Свети Јован Златоусти - ПОУКЕ

[drvce]

Slike leseva iz Haitija

More nekad majka ume i da ustrasi i da pogubi, ko je taj koji sme da dovede u pitanje postupke majke?

[Justin Waters]

Pokusaj i jednog velikog Zlatoustog da da odgovor na pitanja koja su mucila i ondasnje ljude, samo bezuspjesno...Nikad se poslije prirodnih katastrofa nisu desavale nikakve duhovne promjene. Osim toga u nekim prirodnim katastrofama pogine i stotine hiljada ljudi, pa se postavlja pitanje ikakvog smisla ubijanja tolikog ljudi samo zato da bi se drugi povratili, a zapravo se i ne vracaju. U zemljotresu ginu svi i dobri i losi, i bogoljubivi i bogomrzivi, a prezviljavaju takodjer svi i bogoljubivi i bogomrzivi. 

[Никанорац]

Гле чуда, већег од поплаве и земљотреса. Има оних "Православаца" којима је и Свети Јован Златоуст незналица.

[Vasa L.]

Ja koliko sam razumeo niko nije reko da je sv.jovan Zlatousti neznalica,

jedino sto mu ova propoved moze da se tumaci na razne nacine.

Od toga da posle prirodnih nepogoda, a za koje on kaze da ih Bog premudro uredjuje,

neko dolazi do pokajanja a kod vecine ostaje ravnodusnost i cak roptanje na Boga.

 

 

 

Господар свега, који држи у рукама Својим весељену, потреса ову не зато да би је срушио, него да би обратио к спасењу оне (људе) који живе безаконо.”

[Justin Waters]

Гле чуда, већег од поплаве и земљотреса. Има оних "Православаца" којима је и Свети Јован Златоуст незналица.

 

Vidis, recimo mrzis papu koji se smatra nepogresivim autoritetom kada govori o vjeri. 

 

Sta sad neki rade? Umjesto pape smatraju da su sv.Oci, pojedinacno nepogresivi autoriteti kada govore o vjeri....dakle mnogi pravoslavci su zapravo u dusi cisti rimokatolici

[grigorije22]

A ja se pitam da li postoji neki deo a da Sveti oci nisu u zabludi?

[Драгана Милошевић]

А питам се што се отворила ова тема, ако смо предвидели реакције на њу?

[Grizzly Adams]

А питам се што се отворила ова тема, ако смо предвидели реакције на њу?

 

Па због реакција...

[Драгана Милошевић]

Па ете какве су нам реакције.

Беседа се односила на тадашњи земљотрес да би верни имали утеху.

 

А сада, не се знаје, можда су нама затворене духовне окице, или смо слаби за овакву реч.

[Драгана Милошевић]

Па ипак видимо и плодове.Слога кад је требало да се праве бедеми, несебичност и пожтрвованост спасилаца......... 

Испливале су неке добре особине за које смо мислили да су изумрле.

[maks]

A ja se pitam da li postoji neki deo a da Sveti oci nisu u zabludi?

Mala digresija,a ipak u vezi sa ovim:Svi danasnji silni psiholozi,pedagozi,psihijatri,sociolozi...obicne su nule u odnosu na Svete oce.Sve sto su Sveti oci govorili,nije bilo od njihove prevelike pameti,vec od Boga(a to su i sami naglasavali).Tako da niko ko je od Boga prosvetljen ne moze biti u zabludi.

[ivona]

Свети Јован Златоусти о светом Причешћу

Приступимо с вером, приступимо сви немоћни. Кад су они који су се дотицали одежде Његове привлачиле на себе чудотворну силу, како да не привуку ту силу још у већој мери они који примају у себе целога Христа? Приступити с вером значи не само примити предложено него дотаћи се Њега с чистим срцем, с таквим расположењем као да приступамо самоме Христу. Шта је с тим што ти не чујеш Његовог гласа? Зато ти гледаш Њега у ономе што ти се подноси; или боље рећи: и глас Његов чујеш, јер Он говори кроз јеванђелисте.

