Душекорисни садржаји

[Пријатељски]

''...Braćo i sestre! Šta demoni žele pre svega? Da se prekine molitva. Kada se prekine molitva, oduzeće se ona sila koja zadržava, pokrov koji nas čuva od mračnih paklenih sila, upravo tada će demon moći da pokaže svoju vlast: on će privući ljude podražavajući Hrista čudima i znamenjima, zadiviće njihovu maštu... Ali, ova čuda nikoga neće učiniti boljim, neće vaskrsnuti ljudske duše, ona će ih samo učiniti bezvoljnima i nateraće da za đavolom kao za svojim spasiteljem idu oni koji se odreknu Hrista. Zapamtite: demon želi da se ugasi molitva, da nestane ova prepreka za njegovo delovanje.

• Pogledajte naš život - kako malo vremena poklanjamo molitvi! Setite se, ranije smo se usrdnije i duže molili, ali sada postepeno sve više i više skraćujemo molitvu.
• Mnogi od nas čak ležu na spavanje bez molitava obaveznih za svakog Hrišćanina; kada se probude ne izgovaraju jutarnje molitve, doveli su molitvu do minimuma, najčešće pred spavanje izgovaraju samo Oče naš, i to na brzinu, tako brzo, kao da hoće da se „izbave“ i od nje.
• To demoni pokušavaju da nas dovedu u takvo stanje večne žurbe, kao da nikad nemamo vremena i navedu da ostavimo molitvu.

Upravo na ovaj način se ruši zid koji nas štiti od mračnih sila. Ali imajte na umu, ne zaboravite, braćo i sestre, da od molitve svakog od nas, od naših molitava, koje se skupljaju u jednu jedinstvenu reku, zavisi naš život, sudbina čitave Zemlje i čovečanstva.''

• Izvor citata i ceo tekst : http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=3797

[Bokisha]

Уздајте се у Бога

Недавно је на светлост дана изишла до сада непозната и необјављивана беседа светог владике Николаја из 1938. године. Пронађена је, према писању студеничког архимандрита Тихона, међу папирима и фотографијама које су биле у ташни покојног оца Јулијана, блаженопочившег игумана студеничке Лавре.

 

 

“Ја сам те папире више пута листао, али нисам обраћао пажњу” – пише отац Тихон. “Отац Јово Радосављевић, који је ових дана био код нас и све папире прегледао, одмах ју је запазио.”

Беседа је куцана на машини, а неке речи су уписане и дописане руком. По свему судећи, Владика је беседу откуцао када је имао инспирацију, а оставио је празна места да се упише: храм или манастир (где ће беседа бити читана), свети који се слави тога дана (простор за светог је остављен на два места), и година. Св. Владика је дописао потребно, потписао, ударио печат, и опет дописао: „По прочитању оставити у архиву манастира“. Судећи по овом натпису, печату и потпису, рекло би се да нема дупликата куцаног текста. Не знамо да ли је ова беседа преписивана и да ли је има у сабраним делима.“

Наводимо куцани текст беседе. Оно што је Св. Владика руком писао, наводимо косим словима. Беседа гласи: Свему народу сабраном код манастира св. Арханђела у Вујну, да прослави срцем и душом и мислима и речима Свевишњега Бога Створитеља и Божјег великог слугу крилатога Арханђела Гаврила.

 

Помози вам Бог, браћо!

 

И помагао је и помоћи ће Бог свима вама који са страхом Бога славите и са поштовањем спомињете свете Божје арханђеле и анђеле.

Помогао је Бог оцима вашим у временима тешким и искушењима мучним, па ће помоћи и вама у овом садашњем времену.

Помогао је сваком ко год Га је са вером призивао и са страхом славио, у рату и у раду, у немиру и у миру, на путу и на суду, чобанину у шуми и ђаку у школи, домаћину на њиви и домаћици крај колевке, па ће тако помоћи и вама у овом садашњем часу и времену.

Помогао је Господ Бог сваком праведнику, који је вечној правди свећу палио, и који је правду говорио, за правдом ходио и за правду се борио. По правди је помогао праведнику. Али по милости помогао је и неправеднику ако се овај покајао; ако је лаж зборио па се покајао и почео истину говорити; или ако је неправду чинио и Божји закон газио па се покајао; или ако је крао па се покајао и вратио украђено, и таквоме је Бог помогао по милости својој. Па ће помоћи и вама свима који волите истину да зборите и правду да творите; али ће Он исто тако помоћи и онима који су за неправдом ходили и неправдом цели свој живот огубали па се покајали, и неправду своју правдом поправили, украђено повратили, закинуто платили, а отето накнадили.

Веран је Бог, браћо, и неће учинити невере човеку. Грешан човек чини неверу Богу, зато пада и пропада, али Бог неће учинити невере човеку верном. Нити хоће Бог да остави човека, нити да га изда. Како би Творац оставио и издао своје створење? Али грешан човек оставља Бога и издаје Бога – зато пада и пропада. Ваистину пада и пропада свако ко је неверан Богу и оставља и издаје Бога. А Бог не пада него стоји вечно и непоколебљиво.

Овако се молио Богу један светац Божји: Боже мој! Који се год у тебе уздају, неће се осрамотити; осрамотиће се они који се одмећу од тебе беспутно (Пс. 25).

Зар не видимо ми браћо, како се сваки дан обистињава ова реч? Зар не гледамо непрестано срамоту одметника од Бога, одметника од цркве Божије, одметника од закона Божијег, одметника од вере и поштења? Има ли ико жив од вас који је видео у комшилуку своме или у селу своме како је доживео срамоту неко ко се ругао светињи, ко је хулио свето име Божије, ко је лагао и крао и криво се клео и преоравао другоме и премеђавао и пакостио злобио и мрсио кад сав народ пости и радио у празнике кад сав народ празнује и бесчастио туђи образ и одводио и заводио туђе кћери и отимао туђу имовину. 

Таквим неделима нико се није прославио. Кроз таква недела сваки је доживео срамоту пре или после; срамота је пала на њега и на кућу његову и на синове његове па чак и на унуке и праунуке. А ко се у Господа уздао није се никад осрамотио. Господ је прославио и њега и пород његов, заиста прославио и благословио. Сва зла дела су проклета, и свако ко твори зла дела, навлачи проклетство на себе и на децу своју. Ко се пак Бога боји и Бога слави и у Бога се узда, тај прима стоструки благослов, и благослов се не удаљује од њега ни од рода његовог ни од огњишта његовог ни од труда његовог ни од стоке његове ни од њиве његове нити од труда његовог.

Боље је бити прослављен него осрамоћен и боље бити благословен него проклет, као што је бољи живот од смрти и здравље од болести и светлост од мрака. Нека би вас Бог све прославио славом својом и благословио благословом својим, све вас који сте се данас сабрали на славу и на молитву у овој дивној светињи вашој и светињи отаца ваших. Нека би свети Арханђел умолио Господа за све вас да би се од вас отклонила свака срамота и одбило свако проклетство, а место тога обасјала вас слава Божја и снажио вас благослов Божји.

Ја вас поздрављам старим српским поздравом: Помози вам Бог, браћо! И кад вас тако поздрављам ја у себи мислим и у срцу Бога молим да вам помогне веру сачувати да би вам се живот сачувао и поштење одржати да би вам се држава одржала, и братољубље раширити, да би се радост и песма у земљи вашој раширила. Још у себи мислим и у срцу се за вас Богу живоме молим, да вас Бог помогне добро мислити а зло не слутити, добро зборити, добру се надати и све добро зборити. И још да благи Бог помогне правим путем ходити, злобу заборављати а милост и радост свуда сејати. Јер што човек сеје оно ће и пожњети, ако зло – зло – ако ли добро – добро. Ко сеје правду, сачуваће га Бог од неправде и неправедника. Ко сеје милост, Бог ће га помиловати у оба света. А ко сеје радост Бог ће га обрадовати.

Зато вас и не поздрављам неким новим поздравом: здраво! Или добро јутро! Него вас поздрављам старим српским поздравом: Помози вам Бог, браћо! Поздрављам вас овим многопознаним молитвеним поздравом, којим су краљеви наши поздрављали војску своју и свештеници српски и духовници српски вазда и вазда.

Уздајте се у Бога створитеља, па се не бојте никога и ничега. Бог је штит ваш и одбрана ваша. Ко се у Бога уздао, никад се није постидео него се прославио у оба света. Оци ваши у њега се уздаше, и никад се не постидеше него се прославише и од Бога благословени бише, те славу и благослов и на вас пренеше. Њима покој души на небу и вама и свима живот и благослов и мир и радост сада и навек Амин.

У Светој Жичи 1938. године (овде је ударен печат) Николај 
Извор: spc.rs 

http://www.prijateljboziji.com/_Uzdajte-se-u-Boga/54253.html

[JESSY]

Ко има очи да види?

Једном давно Олга К. ми је на само њој својствен начин исприповедала следећу причу:

„Био један анђео који је непрестано тражио од Бога да олакша патње тужнима, болеснима и, у сваком погледу, несрећним људима. Тај анђео је је био невероватно добродушан и састрадалан; и никако му није било јасно зашто људи толико пате када је Бог увек спреман да им притекне у помоћ. Али, није анђео могао да разуме изазове људског живота и замршеност људских реакција. Тако је једном посматрајући сиромашног, напуштеног и тугом притиснутог човека како корача улицом, затражио од Бога да му некако помогне. Ето, шта би фалило да баци пред њега нешто злата.

„Не могу то да учиним,“ одговори Бог анђелу након дуге паузе.
„Али, како не можеш? Ти си Бог и владаш свиме!?“, зачуђено одговори анђео.
„Он није спреман то да прими“, објасни Бог анђелу.
„Ако му бациш врећу злата на пут, он је неће узети?“, анђео се чудио. „Молим те да то учиниш,“ био је упоран. И баци Бог врећу злата на пут којим је тај човек пролазио.

