Поуке и беседе светих отаца

[Aristotel]

"Kad nisam u stanju moliti, nastavim Mu govoriti da Ga volim. To nije teško, a održava vatru." (sveta Tereza od Djeteta Isusa)

[Aristotel]

„Nitko od nas ne sluti što bi sve Bog učinio kada bismo mu se posve prepustili.“ (sveti Ignacije Loyola)

[Aristotel]

„Jedina naša želja treba biti da se svidimo Bogu.“ (sveta Ivana Franciska de Chantal)

[Aristotel]

„Tijelo umire kad se odvoji od duše, a duša umire kad se odvoji od Boga.“ (sveti Augustin)

[Aristotel]

„Nikada ne govori o svojemu bližnjemu ono što ne bi rekao u njegovoj prisutnosti.“ (sveta Marija Magdalena de Pazzi)

[JESSY]

Sveti Antonije Veliki je rekao: "Nema većeg bezobrazluka i drskosti nego tražiti od drugih ono što sam nisi ispunio".

[JESSY]

Sveti Justin Popović

Ljubav nas ujedinjuje sa Bogom

Ljubav je najveća vrlina, ali se do ljubavi koja je najveća i koja je "sveza savršenstva" ne može doći najedanput, dok se prvo ne steknu i ostale vrline, počevši od smirenosti, od smirenja. I Apostol Pavle nas opominje na to da "sad ostaje vera, nada, ljubav, ali je ljubav najveća" (1 Kor. 13, 13). Naime, kad budemo svoje srce očistili, onda ćemo moći da vidimo Boga i ovde u ovom svetu, a videćemo Ga i u onome, ako se udostojimo da gledamo Njegovo lice, ako ne budemo poslani zbog svojih greha u tamu večnu. Tada će vera naša preći u znanje, u gledanje. A nada, nada će preći u ostvarenje. Naša je nada da ćemo ući u Carstvo Nebesko, biti u broju sviju onih svetih i gledati lice Božije. Nada će naša dakle, preći u ostvarenje. A ljubav, ona nema u šta više da pređe. Ona će biti i sada i tada veza naša s Bogom, ljubav koja nas ujedinjuje sa Bogom, ujedinjuje sve naše snage i one racionalne u nama, ujedinjuje nas sa svima ljudima dobre volje i onda imamo mir. Zato je ljubav najveća vrlina. Truditi se dakle, da idući Carstvu Božijem, ispunjavajući zapovesti Božije spremamo se redom svakoga dana za dostizanje te najveće vrline, ulaska u Carstvo Božije i ljubavi koja će nas ujediniti sa Bogom i svima svetima. Bog vas blagoslovio!

[JESSY]

Starac Pajsije Svetogorac

Srce

Čitavog života prati svoje srce i zagledaj i osluškuj [da bi saznao] šta ometa njegovo sjedinjenje sa sveblaženim Bogom. Eto nauke nad naukama. Uz pomoć Božiju ti ćeš lako primetiti šta te udaljuje od Boga i šta te približava Njemu, sjedinjujući te sa Njim. Tebi će govoriti samo srce, čas se sjedinjujući sa Bogom, čas se udaljujući od Njega. Najčešće lukavi stoji između našeg srca i Boga. On nas udaljava od Boga raznim strastima ili pohotom tela, pohotom očiju i nadmenošću života.

[JESSY]

Sveti Teofan Zatvornik

Molitva, pesak i kamen

Lukavi nastoji da molitvu raspe kao peščanu branu, a reči da učini kao suhi pesak, bez veze, bez vlage, tj. bez topline srca. Molitva čas biva kao kuća na pesku, čas kao kuća na kamenu (Mt.7,24-26). Na pesku je podižu oni koji se mole bez vere, rasejano i hladno. Takva molitva se rasipa sama od sebe i moliocu ne donosi korist. Na kamenu je, pak, podižu oni koji za sve vreme njenog trajanja oči imaju uperene u Gospoda i mole mu se kao živome, licem u lice besedeći sa Njime.

[Олимп]

Допуштење демонима да нас искушавају је неопходно за наше спасење: противећи се нашој молитви, они нас приморавају да се научимо да нарочито вешто користимо тај мач. Мачем молитве слама се огњени мач херувима који чува пут ка дрвету живота, и победник постаје причасник вечног живота (Отк 2,7). По неизрецивој премудрости Божијој, зло добру помаже, у намери која није добра. Када у нашој усамљености и бављењу молитвом, у нама изненада прокључају страсна осећања и покрети, нападну нас љутите помисли, стану пред нас греховна маштања у заводљивој живости: то је знак доласка демона. Тада - није време за униније, није време за раслабљеност: време је подвига. Успротивимо се непријатељима снажном молитвом Богу, и он ће расејати, прогнати наше непријатеље.

 

Свети Игњатије Брјанчанинов

[JESSY]

KO SE UDOSTOJIO

DA UGLEDA SAMOG SEBE,

VIŠI JE OD ONOGA

KO SE UDOSTOJIO

VIDETI ANĐELE. Sv. Isak Sirin

[JESSY]

KAO ŠTO JE NEMOGUĆE

PREPLIVATI VELIKO MORE

BEZ BRODA ILI LAĐE,

TAKO NIKO NE MOŽE POSTIĆI

LjUBAV BEZ STRAHA...

