ŠOKANTNO!!! Svadja sv. Vasilija velikog i sv.Grigorija bogoslova

[w.a.mozart]

probaću večeras da postavim 3 pisma koja je Dragi preveo...

[marko_13]

Браво, браво!

[w.a.mozart]

izvinjavam se za eventualne greške i još jednom... Dragi, tenksić!!!!

1. pismo: Vasilije piše Grigoriju

Iako mi je brat Grigorije pisao da već duže vreme želi da se sretnemo, te je dodao da imaš istu nameru, ipak nisam mogao da čekam.Sa jedne strane često sam bio prevaren i zbog toga sam postao sumnjičav a sa druge strane,imam mnogo obaveza. Moram sad da krenem u Pontus (prim.: danas severno-istočna Turska), gde ću možda, ako Bog tako hoće, da doživim kraj svoje odiseje. Naime, pošto sam napustio prazne nade koje se nekad polagao u tebe, odnosno snove da se bolje izrazim, krenuo sam u Pontus da tamo tražim mesto za svoj mir. Tamo mi je Bog dao da nađem mesto koje tačno odgovara mome životu. I tako u istini vidim mesto pred sobom koje smo u dokolici i neozbiljnosti znali da crtamo sebi.

Jedna visoka gora pokrivena gustom šumom, prema severu ovlažena hladnom i bistrom vodom. Dole, u podnožiju gore širi se jedna ravnica, uvek plodna zbog vlage. Prašuma (prim.: tj. džungla, ali džungla je indijska reč) sa drvećem svih vrsta služi joj skoro kao ograda, tako da u poređenju sa njom i ostrvo Kalipse, kojoj se Homej zbog njezine lepote divio više nego svim drugim ostrvama, izgleda pusto.

Da, moglo bi se reći da je ravnica jedno ostrvo, jer sa svih strana ima ograde. Duboke klisure odvajaju pustinju na dva dela. Na drugoj strani jedna reka (prim.: smatra se da je reka Iris), koja penušavo juri sa gore, stvara takođe jedan teško savladiv bedem. Gorski greben, koji se sa svojim uvalama nalik srpa pridružuje klisurama, zaključava put ka dolini gore. Postoji samo jedan ulaz kojem mi gospodarimo. Naša koliba je na jednoj drugoj planinskoj dolini sa platoom naspram sebe, tako da je pomenuta ravnica ispred nas a sa visine može da se nadgleda i okolina. Ona, za moj pojam, nije manje spektakularna od Strumice kada se posmatra iz Amfipolisa (grad u grčkoj Makedoniji blizu egejskog mora i istočno od svete gore). Ona u svom sporom toku skoro prerasta zamalo u jezero; jest, zbog svog sporog toka ona vise I ne liči na reku. Reka moje pustinje, burnija od svake druge koju poznajem, lomi se penušavo u provaliju. Pogled je ovde očaravajuć a ljudi od nje imaju veliku korist, pošto u svom viru hrani neizrecivo veliku količinu riba. šta reći o zadahu zemlje ili o hladnim vazdušnim masama koje se uzdižu sa površine vode? Mnoštvu cveća ili ptica pevačica neka se drugi dive, ja nemam vreme da na njih obraćam pažnju. Najveću prednost u ovome kraju dugujemo pogodnom položaju koji nam omogućava ne samo plodove, nego daje i onaj, meni najslađi plod od svih, mir. Jer ne samo da je daleko od galame gradova, nego nam ne šalje ni putnike, osim onih koji tokom lova stignu do nas. Uz to je naša divljina bogata raznom divljači, ne medvedima i vukovima kao što ih ima kod vas, nego hrani stada jelena i divljih koza, zečeva i sl.

Ne vidiš li kakvoj sam samo opasnosti ja ludak išao, hteo sam ovakav kraj da zamenim Tiverinom (Tiverina ili Tiberina kod Nacijanca, rodno mesto Grigorija),nužnikom sveta?

