržnju koja kao otrov razara ljudsko bice. Treba nastojati da milosrđe u nama odnosi pobjedu, da ono bude naš trajni pratilac. To je lijek koji liječi ljudske duše i vodi ih na puteve prema Božijoj milosti. Život je vrlo kratak, pa zašto ga provesti u gnjevu i otrovnoj mržnji?  0442_feel

[Тавита]

Jedan dečkić je upitao svoju majku: "Zasto plačeš?"
"Zato što sam žena" - odgovorila mu je.
"Ne razumem" - rekao je dečak.
Mama ga je samo zagrlila i rekla: "Nikada i nećeš".

Kasnije je upitao oca: "Zašto mi se čini da mama plače bez ikakvog razloga?"
"Sve žene plaču bez ikakvog razloga" - bilo je jedino što je tata znao reći.
Dečačić je odrastao i postao muškarac, i još uvek se pitao zašto žene plaču.
Na posletku je nazvao Boga. Kad ga je dobio, upitao ga je:
"Bože, zašto se žene tako lako rasplaču?"

Bog odgovori:
"Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna.
Dao sam joj ramena, dovoljno jaka da nose svu težinu ovoga sveta, a opet dovoljno nežna da mogu pružati utehu.
Dao sam joj unutrašnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stiže od njene dece.
Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućuje da ide dalje kad svi drugi odustanu, i da se brine za svoju familiju za vreme bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao sam joj osećajnost da voli svoju decu bez obzira na sve, čak i ako ju je njezino dete veoma povredilo. Dao sam joj snagu da nosi svoga muža kroz njegove greške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce.
Dao sam joj mudrost da zna da dobar muž nikada ne bi povredio svoju ženu, ali povremeno testira njenu snagu i odlučnost da bude uz njega.
I napokon, dao joj je suzu da je isplače.
To je samo njeno na korišcenje kad god joj zatreba

[Тавита]

[Тавита]

Један повижник мољаше се Богу да му открије многе тајне. И једном, када изађе из своје келије и пође у неко село, срете на путу којим је ишао ангела, али га не познаде – мислио је да је човек. На друму наиђоше  на воњавог коња. Подвижник се ухвати за нос, ангел – ништа. Пођу даље, па набасаше на смрдљивог вола. Подвижник се ухвати за нос, ангел - ништа. Крену даље, наиђу на смрдљивог пса.  Подвижник се ухвати за нос, ангел – опет ништа. И пре него што стигоше у село, наиђоше на једну веома лепу девојку, са накитом и у скупоценим хаљинама. И тада се ангел ухвати за нос. Подвижник то виде, па га упита: „Шта си ти, ангел, човек или ђаво? Када смо срели смрдљивог коња ниси се ухватио за нос, тако би и са волом. А сада где сретосмо овакву лепотицу, ти се хваташ за нос.“ И онда му се овај јавио као ангел и рече да ништа пред Богом не смрди тако као гордост. И како то рече, ишчезе. Подвижник се одмах врати у своју келију и поче да плаче због својих сагрешења, молећи Бога да га чува од замки ђаволових и да га не вргне у гордост да не погине.

Свети Козма Етолски

[Тавита]

Jedno vece stari Ciroki ispricao je pricu svom unuku o unutrašnjoj debati
koja se dešava unutar svih ljudi.
Rekao je: "Sine moj, bitka se dešava izmedju dvoje 'vukova' unutar svih
nas.

Jedan je Zao. On je ljut, ljubomoran, tuzan, pohlepan, arogantan,
samo-sazaljiv, kriv, inferioran, laze, ima lazni ponos, superiornost i
ego.

Drugi je Dobar. On je radost, mir, ljubav, nada, blagost, milost,
empatija,
istina, saosecanje i vera".

Unuk je razmišljao nekoliko minuta potom i onda upitao svog dedu: "Koji
'vuk' pobedjuje?"

Stari Ciroki odgovori jednostavno: "Onaj koga hraniš!"

[w.a.mozart]

Ово је писмо које сам давно читао...одушевило ме је...написао га је индијански поглавица као одговор председнику Америке,Линколну-а неки кажу и Вашингтону.........да ли је оно аутентично или не,небитно је,дакле......