И тако, верујте, да се и сада свршује Вечера, на којој је Он исти седео. Ова од оне ничим се не разликује. Не може се рећи, да ову свршава човек а ону је свршавао Христос; на против, и ову и ону свршавао је и свршава исти Он. Кад видиш, како свештеник подноси теби Дарове, замишљај, како ово чини не свештеник — него Христос пружа к теби руку. Као што при крштењу не крштава те свештеник, него Бог невидљивом силом држи главу твоју, и ни ангел ни архангел нити други ко сме приступити и коснути се, тако и у причешћу. Ако једини Бог препорађа, то Њему јединоме припада и дар.

Зар не видиш, како и у нас кад неко жели некога усиновити, не поверава тај посао слугама, него се сам јавља пред судом? Тако и Бог није поверио дар ангелима, него сам присуствује, заповеда и говори: оцем својим не зовите никога на земљи (Мт. 23,9). Ово не говори зато да ти не би поштовао родитеље, него да би више поштовао Онога који те је створио и у број деце своје примио. А ко је теби дао оно што је веће, тј. понудио самога Себе, тај ће још мање сматрати недостојним Свога величанства да ти пружи и Своје тело. Зато чујмо, јереји и мирјани, чега смо се ми удостојили, чујмо и ужаснимо се! Христос нам је дао Своје тело за храну! Себе самог понудио за жртву: какво ћемо имати оправдање када примајући такву храну ипак грешимо? Једући Јагње, бивамо вуци! Једући Овцу, остајемо грабежни као лавови! Ово таинство захтева, да будемо савршено чисти, не само од грабежи него и од мале вражде. Ово таинство је таинство мира; оно не дозвољава јурњаву за богатством. Кад Господ није поштедио ради нас самога Себе, то шта заслужујемо ми када због богатства не штедимо душе своје, за коју Он није поштедио Себе? За Јудеје Бог је био уредио празнике, како би они сваке године спомињали Његова доброчинства; а теби тако рећи напомиње их Он сваки дан кроз ово таинство. Зато, не стиди се Крста. У њему је закључана наша слава – наше таинство. Овим даром ми себе украшавамо, њиме се хвалимо. Ако ја речем, како је Бог створио небо и земљу, раширио море, послао пророке и ангеле, ја не исказујем у такој мери Његову благост.

Врхунац доброчинства Његовог састоји се у томе што Он није поштедео Сина Свога за спасење слугу отуђених од Њега. Зато ни Јуда ни Симон (врачар) не смеју приступати овој трпези, јер су они обојица пропали од среброљубља. Избегавајмо, дакле, ову пропаст. И не сматрајмо довољним за спасење, ако отмемо од удовица и сиротана те принесемо за свету трпезу златан сосуд украшен драгим камењем. Ако желиш да принесеш жртву, принеси душу своју, за коју је принесена жртва; душу своју учини златном. Ако ли је она јевтинија од олова и иловаче, а ти приносиш златни сосуд, каква је корист од тога? Зато побринимо се не само о том, како ћемо принети на дар златне сосуде него о том како ћемо учинити принос од праведних трудова. Такви приноси, добијени тобом без страсти према имању, драгоценији су од сваких златних. Црква није за то, да би се у њој сабирало злато, ковало сребро; она је торжествени сабор ангела. Због тога ми тражимо на дар ваше душе — гле, ради душе Бог прима и остале дарове… Богу требају не златни сасуди но златне душе.

http://www.spc.rs/sr/sveti_jovan_zlatousti_o_svetom_pricheshtshu_0

[ivona]

  ЕПИСКОП ЈОВАН

 

   Божанска Евхаристија – Тајна Цркве
  у којој нам се предаје наш Архетип Христос


       

 

 

 

 

 

 

