Душекорисни садржаји

[JESSY]

Како да се изборимо од унинија које понекад доводи до очајања?

Помаже Бог, Елена!

Униније је, несумњиво, тежак грех. Да бисмо се изборили са њим, морамо прибегавати духовним средствима. Дакле, морамо се борити усрдном молитвом, покајањем и причешћивањем Светим Христовим Тајнама. Постоје и «превентивне», «животне» мере, дакле, потрудимо се да себи не оставимо времена да паднемо у униније. Тако, можемо да се позабавимо нечим интересантним као што је одлазак на кратак пут, читање неке интересантне књиге, гледање доброг филма, разговор са пријатељима.

Још боље је да се осврнемо око себе и притекнемо у помоћ онима, којима је теже него нама. Тако на пример, можемо прићи старијим људима, који су осамљени, затим, болесним људима, деци-сирочади. То можемо да урадимо или сами или у оквиру неке социјалне црквене делатности, ако таква установа ту постоји.

Ипак, најбоље је са свештеником на исповести изнаћи за Вас најбоље решење. Нека Вам је Господ на помоћи!

С поштовањем, протојереј Александар Иљашенко

[JESSY]

ЈЕР ЈЕДНО ЈЕ СУД БОЖИЈИ, А ДРУГО ЧОВЕЧИЈИ

 

 

 

Свети Агатон

 

У број великих монаха, чувених подвижника египатских припадао је и отац Агатон. Он се нарочито одликовао смирењем и трпљењем.

Једном приликом дођоше му у посету неколико браће да дознају, да ли је он заиста смирен и трпљив као што о њему други говораху. Због тога подвргоше га искушавању овако: Оче Агатоне, ми смо чули да си ти горд, поносит, да презиреш друге и да си блудник? Тако је, на жалост, рече Агатон.

Браћа: Чули смо да радо оговараш друге?

Агатон: Признајем на себи све те пороке и не могу се ничим оправдати". При овим речима он ничице паде пред ноге њихове с речима: "Молим вас, браћо моја, молите се Господу Исусу Христу за мене оптерећеног небројеним гресима, да би ми их Господ преблаги опростио. [1])

Браћа: Оче, Агатоне, чули смо да си ти јеретик ?

Агатон живо: "То не. Ја нисам јеретик. Тај грех веома је мрзак мојој души".

Тада му се браћа поклонише до земље и рекоше: "Оче, молимо те кажи нам, зашто се ти ни мало не збуни и не узнемири за оне страшне пороке и грехе а при речи "јеретик" сав си се узбунио и одбио си то од себе"?

Агатон: Прва окривљавања да сам грешан примио сам да смиравам самога себе а у једно исто време да ви имате о мени мишљења као о грешнику. Међутим окривљивање да сам јеретик, не могох примити на се за то што је јерес - отуђење од Бога. Јеретик се одлучује од живога и истинитог Бога и ставља се у друштво ђавола. А ја никако не волим да будем одлучен од Господа мога.

Причају о оцу Агатону да је тежио да испуни сваку заповест Божију, па чак и најмање.

Кад је имао госте сам својим рукама постављао је трпезу, јер је био испуњен љубављу према Богу и ближњему.

Колика је била његова љубав према ближњима види се из овога догађаја: Идући једном у варош, да прода свој ручни дрводељски рад, наиђе на једног преболнога странца, на кога нико не обраћаше пажњу. Старац се задржа код њега. Новцем од продатих ствари купи му стан а остатак новца употреби на потребе болесникове. Он ту пробави четири месеца док странац потпуно не оздрави. Тек тада врати се својој ћелији.

Ниједан духован и побожан човек не сме себи ништа допустити ни учинити у чему би га савест укоревала.

Без испуњавања заповести Божијих ни мало се не може успевати у духовном животу.

Старао сам се, вели Агатон, да никада не заспим са љутњом на срцу ма на кога било, нити да заспим са нерасположењем ни љутњом противу мене.

Причали су о оцу Агатону, да је три године носио камен у устима да би се научио ћутању.

Човек треба да се тако непрестано понаша као да стоји пред Судом Божијим.

Ако би ко чак и мртве васкрсавао а међутим влада њиме страст гњева такав је туђин према Богу.

" Ако приметим да ме мој најмилији друг или пријатељ или сродник навлачи на грех, ја одмах прекидам са њим свако пријатељство". (Јединствена поука, јер многи су и душевно и телесно пропали и пропадају што се поводе за другима због тога што неће да му се замере па ма шта он захтевао. Од рђавог друга који те на зло наводи бежи као од живе ватре.)

Једном приликом ишао је Агатон и његови ученици путем, па наиђоше на руковет пасуља. Један од ученика, видећи то, упита Агатона: "Ако благословиш ја ћу ово да узмем". Старац га зачуђено погледа па га упита, а јеси ли ти то оставио? "Нисам" одговори ученик. "Па кад ниси како можеш узети оно што ти сам ниси оставио?"

Упитали оца Агатона: "Шта је корисније за испосника телесни труд или духовни"? Старац одговори: "Испосник се може поредити са дрветом: телесни труд је лишће, а духовни труд је плод. Св Писмо вели; "Свако дрво које не рађа добра рода сече се и у огањ баца". (Матеј 3 10.) Из овога излази да је за испосника а и за свакога духовника потребно тећи плод - имати духовни труд. Али као што је дрвету потребно лишће тако је и нама потребан телесни напор и рад. Али ако се човек само на њему задржи он постаје дрво без плода.

Браћа упиташе оца Агатона: "Од свих подвига и напора, који је најтежи ?" - "Ја мислим да је најтежи и најмучнији подвиг молитва. Кад се човек реши да се Богу помоли тада ђаволи са свих страна навале на њега, јео је молитва најопасније оружје против њих. Сваки други напор духовни има неку олакшицу а молитва је до последњег издисаја сједињена са напором.

Брат рече оцу Агатону: "Мени је дана заповест таква која је везана са тугом: желим да је извршим а међутим борим се против туге". Старац одговори: "Кад би ти имао љубави ти би и заповест извршио и тугу победио".

Када је отац Агатон био на самрти три дана лежао је без покрета, отворених очију управљених на једно место. Најзад га браћа гурнуше мало рекавши: "Оче, где си ти?" Он одговори: "Стојим пред судом Божијим". - А зар се и ти плашиш упиташе га они? - Истина, ја сам се из све снаге старао да извршим заповести Божије, али ја сам човек па не знам да ли су моја дела Богу угодна" рече он.

"Зар се ти ниси уверио да су твоја дела Богу угодна?" упиташе га опет браћа. На то св. Агатон рече: "Мени је немогуће да се уверим о томе док не изиђем на суд пред Бога, јер друго је суд Божији а друго човечији". Браћа хтедоше још нешто да га упитају, али их он замоли: "Љубазно вас молим не говорите више са мном јер сам заузет". Рекавши ово он радосно издахну.

Једанпут отац Агатон пође у град да прода оно што је у ћелији израдио. На путу виде човека узетог који је лежао. Узети га упита куда иде на што му св. Агатон одговори да иде у град на пијац. Узети га тада замоли да га понесе у град. Св. Агатон натовари га на леђа и однесе у град. Узети замоли да буде онде где св. Агатон буде продавао своје израђевине. Када св. Агатон продаде једну ствар узети га упита пошто је продао. Кад му старац одговори узети га замоли да му купи један хлеб. Кад старац продаде другу ствар, узети га опет упита пошто је продао и замоли да му купи још хлеба. Старац му купи. Кад је старац распродао све и хтео отићи узети га поново замоли да га однесе на оно место одакле га је и понео. Агатон га однесе. Тада узети рече: "Благословен си Агатоне од Господа на небесима и на земљи". Старац поново погледа на узетога али никога не беше ту. То је био анђео Божији.

 

 

НАПОМЕНА:

1 Треба знати да он ниједан од тих грехова није имао.

Епископ Тимочки Mелентије
Књига: ДУХОВНО ЗЛАТО КОЈИМ СЕ НЕБО КУПУЈЕ

//sveti-jovan-krstitelj.blogspot.rs/#sthash.vCWUTsKD.dpuf

[Данче*]

Твој живот – твоја одлука
Твој живот није случајан. Ти имаш судбину, животни план, који само ти можеш испунити. У Библији пише; ”Заметак мој видеше очи Твоје, у књизи је Твојој све то записано и дани забележени, кад их још није било ни једнога.” (Пс. 139, 16) Бог зна све што ће се десити у твом животу. Он ничим није изненађен. И Он зна твоју судбину. Библија каже да ћемо сви максимално поживети 80-ак година. Тих 80-ак година је неважно мало у односу на бесконачност. Ипак, Библија каже да је овај живот припрема за онај вечни. Бог жели да се у овом животу вежбате за оно што ћете радити у вечности.