„Кад бих бар нешто имао за вечеру. Уби ме ова глад,“ размишљао је овај несрећан човек док је корачао својим устаљеним путем. Одједном спази нешто на путу.
„Пази ову каменчугу! Добро да сам је приметио на време. Могао сам остати без ових јадних сандала,“ пажљиво је прескочио врећу злата и наставио својим путем.“

Да се запитамо, драги моји, да ли се и на нашем животном путу нашла нека врећица пуна злата, коју нисмо били у стању да видимо.

https://duhovnaterapija.wordpress.com/2016/08/25/prica-2/

[Bokisha]

јеромонах Григорије Светогорац: ПРЕОБРАЖЕЊЕ

19.08.2016.

•  
•  
•  
•  
•  

јеромонах Григорије Светогорац: ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

Мало пре Свога страдања, Господ нам је једним посебно блиставим догађајем – божанским преображењем — открио славу Свога Божанства.

Јеванђелист Матеј овако описује преображење Гoсподње: И послије шест дана узе Исус Пешра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху. А Пешар одговарајући рече Исусу: Господе, goбро нам је овдје бити, ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син Мој љубљени, Који је по мојој вољи, Њега слушајше.

***

Реч преобразити се, значи: узети други облик. Исус Христос се, међутим, није преобразио тако што је узео неки други облик, него је открио својим ученицима оно што је био, пошто им је отворио очи и од духовно слепих учинио их онима који виде. Како говори једна химна овог празника: „Данас Христос, засијавши на гори Тавору, показа Својим трима ученицима образ Божанства Свога.“

Свети Златоусти објашњава узрок услед кога је слава Божанства Његовог откривена незнатно: показао им је, говори, несагледиву славу Божију, не онаквом каква је она заиста, него онаквом каквом су је ученици могли видети. Није им је открио у свој њеној величини, да не би погинули гледајући је.

***

И тројица јеванђелиста који говоре о преображењу, пишу да је лице Господње засијало као сунце. Они ово пишу, како појашњава свети Григорије Палама, не зато да бисмо светлост којом је Христос засијао замислили као чулима спознатљиву, него да би смо схватили да оно што природно сунце представља за све који живе чулно и гледају чулним очима, то је и Христос за све оне који живе духовно и гледају Духом Светим.

Овај велики богослов таворске светлости још примећује да се преображење Христово догодило у време када се Господ молио. Ово се збило да бисмо схватили да је узрок овог блаженог виђења молитва, и да се приближавајући Богу молитвом удостојавамо да видимо сјај нестворене светлости. Христос нам, молећи се на гори Тавору, показује како ће се светима јавити светлост Божија.

米 米 米

Преображење Господње се догодило шест дана након Христовог поучавања о слави Оца Свога и о доласку Царства Божијег. Христос беше рекао: Има неких међу овима што стоје овдје који неће окусиши смрши док не виде Царства Божијега.

Ово се односило на тројицу ученика које је Христос повео са собом на Тавор који су тамо, гледајући преображење Христово, заиста видели Царство Божије. Свети Григорије Палама говори да, као што је свугде Христос Цар, тако је и Царство Његово свуда. Према томе, то да Његово Царство долази, не значи да оно долази ма одакле, већ да се оно пројављује у сили Духа Светога. А ова сила се не даје било коме, него само онима који су са Господом и који чврсто стоје у вери у Њега.

***

Сваки пут када прослављамо свети празник Преображења, Црква нас позива: „Дођите да делатном врлином мислено узиђемо на гору свету. Станимо горе на њу да бисмо се нашли у граду Бога живога и да бисмо умним погледом видели Тројично Божанство које исијава кроз Јединородног Сина Божијег. Попнимо се на гору Господњу да видимо славу преображења Његовог“

И велики Григорије нас позива да, пошто схватимо тајну преображења Господњег, закорачимо к сјају божанске светлости. Пошто заволесмо лепоту непромењиве божанске славе, очистимо ум од земаљских прљавштина презирући привремена задовољства која воде вечној патњи.

Преображењем Господњим Отац нас призива на послушност и на следовање речима Сина Његовог љубљеног. Тако ћемо учинити себе достојним причасницима нестворене светлости преображења и судеоницима Царства небеског.

 

http://manastirpodmaine.org/jeromonah-grigorije-svetogorac-preobrazenje-gospodnje/

[Bokisha]

Грех пијанства

 

У нашем времену у свим друштвима влада права помама за алкохолом. Пију сви: стари, млади, мушкарци и девојке… Завладала је напросто мода пијанчења при чему је похвала таквог понашања постала подразумевајућа. Пошто је и у нашем народу алкохолисање прихваћено као неко нарочито добро и по здравље корисно, ево шта на ово каже наше освештано предање.

 

Први грозд пијанства то је помрачење ума, губитак способности расуђивања, губитак сазнања, јер из желуца испуњеног вином и алкохолом, постају безумни и ма какво зло да им се догоди, срамота, туча, они се сутра ничега неће сећати. На такве се односи написано у Причама Соломоновим: „Избише ме, али ме не заболе; вређаше ме, али не разумех“ (Приче 23:35).

Други грозд пијанства то је одсуство стида: пијан се никога не стиди, губећи савест, изговара непристојне, богохулне, ружне, увредљиве за пристојне људе речи; његова уста постају слична штали испуњеној смрдљивом балегом, а језик – лопата која избацује ту балегу… Шта је друго срце таквога човека, до депонија многих зала, из којег не може изаћи ништа друго, до зло, по речима Јеванђеља: „зао човек из зле клети срца свог износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца“ (Лк. 6:45)?

Трећи грозд лозе пијанства је неочување тајне. Пијанац отворено прича свима и сваком, све тајне, своје и туђе, које је пажљиво чувао у дубини своје душе, никоме не говорећи о њима док је био трезан. И то је чак мало: оно што је већ одавно прошло и предато забораву, и тога се он сећа, и као мртваца васкрсава из гроба. И као што обично пијанац повраћа храну из желуца, тако, обично и тајне открива; и једно и друго, и храна и тајне, у пијаном се не задржавају.

Четврти грозд содомске лозе пијанства је распаљивање телесне похоте, због које и опомиње Апостол: „И не опијајте се вином у коме је блуд“ (Еф. 5:18).

Пети грозд, пун змијског отрова, је бес, гнев, освета, свађа, злостављање и крвопролиће. Опивши се вином, људи с бесом насрћу једни на друге. Ето зашто се говори с прекором: „Коме: Јаох? Коме: Куку? Коме свађа? Коме вика? Коме ране низашта? Коме црвен у очима? Онима који седе код вина, који иду те траже растворено вино“ (Приче 23:29-30). И премудри син Сирахов опомиње: „… Против вина се не показуј храбрим, јер је многе погубило вино. Вино је корисно за живот човека, ако га будеш пио умерено. Мука за душу – вино је, када се пије много у раздражењу и расправи.“ (Сир. 31:29,31,34).

Шести жучни грозд с лозе пијанства је нарушено здравље, исцрпљеност телесних сила, дрхтање руку, главобоља, слабљење вида, бол у желуцу, стењање, немоћ, превремена старост, скраћење живота и смрт у несрећи.

Седми грозд — расипање имовине, губитак богатства, лишавање користи: „Радник, склон пијанству, неће се обогатити“ (Сир. 19:1). Како је много људи, који су због пијанства од великог богатства спали на последњу беду! Пример – блудни син, описан у Јеванђељској причи.

Осми горки грозд — губитак спасења. Као материјална богатства, тако се и духовна блага расипају пијанством, зато што пијан има склоност к свим гресима. Грехова којих се трезан гнуша, боји и стиди, пијан се не боји, не стиди и не гнуша.

Постоји прича у књизи „Отечник“ (или „Патерик“) о једном египатском пустињаку, коме је демон обећао, да га неће више узнемиравати никаквим искушењима, ако он једном учини један од три греха, и предложио му да бира: убиство, блуд и пијанство. „Учини било који од њих, – говорио је демон, – или убиј човека или блудничи или се напиј једном, и после тога ћеш живети у миру, ја те више нећу искушавати ни саблажњавати.

И размишљао је тај пустињак: „Убити човека је страшно, јер је то веће зло и за њега следи смртна казна и по Божијем и по људском суду. Блудничити је срамота, и жалосно је оскрнавити толико чувану телесну чистоту; одвратно је човеку да згреши, када још није упознао тај грех. Напити се једном, чини се, није велики грех – јер човек ће се када одспава и отрезнити. Напићу се, да ми демон више не би досађивао и да би после мирно живео у пустињи“.

И узео је оно што је направио, пошао у град, продао то, ушао у крчму и почео да пије и напио се; под утицајем сатане, пришла му је једна бестидна жена и почела да разговара с њим, завела га је и згрешио је с њом…
И уто долази муж те жене и затекавши пустињака у греху с њом, поче да га бије, а он му је, бранећи се, узвратио и убио га…

И учинио је тај пустињак сва три греха: блуд и убиство, а почео је од пијанства! И те грехе, којих се бојао и гнушао трезан, сада је без страха чинио, јер је био пијан и уништио је многогодишњи свој труд… Тако пијанство охрабрује на све врсте грехова и лишава спасења, уништавајући врлине. Лепо о томе говори светитељ Јован Златоусти:

„Ако у некоме пијанство нађе и чедност и стидљивост и разборитост и благост и скромност – оно све то утапа у понор греха!“

Зар човек, који је кроз пијанство изгубио све своје врлине, не лишава себе спасења и не отуђује себе од Небеског наслеђа? Исправно говори Апостол: „пијанице… царство Божије неће наследити.“ (1Кор. 6:10)

Девети жучни грозд — гнев Божји: пијаница, нарушавајући заповести Божије, побуђује на гнев Самог Бога својим греховима. Ето зашто вапи пророк Исаија: „Тешко онима који ране, те иду на силовито пиће и остају до мрака док их вино распали.“ (Ис. 5:11)

Десети, најгоркији плод пијанства, то је потпуна погибељ душе. Други грешници, када настане час смрти, могу да се кају и жале за своје грехе, зато што је њихов ум трезан; како може да се покаје умирући пијаница, када ничега није свестан, када не схвата да наступа смрт, коју он уопште није очекивао? За умирућег без покајања, пакао је неизбежан. Ето какви су морални гроздови тог содомског винограда, то јест пијанства; ипак, на укус они у почетку изгледају слатки, али потом та сласт прелази у горку жуч, у отров змијски и аспидин!