  Божанска Литургија – Света Евхаристија, као што је то већ добро познато и много пута (са разлогом) поновљено, није тек „једна од“ Седам Светих Тајни Цркве, макар и она „најважнија“, већТајна саме Цркве, светотајинско саборно дело целе Цркве, у коме се открива и пројављује „биће Цркве као Тела Христовог“,2) тајна „идентичности Христа и Цркве, тајна нашег учлањења вером, заједничарењем и благодаћу Духа Светога у Тело Живога Христа“.3) Света Евхаристија или Божанска Литургија Цркве, у којој се, по речима Св. Григорија Паламе, „возглављује свецели Богочовечански Домострој спасења“,4) открива и пројављује Тајну свецелога Христа – Тела и Главе (Totus Christus, Corpus et Caput). Тајна Цркве јесте, по преимућству, христолошка Тајна што се „постепено пројављује кроз дубинско спајање свих фаза и ступњева црквеног благодатног живота са свеобухватним возглављењем свих уевхаристијски оваплоћеном Телу Цркве“,5) у коме све што постоји, по речима Св. Максима Исповедника, „благодаћу и учествовањем бива у потпуности испуњено целим Богом“.6) У Божанској Евхаристији Богочовек Христос „сваком подједнако постаје Јагње, у мери у којој је свако кадар да Га садржи и једе. Једнако Павлу, великом проповеднике истине, и једнако – премда на посебан начин – свакоме од Светих, сходно мери вере свакога и благодати Духа, која се дарује: једноме на један начин, другоме на други начин – налазећи се, пак, сасвим у свима, поставши све у свему“.7)

          У Божанској Литургији нам се предаје свецели Христос Богочовек – Архетип наш, по Чијем „образу и подобију“ смо створени у почетку. Христос нам се у Светој Тајни Евхаристије не предаје „спиритуално“, ни „етички“, ни „символички“, ни „алегоријски“, ни „метафизички“, ни „метафорички“; већ истински (ἀληθῶς) и, још више од тога, стварно (ὄντος) и, уз то, „телесно“ – али, притом, ни у ком случају не и натуралистички!8) – то јест на начин који је дар Његовога Оваплоћења и Његове Љубави. Да би нагласио светотајинску стварносност и светотајинску „телесност“ евхаристијског Богочовечанског сједињења, Св. Mаксим Исповедник наглашава да Христос Богочовек у Божанској Евхаристији „Себе чини јестивим и чини [= управо том Својом „јестивошћу“] Себе доступним учествовању [у Њему], сходно мери свакога“,9) то јест по мери ипостасне слободе, љубави, отворености, чистоте, чежње човекове. Христос нас, како о Тајни евхаристијског сједињења човека са Богом богословствује Св. Јован Златоусти, „храни Сaм, сопственом Крвљу и присаједињује нас Самоме Себи… Светим Тајнама [Светим Телом и Крвљу Својом], несмешано прожима сваког верујућег и оне које је родио [кроз Свето Крштење] Сaм храни Самим Собом, не препуштајући их ником другом“.10)

          У Божанској Литургији ми се причешћујемо Телом и Крвљу, самим Богочовечанским Животом нашега Архетипа, чиме постајемо, не по сопственим подвижничким заслугама нити по врлинама (макар оне биле најузвишеније и најизврсније), већ благодаћу Божијом – по знаменитом изразу Св. Кирила Јерусалимског – „сателесни и сакрвни Христу“,11) то јест они који самим својим телом учествују у Телу Христа Богочовека и који самом својом крвљу учествују у Крви Христа Богочовека.

          О непојмивој присности Светотајинског сједињења човека са Христом у Светом Причешћу Св. Јован Златоуст каже, у Омилији 82. на Јеванђеље по Mатеју, да нас у Евхаристији „Христос Сaм храни сопственом Крвљу“ чиме „постајемо једно Тело Христово у једном телу [са Њим]“,12) и, на другом месту, у Омилији 46. на Јеванђеље по Јовану, још експлицитније: „Ради вас сам постао заједничар тела и крви (човечанске), а сада вам предајем Тело и Крв, преко којих сам постао сакрван вама“.13) Дакле, не само да ми постајемо „сателесни и сакрвни“ Христу, већ и Богочовек, кроз евхаристијски сједињење са нама, постаје „сателесан“ и „сакрван“ свакоме од нас појединачно као непоновљивим личностима, у складу са нашим ипостасним јединственим црквеним благодатним даровима „у Духу Светоме“, предајући нам Својe Богочовечанско Тело да буде наше тело и Своју Богочовечанску Крв да буде наша крв. Постајући сакрвни Њему, Који је из љубави постао сакрван нама, постајемо „наследници Његовога Живота Вечнога“14) и тиме, свега Његовога, које нам Он, по бескрајној љубави Својој, у Светој Евхаристији дарује да буде наше, уколико га у подвижничкој слободи и љубави прихватимо.