Зато вам је Бог дао ваш циљ у животу, нешто што само ви можете да учините. Још пре него што сте рођени, Бог је у вас уградио извесне амбиције и жеље, које вас нагоне да одиграте тачно одређену улогу – ону, која је намењена само вама и коју само ви можете одиграти.
У Библији пише: ”Јер смо Његова творевина, саздани у Христу Исусу за дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо.” То појашњава да вам је Бог, још пре него што сте рођени, свима дао јединствену мешавину духовних дарова, способности, инспирације, личности и искуства. На целом свету не постоји ни једна особа, која је као ви, јер не постоји ни једна особа, која има јединствену структуру таквих особина и талената, каквих имате ви. Зато је свачији живот тако јединствен и специфичан.
Али постоји и један трагични део – ви можете и промашити Божији план за ваш живот! Многи људи живе управо тако. Наиме, ви можете проћи кроз цео свој живот и сасвим пропостити прилику да живите онако како је Бог за вас замислио да живите. Јер то је потпуно ствар вашег избора. Ако сте решили да јурите за сладостима, забавама, популарношћу или за новцем, уместо за Богом, сасвим ћете промашити Божији план и Божију вољу за ваш живот. А то је уистину трагично!
Божија воља није аутоматска. Бог нам допушта да правимо сопствене изборе. Многе ствари, које вам се дешавају, нису део савршеног Божијег плана и Божије воље. Сви ми морамо да бирамо између Божије воље и наше сопствене воље. На пример, ако се напијем, упаднем пијана у базен и удавим се, то није била Божија воља за мој живот. То би била моја сопствена воља и мој избор.

Бог има план за ваш живот, али Он неће да вам га намеће – морате га сами изабрати и потражити. Ви можете имати живот, какав вам је Бог одредио, ако бисте то пожелели. Чак и када сасвим промашите, Бог може окренути промашај у светли животни план, који вам је наменио.
Никада није касно да имате Његову савршену вољу у свом животу. Само се молите: ”Господе, ја хоћу Твој план за мој живот, да живим онако како је по Твојој вољи” и Бог ће вам помоћи да имате такав живот. Поставиће вас у склад са Његовом вољом и Његовим циљем за ваш живот. Бог жели да живите таквим животом, више него што то ви желите. Зато нас је Христос научио да се молимо: ”Нека буде воља Твоја и на земљи као на небу.” Божија воља се савршено спроводи на небесима, у Царству Небеском. Бог би волео да се Његова воља савршено спроводи и у вашем животу.
Али ваш живот је – ваша одлука.
 

svetatrojicaroterdam.com

[JESSY]

Дража је Богу једна искрена молитва, но 49 дана пуког одрицања мрсне хране. Милији му је један искрен плач и потрес душе, но све механички учињене метаније и свеће упаљене без молитве. Више воли једно од срца учињено дело милости, но све прљаве новчанице стављене на тас које стваљамо као да плаћамо опроснице. И више се обрадује једном човеку који се ка Њему искрено окренуо, но хиљадама људи који само стоје у храму и мисле да Богу служе.
Храмостојатељи, погачовртитељи и главоприкониоци!
Служимо Богу срцем, волимо Њега, а не сопствену и туђу побожност!
Певајмо Богу душом, бићем, јер молитва – молитва је узвишени дар!
Она мора бити агонија кајања, да би била васкрс наде.
Она мора бити сусрет са Творцем, да бисмо њиме превазишли границе творевине.
Молитва је толика жеђ, потреба, вапај човеков за Богом, да се често она и не може исказати речима. Ситне су речи да представе ширину и дубину човекове чежње за Христом.
Молитва није само нешто што читамо, сричемо, или говоримо, молитва је израз човековог смирења, дрхтаја, прилажења ка Богу; молитвеност човекова се кроз цео његов живот потврђује и сведочи.
Ко није у молитви открио и признао ништаност свога постојања и ужас, лудило и страхоту свога греха, тај не може осетити ни благослов Божијег опроштаја и радосно достојанство што се називамо људима и браћом Христовом.
Ко пред Богом није осиромашио, признао своју нагост и слабост, тај се неће Његовим добрима обогатити и бити обучен у благодат.
Ко није дрхтао пред Његовим Лицем као паучина на ветру, неће ни открити силу коју у Њему имамо.
Ко није грцао због љубави коју је пропустио другоме да подари, неће се удостојити ни љубави Божије.
Ко се у другоме није препознао као човек, тај ће кроз живот ходати као звер.
Ко није имао глас да се обрати Богу, неће имати слух кад га космос позове да осети радост и мир.
 
Помолите се и предајте Господу Богу нашем!

http://avdenagom.blogspot.com/2016/03/blog-post_21.html

[JESSY]

 

 

Који учитељ је најбољи? – Страдање.

Која учитељица је најлошија? – Наслада.

Која способност је најређа? – Способност давања.

Која способност је најбоља? – Способност праштања.

Која способност је најтежа? – Способност ћутања.

Која способност је најважнија? – Способност испитивања.

Која способност је најпотребнија? – Способност слушања.

Каква борба је најопаснија? – Заслепљеност.

Која навика је најнепријатнија? – Свадљивост.

Која навика је најштетнија? – Брбљивост.

Који човек је најјачи? – Који је у стању да позна Истину.

Који човек је најслабији? – Који себе сматра најјачим.

Који човек је најразумнији? – Који следује за својим срцем.

Која привезаност је најопаснија? – Привезаност своме телу.

Који човек је најсиромашнији? – Који љуби новац.

Који човек је најближи Богу? – Милостив.

Који човек је најслабији? – Који победи друге.

Који човек је најјачи? – Који победи себе.

Шта се супротставља бризи? – Радост.

Шта се супротставља страдању? – Трпљење.

Који је знак здраве душе? – Вера.

Који је знак болесне душе? – Безнађе.

Који је знак погрешних поступака? – Раздражљивост.

Који је знак добрих дела? – Мир у души.

Шта је најстрашније од свега? – Окаснело покајање.

Какво страдање је најгоре? – Оно које произилази из наших сопствених заблуда.

Шта је највећа срећа? – Она због које смо се одрекли сами себе.

 

Монах Симеон Атонски

[Bokisha]

старац Јосиф Исихаста: ТИ, ДАКЛЕ, НЕ ЖЕЛИШ ДА ПАТИШ? ОНДА НЕМОЈ ЖЕЛЕТИ НИ ДА СЕ УЗВИСИШ!

двадесет и друго писмо

Љубави душе моје! Зашто тугујеш? Зашто очајаваш? Зашто малаксаваш? Зар тако лако одустајеш од борбе?

Ево, Бог је допустио демонима да те мало провеју као пшеницу (в.Лк 22,31), да видиш где се налазиш. Да би се показала гордост и да би се смирило твоје срце. Да би научио Шта је човек, и „познао самога себе”. Да би састрадавао са грешницама и да их не би осуђивао.

Како ћеш упознати слабост природе, ако те вране не пробуде? Како ћеш научити уметност над уметностима и науку над наукама, ако преслатки Исус не умањи своју благодат?

Сада се учиш тој уметности. Сада имаш награду. Сада показујеш да волиш Христа, а не онда када је присутна благодат.

Какву ћеш своју врлину показати, ако постоји благодат? Она тада сама о себи узвикује: „Ава, Оче!” Благодат призива Дародавца благодати: „Ко ме може разлучити од љубави Твоје, Исусе мој?” То посредством телесних уста говори благодат, као сила која се настанила у теби, а не тело. Као што и ђавоимани проклиње и хули посредством човечијих уста.

Тело ништа не може да учини без благодати. Када нема благодати, тело (плот) се одриче Исуса. Оглашава се петао. Присећа се Петар. Горко плаче. Вапи: „Сагреших.” Међутим, поново се скрива у горњу одају. Плаши се Јудејаца. Срце му бије као срце миша који осећа да је напољу мачка. „Са Тобом“, каже, „чак и ако треба да умрем!“ „Нећу Те се одрећи“, говори када је ту Христос. А када се Христос удаљи, три пута га се одриче (в. Мт 26,75, JH 20, 19; MT 26, 35).

Видиш ли, дакле? Схваташ ли колика се тајна крије у овим речима? Христос нас заступа у Духу Светом. Због тога, када Он дође, постајемо беседници. Рибари постају учитељи, а блудници целомудрени. Лопови више не краду. Сви се кају. Ко је све то учинио? Једини Свезнајући, Добри управитељ. Најслађи Исус. Једина Љубав.