POKAJANjE JE BROD,

A STRAH – NjEGOV KRMAR,

LjUBAV, PAK – BOŽANSKO

PRISTANIŠTE.

STOGA STRAH NAS VODI

NA BROD POKAJANjA,

PREVOZI PO SMRDLjIVOM MORU ŽIVOTA I UPUĆUJE

BOŽANSKOM PRISTANIŠTU,

KOJE JE LjUBAV.

Sv. Isak Sirin

[JESSY]

BLAGODAT, ČIM OPAZI DA ČOVEK

POČNE MISLITI O SEBI MNOGO,

ODMAH POPUŠTA DA SE POJAČAJU

I UTVRDE PROTIV NjEGA ISKUŠENjA,

DOK NE UPOZNA SVOJU NEMOĆ

- TADA TRČI I U POKORNOSTI

HVATA SE ZA BOGA...

OVDE BOG ISPOLjAVA SVOJU SILU

U NjEGOVOM SPASENjU.

JER NIKAD ČOVEK NE POZNAJE

SILU BOŽIJU U MIRU I U SLOBODI.

Sv. Isak Sirin

[JESSY]

Постоје две врсте ћутања. Прва је – ћутати устима. То није лоше јер барем не искушава и не повређује друге. Али, то није довољно. Пустињски оци говоре да затворник који седи у својој келији и не виђа никога, може ипак бити сличан змији која седи у змијарнику, испуњена својим отровом. Јер, ако се сећа нанетих му увреда, он се испуњава гневом (као отровом).

Друга врста ћутања је – унутарње ћутање. О овом другом ћутању Оци говоре: има Стараца који говоре од јутра до мрака, остајући, при том, непрестано у ћутању, зато што не изговарају ништа што би било некорисно било за кога, укључујући и за њих саме. То је унутарње ћутање. Требало би да тежите ка томе. Када то постигнете и престанете да осуђујете друге, онда устаните и заблагодарите Господу, Који вам је показао тако велику милост. Онда нећете бити далеко од чистоте срца. И знајте да ће само чисти срцем видети Бога.

За неке постоји и други пут, пут благодатних суза. Али, то нису сузе попут оних које проливају људи због туге срца, када изгубе своје најближе, или када читају књиге, или слушају приче, или томе слично. Благодатне сузе теку као потоци, и то траје понекад по две-три године непрекидно. Ове сузе као огањ сажижу сваку нечистоту у души и душа задобија велики мир и види Бога.

Старац Михаило Валаамски

[JESSY]

Поуке старца Порфирија

 

Ја се не узнемиравам

 

Једног дана сам га упитао у његовој келији:

„Старче, много се говори у последње време о броју 6

66, о доласку антихриста, који се приближава – неки

, наравно, тврде да

је већ дошао, о електронском жигу на десној руци ил

и челу, о сукобу Христа са антихристом и пропасти о

вог другог, о

Другом Доласку Господњем. Ви, шта кажете о свему то

ме?”

Старац одговори:

„Шта да кажем? Не кажем да сам видео Пресвету Богор

одицу, да ће бити рата и тако даље. Знам да ће доћи

антихрист, да ће

бити Другог Доласка Господњег, али када не знам. Су

тра? После хиљаду година? Не знам. Међутим, ја се н

е узнемиравам

због тога. Зато што знам да је час смрти за сваког

од нас Други Долазак Господњи. А овај час је веома

близу.”

Да се исповедамо

 

Једном сам га упитао:

„Старче, ако у наше дане дође антихрист, хоће ли на

м Бог дати снаге да одолимо искушењима?”

Његов одговор је гласио:

„Ако се исповедамо, даће нам Господ ову снагу.”

Толико је много веровао у Свету тајну Исповести.

Ако у себи имамо Христа ...

 

Говорио нам је кад сам био са једним братом: „Нека

нас не муче последња времена, нити антихрист и њего

ви

знаци. Јер, треба да знате, ако у себи имамо Христа

, ни у чему не може нам нашкодити антихрист, ни нај

мање.”

 

Број 666 и антихрист

 

Да вам кажем шта ми је још рекао:

„Оче Атанасије (узео ме је за руку тако чврсто), ја

сам сада слеп, моје телесне очи не служе ме више,

јер имам рак на

хипофизи, али ипак имам духовне очи и видим. Пре не

го што одеш, желим да ми нешто кажеш. Шта је рекао

Старац

Емилијан, наш Емилијан, о броју 666 и о антихристу?

”

То је било оних дана после Чернобила. Људи су били

узнемирени и ишли су у великом броју сваки дан, пос

ебно Старцу

Порфирију који је био близу Атине, и тако узнемирен

и питали би га:

„Шта ће се догодити? Хоће ли доћи антихрист да нас

бележи бројем 666?”