Писмо поглавице индијанског племена Сијетла, упућено Абрахаму Линколну  

...ово је он,једина знана слика

Како се може купити или продати небо и топлина земље? Ми нисмо власници свјежине ваздуха и бистрине воде. Па како их можемо продати? Сваки је дјелић ове земље свијет мом народу, свака блистава борова иглица, свако зрно пијеска на ријечном спруду, свака маглица у тами шуме – свети су у мислима и животу мог народа. Сокови у дрвећу прожети су соковима сјећањима на црвеног чвјека. Кад мртви бледолики оду у шетњу, међу звијезде, заборављају земљу која им је дала живот. Наши мртви никада не забораве своју предивну земљу која има је дала живот. Наши мртви никада не забораве своју предивну земљу, јер она је мати њеног човека. Дио смо земље и она је дио нас. Мирисне су нам траве сестре, јелен, пастув, велики орао – браћа су нам. Стјеновити врхови, сточни пашњаци, топло понијево као и човек, све припада једној породици. Кад велики поглавица из Вашингтона шаље свој глас да жели да купи нашу земљу, превише од нас тражи. Велики поглавица поручује да ће нам наћи мјесто где ћемо лијепо живјети. Он ће нам бити отац – ми њему дјеца.

Размотрит ћемо ту понуду да купите нашу земљу, али то неће бити лако, ова нам је земља света, ова блистава вода што тече брзацима и ријекама наших предака. Ако вам продамо земљу, морате знати да је ова вода света. Морате рећи својој дјеци да је света, да сваки одраз у бистрој води језера крије догађаје и успомене на живот мога народа. Жубор воде глас је оца мога оца.

Ријеке су наша браћа, ублажују нашу жед, носе наше кануе, хране нам дјецу. Продамо мо ли вам ову земљу, морате се сјетити и учити вашу дјецу да су ријеке ваша и наша браћа. Зато ријекама морате пружити доброту какву бисте брату пружили.

Знамо да нас бијели човјек не разумије. Њему је један дио земље исти као и било који други. Он је странац што дође ноћу и одузме земљи све што јој треба. Земља му није брат него непријатељ. Кад је покори, он креће даље. Оставља за собом гробове својих отаца и не мари много због тог. Одузима земљу својој дјеци и није га брига. Гробови његових отаца и земља што му дјецу храни остају заборављени. Према мајци земљи животу небу односи се као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати попут стоке или сјајног накита. Његова це похлепа уништити земљу и за собом оставити само пустош.

Не знам, наш се начин живота разликује од вашег. Од погледа на ваше градове мог човека заболе очи. То је можда зато што је црвени цовек дивљи човек и не разумије стварност да у градовима белог човјека нема мирног кутка, нема мјеста на којем би се чуло шум лишћа у прољеће или трептај крила мушице. Можда зато што сам дивљи, једноставо не схватам. Бука ми вријеђа уши. Шта вриједи живот ако човек не може чути крик орла или ноћу препирку жаба? Ја сам црвени човјек и не разумијем много. Индијанац воли меки звук вјетра кад се поиграва површином мочваре и мирис повјетарца освјеженом поподневном кишом или боровином. Највише благо црвеног човека јесте његов слух

Све живо дијели исти дах: животиња, дрво или човјек. Свима је тај дах потребан. Бијели човјек као да не опажа зрак који удише. Попут неког који је дуго на самрти, имун је на смрад.

Продамо ли вам земљу, морате се сјетити да нам је ваздух драгоцјен, да ваздух дијели свој дух са свим животом који одржава. Вјетар што је моме дједу дао први дах прихватит ће и његов последњи издах.

Ако вам продамо земљу, морате је чувати као светињу, као мјесто на којем ће и бијели човјек моћи удахнути ветар натопљен мирисима пољског цвијећа.

Размотрит ћемо вашу понуду да купите нашу земљу. Одлучимо ли да пристанемо, захтијеват ћемо да испуните овај услов: бијели човјек мора да се понаша према животињама овог краја као према својој браћи. Дивљи сам и не знам другачији живот. Видео сам по прерији хиљаде бизона које је бијели човјек убио пуцајући из јурећег, ватреног коња. Дивљи сам, и не разумијем, како ватрени коњ, из кога сукља дим, може бити важнији од живог бизона, које ми убијамо само да бисмо преживјели.

Шта је човјек без животиња? Када би животиње нестале, човјек би умро од велике усамљености. Шта год задеси животиње, убрзо снаћи ће и човјека. Све је у свету повезано.

Морат ћемо учити своју дјецу да им је под ногама пепео наших дједова. Да би поштовала земљу, рећи ћете им да је земља богата животима наших предака. Морат ћете учити своју децу оно чему ми учимо нашу – да нам је земља мати. Шта снађе земљу, снађе и њену дјецу. Пљује ли човек на земљу, пљује на себе самога. Земља не припада човјеку – човјек припада земљи. То добро знамо. Све је у медусобној вези. Као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано. Није човјек ткаоница живота, он је само влакно у њој. Што учини с тканицом, чини и са собом.