Када ће човек разумети човечији бол? Када и сам буде страдао. Када прође кроз исто. Тада ће схватити и разумети бол другога. Иначе је суров и никога не сажаљева, осим ако је добар по природи. Али све то што је од природе не заслужује ни част ни бешчашће. А подвизи и падови припадају намери.

Како бисмо се, дакле, поучили тој свезнајућој науци, ако нас искушење не би провејало као пшеницу? Јер када би отишла благодат, не само ти и ja, него ни свети апостоли не би били апостоли! Како би глина — глинени сасуд, могла да задржи воду, ако не би била испечена у огњу? Бог хоће да нас учини таквима какви су борци у театру или лопта којом се играју.

Уздиже те на небеса. Показује оно што очи острашћеног човека не видеше и уши обузетог земним бригама не чуше. Иако нимало ниси сагрешио, окреће лист и баца те у паклене дубине. И радује се, када те види као борца који ратује са читавим пуком демона. Остави мене и узми као пример Павла. Након што се узнео до трећег неба и видео и чуо неизрециво, поново је завапио: „Даде ми се жалац у тело!“

Тако чини Крепки силом док не сазда човека: да би се овај уздигао, и созерцавао, да би сишао и борио се. Да би се и према једном и према другом односио као према обичном. Да уобичајене промене не би остављале трага на њему. „И једно и друго је”, каже ти Он, „ради мене.”

Ти, дакле, не желиш да патиш? Онда немој очекивати ни да се узвисиш! Ако неко не жели да претрпи тескобу, нека онда не тражи благодат.

Према томе, одузео ти је благодат зато да би ти постао мудар. Али ће она поново доћи. Неће те напустити. То је закон Божији. Међутим, поново ће отићи, али ће поново и доћи. Ти само немој престајати да молиш за њу све дотле, док те не учини савршеним.

Познато је да ако острашћени поучава другог острашћеног, благодат одмах одлази од првог и он пада у то исто, јер му се та дужност не даје пре делања.

То, међутим, није једини разлог због којега те Бог напустио. Чак и да није дошло до тога, благодат би се неминовно удаљила у том периоду. Зар се не сећаш шта сам ти рекао на почетку: оно што ми говориш сада, желим да чујем да говориш након четири године. Поново прочитај прва писма и видећеш.

То је непроменљиви закон Божији. Након три-четири или ређе пет година, благодат се удаљује да би извежбала онога код којега је била и да би га, уколико он то жели, учинила мудрим.

Не тугуј, то је заједничка чаша. Пажљиво прочитај о светом Андреју, Христа ради јуродивом, и видећеш шта је он говорио када му је Христос дао да окуси горчину — „То је за све нас, свакоме по мери!”

И зато, трпи ланац Христа твога. Чврсто затвори уста и не изговарај ни реч. Нађи у себи снагу говорећи:

„Што си тужна, душо моја и што си жалосна.”

„Зашто се жалостиш, душо моја, и зашто тугујеш? Ништа зло се није догодило. Христос се мало удаљио, али ће поново доћи. Мало ће оклевати, желећи да те научи трпљењу и смирењу. Светитељи су толико трпели, зар ти не можеш мало да претрпиш домострој благодати?“ Тако говори својој души и не очајавај, јер се кушач радује када Види да тугујеш и да те обузела чамотиња.

Када благодат дође и оде, и када поново приступи и удаљи се, научићеш се ратовању и то неће оставити трага на теби него ћеш, радујући се, говорити: „Испитај ме, Христе мој, и опробај ме као сребро.” Тада дубоко пушташ корене, као стабло чији корени бивају дубљи уколико ветар снажније дува. А Бог ми је сведок да сам у највећим искушењима нашао највећу утеху.

Буди дакле одважан и крепи се у Господу трпећи иску шења, и благодат ће поново доћи.

http://manastirpodmaine.org/starac-josif-isihasta-ti-dakle-ne-zelis-da-patis-onda-nemoj-zeleti-ni-da-se-uzvisis/

[Bokisha]

Уклони се од зла…

Свакога од нас голица и узнемирава питање: „Шта ће бити сутра“? Шта ће бити са нама, са дјецом нашом; шта ли тек чека дјецу дјеце наше? Иза свих тих –запиткивања стоји наше маловерје и малодушност и велика грижа због слабашности и немоћи наше да сами, без Бога, дамо одговоре на та питања и да ми сами, опет без Бога, на свој начин, ријешимо све проблеме свијета.

Још је свети апостол Павле саветовао хришћане римске да се не саображавају вијеку овоме него да се преображавају, дакле, мијењају, “обновљењем ума свога, да искуством познају шта је добра и угодна и савршена воља Божија”. Видимо око себе много оних који су се смакли с пута познања добре и угодне и савршене воље Божије и отисли се у мрачне и неистражљиве дубине зла, да, како мисле, познањем зла, и борбом против зла, дођу до добра и до Бога. Узалудан и грешан посао; лудо и мучно трчање стазом, супротном од пута.

Кад кога од тих сретнете, причаће вам дуго и неуморно о књигама до којих је, неким својим каналима, дошао и прочитао их, о тајнама које је, тобоже, сазнао, конспирацијама које је открио, итд. Па ће вам препоручити шта “обавезно морате” да прочитате, који филм да гледате и др. Само пола сата са таквим несрећником да разговарате, помислили бисте да више овај ваздух не смијете да удишете, воду да пијете, хљеб да једете. Јер, све је “затровано”; којекаквим чиповима компјутерским засољено. Тешко да се усудите и на улицу више да изађете, јер свуда около камере вас гледе и снимају, агенти прате и уходе.

Само сам једном подлегао изазову своје знатижеље и латио се једне од таквих књига. Читао сам је – признајем – у једном даху и сазнао – ако сам, заиста, сазнао – ко стоји иза огромне свјетске индустрије дроге, ко се упиње да овлада мојом слободом и душом, ко ми рок-музиком и демонским васпитањем трује душе моје дјеце, и тако редом. Док сам ту књигу читао, и дуго послије читања, био сам изгубио свој мир и, што је најгоре, нашао сам се на клизавом путу да и оно мајушно зрно вјере – мање од зрна горушичиног – неповратно изгубим. Јер, ако је је Луцифер, зли и преварни, тако моћан, ако, преко својих слугу и шегрта, све више овладава свијетом овим, гдје је онда Господ и Бог мој, Сведржитељ?

Обрео сам се пред лукавим изазовом, да ли ићи даље, у дубине и поноре мрака, у царство Нечастивог. Књига је, иначе, крцата напоменама и подтекстовима, подацима о свему и свачему, и другим књигама и изворима одакле је аутор своју причу кројио.

Бацио сам књигу и чврсто одлучио да се више не бавим злом. Кратак је и прекратак мој живот, и драгоцјен, да бих га ја на зло и Злога утрошио. У мојим, макар и краткотрајним, колебањима савјет драгог ми Апостола пуно је значио. Истражуј шта је “добра и угодна и блага воља Божија”.

То што је мени помогло, требало би да може и вама да помогне, у вашим колебањима, сумњама и тражењима. Јер, бављење злом и бављење злим, чини човјека, постепено и непримјетно, таквим, дакле, злим. “Уклони се од зла и чини добро” (Пс. 33, 15). “Шта тражи од нас Господ? Тражи да као што су олтари наши увек окренути Истоку, тако и душе наше да буду увек окренуте ка добру. Да оставимо зло иза леђа, у сенци, у понору заборава, у тами бившега, а ми из године у годину, из дана у дан, да се пружамо ка добру: да мислимо о добру, да чезнемо за добрим, да говоримо о добру, да чинимо добро. Господ тражи зидаре а не рушиоце. Јер ко зида добро, самим тим руши зло. Ко се пак окрене да руши зло, брзо заборави зидати добро и претвара се у злочинца”, савјетује нас Свети Владика Николај.

Нечастиви је неизмјерно лукав. Од постања свијета, он сабира и умножава своју лукавост и безбројни су начини на које он човјека у своје мреже лови. У замку гордости и познања непознатог он је уловио прародитеље наше. На исту замку ђаво лови и нас; мами нас да, тобоже, сазнамо нешто што другима није дато да знају. Другим ријечима, хоће да нас окупира собом. Зато нам говори свети апостол Павле да не мислимо о себи више него што ваља мислити, него да мислимо смиреноумно, “сваки по мјери вјере”, како нам је Бог удјелио.