С правом светитељ Јован Златоусти сматра да су пијанице горе од паса и других бесловесних животиња: “Никаква животиња не пије и не једе више него што јој је неопходно и нико не може да је натера да једе и пије више, него што захтева њена природа. А пијаница и без принуђивања, све више и више пуни своја црева, док не нашкоди сам себи“.

Нико тако не угађа ђаволу, као онај који у „пијанству пребива, зато што нико тако не испуњава његову вољу, као пијаница“ (светитељ Тихон Задонски). Реч Божија шаље лење к мравима, да би се научили вредноћи, а пијанице треба слати к стоци, да би их научила уздржању. Саветујући грешнике, Црква им указује на пример Исуса Христа и светих; а пијаницама се мора указивати на пример стоке: каква брука! (протојереј И. Толмачев). Пијаница није ни за шта, осим за пакао. Пијаног човека ни у пристојну кућу не пуштају, не само у Царство Небеско.

 Архиепископ Никон (Рождески) 

 

http://www.prijateljboziji.com/_Greh-pijanstva/54259.html

[Bokisha]

старац Јосиф Исихаста: ЈА ЈУРИМ БОГУ; НЕ МАРИМ ШТА ЉУДИ МИСЛЕ

двадесет и седмо писмо

Говориш о вашем старцу који жели да дође на поклоништво на Свету Гору. Учиниће добро и свето дело. Међутим, нека не рачуна да ме упозна, нити да сам још у овом животу. Ја живим у потпуном безмолвију и по поретку који се разликује од уобичајеног. Зато ми је тешко да се са њим сусретнем. Јер, врата су затворена и отварају се само у одређено време.

Ако нешто жели, уз садејство браће могу да му помогнем. Али оно што излази из оквира мог поретка – да отворим врата, да разговарам са њим, да изгубим молитву и безмолвије – никако не могу да учиним. Чиним то једино када је неопходно и у време које ја одредим. Моји часови су одређени. Морам да узмем мало од бдења и да понешто изгубим, како бих сат или два ноћу разговарао са браћом.

Пишем ово да бих све разјаснио пре него што дође до неспоразума. У свим својим поступцима, имам обичај да све чиним и говорим јасно, као огледало, јер не желим да неко погрешно разуме моју реч, дело, или мисао.

Јер долазили су многи из различитих места, не распитaвши се претходно по каквом правилу живимо. Пошто их нисам примио, они су се саблазнили. А и овде су сви моји суседи нерасположени према мени, јер нећу да им отворим. Али ја не затварам врата зато да бих саблазнио оце. Него сам познао искуством кроз толике године и увидео да од тих „љубави” нема никакве користи него да само пустошим своју душу. Зато сам се заувек затворио за све и успокојио се. Сада више никоме не отварам. Немам чак ниједну празну просторију за посетиоца. Ако пак неко дође издалека, мора доћи у време када оци раде, односно ујутро. Уколико је неопходно, борави у одаји мог свештеника. Јер сваке суботе, недеље и празником имамо литургију. Долази наш свештеник и служи, а ми се причешћујемо.

Рекао сам то да не би било саблазни. Ја јурим Богу, не марим шта људи мисле. Чак и да ме жалосте, да ме вређају, клеветају и срамоте ми име, чак и ако би се васцела творевина бавила тиме да говори против мене.

Ја сам увидео и на више начина испитао да, ако благодат Божија не просветли човека, неће бити никакве користи од речи, ма колико ти говорио. Он ће слушати у једном тренутку, да би се већ у следећем, као заробљеник, вратио oном свомe. Али ако са речју буде дејствовала и благодат, у једном тренутку, уз човеково добро настројење долази до промене. Од тог часа, чудесно се мења читав његов живот. У сваком случају то се догађа онима којима нису отврдли слух и савест. Ако пак они што слушају по својој злој вољи остану непослушни, можеш им говорити и ноћ и дан, можеш им отачку мудрост сипати у уши, можеш да чиниш чудеса пред њиховим очима, можеш и ток Нила да скренеш на њих, они од тога неће убрати ни зрно користи. Због своје лењости, они желе само да дођу, да разговарају и да утроше своје време. Због тога и затварам врата, тако да ћу у најмању руку бар ја сам имати користи од молитве и безмолвија. Јер изнад свега и увек Бог молитву слуша, док се од празнословља увек гнуша, ма како се оно чинило духовно. По оцима, празнословити углавном значи проводити све своје време у речима, а не спроводити cвoje речи у дела.

Не слушајте дакле, шта се говори, ако говоре људи који то нису искусили.

Ономе ко није испробао неопходно је да испроба, а са опитом ће упознати и пронаћи оно што му недостаје. Опит се не купује. Њега свако задобија својим трудом и крвљу, која се даје као цена за тај добитак.

Верујте ми, сестре моје, да монашки живот зaxтeвa велики труд. Ни дању ни ноћу нисам престајао и не престајем да призивам и тражим милост Господњу, а опет се приближавам очајању, као онај који ништа не чини и никада није „поставио почетак”. Постављајући почетак свакога дана, налазим да сам лажљивац и грешник. Али ви подражавајте мудре дјеве и бдијући и горко вапијући призивајте милост Господњу, јер нам је дошао крај. Можда се мир окончао и ми пребивамо заједно са мртвима. Зато пожурите.

За сад је доста то што сам рекао. У другом писму опет ћу вам писати, ако ово буде плодоносно и ако покажете спремност. Сада се жалостим само због мајке младе монахиње која негодује и проклиње, као што ми пишете. На жалост, многе мајке су због роптања изгубиле своја чеда, будући да их нису од све душе посветиле Христу. Кћери се спасавају благодаћу Христовом, а мајке остају далеко од њих.

Ви само покажите трпљење и не свађајте се због тога што оне говоре. Благодаћу Божијом, време ће то исцелити. И она ће се временом покајати. Тада ће јој бити жао због свега што сада говори и чини. Али сада ју је потребно отрпети. Неопходна јој је неподељена љубав и унутарњи мир. Ma штa да говоре, ваше речи морају бити одмерене. Aви, када говорите, творите и умну молитву, како би се ваше речи оденуле у вишњу силу.

А ти, благословена старице, све сједини са расуђивањем и великом дуготрпељивошћу.

http://manastirpodmaine.org/starac-josif-isihasta-ja-jurim-bogu-ne-marim-sta-ljudi-misle/

[Bokisha]

Тајна смрти и васкрсења

 

Смрт је растанак који не раставља. Живи и умрли су чланови једне породице. Провалија смрти није непремостива јер се ми сви можемо сабрати код олтара Божијег. Наше општење са упокојенима се не одвија на душевном, већ на духовном нивоу, а место где ми сусрећемо једни друге није гостинска соба, него – храм, при савршавању Евхаристије.

У богослужењу Православне цркве, за време молитава које претходе почетку Литургије, Царске двери остају затворене. Затим долази време почетка саме Божанствене Литургије: двери се отварају, светилиште се открива погледу оних који се моле и свештеник произноси почетни благослов. Религиозни философ, кнез Јевгениј Трубецкој, сетио се, пред смрт, управо овог тренутка: “Време је да започне Божанствена Литургија, отворите Царске двери”. За њега смрт није била затварање, већ отварање двери; не крај, већ почетак. Као први хришћани, он је гледао на дан своје смрти као на дан рођења. 

У земаљском животу има само једна околност у коју можемо бити уверени: ми ћемо сви умрети (сем ако се, претходно, не догоди Други долазак Христов). Смрт је такав одређен и неминован догађај, за који је сваки човек дужан да се припрема. Ако ја покушавам да га заборавим, да сакријем од себе његову неминовност, онда остајем на губитку. Истинска људскост је неодељива од осмишљавања смрти јер, само прихватајући стварност мога долазећег одласка, ја могу, у стварном смислу речи, бити жив. 

Митрополит сурошки Антоније (Блум) говори о овоме задивљујуће снажно: “Смрт је пробни камен нашег односа према животу. Они који се боје смрти - боје се живота. Немогуће је не бојати се живота, са свим његовим тешкоћама и опасностима, ако се бојиш смрти. Ако се бојимо смрти, никада нећемо бити кадри да истински пођемо на ризик; ми ћемо потрошити наш живот у кукавичкој неодлучности и плашљивости. Само гледајући смрти у лице и осмишљавајући је, одређујући њено место и свој однос према њој, ми ћемо бити у стању да живимо неустрашиво и са пуном снагом”. 

При том, наш реалан приступ смрти и наша одлучност да “одредимо њен смисао” не би требало да нам умање другу страну истине: смрт је тајна. Ма шта говориле различите традиције, ми практично ништа не знамо о овој “невидљивој земљи, из које се није вратио ниједан путник...” 

Заиста, како каже Хамлет, страх од смрти “окива вољу”. Не би требало банализовати смрт. Одређујући место смрти и наш однос према њој, постарајмо се да не испустимо из вида три аспекта. Смрт нам је ближе него што претпостављамо. Смрт је дубоко противприродна, супротна божанској замисли, но, не мање је и дар Божији. Смрт је растанак, који не раставља. Смрт нам је много ближа него што претпостављамо – она уопште није закључни догађај нашег земаљског постојања, већ непрекидни процес у нама и око нас. ''Свакога дана умирем'', каже апостол Павле (1 Кор, 15, 31). Но, у овом свакодневном искуству смрти, после сваке смрти следи ново рођење: свака смрт је форма живота. 

Живот и смрт нису супротни, не искључују једно друго, већ се преплићу. Све људско постојање је преплет умирања и васкрсења. Наше странствовање на земљи је непрестана пасха, непрекидан прелаз кроз смрт ка новом животу. Између почетног рођења и коначне смрти, сав пут нашег постојања саткан је од наизменичних “малих” смрти и рађања. Свако погружавање у сан, са доласком ноћи, даје предукус смрти; свако буђење, следећег јутра, јесте као устајање из мртвих..., као да смо поново створени. 