          У Светој Евхаристији, којом Црква бива и јесте „светотајинска заједница обожења“,15) ми се стварно сједињујемо са Христом и Његовом обожујућом благодаћу, и сједињујући се са обожујућим Телом и Крвљу Христовом, постајемо „једно тело и један дух са Богочовеком Христом, и тиме са Његовим вечним и нетрулежним Животом“. 16) На тај начин, у евхаристијском сједињењу са Христомнестворени Божански Живот Његов дарује нам се да буде наш живот, Ум Христов нам се дарује да буде наш ум, Етос Христов нам се дарује да постане наш етос, Енергије Христове дарују нам се да буду наше енергије – наравно, не „сакраментално-аутоматски„ већ као дар Божије благодати, „који човек може прихватити лично и слободно у духу“,17) по мери своје љубави и подвижничке отворености – чиме се у нама, Благодаћу Божијом, испуњава и усавршава богоподобије, то јест обожење „из славе у славу“ (2Кор.3,18) у заједничарењу са Богом Живим, ближњима, и Анђелима, као и свеколиком творевином, коме је, по Оцима Цркве, то заједничарење са Христом Логосом Који јесте и Који ће бити „све у свему“ (1Кор.15,28), Заједничарење-Живот коме је, по есхатолошком опиту Светих Отаца, једини крај – бескрај.18) Овде, када се говори о обожењу, наравно, мора увек да се нагласи да Хришћани, учествујући, у Светој Евхаристији, „у Божанској благодати, стварно учествују у свецеломе Богу и примају обожење као дар, али притом не учествују у Његовој суштини, јер они нису богови по природи, нити они на било који начин бивају пренесени у Божанску природу“,19) или „растворени“ у њој.

          О томе каквим нас бескрајном љубављу Бог воли, и каквим нас непојмивим поштовањем Бог поштује и каквим нас све Својим даровима Бог обдарује у Светој Евхаристији, потресним речима Христољубави богословствује Св. Григорије Палама као истинити „учитељ Евхаристије“, „учитељ Цркве“ и „учитељ обожења у Христу“:О, многострано и неизрециво Причешће! Христос [у Причешћу] постаје наш Брат, јер пријатељује са нама Телом и Крвљу… Он нас [у Причешћу] чини Својим пријатељима, дарујући нам благодаћу ове Његове Свете Тајне. Он нас [у Причешћу]везује за Себе и сједињује [са Собом] као што женик сједињује невесту са собом, кроз причешће овом Његовом Крвљу, постајући једно тело са нама. Он, такође, постаје и наш Отац кроз Божанско Крштење у Њега и Он нас храни [у Причешћу] на Својим грудима као што брижна мајка доји своје чедо.20)

          Христос нам у Светој Тајни Евхаристије и Светом Причешћу, „леку бесмртности, предохрани (=противотрову) да не умремо“,21) даје Свој Живот и Своју Благодат, дакле све што је неопходно за наш живот, али за онај и онакав живот како га Бог Живи види за нас да треба да га живимо, за шта нас је створио у почетку „по образу и подобију Своме“ (1Мојс.1,27), за шта нас је назначио као боголике људе Своје: живот бесмртни, живот нетрулежни, живот који живује, живот благодатни, живот обожења, живот Богопознања и славословљења Бога, живот општења, заједничарења и стваралачке сарадње у слободи и љубави са Богом Живим и, у Њему, са свима живима и свим што постоји. Евхаристија управо и јестеиспуњење свега и свих у Христу, зато што је она Живот Христов у нама, и „наш живот у Христу“, она је Христос у нама (2Кор,13,5) и ми у Христу (Рм.6,11), и то јесмо „једно тело у Христу“ (Рм.12,5). Или како ту неизрециву Тајну Божијег евхаристијског сједињења са човеком и човековог евхаристијског сједињења са Богом у Христу описује Свети Златоуст изразом „ми и Христос смо – једно“.22)

          О тој христолошкој истини човека – да смо истински и стварно живи једино у Христу, која врхуни и испуњава се у Евхаристији, сведочи читава историја Цркве, сва Житија Светих, сви Свети Оци и Матере Цркве, од Св. Ап. Павла ("A живим – не више ја, него живи Христос у мени“ (Гал.2,29), у 1. веку), преко Св. Николе Кавасиле (О животу у Христу, у 14. веку) до Св. Јована Кронштатског (Мој живот у Христу, у 20. веку). И то сведочење се наставља до данас у новим Светитељима Божијим – Светим Новојерерасима, Светим Новомученицима, Светим Новоисповедницима, Светим Новоподвижницима, Светим Новобрачницима Цркве, у свим помесним Црквама Православним, на све четири стране Божијега света.