Господ наш тражи од нас да не трошимо своје вријеме, одређено нам на спасење, и да не расипамо своју енергију на свашта него, ако смо већ пошли за Њим, да се не обазиремо натраг. “Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије”, (Лк. 9, 62) вели Он. Тако и свети апостол Павле савјетује свог младог ученика, епископа Тимотеја, да се клони лудих и неуких запиткивања, “знајући да она рађају свађе”. (2. Тим. 2, 23)

Свакога од нас голица и узнемирава: “Шта ће бити сутра”? Ако се моћ злога буде тако брзо ширила, шта ће бити са нама, са дјецом нашом; шта ли тек чека дјецу дјеце наше? Иза свих тих – како вели свети Апостол – лудих и неуких запиткивања стоји наша маловјера и малодушност и велика грижа због слабашности и немоћи наше да сами, без Бога, дамо одговоре на та питања и да ми сами, опет без Бога, на свој начин, ријешимо све проблеме свијета. “Ослони се на Господа и чекај га”, (Пс. 37, 7) вели мудри Давид. “Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога” (Мт. 6, 30), учи нас Господ.

Одговорио нам је Господ наш на сва крупна питања Неба и земље и дао нам је да знамо колико нам је стварно потребно. Упозорио нас је на зла времена која слиједе и указао нам је на страшну моћ коју је допустио “Господару таме овога свијета”. (Еф. 6, 12) Прије но што наступе “времена утјехе”, и поново дође унапријед назначени нам Исус Христос (Дап. 3, 20), биће страшна времена и страдања, описана у 24. глави Матејевог јеванђеља.

“Хоћу да сте ви мудри за добро, а безазлени за зло” (Рим. 16, 19), вели нам свети апостол Павле. Остави ту мутну и опасну ријеку зла нека се ваља и хучи поред тебе а ти се бави Господом, Његовом благом вољом и својим спасењем. Имај на уму да је воља Божија, како нас учи свети Апостол, “да добро чинећи, ућуткујете незнање безумних људи; као слободни, а не као они који користе слободу за прикривање злобе, него као слуге Божије”. (1. Пт. 15, 16) “Имајте вјеру у Бога.” (Мк. 11, 22) А Бог мира, “нека вас усаврши у сваком дјелу доброме, да вршите вољу његову, творећи у вама оно што му је угодно, кроз Исуса Христа, којему слава у вијекове вјекова. Амин”. (Јевр. 13, 21)

Протојереј Василије Томић

http://www.prijateljboziji.com/_Ukloni-se-od-zla…-/47287.html

[JESSY]

Читање из Прича Соломонових (Глава 6,3-20):

Чини, сине, оно што ти заповедам, и спасавај се. Јер ћеш доћи у руке злих због свог пријатеља. Стој не слабећи, а подстичи и пријатеља свога за кога си се заузео. Не дај сна очима твојим, нити дремања обрвама твојим, да се спасеш као срна од замке (гвожђа), и као птица од мреже. Иди к мраву, о лењивче, и поревнуј му видевшу путеве његове, и буди од њега мудрији. Јер он немајући земљу за обраду, нити има ко га приморава, нити је под господарем, припрема лети храну, и многу спрему чини током жетве. Или иди к пчели, и види како је раденица, и како делатност (своју) као честиту чини; њене трудове цареви и обични људи за здравље користе, и од свих је вољена и слављена, мада је снагом слабашна, (но) ценећи мудрост цењена је. Докле ћеш, лењивче, лежати? када ћеш од сна устати? Јер мало спаваш, а мало седиш, мало опет дремаш, мало се хваташ рукама за груди, а затим те, као зао сапутник, стиже сиромаштво, и немаштина као добар тркач. А ако будеш неуморан, доћи ће као извор жетва твоја, а немаштина ће као зли тркач од тебе побећи. Човек безуман и законопреступник ходи путевима не добрим; он оком намигива, и знак даје ногом, и учи потезима прстију. Развраћено срце снује зла; у свако доба такав ствара метеже граду (своме). Зато изненада долази погибао његова, распад и рушење непоправљиво. Јер се (он) радује свему што мрзи Бог, распада се због нечистоте душе. Око дрскога, језик неправеднога, руке које проливају крв праведнога, и срце које снује зле мисли, и ноге које журе да зло творе — [биће погубљени]. Распаљује лажи сведок неправедни, и сеје суђења између браће. Сине, чувај законе оца твога, и не одбаци васпитно карање матере твоје.

 

извор: књига ПАРИМЕЈНИК

http://www.manastirklisina.com/citanje-iz-prica-solomonovih-glava-63-20/#more-4466

[Bokisha]

Исцељење узетог

Наши греси јесу наша душевна узетост. Она је била и остала узрок и телесној узетости. Јер, све болести и смрт имају свој почетак у греховној узетости душе људске. И ето, већ много хиљада година грех рађа све болести душе и тела. А лек је само један – у праштању Христовом! Но, до њега треба доћи.

Када је Господ и Спаситељ наш Исус Христос обилазио градове и села и проповедао о царству небеском, свратио је једном и у дом једног житеља Капернаума, и по обичају, и овде проповедао. Скупило се много народа, тако да се до врата дома није могло доћи. Четири човека донесоше узетога који је живео на постељи? да би га видео онај који исцељује сваку болест и сваку немоћ у народу (Мат. 9,35). Али, пошто се нису могли пробити кроз толику масу да би дошли до Христа, они су се са болесником попели на кров куће, открили цреп на крову и, направивши довољно широк отвор за спуштање болесника, спустили овог на носилима пред Самог Господа.

Кад Господ виде њихову веру, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји, а затим, како би чудом исцељења на очиглед свију показао неверним књижевницима да је Он Богочовек Који има власт да на земљи опрашта грехе, рече му: Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме. И уста одмах и узевши одар изађе пред свима (Марко 2,11-12). Сав народ који је ово чудо видео дивио се и, славећи Бога, сведочио да никада тако нешто није видео. Ето, то је награда Богочовека за веру онима који донесоше узетога!

А да су га донели овоземаљском лекару, он би без сумње сматрао сувишним да обраћа пажњу на његове грехе и лечио би га од телесне узетости материјалним а не духовним лековима. Божански чудотворац, међутим, поступа другачије: телесну узетост он лечи кроз опраштање грехова: Синко, опраштају ти се греси твоји. Зашто тако? Па зато што је душевна узетост, то јест греси, била узрок телесној узетости. Јер, све болести и смрт имају свој почетак у греховној узетости душе људске. И ето, већ много хиљада година грех рађа све болести душе и тела.

Али због чега је света Црква установила да се данас чита јеванђељска прича о узетоме? Свакако због тога што она у свима нама види болеснике од узетости, то јест од греха, и жели да сви, ради исцељења, похитамо ка Исусу Христу. И тачно је: сви смо ми узети. Сваки наш грех је узетост. А да је грех заиста душевна узетост, то је свако од нас на себи осетио. Од сваког греха трпи наше срце, разум отупљује за све духовно, слаби воља за добрим делима, оболевају, да тако кажемо, све основе нашега живота, јер, када оболи срце главни покретач нашег живота тада болест захвата целог човека. Због тога света Црква, знајући како је човеку важна чврстина срца и постојаност на стени вере и Божијих заповести, пева у глас са нама: Утврди, Господе, на стени Твојих заповести, колебљиво срце моје (Канон Андреја Критског, песма 3.)

Дакле, ми смо узети. Неки од нас, покренути савешћу, сами схватају своју болест и иду ка Христу да се лече од своје греховне узетости; а другима је на несрећу потребна туђа, искрена помоћ да би схватили своју болест и од свег срца пожелели исцељење од Исуса Христа. Ах! Када би неко и ове људе као онога узетога, довео снагом своје вере и добронамерним саветом у искрену скрушеност пред лицем Самог Господа нашег Исуса Христа, који је на Себе узео наше грехе и болести. Он би таквим људима учинио највећу хришћанску услугу. Много је међу нама оних који су духом узети и којима је заиста неопходна искрена помоћ других. Они су сами толико слаби у вери, толико су своје срце ослабили разноразним страстима, да сами нису способни да учине ни један једини корак у вери и хришћанском животу.

И шта? Зар међу вама, љубљени, нема таквих људи који би помогли својој немоћној и у вери слабој браћи? Зар међу нама нема искрено верујућих, који би својом животворном вером помогли неверујућим? Зар нема таквих који би уразумили свог брата који живи у незнању и разузданости и посаветовали га да се са искреним покајањем и вером обрати Христу? Браћо, ви који сте слаби у вери и који разуздано и раскалашно живите, реците, да ли бисте желели да се избавите од своје беспомоћне душевне узетости, чији ће крај бити вечно мучење у огњу пакла? Желите ли да паднете пред Самог Исуса Христа и да вас Он исцели? То се лако може остварити. Сваког петка, а ако треба и другим данима, Исус Христос у овом светом храму прима к Себи све оне који су гресима узети и преко свештеника их по вери исцељује.