Управо овакав модел живота-смрти појављује се, истина, на нешто другачији начин, у процесу нашег раста. На свакој етапи нешто мора умрети у нама да бисмо могли прећи у следећи период живота. Прелаз од одојчета до детињства, од детињства до дечаштва, од дечаштва ка зрелости – сваки пут претпоставља унутрашњу смрт ради могућности рађања нечег новог. И, овакви прелази, нпр. од детињства ка дечаштву, могу бити узрок кризе, понекад врло болне. Но, ако ми у овој или другој тачки одбијамо неопходност умирања, онда се не можемо развијати и постати истинске личности. О овоме говори Xорx Мекдоналд у роману Лилит: “Бићете мртви све док одбијате да умрете”. Управо смрт старога открива могућност израстања новог у нама, без смрти не би било ни новог живота. Подврстом смрти, сличном одрастању, може се сматрати опраштање, растанак са местом или човеком. Међутим, за наш раст и достизање зрелости овакви растанци су неопходни. Исувише се привезујући старом, ми одбијамо призив за откривање новог. 

Кроз смрт долази васкрсење. Нешто умире – нешто се рађа. Није ли таква смрт и на крају нашег земаљског живота? Гледајмо на њу као на закључну, кључну карику у низу смрти и васкрсења, која смо преживели од дана рођења. Уопште није реч о нечему потпуно одвојеном од догађаја читавог нашег живота, већ о најпунијем и најцеловитијем изразу онога што нас је пратило увек. За нас, људе, било би ужасно и неподношљиво да живимо без краја у овом палом свету, засвагда свезаном кругом сујете и греха. И, Бог нам је дао излаз. Он раскида савез душе и тела да би га, потом, обновио, сјединио у васкрсењу телесном у последњи дан и, на тај начин, привео пуноћи живота. 

Коначно, смрт је растанак који не раставља. Према овоме се православна традиција односи са огромном пажњом. Живи и умрли су чланови једне породице. Провалија смрти није непремостива јер се ми сви можемо сабрати код олтара Божијег. Ваше општење са упокојенима се не одвија на душевном, већ на духовном нивоу, а место где ми сусрећемо једни друге – није гостинска соба, него храм, при савршавању Евхаристије. Као једини основ овог општења служи молитва, и то, пре свега, у литургијском смислу. Ми се молимо за њих и, истовремено, уверени смо да се и они моле за нас; у таквом узајамном заступништву, ми смо сједињени иза граница смрти, у непоколебивој и нераздељивој заједници. 

Молитва за умрле не представља за православне хришћане допунски задатак, већ неизоставни део свакодневног молитвеног правила. Физичка смрт није у стању да раскине везу узајамне љубави и молитве, које нас сједињују у једно тело. Ако је истинска наша вера у то да нам је дато непрекидно и постојано општење са умрлима, ми ћемо се старати у мери могућности да говоримо о њима у садашњем времену, а не у прошлом. Нећемо рећи: Волели смо један другог; Она ми је била тако драга; Како смо били срећни, већ ћемо говорити: Ми настављамо да волимо један другог, сада и више него пре; Она ми је сада дража него икада; Каква је радост за нас да смо заједно... У нашој заједници у Оксфорду, познајем Рускињу која упорно одбија да себе назове удовицом, иако се њен муж преставио пре много година. Она не престаје да говори: Ја сам његова жена, а не удова. И, она је у праву!

Епископ Калистос (Вер)
Извор: saborna-crkva.com 

http://www.prijateljboziji.com/_Tajna-smrti-i-vaskrsenja-/54403.html

[Пријатељски]

„Нико, ма каква знања да поседује, због сујетне надмености, нека не мисли да може без поука другог.“

(Преподобни ава Нестерој)

извор: http://www.pravoslavie.ru/srpska/96751.htm

[Bokisha]

Прича о свештенику и лопову

 

Ступивши на странпутицу људи се веома често до те мере изгубе и крену лутати да временом изгубе сваку оријентацију и циљ живота. Тада чине небивале ствари не штедећи ни своје најближе, чак ни родитеље. Много је трагичних примера занемаривања, па и злостављања родитеља од стране своје деце. Ипак, неки од њих свој епилог добију као онај у јеванђељској причи о блудном сину.

Један свештеник, веома пожртвован према својој пастви, а нарочито према онима којима је помоћ била најпотребнија, радио је, једне вечери, до позних сати, уређујући парохијске послове и молећи се за своју паству. Током молитве, одједном му је у мисао дошла његова 75-годишња парохијанка, снежно беле косе, благог осмеха и великих, тужних очију, која је некада, док је била у здрављу, редовно доносила прилоге и дарове за цркву, учествовала тихо и предано на свим богослужењима, а сада је, већ дуго, живела сама и заборављена од свих, нарушеног здравља и тешко покретна. 

Присетивши се њених тужних, саосећајних очију и њене доброте и усамљености, свештеник је осетио тугу, глас савести и стид, будући да је, већ неко време, заборавио да обилази ову добродушну старицу. Знао је да је оскудевала у најосновнијим стварима, храни, лековима, помоћи људи. Одмах је устао и из коверте извадио новац, спреман за вредну икону коју је намеравао да купи. Икона Божија, немоћна старица, била је важнија. Промишљао је како би све могао да јој помогне, да је посећује чешће, разговара са њом, причешћује је, угреје јој љубављу охладнеле дане њене старости. 

Новац је сакупио са више страна; из фонда за црквену библиотеку, из фонда предвиђеног за оправку прозора парохијског дома и куповину новог посуђа - све је то могло да сачека, али не и љубав према ближњем. Новац је брижљиво спаковао у засебан коверат, унутра ставио цедуљицу са именом старице и иконицу Христа Спаситеља. Осетио је одједном радост у срцу, као да се управо то све збива по вољи Божијој. 

Онда је неко закуцао на врата његовог дома. Његова породица је већ одавно спавала, никога нису очекивали у тако касне сате, па га је ова посета изненадила и зачудила. Отворио је врата и угледао маскираног човека, са пиштољем у руци, који му се хладно и одлучно обратио речима: “Паре или живот!” Свештеник је држао у руци коверат који је управо припремио за помоћ својој парохијанки. Погледао је немоћно у њега, уздрхтавши пред призором какав још није доживео, па испружио лопову коверат. “То је све што имам...”, прошапутао је, са великом тугом. Лопов је жустро узео коверат и побегао. Кад је замакао даље и доспео на место где нико није могао да га види, скинуо је маску, извукао је из џепа коверат и почео да броји новац. Онда је угледао икону Христа Спаситеља, чији га је поглед одједном прожео до дна душе. Имао је осећај да га Живи Бог гледа право у срце, да је некаква непојамна светлост расветлила све тмине његове душе, да је огољен, да не може да одвоји поглед од Христових очију, да нема куда да побегне. 

Спаситељ га је гледао благо и озбиљно; осећао је како је у њему нешто почело да пуца, као санте леда под сунчевим зрацима. А, онда је угледао и цедуљицу са именом старице и схватио да је то прилог - за његову мајку. Почео је убрзано да дише, нешто га је стегло у грлу, притегло му груди, готово да је почео да се гуши, под налетом нечега што, у тим тренуцима, није разумео, нити му знао смисао. Мајка... Мајка... Нисам је видео већ годинама, помислио је. Кроз главу су почеле да му пролећу успомене, на детињство, на очеву болест и прерану смрт, на мајчино бдење крај очеве болесничке постеље, на њену непреболну рану и тугу, на њене борбе да њега - сина, лопова и преступника - изведе на прави пут и ишколује, на топлину дома и топлину душе коју му је пружила, на радост када јој је долазио у посете - чак и када су те посете биле оивичене боравцима у тамници. 

Сетио се њених тихих молитава за њега, пред иконом Богородице и упаљеним кандилом, њене болести, самоће, немоћи... Стајао је, ненадано, пред понором свога пада. Заплакао је горко, потресен до дна душе, плакао је из свег гласа, не водећи више рачуна о томе да ли ће га ко чути, открити, ухапсити... Схватио је колики је његов понор - да је управо опљачкао свештеников прилог за своју рођену мајку, на коју је он сам заборавио. Прислонио је чело уз хладан зид, гушећи се од плача. Спаситељ га је и даље благо гледао са иконе... 

Зов тог Христовог погледа био је тако снажан да му се чинило да му је прожео читаво тело. Напослетку је, тешког, покајничког корака, кренуо поново пут свештениковог дома. Био је без маске, сасвим огољен, када је закуцао на врата. Узнемирен пређашњим догађајем, свештеник је и даље био будан. Када је отворио врата, човек је клекао пред њега и поново заплакао, пруживши му коверат. Није имао снаге да подигне поглед, од стида. 

Свештеник га је подигао и увео у свој дом, не размишљајући о страху, знајући у свом срцу да је управо сведок живог Јеванђеља. Исповест је трајала до дубоко у ноћ. Наредног јутра, бивши лопов закуцао је и на врата мајчиног дома. После дужег времена и тихог звука спорих корака, мајка му је отворила врата, а он је клекао, узео је за танану, дрхтаву руку и љубио је, у сузама. “Опрости ми...”, изговорио је, не владајући више ни својим гласом. Заплакала је и мајка, оним радосним сузама, мајчинским, које покривају сваки грех, сваку муку, које праштају христоликим опроштајем, увек на распећу и увек васкрсавајући изнова кроз љубав. Љубила је свога покајаног сина по коси, као што га је љубила и некада, као дечака, када би пао и повредио се. Син јој је пружио коверат од свештеника. Вратио се своме дому...

Извор: saborna-crkva.com

http://www.prijateljboziji.com/_Prica-o-svesteniku-i-lopovu-/54439.html

[Bokisha]

Признак љубави

Ниједан порок, ни страст за новцем, ни жеља за задовољствима, чак ни вино, које је упропаститељ многих, тако не упропашћује добар дух породице као љутит и неуздржан човек. Он растројава јавне послове, трује живот деце и породице.

Један од признака љубави је: не раздраживати се. Ко може замислити мајку која се љути на своје одојче? Мајци се даје осећање нарочите љубави када је њено дете беспомоћно. Но, колико има мајки које се, и када им деца одрасту, такође не раздражују на њих! У доброти, која штити људску некоћ, пројављује се, више од свега, образ Божији у човеку. Свакако, и гнев против зла, а не против човека, може бити свет, али он је сасвим другачији од егоистичке раздражености људи један на другог, која толико отежава живот, и оних на које се раздражују и оних који се гневе. 