Чак и бијели човјек, чији Бог иступи и говори с њим као пријатељ с пријатељем, неће избећи заједничку судбину. Можда смо ипак браћа. Видјећемо. Једно знам сигурно, а то ће и бели цовек једном морати да схвати – Бог је исти Бог. Можда мислите да њега можете посједовати као што се спремате да купите нашу жемљу, али нећете. Он је Бог људи и његова је милост једнака и за црвеног и за бијелог човјека. Ова је земља њему све. Оштетите ли је, као да сте презрели њеног створитеља. Бијелог ће човјека нестати можда и пре осталих племена. Прљајте само свој лежај - једне ћете се ноћи удавити у сопственом измету. У свом настојању горет ћете у огњу Бога који вас је довео овамо и с неком необјашњивом намјером дао вам власт над овом земљом и црвеним човјеком. Таква се судбина нама чини биједном.

Не разумемо зашто се убијају бизони, зашто се кроте дивљи коњи, зашто је у дубини шуме толико људског смрада. Зашто је поглед на зелене брегове искидан жицама што говоре: нема их више. Где је орао? Одлетио је. Правом је живљењу крај.

„Правом је живљењу крај“

1854. године.

i engleski original  http://www.chiefseattle.com/history/chiefseattle/speech/speech.htm

[Тавита]

ПОСЛЕ ТОГА?
Једном, дође неком светом старцу, неки благородни младић који управо био завршио своје образовање и ступио на самостални жиботни пут. Он је маштао о својим будућим заслугама и наградама, о слави, почасти, богатству и власти, и све му је изгледало лепо у тој неизвесној, али на изглед светлој и срећној будућности. Изгледало му је да је утолико срећнији што је поседовао сувишак снаге и био је спреман да на себе узме и испуни и најтежи задатак. Сав радостан жури он ка, своме уваженом духовном оцу да би с њим поделио своју радост.
А шта је старац учинио?
У одговор младићевим изјавама о његовим успешно завршеним студијама,свети старац му је одговорио само једним питањем:
-А после тога?
- После ћу постати научник, прославићу своје име, постаћу чувен и стећи ћу угледан положај у друштву, - одговорио је младић одушевљено.
- А после тога? - упитао је старац.
- После ћу се оженити добром девојком и постаћу срећан отац породице.
- А после тога? - упита старац.
- После тога, - одговори лакомислени младић, живећу окружен богатством и почастима. Али га старац опет упита: - А после тога?
- После тога... после тога... рекао је младић, сада већ замуцкујући, после тога ћу остарити и ... умрећу.
- А после тога? - још једном упита старац.
Но тада је младић схватио мисао благодатног старца и ћутао је док се нису појавиле сузе у очима.
Не треба ли ова кратка прича да сваког од нас наведе на озбиљна размишљања о краткоћи нашег живота, и на блиски долазак смрти телесне и на суд после смрти. Благо томе ко се често сећа своје смрти, тај неће лако пасти у грехе, и ако падне брзо ће се покајати јер је опасан страхом Божјим и молитвом

[Тавита]

ZAGREJ ISUSA





1994. godine pred Božic u Rusiji u jedan domu za napuštenu decu došla je grupa hrišcana i prvi put deca su mogla da cuju o Bogu i Božicu. Deca su bila oduševljena Božicnim pricama iz Biblije, gutala su svaku rec. Na kraju su dobili bojice i papir sa zadatkom da sami nacrtaju "rodenje Isusovo" (štalica, jasle... kao što su videli na slikama).

Bio je tamo jedan decak po imenu Miša (star 6 god.), koji je nacrtao svoj neobican crtež i pokazao ga. On je nacrtao štalicu sa životinjama i jasle u kojoj su bile dve bebe. Uciteljice su bile iznenadene ovim crtežom i pitale Mišu, zašto je nacrtao dve bebe.

Mali Miša je objasnio: "Kada je Marija stavila bebu u jasle, Isus me je pogledao i pitao me da li ja imam gde da budem. Ja sam mu rekao da nemam ni mamu, ni tatu – nemam nikoga. Onda je Isus rekao da mogu da ostanem sa njime. Ali, ja sam rekao da ne mogu, jer nemam nikakav 0202_238 da mu dam, kao što su mu donela tri kralja. Pošto je Isus ležao na slami u jaslama, i bila je zima, ponudio sam mu jedino što sam imao, pitao sam ga: "Ako dodem i legnem pored tebe da te zagrejem, da li ce to biti dobar poklon za tebe". I Isus mi je kao: "Ako me zagreješ, to ce biti najbolji poklon koji sam ikada od nekoga dobio". I tako sam ja ušao u jasle, a Isus me je pogleda i rekao da mogu tu sa Njim da ostanem zauvek."

Dok je Miša završavao svoju pricu niz njegov obraz je padala velika suza... Ovo siroce je pronašlo nekoga ko ga nikada nece ostaviti...

[w.a.mozart]

divno........ 0202_238