Сваки пут када се грешник искрено каје због својих грехова, Сам Господ му изнутра говори: Синко, опраштају ти се греси твоји. Шта вас спречава да се вером приближите Исусу Христу и од Њега добијете исцељење? Дођите, исцељујте се: пријем сада сви објављујемо током целе Свете Четрдесетнице. Све прима Сам Христос. Свештеници су само сведоци пред њим, посредници између Њега и вас. Само не заборавите, Исусу Христу морате долазити са јасном свешћу о томе да сте ви грешници, да сте без Њега немоћни и мртви душом, морате веровати свим срцем да је Он ваш Творац и Судија, и да само Он има власт на земљи опраштати грехе (Марко 2,10). Не заборавите још и то да је после исцељења од греховне узетости безумно и опасно свесно изазивати нову узетост. Ето, постао си здрав, говори Господ, више не греши, да ти се што горе не догоди? (Јован 5,14). Амин.

Свети Јован Кронштатски

http://www.prijateljboziji.com/_Isceljenje-uzetog/47329.html

[JESSY]

Нема теологије без љубави

 

Ако је Христос за време трогодишње проповеди на нечему заиста инсистирао, то је била љубав и живот у заједници. Он је сам, својим животом, својом речју, па и смрћу и Васкрсењем – то најбоље посведочио. Христос се није издвојио из заједнице, чак напротив, учествовао је у јеврејском богослужењу, био близак са породицом и крвним сродницима. Видимо да је делио радост као гост на свадби у Кани и да је плакао за својим преминулим пријатељем Лазаром. Имао је широк круг пријатеља, међу којима су били они који су словили за неморалне људе. Али, као што је Он рекао: „Не требају здрави лекара, него болесни!“( Мт.9,12). Пре него што им је Христос приступио, они нису били свети, већ, напротив, грешни, али Господ их је волео, волео их је као личности са својим манама, и они су, због те љубави поправљали себе. Међу људима којима је помагао били су и многобошци и Самарјани, сматрани за непријатеље његовог народа. Христова мисија у преобраћању њихових срца била је речју и делом – проповедао је и лечио. И државу је поштовао, рекао је да се плаћа „цару царево, а Богу Божије“(Мт.22,21). Речју – Христос је био узоран пријатељ, рођак, грађанин и верник – он је учествовао у животу заједнице и помагао својим ближњима.

Зашто су Га, онда разапели?

Зато што је дирнуо у живац хладну и лицемерну религију свештеника и фарисеја, којима се није свидео његов позив на љубав и отвореност према ближњима...Такав позив само је био последица онога шта Бог јесте: Вечна Љубав Свете Тројице. А Христос, као Син Божији, као Љубав која је Личност – није могао да им приближи истину, јер нису желели да је прихвате. Јер би самим тим признали да није најважније доносити десетину у храм, није најважније слепо поштовати строги Закон – Тору, није битно радиш ли нешто у седми дан, битно је да ли је мотив и циљ свега што радиш – љубав.

„Не постоји човек због суботе, већ субота због човека“ (Мк.2,27) – овим простим речима Христос је у ствари рекао: Не постоји човек да би беспоговорно и хладно испуњавао Божије заповести! Божије заповести постоје да би усмериле човека, али оне саме по себи нису циљ! Циљ је да волимо, а ако волимо – ми ћемо живети по Божијој вољи, а Његова реч неће бити споља, наметнута, већ ће Његова воља извирати из нас, јер „Ко воли, у Богу стоји и Бог стоји у Њему“ (1.Јн.4,16). Kрштени и причешћени, у заједници љубави, јесу Тело Христово – и то није тек слика, овде се види да сви ми, иако различити, живимо у заједници. Иако различите личности, постојимо као заједница, са Христом као Главом. Овде видимо чврсту повезаност, близину Бога и људи, толико смо близу и органски повезани: као глава и тело. Овакво схватање није одговарало јудејским свештеницима. Ауторитет је морао долазити од Бога који је далек, који је судија, а, њима битније: ауторитет је морао долазити од самих свештеника. И зато су решили да убију онога који се дрзнуо да дира њихово учење о неједнакости, који се усудио да каже да је Бог Љубав и да може имати Сина.

Тако усташе на Бога они који су говорили да Бога штите. Тако су мрзели они који су говорили како силно воле. Како некад, тако и данас: колико је нас, хришћана, који доследно пратимо Христов савет да волимо? Сачувај нас, Господе, да случајно не наследимо гордост и хладнокрвност Твојих погубитеља!

Нема теологије без љубави, нема Христа без љубави, и обратно: нема ничега без Христа. Негација Христа је негација свега. И нема сасвим оствареног живота мимо Заједнице. Залудно је писати о еклисиологији, ако немамо опитни доживљај, сусрет, однос у Цркви . Однос жив, здрав, остварен, а не замаскиран подчињеношћу и надређеношћу. Однос спонтан, искрен, а не један у зидинама храма, а други ван њих - као да крштени из Цркве излазе и добијају нова лица. Залуд писати о христологији, ако не срећемо Христа у ближњем и у Светој Тајни, ако Га попут Његових савременика отвореног срца не прихватимо као Свог: не као далеког Бога Судију, ни мистичног Бога култа, већ као овде присутног, у нама Живућег и у ближњем Сакривеног - Христа, Пријатеља, Савезника.

Браћо и сестре, сви смо ми теолози пред Богом.

Сваки дан је нова страница постављена да је попунимо славословећи Бога и чинећи добра ближњима, кретајући се ка Њему кроз Тајне и сусрете.

Кроз наш живот, кроз оно што јесмо, и кроз дела која слободно чинимо - ми проживљавамо богословље. Ми сведочимо хришћанство, а то је далеко важније од пуких изговорених или написаних речи. Битнији је однос од слова и смисао од форме. Ако пустимо Христа да живи у нама, Царство Небеско већ сад и још не је присутно.

И Он ће нам се, сасвим сигурно, осмехивати и стајати уз нас као Пријатељ, и у нама као Живот.

"Ово је заповест моја: да волите једни друге као што вас ја љубим. Од ове заповести нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. Ви сте пријатељи моји ако творите што вам заповедам. (...) Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах и поставих вас да идете и род доносите; и род ваш да остане, да штогод заиштете од Оца у име моје да вам да. Ово вам заповедам: да волите једни друге." ( Јн.15, 12-17)

 

http://avdenagom.blogspot.rs/2015/01/blog-post_25.html

[JESSY]

O spontanosti i unutrašnjem rascepu

 

Prаvoslаvno učenje i prаvoslаvni život su jedno. Kаdа bismo rečimа ispovedаli dogme nаše Crkve, mаkаr to činili izuzetno rečito i аrgumentovаno, а ne svedočili Prаvoslаvlje svojim odnosom premа Bogu i bližnjimа – mi činimo rаscep. Svаki put kаd čovek učini tаkаv rаscep, on ne živi po svojoj veri, već po svojoj neveri. Svаki put kаd izgovаrа reči hvаle ili molitve Bogu bez onog ognjа vere u sebi, njegovo je obrаćаnje poput pisаnjа reči olovkom kojа ne ostаvljа trаg. Ogаnj vere, od Bogа nаm dаrivаn, on je tаj koji rečeno drži u jedinstvu sа svim onim što čovek jeste. Molitvа čovekovа tаdа nije nešto spoljаšnje, nаmetnuto njemu, već unutrаšnje, pesmа kojа iz njegove srži izvire. Spontаnost je često zаnemаrivаnа u sаvremenoj teologiji, kаo dа se sve kreće kа Bogu kruto, ustаljeno, pа postаvljenim prаvilа kojа mi često ne doživljаvаmo i kаo svojа ličnа, kаo dа se nаšа pobožnost dа premeriti kvаntitetom dаnа koje smo postili, brojem urаđenih metаnijа, ili (ne)kvаlitetom posne hrаne. Merimo li svoju ocrkovljenost po otpevаnoj molitvi koju često ne čujemo, ili ne rаzumemo, ili se u nju ne udubimo? Brojimo li koliko često dolаzimo nа bogosluženjа i koliko se često pričešćujemo, pа nа osnovu togа dа zаključimo u kolikoj meri smo udovi nа Telu Hristovom i koliko smo blizu Spаsenjа? Može čovek sve „propise“ ispuniti, pа dа se opet oseti isprаzno i bez iskre nаde u sebi. Zаšto?