Свето Писмо саветује: Гневите се, али не грешите (Пс. 4,5). Другачије речено: људи, гневите се само на зло, а не на човека који страда од свог зла. Који љубите Господа, мрзите на зло (Пс. 96,10). Гнев на зло, нарочито на своје зло, може излечити од зла, ако овај гнев долази из љубави. Међутим, несрећа је у томе што мрачна гневљивост, раздражљивост као паучина виси у свету над народима, породицама и срцима. И, ова раздражљивост људска, понекад изазвана ситницама, трује живот. 

Тачно је рекао један човек: “Чангризавост, вечно жаљење на судбину и познанике, то је још горе јер су ови недостаци трајни. Ипак је боља плаховитост, извикати се и напричати, и потом је затишје. Но, како су тешки увредљиви људи; они су злопамтила. Увредљивог човека све љути. Ако он чак и добије жељено, онда, пошто у дубини душе осећа стид, он тражи нови изговор да прасне. Најжалосније је што од наше раздражљивости и плаховитости страдају нарочито они који нас воле више од свих и више од свих чине за нас. Какве све неоправдане коментаре морају чути наши најближи од нас! И, ми ово себи дозвољавамо јер знамо да се они неће наљутити, а ако се расрде, убрзо опросте и не прекидају односе са нама јер нас воле...” 

У основи плаховитости и раздражљивости леже злоба, мржња, гордост, суровост и неправичност. Мочвара се лако претвара у разбеснели океаан. Од једног зрнца шибице може изгорети град. Од једне, привидно безазлене, страсти може се распалити душа и изгорети у мукама. Каква је самоконтрола потребна људима, каква трезвеност и опрезност! 

Ниједан порок, ни страст за новцем, ни жеља за задовољствима, чак ни вино, које је упропаститељ многих, тако не упропашћује добар дух породице као љутит и неуздржан човек. Он растројава јавне послове, трује живот деце и породице. У друштву, ми се, из самољубља, још и устежемо да разоткријемо своју душевну нискост јер желимо да задржимо међу људима добро мишљење о себи. Међутим, у кући, код својих, ми се распојасавамо и дајемо на вољу свом унутрашњем злу. Гневљив човек замеће свађу, и ко је напрасит, много гријеши, каже Соломон у Причама (29,22). Човек бива тако низак и ништаван да се чак налази увређен и од Самог Господа Бога, великог свог Творца! 

Човек ропће на живот који му је Он дао. Зар ви никада нисте гунђали на временске прилике, зашто су оне такве какве вама не одговарају? Зар се ви никада нисте жалили на свој животни положај, на своје околности? Зар ви никада нисте роптали на пут по коме вас је промислитељно водила и води вас рука Господња? 

У људској души постоји значајно средство за савладавање самољубља, напраситости и раздражљивости. То је ВЕРА У БЛИЗИНУ БОЖИЈУ. Господ је близу. Над човеком је распрострта љубав, само је потребно видети је унутрашњим очима. Ово и јесте вера. Нама нису увек разумљиви исцељујући путеви љубави. Међутим, поверовавши у ову љубав над собом и светом, човек види духовним очима живот у светлости његовог вишег назначења. Оно што се раније чинило несхватљивим, стаје пред човекову светлу веру као нешто што је неопходно и важно. Тако зри мудрост у души и открива се вечност.

Наша слобода није само слободно исказивање свега што мислимо, и није само могућност да чинимо оно што хоћемо. Наша најдубља слобода је слобода од зла, којим мучимо и себе и друге. Пут вере нас и води ка овом стању слободе духа и добру. Вера је улажење у вишу реалност.

Архиепископ Јован (Шаховској)
Извор: saborna-crkva.com

http://www.prijateljboziji.com/_Priznak-ljubavi/54433.html

http://www.prijateljboziji.com/_Priznak-ljubavi/54433.html

[Bokisha]

Храброст за молитву

 

Један црквени Отац каже да је молитва као – стрела. Стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор вештаства (материје), али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. Средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације.

 

Очајничка нада је један од путева на коме можемо сусрести Бога. Постоји за то више примера у јеванђељима и житијима Светих. У јеванђељу св. Марка, у глави 10. читамо причу о слепоме Вартимеју, који сеђаше код капија Јерихона, крај пута и прошаше. Јеванђелска прича о његовом исцељењу пружа нам неке чињенице пресудне за разумевање молитве. Ми се сувише често чудимо што нам молитва не бива услишена. Мислимо да треба само да принесемо молитву, да би Бог постао обавезан да на њу одговори. Уствари, ако помно испитамо своје молитве за мољење, и своје потребе, видећемо да се често не молимо за оно што нам је неопходно но за оно што нам је сувишно. Лакоћа са којом одустајемо од своје молитве када нисмо услишени, показује да чак и када се молимо за нешто без чега не би требало да можемо живети, немамо ни стрпљења ни упорности да у искању истрајемо. Када не успемо да одмах измолимо, више волимо да живимо без тога што нам је потребно, него да се за то очајнички боримо. 

Слепи Вартимеј

Вартимеј је слеп. Ми не знамо да ли у му се очи помрачивале полако, је ли драги познати свет из његовог погледа исчезавао мало-помало или је тако слеп и рођен. Али, оно што јасно видимо, јесте одрастао човек који седи крај прашњавог пута, просећи. Колико само пута у своме, можда, тридесетогодишњем животу мора да је покушавао да задобије вид? Колико често мора да је посећивао учитеље, свештенике, видаре, и молио за молитве и помоћ од било кога ко би му их могао пружити?! Колико често мора да се понадао, надом која се ослања на људе, разум и искуство, али и на веру у милост и састрадање, понадао у доброту и братску љубав? Колико често мора да се та нада подигла у његовој души да би, онда, неиспуњена, пропала?! И сада га затичемо крај пута код градских капија, уморног од живота, како више и не тражи да прогледа, него већ само покушава да преживи милосрђем пролазника. Не милосрђем горљивим које негује, него милосрђем хладним које без састрадања удељује новац добацујући га безимено гладном просјаку, а да га притом чак и не погледа. Пролазник је такође слеп као и просјак покрај пута, а његово слепило је можда чак и веће зато што је то -слепило срца и савести, он више нема никаквог удела у људском братству. Али, ова прича одвија се у Христово време. Слепи просјак мора да је чуо за овога учитеља, који се прво био појавио у Галилеји и сада путује кроз читаву Свету Земљу, творећи чуда. За човека за којег се говори да исцељује слепе, да је подарио вид слепорођеноме.

Како ово далеко присуство исцељујућег Бога мора да је оживело Вартимејеву веру и наду, али и његово очајање; наду – зато што је све могуће Богу, очајање зато што ништа није могуће човеку! Ако би му Бог дошао, он би могао бити излечен. Али како би слепац пронашао тог неухватлјивог чудотворца у Галилеји или Јудеји, када се он непрестано селио из места у место и често појављивао само да готово у трену ишчезне? Тај начин на који се Бог приближава и, побуђује и последњу наду и још дубље очајање, није само Вартимејева истина. То је такође и наша сопствена ситуација. Божије присуство је као мач који одељује светлост од таме, али који нас тако често баца натраг у таму тиме што нас заслепљује. И баш зато што је Бог ту, баш зато што је вечни живот могућ очајно је важно да не вегетирамо у животу који пролази.

Једнога дана Вартимеј, седећи крај пута, зачује да неко људство пролази поред њега. Његов извежбани страх разазнаје нешто нарочито у ходу тих људи, у њиховом разговору, и атмосфери уопште. То није бучна гомила или караван, та скупина има неко своје средиште. Вартимеј пита народ у пролазу:“Ко је то“? Они одговарају:“Исус из Назарета“. У томе тренутку свеколико надање и очајање његовог живота достижу врхунац. Он је, у исто време, у најдубљој тами и најблиставијој светлости. Могао би бити исцељен, јер поред њега пролази Бог. Али, морао би да уграби настали тренутак, који ће минути у магновењу. Исус ће му бити на дохвату само неколико корака. Пре тога, биће исувише далеко, заокупљен разговором са другима. Након тога, отићи ће од њега далеко, заувек. Вартимеј вапајем извија своју очајничку наду: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме!“ То је, бећ само по себи – исповедање вере. Слепи човек мора да се томе домислио у месецима који су сусрету предходили, чувши све приче о исцељењима која је учинио Господ. За Вартимеја Исус није тек неки литајући пророк. Исус је син Давидов. Вартимеј Га тако назива, тако Му се и моли. Но, сви гласови око слепога заграјаше, наређујући му да ућути. Како се само усуђује да постави један тако безначајан захтев Учитељу, који говори о небесним стварима?! Али Вартимеј зна да је читав његов живот, сва радост и све очајање његовог живота – у његовом слепилу и могућности да оно буде излечено. Тако он виче к Исусу а људи га, уколико гласније виче, љутитије ућуткују. Напокон, зато што се моли усрдно за једину животно му важну ствар, Господ га чује и исцељује га и отвара пред њим нов живот.

Ово је уистину тешка поука. Како бисмо озбиљни морали бити у мољењу, ако хоћемо да се удостојимо величине сопствене судбине и Бога, Који у Своме смирењу жели да нас слуша! Очај, глад за Богом, животна неопходност за нас онога што иштемо, све су то услови да се стрела наше молитве сигурно вине својој мети, изметнута из напетог лука снажном мишицом и поузданим оком.