          Читаво Предање Цркве недвосмислено сведочи, пројављује и указује насуштинску везу и саодносност Божанске Евхаристије и човековог „живота у Христу“. Живот у Христу, а то значи увек „у Телу Христовом“ – јер ван Тела Христовог није могуће живети у Христу! – немогућ је без и ван Свете Евхаристије која је „средиште и источник духовног живота у Христу и у којој човек савршено и потпуно заједничи са Христом“. Кроз то евхаристијско учествовање у Христу и заједничење са Христом, које јесте par excellence живот у Христу, „читава личност човекова, у свим њеним димензијама, са свим психосоматским чулима и функцијама учествује у дубинском заједничењу са Христом, бивајући притом преображавана и охристовљавана“, 23) то јест бивајући Благодаћу Духа Светога исцељивана од помрачености греховног „образа Божијег„ у њој, онтолошки очишћавана од последица греха, светодуховски уцеловљавана (=интегрисана), украшавана Лепотом Божијом, просветљивана Светлошћу Божијом, умудривана Премудрошћу Божијом и удостојавана примања обожења нествореним енергијама Божијим.

          Христос нам – свеколиком народу Божијем Цркве, клиру и лаикату – у Божанској Евхаристији даје Себе као Дар пуноте живота и обожења, али нам дарује и сaмо наше учешће у Евхаристији – не саму Евхаристију! – као светотајинско и саборно средство и метод уподобљења Њему, задобијања христонарави (=христоитије), то јест истинитог остварења образа Божијег у нама и усавршења његовог у личну уподобљеност Богочовеку.

          У вези са овим онтолошко-васпитним и онтолошко-образовним аспектом Евхаристије, умесно је сетити се да је Христос је о Себи, о Свом идентитету и Свом Домостроју спасења – „Домостроју Сина“ дао следеће Oткривење: Ја сам Пут, Истина и Живот (Јн.14,6), које значи да је Он, Христос Богочовек наш ипостасни Пут, ипостасна Истина и ипостасни Живот наш. Христос нам Себе открива и дарује, пре свега у Божанској Евхаристији, као Пут којим се стварно може ходити и усходити, као Истина којом се стварно може истинитовати свим својим психофизичким бићем, Живот којим се стварно може живети. И не само да дарује и даје, већ овим Откривењем и задаје лично хођење тим Путем, лично истиновање том Истином и лично живљење тим Животом као егзистенцијални задатак, Божанску заповест без чијега личнога творења човек не може бити Хришћанин, не може постати уд Тела Његовога, не може задобити Духа Светога24) и са напором Царство Божије(Мт.11,12), не може испунити богоназначени циљ свога битовања „по образу и подобију Божијем“. Ко не испуњава овај задатак Божији – опет наглашавамо, пре свега, у Евхаристији као Тајни Тела Христовог – не може да стекне живот вечни, по речима Самога Христа: Ко не једе Тело Моје и не пије Крв Моју (=ко не учествује у Божанској Литургији Цркве, у Светој Евхаристији као Путу, Истини и Животу Цркве), нема живот у себи. А ко једе Тело Моје и пије Крв Моју, Ја ћу га васкрснути у Последњи дан, јер онај који једе Моје Тело и пије Моју Крв, у Мени пребива и Ја у њему… Онај који једе овај Хлеб (=који лично-егзистенцијално учествује у Евхаристији као Тајни свецелога Христа – Главе и Тела) живеће вавек (Јн.6,53-54.56.58).