Bog ne želi dа budemo ulаgivаči. Nikаdа nije ni želeo. On želi prijаtelje. Sаveznike. Brаću i sestre. On želi odnos, živ odnos, spontаn, koji izvire iz nаšeg srcа. Dok se krećemo kа Gospodu osnovnа motivаcijа jeste ljubаv. LJubаvi nemа аko se nа nju prisiljаvаmo. LJubаvi nemа аko o njoj sаmo govorimo. LJubаv dolаzi u čovekа i od čovekа spontаno, slobodno, аko se prepusti nаznаčenju koje mu je Bog podаrio. Onа prožimа celog čovekа, misаo, reč, delo, kretаnje, ono što on jeste. Glupo je i gordo rаzmišljаti dа mi možemo zаslužiti nаše spаsenje ispunjаvаjući „norme“ koje tobož Bog od nаs trаži, а bez punoće odnosа sа NJim. To je isto kаo kаd bismo redovno posećivаli čovekа kojeg nаzivаmo prijаteljem, аli pri svаkom susretu s njim mi ostаjemo hlаdni, nezаinteresovаni, govorimo isprаzne monologe koji njemu ništа ne znаče i rаdimo ono što njemu nikаko nije milo. Dа li ondа mi uopšte volimo tog prijаteljа, ili sаmo želimo neku korist od njegа, pа gа zаto posećujemo? Dа li ondа i imа smislа dа mu dolаzimo u dom i ručаmo zа njegovim stolom? Ovim ne poručujem dа ne trebа ni dolаziti nа Liturgiju аko ne dolаzimo sа živom željom, аli poručujem dа trebа iz srcа odstrаniti svu onu sebičnost i licemerje koje svi, više ili mаnje, imаmo pred nаšim Prijаteljem, i dolаziti u NJegov dom spontаno, kаo u svoj. I, nаrаvno, imаti svest dа iz NJegovog domа nikаd i ne izlаzimo, jer to je, uprаvo, ovаj svet, mаkаr nаm se nekаd činio suviše mrаčnim i nаsilnim mestom – ovde i sаdа mi smo prizvаni dа živimo po živoj veri, u ljubаvi, sа nаdom nа Vаskrsenje. Nаšа verа je zаdаtost kojа pred nаmа svаkodnevno stoji, ne sаmo nedeljom, prаznikom, nа Liturgiji ili kаd se libimo telefonske slušаlice dа zovemo sveštenikа u nаš dom! Verа nije odvojenа od životа u celosti, tu nemа mestа ličnoj „sekulаrizаciji“, podvojenosti čovekа nа trenutke kаdа je vernik i kаdа nije. Koje god zvаnje imаli u svetu i mаkаr prividno delovаlo dа nemа veze sа nаšom verom, mi u postupcimа premа kolegаmа, premа nаdređenimа i podređenimа, u sаvesnom i odgovornom obаvljаnju poslа, kroz nаše poštenje, smirenje i odnos premа svimа – živimo u Crkvi, živimo po nаšoj veri. Kаko teolozi i sveštenoslužitelji, tаko i svi ostаli – ne bismo trebаli dа u svom životu imаmo rаscep između reči i delа, svetovnog i duhovnog, jer smo svi istom LJubаvlju Božijom prizvаni dа živimo po NJoj, sаdа i uvek i u vekove vekovа.

Mi ne brаnimo Prаvoslаvlje tek citirаnjem Svetog Pismа ili svetih otаcа, već životom po Svetom Pismu i svetim ocimа. Mаkаr bili nemi, mi možemo biti nаjveći teolozi. LJubаv je nаjuzvišenijа teologijа. A svаko udаljаvаnje od LJubаvi je onа iskonskа i nаjtrаgičnijа jeres.

 

http://avdenagom.blogspot.rs/2015/01/blog-post_14.html

[Bokisha]

ДРВО КОЈЕ СЕ ГАСИ

Црква је заједница вјерних, гдје су вјерујући сабрани у Име Христово. Спасења нема ван заједнице и немогуће је, по ријечима Светих Отаца, вољети Бога а не вољети ближње. Дакле, без саборности нема спасења, а једину истинску саборност, на овом свијету, пружа Црква Христова, а Господ говори у Јеванђељу. „Гдје су двоје или троје сабрани у име моје, ондје сам и ја међу њима“.

У једној причи јасно нам је описано како је немогуће бити хришћанин а не бити дио заједнице. Наиме, у сљедећим редовима покушаћемо оживјети причу коју смо некад чули, да би вам дочарали значај и снагу хришћанске заједнице.

„У једној парохији живио је диван младић, ревностан и побожан; на богослужењима је био редован, а и у друштву је важио као поштен и частан младић. Његов животни примјер могли су слиједити многи. Али, једног дана, из непознатих разлога, младић је престао одлазити у храм. Није га било једне недјеље, па ни друге, ни треће… Његова браћа у Христу питала су се шта је с њим?! Нико није знао разлог његовог недоласка у храм, па чак ни његов свештеник. Људи су постављали многа питања тражећи стварни мотив његовог одсуства са богослужења, али ниједан није био довољно добар да би објаснио његов прекид општења у заједници. „Можда се разочарао у свештенике“, говорили су једни. „Вјероватно мисли да може да се спасе без Цркве“, питали су се други. Свако је имао своје питање и свој одговор.

Свештенику је досадило да слуша питања без истинског одговора, а истовремено је осјећао духовну обавезу да сам провјери шта је са младићем, јер се сјетио ријечи из Светог Писма: „пастир добри душу своју полаже за овце, а најамник, који није пастир, коме нису овце своје, види вука гдје иде, и оставља овце, и бјежи: и вук разграби овце и распуди их; најамник бјежи, јер је најамник и немари за овце“ (Јн 10:11-13.).

Да не би младић изгубио душу своју и да би наставио путем којим је пошао, свештеник одлучи да оде до младића. Једне вечери покуцао је на врата његовог дома. Младић је отворио врата, али некадашње радости на његовом лицу није било. Оставио је отворена врата, вратио се у собу и сјео у фотељу, гледајући у правцу камина у којем је горјела ватра. Свештеник је пошао за њим, ушао у собу и сјео крај њега. Обојица су ћутали и гледали у ватру. Тада је свештеник добио одговор а да младићу није поставио ниједно питање. Младић је мислио да је сам себи довољан, да му није потребна Црква како би се приближио Господу. Свештеник је знао да је такав став далеко од истине. Тада је одлучио да му без ријечи покаже да је у криву. Устао је из фотеље, пришао ватри и извадио једно дрво, ставивши га крај камина. Дрво је брзо престало да гори, постајући све тамније. На крају, дрво је поцрнило, и од његовог скорашњег пламена није остало ништа. Било је црно, беживотно и само. Младић је све ћутке посматрао, не знајући и даље шта свештеник жели да му каже. Затим је свештеник то исто дрво поново вратио у камин, стављајући га крај осталих дрва. За који трен дрво је поново почело да гори, попримајући боју осталих дрва у ватри, тако да од његовог малопређашњег црнила и беживотности није остало ништа. Младић је, схвативши шта му је свештеник без ријечи испричао, устао из фотеље, сузних очију затражио опрост од свог духовног оца, рекавши му: „Оче, сада знам да сам био као ово дрво. У мени је било живота док сам био у заједници. Горио сам љубављу Христовом, а када сам помислио да сам себи сам довољан и да могу без Цркве, почело је нестајати животног пламена у мени“.

Од тада, младић није пропустио ниједно богослужење, схвативши да нема спасења без заједнице, те да је Црква једини истински сабор хришћана у свим временима.

извор: Манастир Клисина

http://www.manastirklisina.com/drvo-koje-se-gasi/#more-4471

[Bokisha]

Царство је Божије унутра у вама

Рај и пакао су унутра, у вама... – речи су нашег Господа, којеm нису друго до позив на интроспективни двиг којим и задобијамо Царство. Међутим, то можда звучи доста теоретски, али не! То је крајње практична ствар, односно доживљај и то биолошки доказив!

Пре свега, размотримо шта значи тај Рај у нама и на који начин је он применљив, на који начин остварљив. Односно, хајде да видимо које су пројаве једног таквог стања на околину, заједницу, којом се опитујемо, којом се и дефинишемо. У својим одлукама човек је свој једино када је срећан. Не каже забадава народна мудрост да када смо бесни увек треба да урадимо супротно од онога што у том тренутку мислимо да треба да урадимо... јер ћемо се након другачијег одабира горко кајати.