Постоји нешто нарочито у овој причи, на којој бих волео да се још мало задржим. Док се Вартимејева молитва пробија до Господа, одасвуд је окружује метеж. Овај сусрет Господа и Вартимеја догодио се у двострукоме метежу. У унутрашњем метежу Вартимејевих осећања – наде, страха, очајања, узрујаности, и у метежу гласова изван њега, који му наређују да ућути, због тога што је Господ заузет стварима достојним Његова достојанства и светости. Вартимеј није једини који среће Господа усред метежа. Читав наш живот јесте један непрекидан метеж. Низање ситуација, које изискује наше присуство, наша осећања, наше мисли, срце и вољу, у хармонији, у трвењу, и све тако. И усред тога метежа наша се душа окреће ка Господу вапије Му и тражи у Њему починак. Колико само често помислимо да би било тако лако молити се, када не би било ничега што би нас у томе спречавало, и колико нам често управо метеж помаже да се молимо!

http://www.prijateljboziji.com/_Hrabrost-za-molitvu/54473.html

[Bokisha]

Молитва у метежу
 
Али, како можемо да се молимо у стању узнемирености? Волео бих да наведем неколико примера и покажем да је то могуће. Ту узнемиреност могао бих готово да назовем предношћу, зато што нам попут неке храпаве стене помаже да се уз њу горе успужемо, када већ нисмо кадри да летимо.

Прва прича је узета из Житија светих. Неки безимени подвижник сусреће другог подвижника, молитвеника, у планинама. Они започињу разговор у коме гост, који је очаран молитвеним духом свога сапутника, пита: „Оче, ко те научи да се молиш без престанка?“ А његов домаћин, који увиђа да је човек духовно искусан, одговара: „Ја то никоме не бих рекао, али теби ћу рећи истину – то су били демони„. Гост онда рече: „Мислим да те разумем, оче, али дали би могао да ми то подробније разложиш, тако да те не схватим погрешно“. Овај му исприча следећу причу:

„Када бејах млад, бејах неписмен и живљах у малом селу у равници. Једнога дана уђох у цркву и зачух ђакона где чита посланицу апостола Павла, који на том месту заповеда да се молимо без престанка. Када чух те речи, огреја ме нека радост и доживех просветљење.

По завршетку службе, оставих своје село у великој радости и повукох се у планине, да бих проводио живот искључиво у молитви… То стање потраја у мени неколико часова. Онда поче да се спушта ноћ, постаде хладније а до слуха ми почеше допирати чудни шумови, кораци и урлици. Око мене засветлуцаше неке страшне очи. Зверови излажаху из својих јазбина, да лове плен који им је као храну Бог назбачио. Ја се препадох, и уколико сенке постајаху дубље, мој страх биваше све већи и већи. Читаву ноћ проведох у ужаснутости корака, прасака, сенки, ужарених очију, од свести о својој беспомоћности, знајући да немам камо да се окренем за помоћ.

Тада почех да вапијем Богу само оним речима, које ми долажаху на ум: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме, иако сам грешан!“ Тако пређе прва ноћ. Ујутро моји страхови ишчезоше, али бејах огладнео. Храну потражих по грмовима и ливадама, но тешко могах да утолим глад. А када сунце опет зађе, осетих да се ужаси ноћи враћају… Почех у вапијању да изгрцавам Богу свој страх и своју наду… Тако прођоше дани и затим месеци. Навикох се на језивости природе, али док бих се молио, из трена у трен искрсавала би нова искушења и невоље. Демони и страсти почеше да ме спопадају са свих страна, и пошто престаше да ме плаше ноћне звери, силе таме бешњаху против моје душе. И ја још више него раније, вапијах Господу речима: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме!“ Ова борба трајала је годинама. Једнога дана нађох се на измаку снага. У својој агонији и јаду почех без престанка да вапијем Богу, али одговора не беше. Бог ми изгледаше неумољив, и пошто се искрзана нит надања у мојој души већ прекиде, препустих се Господу, говорећи: „Ти ћутиш, не бринеш због овога што ми се дешава, али Ти си још увек мој Бог и мој Господар, и ја ћу пре умрети на овоме месту него што ћу одустати од свог искања!“ А онда, изненада, Господ ми се јави и на мене и све око мене спусти се – мир. Дотад ми се чинило да је сав свет у тами, а сада га гледах где се купа у божанственој светлости, блистајући благодаћу Божијег присуства, која одржава све створено. Тада, у бујици љубави и благодарности, ускликнух Богу једину молитву која је изражавала све у мени: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ И отада, у радости, и страдању, искушењу и борењу или у часу када ме походи мир, ове речи ми свакад избијају из срца. Оне су песма моје радости, мој вапај Богу, молитва моја и моје покајање„.

Овај пример непознатог подвижника показује нам како страдање, очајање и неспокој изнедравају из нас ове речи молитве. Тај очајнички вапај, рођен из наде која је јача од очаја, храни се очајањем и надилази га.
 
Митрополит Антоније (Блум)
Из ПРАВОСЛАВНОГ МИСИОНАРА
година 31. број 6/88

http://www.prijateljboziji.com/_Hrabrost-za-molitvu/54473.html

[Bokisha]

Главна је победа над собом

 

Када чујемо реч подвиг већина нас у мислима види слику необичних дела несвакидашњих личности, које красе изузетне одлике. Међутим, реч подвиг је сродна речи - кретати се - што значи не заустављати се на истом месту, расти, развијати се. Свако је у могућности то да постигне, а то је управо оно што се захтева од једног хришћанина.

Ми смо обични људи и неки велики подвизи нису за нас. Пред нама је подвиг свакодневног живота. А која је полазна тачна таквог подвига? Хтео бих да вас подсетим на причу везану за генерала Суворова. Наша Покровска црква је меморијални храм подигнут у част Александра Васиљевича Суворова и свим руским војницима са једним од девет поклоничких крстова од белог камена, који је постављен поред храма. Када водим школске екскурзије, прилазим са децом овом крсту и читам: „Данас – учити, сутра – молити се, прекосутра – победе или славна смрт. Живот – Отаџбини, душа – Богу. Од 60 битака победио је у 60“. Али једанпут на једној међународној конференцији десио се следећи забавни догађај. Устаје академик и каже: „Знате, ипак је Александр Васиљевич победио 61 пут“. Сви су почели да листају своје iPad-ове, почели су да га исмејавају: тачно, 60, то је свима познат број. „Не, - каже, - 61“. Опет не разумеју: Он је поштовани академик, биограф војсковође – и изненада се појављују подаци и чињенице које се не уклапају у општеприхваћену слику. Он остаје при своме: „61“. „Али како је то могуће? Хајде да упоредимо чињенице“. – „Прва победа је победа над собом“. И онда су многи схватили: стварно, Суворов се родио кржљав, слаб, а потом је уследио унутрашњи подвиг живота, аскетизам, живот у хладноћи, глади, у шињелу да би сам искусио тај тешки војнички живот.

Дакле, прва победа је победа над самим собом. Наша свакодневица нас подстиче на подвиг. А какав је то подвиг свакодневице? Ми ретко видимо подвиг који је упадљив, величанствен, јарки. То су они подвизи које не приказују на телевизији, када човек даје свој живот да би спасио други, уступа своје рукавице и капут за време великог мраза да би загрејао новорођенче док не дође хитна помоћ, једна сестра је тако грејала дете десет часова у својој капуљачи. То су стварно сјајне ствари и хвала Богу што оне постоје у нашим животима. Али ипак, ми живимо сасвим обичним животом, живимо у породици, у друштву, сви ми живимо међу другим људима. И тако се намеће питање, постоји ли или не, подвиг у том нашем обичном животу? Наравно да постоји! Казати нешто у правом тренутку, потом у право време нешто прећутати, нешто не приметити у прави час, или пак приметити.

Да ли је живот мајке са више деце подвиг? Јесте! Подвиг је и живот оца са више деце, који се труди да нађе два посла како би његова породица живела пристојним животом. Живот човека, који живи са старим родитељима је свакодневни повиг. Подвиг је такође када хришћанин стави пред себе циљ да оде у цркву на празник који пада на радни дан, макар на 15 минута, јер нема других могућности, мора да иде на посао, јер сваком је потребно да зарађује новац, људи живе у тешким условима, а празник или дан неког свеца, на пример Серафима Саровског, сваки хришћанин жарко жели да прослави. Тако се човек труди да барем на 15 минута посети храм. То је такође мали подвиг. Зашто? Зато што он пред собом има избор: посетити или не посетити храм. У складу са тим, унутрашња победа над самим собом представља свакодневни хришћански подвиг. Ми имамо такву могућност и ми можемо живети тај подвиг. Како је рекао апостол Павле: «Добар рат ратовах, трку заврших, и веру одржах» (2 Тим. 4: 7). Тојест он је сачувао веру целог свог живота.

То је јако важна ствар. Већина људи се дели на две категорије: "хоћу" и "треба". Категорија "хоћу" је телесна, а категорија "треба" духовна.Тако и каже апостол Павле: «Јер ако живите по телу, помрећете, ако ли духом дела телесна умртвљујете, живећете». И цео живот хришћанина своди се на то да не улаже у материјално, већ у духовно. У нашој души истовремено постоје две воље: материјална и духовна. И важно је којој вољи човек даје предност, важно је која воља побеђује. То је непрекидни подвиг: избор између "хоћу" и "треба". Хоћу да спавам, а треба да радим. Нећу да перем судове, а требало би. Нећу болеснику опет да мењам постељину, а требало би. Нећу некоме да опростим, а треба. Нећу да позовем неког да поразговарам с њим, а требало би то да урадим. Живот хришћанина се разликује од живота обичног човека управо због тога што код хришћанина преовладава "треба" у односу на "хоћу".

Оптински старци су говорили: "Све краси умереност, крајности су бесовске", тојест, све крајности су демонске. Постојао је један израз код отаца, један алгоритам и правац живота: Тело своје оптерети онолико колико може да издржи и сав свој подвиг усмери на "унутрашњег човека". Не једи, не пиј, не спавај, делај подвиг, пости, поштуј молитвена правила, све је то изванредно важно. Али све то треба да уроди плодом. Каквим? Ја се молим не због тога да би мени било добро, већ да бих ја био добар. Не да би мени било боље, већ да бих ја био бољи. Тај животни оријентир никада не треба изгубити.