          То даље значи: ако је Евхаристија Тајна свецелога Христа – Главе и Тела, а јесте, како то наглашава читаво Предање Цркве, истински (ἀληθῶς) и стварно (ὄντος), онда је она, истовремено, и откривење заједнице, која јесте Тело Његово, и сама то заједничарење спасења и обожења у Христу; откривење пута и сaм тај пут нашега спасења и обожења кроз христоуподобљење, пут обожења као бескрајног остварења богоназначења нашег и испуњења свих богодарованих потенцијала наше боголикости, чија је „мера“ управо Богочовечанска Личност Христа Богочовека као савршеног Човека, тј. мера раста пуноће Христове (Еф.4,13). Евхаристија је, према томе, и Откривење и Пројава, и Место и Време, и Општење и Заједничарење, и Пут и Начин, и Двери и Лествица, Усхођење у Царство Божије и Светотајинска Пасха нашег лично-саборног обожења у Христу, наше благодатне светости у „Јединоме Светоме“ – Светој Тројици. Божанска Евхаристија нам, стога, открива:

– ко је истинити човек,
– какав треба да буде истинити човек,
– како да (човек) постане истинити човек, и самим тим:
– каква треба да буде заједница истинитих људи у историји и како да постане таква заједница.

          Овде нам опет бива јасно у којој је мери халкидонско исповедање Христа Богочовека, односно „халкидонска Христологија“, о којој смо већ говорили, од одлучујућег значаја за поимање хришћанске Антропологије. Халкидон потпуно и бескрајно помера „границе“ Антропологије, јер је у светлу Халкидонског ороса„једначина – „човек = човек“ неприхватива“. Зашто? Зато што „једначина која извире из Христологије гласи: „човек = човек-у-заједничарењу-са-Богом“.25) А то значи да је човек биће евхаристијске заједнице која је, по преимућству, „заједничарење са Богом“ и човек у Евхаристији, Тајни Тела Христовог, јесте управо истинити човек – „човек у заједничарењу са Богом“, и то у Духу Светоме. (Овде треба нагласити да се у Православној Цркви, пре свега, у Светој Евхаристији, Христологија опитује и поима као Еклисиологија и то на Пневматолошки начин, јер човек бива евхаристијски учесник у Христу увек „у Духу Светоме“).26) То је, дакле, та предањска христолошко-пневматолошка евхаристијска онтологија личности коју Црква сведочи од Педесетнице и у векове векова, свакоме поколењу рода људског, па и савременом свету.

          Таква је in nuce „халкидонска антропологија“ која човека одређује као лично биће које своју истину постиже једино у личном заједничарењу са Богом као Личношћу. „Човек по себи“, „аутономни човек“ у светлу халкидонске антропологије тек је „подчовек“ или, у најбољем случају, „кандидат за човека“. Истински човек постаје и јесте тек онда када у општењу и заједничарењу са Богом Живим узраста умеру раста пуноће Христове (Еф.4,13). Богочовек је једина мера човека и човек остварује истину свога човештва тек када у Телу
Богочовека Духом Светим буде усиновљен Богу, то јест када постане благодатни „син Божији„ који усходи путем обожења у бескрајно уподобљење Богу, постајући богочовек по благодати. Благодатни богочовек у заједничарењу са Светом Тројицом и Светима Божијим и Светим Анђелима, у Телу Христовом, Духом Светим – то је прави човек, како га открива Божанска Литургија Цркве.

          Света Евхаристија је, стога, у искуству Цркве Богом непресушни у векове векова, источник истините христолошко-пневмтолошке и еклисиолошке, односноевхаристијске антропологије обожења. Она је то зато што је, како смо већ рекли, заједничарење које је источник и место које је пут светотајинског „узрастања човека ка подобију и човековом пуном сједињењу са Христом“.27) У Светој Евхаристији се, на преимућствен начин, остварује – како је о благодатном обожењу говорио Преп. Максим Исповедник – оно „достизање, кроз уподобљење и заједничарење [са Богом], до поистовећења са Богом по енергији“.28) Евхаристија је, зато, за Св. Григорија Паламу, „чудо ненадмашно: Христос се сједињује и са људским личностима, прожимајући се са сваким верником кроз учествовање истога у Његовом Светом Телу, постајући једно тело са нама и чинећи нас храмом свецелога Божанства“.29) Овде Палама, у контексту Евхаристијске Еклисиологије и Антропологије, перифразира речи Св. Ап. Павла да у Христу обитава сва пуноћа Божанства телесно (Кол.2,9), наглашавајући да у оне који су у Божанској Евхаристији једно тело са Христом, усељава се и обитава Света Тројица.