И упитао ме је:

„Хајде, реци ми, дете моје, шта каже Старац Емилија

н о броју 666 и о антихристу?”

Ја му кажем:

„Старче, прекјуче на једном скупу рекао нам је да н

е бринемо. Него да се бринемо о томе да имамо живи

однос са Христом, а

антихристу да не дајемо много значаја, јер ће он по

стати центар нашег живота а не Христос.”

Одмах је лупнуо ручицама о кревет и рекао:

„Шта кажеш, дете моје, шта кажеш, дете моје, слава

ти, Боже, што сам нашао и једног духовника да се сл

аже са мном. Бре,

дете моје, ови духовници, шта урадише људима овде!

Узнемирили су душе, проузроковали су мноштво пробле

ма, породичних

и психолошких са бројем 666. Људи не могу да спавај

у и почели су да узимају лекове за смирење и успављ

ујуће пилуле

како би могли да спавају. Каква је то ствар? Не жел

и тако нешто Христос, дете моје. И да ти кажем нешт

о?”

Ја му кажем:

„Старче, шта?”

Каже ми:

„За нас хришћане, за нас када живимо Христом не пос

тоји антихрист. Хоћеш ли ми рећи, овде где ја седим

на кревету можеш

ли сести и ти?”

Рекох му:

„Не, Старче.”

Каже ми:

„Зашто?”

Одговорих му:

„Јер, ако седнем на вас, спљоштићу вас.”

Каже ми:

„А када би могао ти да седнеш?”

Кажем му:

„Када одете ви, могу да седнем ја.”

Каже ми:

„Тачно тако, дете моје, тако се догађа и са нашом д

ушом. Када у себи имамо Христа, може ли да дође ант

ихрист? Може ли да

уђе ма које друго супротно постојање у нашу душу? З

ато што данас, дете моје, немамо Христа у себи зато

и бринемо о

антихристу. Када ставимо Христа у себе, све постаје

Рај. Христос је све и тако увек, дете моје, да гов

ориш људима, а

противника немојмо се плашити. И гле да ти кажем не

што. Када би сада дошао сам антихрист са неком спра

вом са ласерским

зрацима да би ме обележио на силу бројем 666, ја се

не бих забринуо. Рећи ћеш ми, старче, зар то није

знак антихриста? Да,

али и хиљаду 666 неизбрисиво да напише по мени ласе

рским зрацима, ја се не бих забринуо. Зашто? Зато ш

то, дете моје, и

прве мученике су бацали зверима, они су се осењивал

и крстом, а зверови су постајали као јагањци; бацал

и су их у море,

осењивали би се крстом и море је постајало земља по

којој су ходали; бацали су их у ватру, осењивали б

и се крстом и ватра

је постајала пријатна свежина. Благословено моје де

те, шта смо ми данас? Верујемо ли у Христа? У крст?

Ма, зашто ли је

Христос сишао? Да није можда сишао како би оснажио

наше страдање? Тако, дете моје, да говориш и Старцу

, и да говориш

људима да се не боје антихриста. Ми смо деца Христо

ва, ми смо деца Цркве.”

Ово што је урадио је оставило велики утисак на мене

.

И додао је:

„Да ти кажем нешто?”

Кажем:

„Молим, оче.”

„Како је Патријарх Димитрије дошао у Атину?”

Кажем му:

„Авионом.”

„Е, добро, знам да је дошао авионом. Зар је човек д

ошао пливајући? Са којим документима је дошао?”

Кажем му:

„Са пасошем, Старче”.

„Грчким или турским?”

Кажем му:

„Не знам”.

„Е, сад ми се и паметан правиш! Са турским је дошао

. А који је национални знак Турске, знаш ли?”

Кажем му:

„Не знам, Старче”.

„Е, сада претерујеш, не знаш национални знак Турске

? Полумесец. А знаш ли како су Оци наше Цркве назив

али полумесец

након што се појавио Мухамед?”

Кажем му:

„Не, Старче”.

„Е да узмем твоју диплому и да је исцепам. Какав си

ти теолог?” рече шаљиво.

Дијалог између о. А.танасија и о. Клиа, коме о. А.

препричава један свој сусрет са Старцем Порфиријем:

 

- Представљате га веома лепо, видим га испред себе

сада.

- Ма, и ја га имам испред себе, у срцу га имам. Зат

о вам све ово и казујем тако. И још је рекао:

„Полумесец је знак антихриста. Ако је полумесец зна

к антихриста, а Патријарх наш има на свом пасошу ов

ај знак (а на

печатима, колико печата лупају наопачке? ), што ће

рећи – да је наш Патријарх Антихрист!? Не, бре дете

моје, не бре дете

моје! Немојмо толико ограничавати еванђелску поруку

! Није Христос толико ограниченог ума колико смо ми

људи који

желимо да одбранимо и заштитимо своја права. Тако д

а кажеш и Старцу и тако да говориш људима; нити ант

ихриста да се

бојимо, нити броја 666”.

И ово је, оче Клио, оставило на мене утисак и веома

сам одахнуо. И ја то говорим људима који ми долазе

.