Још је Достојевски говорио: "Многи мисле о томе како живети, а само појединци - која је сврха живљења". Који је циљ мог живота, који је циљ подвига? Циљ је да се ја изменим изнутра, да ја почнем да личим на Господа, као што деца личе на свога оца. То је цео смисао нашег хришћанског живота: да постанемо другачији изнутра. Не да се промени живот који нас окружује, него да ми изнутра будемо друкчији, јер само од тога зависи квалитет нашег живота. Јер ако је у теби завист, злоба, теби ће увек нешто фалити. То је због тога што ти мислиш да се квалитет живота, или срећа у животу, састоји од тога што ти не поседујеш или немаш. А тако не треба да се размишља. Не треба да мислиш - када ја будем имао то и то, тада ће мој живот бити квалитетан, тада ћу ја бити срећан. Него, када се десе промене на боље у твом духовном животу, тада ћеш и доћи до праве среће, чему свако од нас стреми.

Неки мудар човек је рекао: "Срећа је када те разумеју. Велика срећа је када те воле. А највећа срећа је када ти волиш". И управо то је подвиг. Ми бисмо сви желели да нас воле. Сви бисмо желели да нас уважавају, да на нас обраћају пажњу. Али када је то правац нечијег живота, тај никада неће наћи ту љубав и пажњу коју тражи, јер као што је Александар Сергејевич Пушкин указао: на почетку ново корито, па нова кућа, потом племићко звање и на крају "златна рибице хоћу да ти будеш мој слуга" - нема краја људској похлепи и жељама. А наша главна жеља треба да буде да изменимо сами себе. И где треба да почне подвиг, ето од те мале победе.

Знате ли који је подвиг био један од најважнијих у животу Светог Серафима Саровског, онај што га је учинио светим? Многи ће можда бити изненађени, али чињенице из његове биографије сведоче о томе: он је сваке недеље ишчитавао чиват Нови завет. За прва четири дана - по једно Јеванђеље: по Матеју, Марку, Луки и Јовану, а за преостала три дана Дела апостолска, Апостолске посланице и Откровење Јованово. Ето, то је њега направило светим: он је живео Свето Писмо. Он је хтео да се уподоби Светом Писму, да се уподоби Христу. То и јесте почетак подвига - трагати за вољом Божијом. Какав треба да постанем? Какав треба да будем? То и јесте правац наше воље. Не "хоћу", него какав треба да постанем.

Надаље, веома је битно разликовати када је "мени добро" и када "сам ја добар". У пракси, "мени ће бити добро", онда када "ја постанем добар" и када преко тога и другима око мене буде добро. Запамтио сам мисао једног мудрог човека. Он је рекао: Није потребно бити важан, важно је бити потребним. И зато када се ти трудиш да будеш потребан - ти опажаш радост коју осећаш због тога што си некоме потребан.

Сећам се да је један од изузетних савремених светих отаца, отац Василије Јермаков, говорио: „Наш живот није место за одмор, он је место за подвиг“. Он је и сам био такав, сам је све време био са људима, сам све време међу људима, тако да кажем старац међу мирјанима. Био је радост међу њима и таквим су га и доживљавали. Зашто? Човек дајући добија. То је тај парадокс.

Узгред, старац Пајсије Светогорски је говорио: „Кроз жртвену службу Бог даје двоструко здравље“. Ми баш то не можемо да разумемо, ми желимо да би све било на време, уравнотежени распоред рада и одмора, да не претерамо у раду, да не претерамо у молитви. Да би све било на време: треба се одморити на време, појести на време, наспавати се. Све је то у реду, ако од твог живота не зависи живот других људи. Рецимо два човека разговарају а можда један у том тренутку хоће да спава. Или, хоће да презалогаји. Човек је увек између те две ствари, између „хоћу“ и „треба“. И ово је начин нашег хришћанског живота који се гради у средишту таквог избора: некада посрнемо, некада урадимо, избор је на нама. Ето управо томе и посвећују хришћани свој живот да би досегли снагу Христову, да би човеку на првом месту било „треба“.

Живимо у свету пуном искушења, где има и раскоши, и комфора и људи се питају: како се у таквој ситуацији подвизавати? Али, ја не сматрам да нечија раскош, нечији комфор треба да се тичу нас. Живе такви људи, имају такву могућност, хвала Богу, то је њихов начин живота. А на шта треба да буде усмерен живот хришћанина? Бити задовољан са малим стварима, бити задовољан само са неопходним стварима. И то је такође подвиг. Да не би осећај зависти према раскоши коју видимо, према комфору који видимо, доводио човека до сазнања сопствене неостварености, своје инфериорности: кажу људи, мени нешто фали, а ево, други имају. Јер неки људи верују да здравље пружа квалитет живота и срећу. А под великим квалитетом живота и великом срећом неки људи подразумевају и здравље и новац. А још већа срећа и комфор су им: здравље, новац, лепота и власт. И можемо до бесконачности тако набрајати.

А шта је ипак истинска срећа? Једна од интерпретација овог појма се састоји у томе да је истинска срећа да човек буде духовно слободан од свега тога. Свети Јован Златоусти је рекао: „Сиромашан човек није онај који има мало новца, него онај који не зна да буде задовољан са само неопходним стварима. Богат човек није онај који има много новца, него онај који зна да буде задовољан са само неопходним стварима. Здрав човек није онај који нема болести, него онај који се не жали док болује. Болестан човек није онај који има пуно болести, него онај који се много жали док болује“. Испоставља се да је оцена квалитета живота унутар нас. И зато је подвиг у томе да научимо да будемо задовољни са само неопходним стварима. А Богу треба да захваљујеш на томе што имаш, а не да тежиш ка томе што немаш. Може се тежити ка бољем животу, али под једним условом: „Не моја воља, Господе, него твоја да буде“. Ако имаш могућност да купиш нова кола - купи их. Ако немаш могућности - немој да гледаш около, немој да се осврћеш и немој да се жалиш да немаш кола која желиш. Немој да се жалиш на родитеље, немој да се жалиш на свог мужа, немој да се жалиш на своју жену. Немој да се жалиш на крају крајева због свог здравља, јер треба да се бавиш својим здрављем, али оно није у твојим рукама.

Ако, пак, хоћеш да промениш нешто у спољном животу и тежиш у њему ка нечему бољем, такође ти треба подвиг. Хоћеш нова кола? Уради нешто у том циљу, нађи још један посао. Хоћеш да имаш малу кућу у предграђу где би могао да поведеш своју вишечлану породицу? Немој само да машташ, треба нешто и да урадиш, треба да радиш не само оно шти ти се свиђа, не само „хоћу“, него и оно што треба. Ако хоћеш нешто, треба да се потрудиш. Ако ништа не посејеш онда нећеш ништа ни пожњети.

Ако си задовољан са нечим, хвала Богу да си задовољан. Али када имаш породицу, оно са чим можеш бити задовољан ти са твојом страћаром или сломљеним каучем и то може задовољавати тебе, али не твоју жену, не твоју децу, не твоју маму, не твог тату. Зато треба увек мислити не само о томе што је довољно теби, него и о томе шта задовољава потребе твојих рођака и ближњих. Можда би у твом аскетизму и у твом унутрашњем подвигу теби била довољна само каша од хељде за Божићни пост, али твојој породици треба више од каше од хељде, треба им још и риба. Ја намерно преувеличавам да бих подвукао: када нисмо сами, није довољно само то што је по нашем мишљењу довољно за нас. Треба мислити и о томе шта је довољно за нашу породицу и за људе који нас окружују. И то је исто стални подвиг, имати такав склоп мисли јер још је премудри филозоф Сократ једном рекао: „Истинит живот није живот само за себе“. И када се човек овим руководи то је правилно устројство. И то је подвиг.

Ми се рађамо као егоисти и већину живота проводимо у егоизму. Зашто се распадају породице? Нашли су се два егоиста и не могу да се договоре ко коме треба да попусти. Ето управо у томе је трагедија наше савремене породице. Од 1000 бракова, 700 се заврашавају разводом. Не чак ни половина, већ 700! 7 од 10 бракова се распадне. А зашто? Зато што сви стављају „хоћу“ на прво место. Хоћу да он(а) буде леп(а), брижљив(а), паметан(на), образован(а) и да служи мени. Златна рибице, служи ми. И она и он желе скоро исто и нико неће да служи другоме. Нико неће да се руководи начелом „треба“. Сви се руководе принципом „хоћу“ и од тога потичу све невоље. Нема подвига, нема превазилажења урођеног егоизма. Али хришћанин је човек који устремљен ка другима, а не ка себи: мисао о другима треба да буде испред наших мисли о себи.

Да кажем коју реч и о свештеничкојслужби. Подвиг свештеничког живота је – из дана у дан са народом. Такав је био живот оца Василија Јермакова. Да. Он је баш био пример подвига – подвига свештеничког служења у парохији. Сећам се, многи су му говорили: „Чуј, па што се бавиш народом?!“ А он им је одговарао: „Ја никог не зовем. Ви се не бавите њима и зато сви они иду код мене“». Сећам се: парохијска кућа, отац сваког прима, седи за столом, прича са сваким. Када би сви тако радили, наравно, толико народа не би долазило код њега. И тако из дана у дан са народом – то је исто јако велики подвиг свештеничког живота. И сваком од нас ко памти оца Василија, ко је читао или ће читати још о његовом животу, то је сваком свештенику наук – усвојити пример његовог подвига и не избегавати своју паству.

Ми живимо у свету, у којом се судећи по вестима, дешавају разноврсне катаклизме, трагедије... Не, добрих догађаја такође има много, хвала Богу. Али људи су јако уплашени. Отуда и питање: да ли се може ускладити подвиг са страхом и како може бити савладан тај страх? Тај страх доводи чак и до сумње да ли да створиш породицу или не? Ја се сећам оца Јована (Крестјанкина) који је говорио да је цела Русија живела у складу са принципом: „Ка смрти се спремај, а жито сеј“. Зато страх оставити страху, а свакодневицу - свакодневици. Зато и породицу треба стварати, и треба се упознавати, и не треба да се плашиш да ли ћеш успети или не. Све ћеш успети ако будеш имао унутрашње расположење да живиш у име другог човека. За сваки корак који ми начинимо, Бог нам узврати са девет корака у сусрет.