Objašnjenje: U Atini gde su studirali, Vasilije i Grigorije su maštali o jednom monaškom životu, koji je Vasilije zamišljao asketski a Grigorije više dokolično i mirno. Vrativši se u svoj rodni kraj, Vasilije je na jednom porodičnom imanju osnovao monašku zajednicu u koju poziva i Grigorija. Dok Vasilije u svom pozivu Grigoriju opisuje pomenuti kraj veoma poetično, Grigorije koji se zatim bio pridružio Vasiliju, bio je razočaren i brzo se vratio u svoj rodni kraj. Tri pisma živo opisuju tu epizodu.

2. pismo: Grigorije piše Vasiliju

Zbog mene ismejavaš moju domovinu (ili moj rodni kraj), u šali ili je ozbiljno, nema veze. Mirno se ti smej, vežbaj se u šali i koristi moje prijateljstvo. Sve šta od tebe dolazi, šta sve bilo i kako bilo, mislim da je dobro. Ipak verujem da tvoje ruganje mojoj domovini nije zbog šale, nego da me pokreneš da dođem kod tebe; tako razumem to. Ti radiš kao oni ljudi koji postavljaju pregrade u rečno koritoda,dajući mu drugi pravac. Tko radiš i sa mnom, uvek.

Da, hoću da se divim tvom Pontusu, i tvoja pontijska rupa neka ostane za begunca; onda brda iznad tvoje glave i divlje životinje koje tvoje pouzdanje teško iskušavaju, i pustinja pod vašim nogama, pacovska rupa kojemu dajete uzvišeno ime jednog manastira i škole, pa divlji rast vaših šuma i venac vaših raštrkanih brda koji vas uopšte ne uvenčavaju nego vas zatvaraju, vazduh koji taman dobijate, i sunce za kojim čeznete i koje opet dobijate da vidite kao kroz jedan dimnjak - vi pontijski Kimerijci (prim.: drevni narod, često konjanički nomadi, na severu Kavkaza i Crnog mora) bez sunca, prokleti ne samo na noć od šest meseci kao što se o nekima kaže, nego i iznad toga i nikad bez senke; ceo život je noć, i vi sedite u senci smrta, da citiram Pismo.

Naravno da hvalim "uski i tanak put" - ne znam da li vodi k nebu ili paklu; tebe radi neka vodi k nebu! I unutar svega toga, šta da kažem? Da li da lažem i da kažem da je edemski vrt, zemlja odakle teču četiri reke i natapaju zemlju? Ili je suva, bezvodna pustinja, iz koje bi jedino Mojsijev štap mogao da pusti vodu iz stene da bi bila nastanjiva? što nije stena, to je gorski potok, šta nije gorski potok- trnovite grmlje a i iznad trnovitog grmlja je kao svod, neko brdo; put ka gore vodi između provalija i kroz pukotine, i ko njime hoda mora da se plaši kad po njemu skakuće .

A reka dole bruji a za tebe je ona Strumica kod Amfipolisa. U sebi ima više kamenja nego li ribe; i ne razliva se isto u jedno jezero nego pada u bezdan - hvalisavcu jedan- ti i tvoje kovanice! Reka je divlja i užasna; zaglušava vaše psalmopevanje na svojoj obali. Ono je kao brzak Nila, bruji i danju i noći. Ni jednog mosta nema kojim bi se moglo stići na drugu stranu; mutna je takođe i njezina voda koja ne može da se pije. Neverovatno je da ne rastrgne vaše ćelije kada nadodje od silnih kiša.

Ovo je moj utisak I razlikuje se od tog ostrva blaženih. Ti možeš da se diviš svodovima nalik mesečevog srpa u podnožju vašeg brda; ali oni vas udavljuju umesto da vas brane, i diviš se grebenu koji se uzdiže nad vama, i opet vas tera da živite u strahu kao onomad Tantal (prim.: Tantal iz grčke mitologije). I diviš se vazdušnim masama koje prolaze, i mirisima zemlje koji moraju da vas podignu kada ste u očajanju, i pesmama ptica koje opet samo od gladi mogu da pevaju, i njihovom letu nad vama - let i pustinjsko jaje. Niko ne dolazi da vas poseti, kažeš, osim kad tad slučajno poneki lovac; hteo si reći: Dolazi da pogleda mrtve!