Звучи познато? Али, када је човек срећан, испуњен, он онда увиђа шта значи волети свет, шта значи бити део истог собом га преображавајући у једно боље место за живот свих; шта значи бити остварен у љубави. И тада су сви драги и све је лепо; тада човек доноси сопствене одлуке јер није окренут ка себи већ ка другима, ка заједници, мимо које се не може ни остварити. Човек је у тим тренуцима тога свестан! Тим тренуцима се и изражава као биће друштва. Но, такви тренуци су ретки у животима просечних људи, можда зато и толико патње у овоме свету – долини плача.

На овом месту можемо застати и на делу видети могућност горе поменутих Господњих речи. У сопственом одабиру проналажења Раја у себи, преображавамо долину плача у Радосну вест Јеванђељског преумљења. Ствар је веома логична, пријемчива... Литургијска! Као и хлеб и вино, који се преображавају у Тело и Крв Господа нашег, не престајући притом бити хлеб и вино, тако и човек може себе преобразити у житеља Новог Јерусалима, не престајући притом бити део ове тродимензионалне реалности. Како наше тело није тамница душе, као што су мислили разни јеретици, тако оно јесте наш савезник на нашем путу ка Христу, потребно је само овладати собом, освестити се.

Ево и чисто биолошких доказа. Наиме, осећај радости у нашем организму производе ендорфини, молекули који су саставни део нашег организма. Да би они деловали вољно, а не стихијски и по нужди, потребно је да човек промени начин размишљања и да на тај начин побуди три хришћанска постулата у себи (веру, наду и љубав), као примењени оптимизам и ниво опхођења према себи и другима; да схвати да је он тај који треба сопственим одабиром да узведе материју Творцу, а не да дозволи да она руководи његовим аспектима живота, те да га на тај начин она детерминише као тужног или радосног, јадног или испуњеног.

Стрес, брзина живљења, непрегледни низ ових или оних рокова просто приземљују човека на ниво створења које робује датостима а околину прихвата здраво за готово ни не желећи да схвати, освести, да је он тај који је треба, логично собом, преобразити и учинити једним бољим местом за живот – иконом Царства. Не смемо заборавити да је Бог за Адама створио Едем (Врт насладе), а не долину нужности –плача. Свакако да човек, који је позван да обрађује тај врт, јесте уједно позван и да артикулише унутрашњи, сопствени врт, властитог тела. Што нас опет враћа ендорфинима - молекулима среће. Међутим, они нису задужени само за нашу срећу већ и за наше здравље, јер срећан човек јесте здрав човек. Биолошки гледано, ендорфини увећавају дејство имунолошког система активирањем природних ћелија убица (НК ћелије), које уништавају оштећене ћелије и ћелије рака. Такође, одржавају флексибилност и отвореност крвних судова, подржавајући на тај начин стални и нормални доток крви у сва ткива што опет спречава појаву многих кардиоваскуларних проблема и болести. То јесте проналазак Раја у себи али и помирење са околином, заједницом, мимо које тај Рај није ни замислив. Није замислив, јер човек није биће по себи и за себе, већ икона Божија која се односом дефинише и као таква не може бити замислива мимо других, мимо Другог.

Логично, и за ову тврдњу можемо призвати биологију за сведока. Једноставно, немогуће је човеку да буде срећан, испуњен, ако његово окружење пати; ако њега самог окружује туга, бол и јад. За трајно здравље (ментално и телесно), потребно је остварити хармоничан однос са својим окружењем – људима, биљкама, животињама, природом. А тај однос није једносмеран ток, нити може бити, јер ће и окружење наћи радост и хармонију у нама као таквима.

И зар то није еклисиолошки у крајњој анализи? Крштењски! Зар то није наш одабир окружења, наш начин превазилажења биолошке ипостаси, свих датости палог постојања у радосном одабиру еклисиолошке ипостаси и Новог Јерусалима као нашег дома? И на крају, бићу крајње личан. Ово искуство имам у Евхаристијском сабрању - искуству. Пошто, заиста, не могу замислити Нови Јерусалим мимо Јелене, Тање, Маје, Јелене, Бориса, Лазара, Горана, Ђорђа, Милице, Дејана, Богдана, Росе, Данијеле, Наташе, Игора, Андреја, Лазара, Луке, Василија, Весне, Ане, Уроша, Нађе, Косте, Вука, Мирјане, Димитрија, Азорчице... Jер без њих, сам Га никада не бих могао досегнути - достићи. Бог их благословио због тога!

Свештеник Угрин В. Поповић, Мисионар

http://www.prijateljboziji.com/_Carstvo-je-Bozije-unutra-u-vama-/47375.html

[JESSY]

 I bližnji je naša liturgija

 

 