Подвиг не иде са страхом. Пословица нас учи: очи се боје, а руке раде. Ти си нешто замислио у свом животу, замислио си на пример да водиш ТВ емисије. Разумљиво је да у томе има много потешкоћа: треба наћи људе, обезбедити технику, средства и финансије... Када би човек пред очима држао све проблеме који га очекују, он никада не би ни макао с места. Треба пре свега мислити о користи дела, које хоћеш да створиш. И увек памтити главну ствар: свако дело почиње од првог корака. И не треба се плашити ако је пред тобом још 10 хиљада километара пута. Пут почиње с првим кораком, уради то, а после ћеш се снаћи у следећој ситуацији. Наумио си да изградиш кућу - почни од малог улагања у тај дом. Нова специјалност, нова струка, допунски извор прихода. Да ли ћеш успети или не, то нико не зна, али почни нешто да радиш ка свом циљу и то ће већ бити приметно. Јер, онај који не започиње, тај и не постиже ништа. То су спољашњи страхови.

Треба, међутим, да постоји унутрашњи страх. Не бој се никога до Бога јединога. Ето, кога се треба плашити. Треба се плашити да не одступимо од Цркве, од унутрашњих начела, од својих обећања, од своје вере. Ето, чега се треба плашити. А наш спољашњи живот је у рукама Божијим. Ако ми нисмо војници, политичари, економисти или народни посланици, мало шта можемо променити у овом животу. Треба мењати однос према свом животу, а тај однос треба да буде: све је у рукама Божијим, ништа рђаво, лоше не може се десити до тог тренутка када ми не дамо повод томе. А спољне околности: курс долара, незапосленост, цена нафте на светском тржишту - све то утиче на наш живот, али они не могу да дефинишу наш живот. Да дефинише наш живот може само вера, живот у складу са вером и унутрашњи подвиг. Било је и горих времена. Тако да је све у теби.

Ако си ти незадовољан својим животом - то незадовољство ће те појести изнутра. Ако умеш да трпиш у свом животу, све ће бити нормално у твојој души. Не причам о неком усхићењу, али нека буде такво осећање: ја нешто већ могу да урадим, нешто већ могу да зарадим, могу да водим унутрашњи духовни живот. Нико ти не брани да идеш у цркву, нико ти не брани да се бориш са самим собом, нико ти не брани да помажеш другима. Све то ти нико не брани! Имаћеш и мир и радост и духовни комфор. Све је унутар тебе, јер нико ти не брани да живиш по мери вере, да чиниш добра дела и достижеш добри подвиг у борби са самим собом. Ми смо дужни да побољшавамо живот око нас, помажући једни другима да живимо у хришћанској солидарности.

Наравно, ми нисмо одушевљени са свим што се око нас дешава, али колико можемо ми побољшавамо тај живот око нас, помажући једни другима да живимо у хришћанској солидарности - почевши од круга породице, па до парохије, и ако смо у могућности и шире од граница наше мале средине у којој живимо, јер смо сви у обавези да помажемо једни другима. Ми ублажавамо све те негативне ствари које примећујемо, јер како нас апостол Павле позива: «Дужни смо пак ми јаки слабости слабих носити, и не себи угађати» (ср.: Рим. 15: 1) Чујеш? Опет се појављује реч "дужни". Силни су дужни да носе немоћ слабих, а не да угађају себи. Зато што на почетку ти служиш, а потом теби служе. Често се шалим: боље је посећивати дом за старе, него лежати у дому за старе. Ко не буде радио за своју децу, радиће за лекове. Нажалост, таква је суштина нашег свакодневног живота. Таман када будеш престао да служиш, теби ће требати неко да те служи. И зато је боље умрети на раду испуњавајући своје обавезе.

Архимандрит Мелхиседек (Артјухин)
Извор: pravoslavie.ru 

http://www.prijateljboziji.com/_Glavna-je-pobeda-nad-sobom/54476.html

[Данче*]

Да љубимо једни друге

Апостолско слово Посланице Римљанима, 6. глава, дивно је упутство како да заједно живимо; како да своје односе усклађујемо и своје сваковрсне слабости – а гордост и завист, на првом месту – да превазилазимо. За нас, Србе, једно пак Апостолово упутство има посебну тежину и дубок смисао. На нас се односи прије свих, чини ми се. „Љубав да не буде лицемерна. Мрзећи зло, држите се добра. У братољубљу будите једни према другима нежни; чашћу чините једни друге већим од себе.“ (Рим. 12, 9-10)

Зашто се ово – да чашћу једни друге већим чинимо – највише односи на нас, Србе. Зато што ми, сами за себе, често кажемо – а, изгледа, да је то тачно – да свакога више уважавамо него ли своје; туђин нам дражи, може бити, више него ли наш, домаћи. Што је нешто туђе и даље, нама је ближе. Нама је не само комшијска трава зеленија, него нам је и сам комшија зеленији – али само да не буде Србин. Зато имамо ситуацију у Србији да Кинези подобијаше пре неку годину, држављанство и право да гласају, а кад неки од нас, ван Србије рођен, покуша да дође до држављанства, сто га мука и препрека снађе, да му се и држава смучи.

Тачно је и то да ми, у нашој средини, не трпимо никакво издвајање из наше осредњости. Је л’ се неко између нас мало издигао, главу своју изнад наших помолио – настрадао је. Ту смо ми да прискочимо, сложно и са свих страна да га, ако нема друге, за главу поткратимо. Најбоље своје убијали смо, али смо зато странцу и србомрсцу, крволоку нашем, омогућивали да скоро 40 дугих година над нама своју страховладу одржи. И данас ћете наћи јада који се његовом лику клањају и култ његов безумно одржавају.

Христова жалба да „нема пророка без части осим на постојбини својој и у дому своме“, (Мт, 13, 57) ни на кога се својом тежином не сваљује колико на нас. И овде, као и свугде, најбољи између нас на својим образима и плећима највише наших блаћења и осуда носе. По кафићима – донацима, како их зовемо – по машинским радионицама и којекуда, мушкарци, горе него ли какве бабе сеоске, трачевима се баве, честите људе, боље и успешније од њих, оговарају, блате и прљају; на част им насрћу. Ни породице њихове на миру не остављају.

Каквих је све чуда за честите људе до мојих ушију долазило, да нисам знао што знам, у људе бих потпуно веру изгубио. Колико су пута нас, свештенике, којекуда слали и премештали; разводили нас и сводили, некаква нам богатства налазили, палате од наших скромних кућа правили, бизнисе и хотеле по Флориди нам измишљали и друга чуда чинили.

Чусте, свети апостол Павле нас позива да се радујемо с радоснима и плачемо с онима који плачу. (Рим. 12, 15) Апостолов позив изгледа, на први поглед, лако спроводљив. Но прођимо својим душама и видимо колико смо, стварно, спремни да се са радоснима радујемо. Да плачемо с онима који плачу, то нам, некако, и иде. Далеко било, и далеко од нас ветар одвејао оне који се несрећи свога ближњег радују и који се веселе кад им ближњи плаче.

Као што рекох, и овакви какви смо, ми са жалоснима жалујемо. Не дај Боже, нашем човеку умре његов неки, рођени, несрећа га походи а и ми се потресемо, устрашимо се и себе, и животе своје, у живот ожалошћеног пројектујемо; с њим се у жалости његовој поистоветимо и сами заплачемо. Али, ако тог нашег ближњег радост задеси, ако нас неким својим успехом, наједном, надвиси, од нас се издвоји и добро му крене, да ли смо спремни – али искрено – да се с њиме порадујемо и његову срећу као сопствену доживимо? Јесмо ли у стању да му опростимо ако је бољи од нас? Имамо ли снаге да прихватимо да је његово дете боље и успешније и да се успеху његовог детета радујемо колико бисмо се радовали успеху свога, рођенога? Према одговорима на ово питање свако од нас може да провери где се у односу на Христов закон љубави налази. 

Јер цела ова прича је, уствари, прича о љубави. „Ово је заповјест моја: да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн. 15, 12-13) Није битно шта ми о себи мислимо, Христови смо ако љубави у себи имамо. „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом“, (Јн. 13, 35) вели нам Господ.

Свети Јован Претеча и Крститељ Господњи пружа нам дирљив пример искреног пријатељства и оданости. Кад је Господ тек почео јавно проповедати, свети Јован је био увелико познат и за истинског пророка прихваћен. Био је толико чувен да се морао бранити да он није тај чекани месија; да он није Христос. У својој скромности, он за себе каже да он Господу није достојан ремена на обући његовој одрешити. (Јн. 1, 27) И кад му, касније, дођоше и рекоше: „Рави, онај што бјеше с тобом преко Јордана, за кога си ти сведочио, ено крштава и сви иду њему“, (Јн. 3, 26) свети Јован не показује ни трунку зависти него, с радошћу, прихвата да послужи већем од себе. Радост је моја испуњена, вели он. „Он треба да расте, а ја да се умањујем.“ (Јн. 3, 29 – 30)

Скоро свакодневно и на сваком ћошку срећем којекакве секташе, младиће и девојке, у најбољем добу, заробљене којекаквим култовима; знам људе који су се учланили у некаква јавна и тајна друштва; све у њиховом уверењу да их тамо прихватају, пажњу им указују, пружају солидарност и подршку. Тамо где ми, као хришћани, затајимо, други на нашим слабостима профитирају.

Кад прочитате Павлове посланице, или Дела апостолска, на пример, видите да су рани хришћани, ма где се налазили, доживљавали себе као једну фамилију. Кад је хришћанин из Коринта ишао у Рим, није морао да се брине где ће душу своју и тело одморити. Свака хришћанска кућа са радошћу га је примала – као свога.

И нас апостол Павле издваја се изнад средине у којој живимо и опомиње нас да се владамо достојно тог високог звања на које смо позвани; „са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави“. (Еф. 4, 1-2)

Кад слушамо ово слово Божје, није нам оно за то да нам за тренутак лепо зазвучи, него нам је дато да се према њему владамо. Од нас се очекује да од једног до другог јеванђелског или апостолског штива настојимо да будемо све бољи. Умивени благодаћу Божјом на светој Литургији, када пођемо својим домовима и пословима, са овим саветом апостола Павла у својим душама, потрудимо се да ништа не чинимо из пркоса нити за празну славу, него да смирењем сматрамо једни друге већим од себе.

Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com

http://www.prijateljboziji.com/_Da-ljubimo-jedni-druge/54479.html

[ines]