Ovo je i previše za jedno pismo, ali još uvek premalo za celu komediju. Dobro bi učinio da primiš moj iročni ton sa ravnodušnošću. Ako ne, mogu te počastiti još jednom dozom!

3. pismo: Grigorije piše Vasiliju

Moje poslednje pismo tebi u vezi boravka u Pontusu nije bilo ozbiljno. šta da ti sada pišem, kad želim da ti pišem ozbiljno. "Ko će da me vrati natrag u davno prošle mesece?" - kada mi je bila radost da delim sa tobom sve muke. Muke, koje se uzimaju dobrvoljno na sebe, vrede uvek više nego svako nedobrovoljno veselje. Ko da mi vrati nazad ono psalmopevanje, ona noćna bdenja, ona putovanja k Bogu molitvom, onaj zamalo andjeoski život onih dana, daleko od sveta tela? Kao suživot sa braćama, jednog srca, koji pod tvojim upravljenjem teže k Bogu i uzdižu se njemu. Čemu nadmetanje oko vrlina za koje smo napisali čvrsta pravila? Čemu ono revnovanje za reč Božiju, i za ljubav koja se nalazi u njoj, ukoliko nas Duh vodi?

Ili, da govorimo o zemaljskom: Ko da mi vrati svakodnevno poslušanje, nošenje drveća i obradu kamenja, zalivanje cveća? Zalivanje platana vrednijeg od onog Kserksesovog (persijski car), pod kojim nije sedeo jedan umekšani veliki car nego jedan monah koji se kaje? Ja sam ga sam posadio, Apol, tj. ti, častveni, si ga zalivao i Bog je dao da izraste, meni na slavu, da kod vas ostane uspomena na moje delovanje, kao što u kovčegu zaveta ostade rascvetan štap Aronov, kao što stoji napisano u Pismu i kao što mi verujemo.

Ovo sve želeti natrag je lako, ali teško je ponovo dobiti. Pomozi mi barem, podeli moje osećanje i budi potpora moje vrline. Zadrži napredovanje koje sam stekao tamo, čvrsto u tvojim molitvama. Inače sve će da nestane preda mnom, kao jedna senka, kada je dan pri kraju. Ja živim, ali samo u onoj meri koliko sam sa tobom, u tvom prisustvu, ili ipak u tvom sećanju kada si daleko.

Pisma su iz knjige "Lust an der Geschichte: Leben in Byzanz" (radost za istoriju: život u Vizantiji), autor: Hans Georg Beck, do 1975 ordinarijus za vizantiniku na univerzitetu u München, Nemačka.

Ovaj opet za izvore navodi:

Pismo Vasilija: Y. Courtonne, S. Basile, Lettres I, Paris 1957, str. 23; nemački prevod A. Stegmann, Auserwählte Schriften des hl. Basilius I, München 1925, str. 40.

Pisma Grigorija: P. Sallay, S. Grégoire de Nazianze, Lettres Paris 1967, str. 3-5, 7-8.

HVALA,DRAGI!!!

[w.a.mozart]

http://www.scribd.com/doc/81986504/3-Pisma-Sv-vasilije-i-Sv-grigorije

[marko_13]

138999 138999 138999

[Лазар Нешић]

Да, хвала свима.

Биће још ускоро...надам се!

[Милан Меденица :)]

мени је ово једна од најлепших тема, поготово што ме није мрзело да је двапут окренем целу

некако је људска, личности ових светитеља су престале да ми буду фиктивне и престале су да ми буду само титуларне фреске дужне поштовања ... хвала вам свима