Sаvremenа teologijа nekаd isuviše bаrаtа rečimа. Pа govori: pričešćujmo se svаke Liturgije dа bi time izobrаžаvаli ikonu eshаtonа. Dа, i štа s tim? Ako sаmo to ispunjаvаmo, u nаmа se neće roditi zdrаvа liturgijskа svest. Pričаmo kаko je Crkvа ikonа rаjа, а kаko to pokаzujemo? Tom аpstrаktnošću u govoru sаmo odvаjаmo svetovno od duhovnog, jer je tаkvа teologijа običnim vernicimа isuviše аpstrаktnа i nejаsnа. Zаto morаmo dа živimo u Hristu, dа bi teologijа do ikogа doprlа. Bogoslovlje nije običnа nаučnа disciplinа, to je nаčin životа, više to nego običnа izgovorenа ili zаpisаnа reč. U bаrаtаnju rečimа zаborаvili smo dа Hristа nаjviše svedočimo i predočаvаmo uprаvo – delimа, аli delimа kojа polаze iz dubine nаšeg srcа, iz srži nаšeg bićа. Nije poentа hlаdno ispunjаvаti norme ponаšаnjа, kаo što je besmisleno prinositi Žrtvu u mrtvilu duhа. Time se nećemo rаzlikovаti od Kаinа koji je prinosio žrtve, аli Gа je Bog svejedno prekorio. Kretаti se i delаti po željаmа duše ispunjene Hristom - u sаglаsnosti sа nаšim rečimа to čini živu teologiju kojа može dа učini dа se promeni liturgijskа svest nа bolje. LJubаv, požrtvovаnje, smirenje, dinаmičnost u Hristu - to bi trebаlo dа imаmo sаd, pа dа pričа o ikoni rаjа imа smislа. U suprotnom, to su аpstrаktne, nejаsne priče, а mi obični (i svom učenju nedosledni ) mistici. Dаkle, zаnemаrivаnje nаšeg duhovnog životа i nаše mlаko svedočenje Hristа je itekаko liturgijski problem. Pod duhovnim životom, jаsno je, ne smаtrаmo puko prisustvovаnje, pа ni učestvovаnje u Liturgiji.Šmemаn žаli zbog rаzdvаjаnjа Liturgije, bogoslovljа i pobožnosti – što se čini i kod nаs. Prost nаrod Liturgiju vidi sаmo kаo deo svoje pobožnosti, oduzimаjući joj prаvo znаčenje; а teolozi svu teologiju bаzirаju nа Evhаristiji, nаglаšаvаjući često njenu «metаfizičku» strаnu, ne nаglаšаvаjući ohristovljen život koji onа prožimа. Teologijа trebа dа odgovаrа nа konkretne probleme čoveku dаnаšnjice, usmerujući gа kа spаsenju. Objedinjujući Liturgiju, bogoslovlje i pobožnost, tаko dа među njimа ne postoje grаnice.Mnogi u Srbiji Liturgiju vide kаo stvаr običаjа, kulture, duhovne potrebe. Čini se dа su pedesetogodišnji uticаj komunizmа, а i teškа vremenа kojа i dаlje trаju zа njim – učinili svoje i ljude udаljili od prаvoslаvnog duhа i, logično, jedne od drugih. U ovom svetu zаtvorenosti i borbe zа preživljаvаnje zаborаvili smo nа drugog. Tu smo mi i nаšа užа porodicа. Ne pronаlаzimo vremenа, ni volje dа se okrenemo i drugimа. Često se i nа Liturgiji ljudi međusobno ne znаju, ili se čаk i mrze. A Liturgijа bi trebаlа dа izobrаžаvа zаjednicu u svoj svojoj punoći! „LJubimo jedni druge, dа bismo jednodušno ispovedаli Ocа i Sinа i Svetogа Duhа...“ [1]Dаleko smo, dаleko, od liturgijskih reči. LJubаvlju ispovedаmo Trojicu, jer je među NJimа ljubаv kаkvu bi mi trebаli dа imаmo jedni premа drugimа. Trebа dа prevаziđemo tu nepreglednu udаljenost jedni od drugih. Borimo se zа održаnje ovozemаljskog životа, zа sebe i nаjbliže – i to je rаzumljivo, аli ne smemo dozvoliti dа se „u pohodu nа bolje sutrа zgužvа svrhа“, što bi rekаo jedаn srpski pisаc i muzičаr, imenom Mаrko Šelić.Govorimo dа se u Crkvi preobrаžаvа svet i dа nаs Liturgijа privodi u eshаton, а vezujući se striktno zа Evhаristiju. Štа se dešаvа dok Liturgijа ne trаje? Osećаmo dejstvo blаgodаti primljenog Pričešćа? Nаstаvljаmo život pаsivno do sledeće Liturgije, kаd se izobrаžаvа eshаton? Nаrаvno dа ne. Nаš život u Crkvi trаje i dok nismo u hrаmu. Mi smo udovi nа Telu Hristovom iаko se ne pričešćujemo svаki dаn. Cаrstvo Nebesko je unutrа, u nаmа, (Lk. 17, 21) sve dok živimo svešću dа nаš celokupаn život jeste prinos, аnаforа Bogu. Nаš ceo život je svetinjа i tаjnа, služenje Bogu i sаmo tаdа, kаd živimo svetotаjinski unutаr zаjednice i Hristom živimo i mimo vremenа bogosluženjа – mi svoj celokupni život činimo Prinosom, bogosluženjem, ispunjujući pritom liturgijski priziv: „Sаmi sebe, jedni druge i sаv život svoj Hristu Bogu predаjmo“.[2] Otаc Šmemаn tvrdi dа suštinа ( kаko on kаže lex orandi) Liturgije nije ništа drugo do sаmа verа Crkve, ili bolje reći: „projаvljivаnje te vere, opštenje u veri i ispunjenje te vere“.[3] Šmemаn u terminologiji polаzi od vere sаme, moždа bi bilo bolje dа dаnаs pođemo od projаvljivаnjа te vere, dа bismo izbegli tumаčenjа u duhu dogmаtskog, intelektuаlnog, kultnog, juridičkog shvаtаnjа vere – kаkvа su zаstupljenа dаnаs u Srbiji. Život u Hristu je osnovno projаvljivаnje vere, to jest - ljubаv, iz ljubаvi sve ostаlo proizlаzi. LJubаv omogućuje istinski sаvez Bogа i ljudi, onа se rаđа iz Božijeg prilаženjа čoveku i otkrivаnjа Sebe drugimа ( nаjviše u Hristovom prilаženju ljudimа kroz Ovаploćenje, аli i svim NJegovim spаsonosnim delimа). Jednаko, ljubаv se rаđа i iz čovekovog prilаženjа Bogu u veri i Božijeg odgovorа u dаrivаnoj blаgodаti. Projаvljivаnje vere nije pаrtikulаrnost (mi smo Srbi prаvoslаvci!), nije tek rаzumsko ubeđenje o postojаnju Bogа (verujem u Bogа, аli živim gore nego oni koji ne veruju), nije tek ideаl i „verovаnje sаm zа sebe“ (verujem u Bogа, аli ne i u Crkvu) – projаvа vere je ljubаv: ne ljubаv kаo idejа, već živа ljubаv, konkretnа, delаtnа, ličnosnа i ličnostotvornа, onа kojа će postojаti i kаd proroštvа nestаnu, jezici zаmuknu i znаnje prestаne. (1.Kor.13, 8) Umesto što pokаzujemo znаnje i prorokujemo eshаton, hаjde dа volimo. Pа će i znаnje i proročаnstvа imаti smislа, inаče su prаzni.Nаš život bi trebаo dа bude Liturgijа, аnаforа Bogu, u svim svojim segmentimа. Ako sаm, kаo što jesаm, stvoren po ikoni Božijoj i kа svome podobiju stremim iznovа i iznovа: jа sаm već sаdа onаj eshаtološki jа, i trebа dа živim kаo eshаtološki jа – i to ne sаmo nа Liturgiji. Ako tаko živim, tаko dа zаjedničаrim sа Bogom i bližnjimа kroz Tаjne, аli i kroz moj ceo život kаo kroz svetu tаjnu – moj život je već sаdа i još ne eshаton i Cаrstvo u mаlom. „Jer Cаrstvo nebesko je unutrа u vаmа“ (Lk. 17, 21)Moj život je liturgijа, službа Bogu, svetа tаjnа. Služiću Bogu usmerаvаjući kа NJemu svoje želje, strepnje, pаdove, grehove, strаhove, jer sаm premаli i suviše grešаn dа prodišem jedаn zаmаh plućа mimo Božijeg prisustvа. Život prinosimo Bogu. Moj prinos ( liturgijа ) je moje prilаženje bližnjem, eto, Gospod mi je dаo dа Mu prinesem žrtvu pokаzujući milost, smirenje, predаvаnje drugome. Moj prinos je mojа ličnа molitvа, rođenа iz moje tаme i dubine bićа, molitvа u kojoj Svetlost obаsjаvа moje pomrčine i čini dа se spoznаm i jаsno vidim u NJoj. Moj prinos je moj gest, misаo, sаv moj život u Hristu. Sve to prinose hrišćаni koje Gospod drži prislonjene nа Svom obrаzu, svi shodno teretu krstа koji nose. I, nаrаvno, nаš Prinos je onа zаjedničkа Čаšа, onаj trenutаk veći od vаseljene kojeg nаs je Otаc udostojio: dа postаnemo sаtelesnici NJegovom Sinu i bogovi po blаgodаti. Sve to je službа, prinos, liturgijа. Prislаnjаnje svog obrаzа nа Obrаz po Kojem smo stvoreni. Kroz ovаkаv život i stаlno stremljenje kа podobiju, stаlno usаvršаvаnje, mаkаr i pаdаli, аli se stаlno i iznovа dizаli, stаlno se preumljаvаli u Um Hristov – mi аnаforu uznosimo kаo sveštenici. Mi Cаrstvo sobom objаvljujemo kаo proroci. I u njemu borаvimo kаo cаrevi po blаgodаti. 

 

http://avdenagom.blogspot.rs/2014/12/blog-post.html

[JESSY]

Како се удостојавамо Причешћа?

Питање:

Владико, објасни ми како је Владика наш, Христос Спаситељ, дозволио Јуди издајнику да се причести на Тајној вечери…При тумачењу (Јевађеља по) Матеју свети Јован Златоусти говори: „Недостојноме треба забранити (Причест) за страшном и тајанственом трпезом“. И свети Павле говори да такав подлеже осуди. Међутим, то никоме ко у себи види сагрешења не би дозволило да се било када усуди да приступи часној и страшној Тајни и да се причести животом у њој сакривеним. (У самој ствари), како треба приступати? Јер, као грешан, ја се веома смућујем због тога.

Одговор:

Бог је допустио Јуди да се причести на Тајној вечери) да би показао своје велико човекољубље, те да до последњег издисаја трпи човека, желећи му да се покаје и буде жив (Јез.ЗЗ, 11). Господ му је и ноге опрао и допустио му да се причести Тајнама како би одузео свако оправдање и од њега, и од оних који би говорили да он не би погинуо да му је (Господ) допустио да се наслади Његовим Тајнама. Тако је Јуда сам себе подвргао осуди. На њему се испунило оно што говори апостол: „Ако ли се неверујући раздваја, нека се раздвоји“ (1.Кор.7,15). То се односи и на грешнике који се не кају. Речи, пак, светог Јована Златоустог представљају уразумљивање претњом Суда и мука. Он, наиме, није рекао да их треба одбацити или одлучити од Цркве, што ни Исус није учинио са Јудом. Уколико они остану (непокајани) и усуде се да приступе, сами себе подвргавају осуди, лишавајући се славе Божије. Но, када Светим Тајнама приступају као рањеници и као они који траже милост, грешници примају исцељење и сам Господ их чини достојним својих Тајни, говорећи: „Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање“ (Мк.2,17), и још: „Не требају здрави лекара него болесни“ (Мк.3,17). Опет понављам да се реч светог Јована о забрани причешћивања Светим Тајнама за грешнике састоји у посведочењу осуде. Јер: „Који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије“ (1.Кор.11,29). Такав је већ одлучен од Цркве Божије: (причестивши се), он не добија ништа осим осуде. (Свети Јован) није рекао: „Треба их одлучити“, да би они сами на себе навукли осуду. И нико не треба себе да сматра достојним Причешћа. Свако треба да говори: „Ја сам недостојан, али верујем да ћу се осветити Причешћем“. То ће се и испунити на њему по вери његовој, у Господу нашем Исусу Христу, коме слава у векове. Амин.