          До стварне промене начина битовања (=модуса егзистенције) човековог – који се од пуко биолошког, у Божанској Евхаристији, светотајински мења уеклисиолошки 30) – долази кроз постепено благодатно „уподобљавање Архетипу, које врхуни у учествовању у животу Божанства…“31) Тајну онтолошког уподобљавања Архетипу Христу (дакле, не – психолошког „подражавања“ или етичког „угледања на“), које се савршава кроз Евхаристију као светотајинско заједничарење обожења, изражава Св. Григорије Ниски речима: „Јер, какав је по природи Онај у Коме се учествује, у таквога се, нужно, мора променити и онај који [у Богу] учествује“,32) тј. учесник Евхаристије и причасник Светим Телом и Крвљу Христовом.

         Погледајмо само на какав задивљујући начин Св. Јован Златоусти – кога Св. Григорије Палама усхваљује као „оца (Цркве) који се, још док је био обучен у тело, прибројао Цркви прворођених на Небесима“, јер је о вери сведочио „тако убедљиво, јасно и речито“,33) и коме, по Николају Успенском, више него ма ком другом Оцу Цркве дугујемо излагање православног учења о Евхаристији“34) – доводи богословље „образа и подобија Божијег“ у човеку са учешћем човековим у Евхаристији као Тајни Цркве, то јест са Евхаристијском Еклисилогијом, како литургијски контекстуализује антрополошки проблем, како заснива своју Евхаристијску Антропологију.

          Божанска Евхаристија – хронотоп
          онтолошког исцељења личности и спасења-обожења у Христу

          У Омилији на Посланицу Јеврејима 16,2, Свети Златоуст каже: „Пречиста Крв Владике [Христа] меша се са нашом крвљу и преображава нашу душу, чинећи је крепком и чистом, и узводећи је до неописиве лепоте“ 35) Божанскога Праобраза. А у Омилији На Јеванђеље по Јовану 46,3 вели: „Ми, људи саздани смо по образу Божијем и Његова Крв поново оживљава у нама тај царски образ. Крв Његова рађа неописиву красоту [=првообраза] не допушта да пресахне племенито порекло [=богообразност и богоподобност – 1Мојс.1,27] наше душе, јер је непрестано напаја и храни… Његова Крв је спасење наше душе, јер се душа омива и украшава, па се тако поново разгара. Благодарећи пречасној Крви Његовој наш ум постаје блиставији од огња, а душа сјајнија од злата“.36)

          Овде Св. Јован Златоуст укратко описује усходни пут или Божанску лествицу литургијског онтолошког исцељења личности и спасења-обожења у Христу:

          1. благодатно обнављање у нама царскога образа, то јест красоте „образа Божијег“ по коме смо створени, а који је био помрачен грехом, којим Бог чини човека ипостасно кадрим да уопште зажели да приступи Светињи Божијој;
          2. омивање, тј. онтолошко очишћење (не – психолошко, не – моралистичко, не – пијетистичко) и „преображење душе“ тј. читаве личности човекове, кроз благодатно „украшавање“, тј. улепшавање личности нествореним Божанским енергијама – врлинама;
          3. светотајинско „храњење“ и „разгарање“ свецеле личности човекове Божијом благодаћу, то јест просветљење Божанским Огњем и почетак усхођења лествицом обожења нествореним енергијама Божијим, то јест „узвођења [Духом Светим] до неописиве лепоте“ Божанскога Праобраза, уподобљења Христу Архетипу нашем;
          4. у процесу обожења, коме нема краја, обожују се и тело и душа, цео човек, боголика личност – „душа жива“ (1Мојс.??????), тело бива прострујавано Божанским нествореним енергијама, душа постаје „сјајнија од злата“, а ум, који је – по Светим Оцима – „око душе“ постаје „блиставији од огња“, бивајући непрекидном кретању-усхођењу Богопознања, у коме Светлост Божија постаје светлост његова. То је динамичко „стање“ обожења у коме човек, усходи „из славе у славу“, учествујући у Божанским нествореним енергијама37) које човека „узносе у област Нествореног па се такви људи [Светитељи] могу, чак, назвати и „боговима“.38) За такве истините људе, Светитеље Божије, Преп. Максим Исповедник је рекао да постају „не само бесконачни, већ и беспочетни по благодати Божијој“.39)

          Св. Јован Златоусти извео своју антропологију из Свете Евхаристије као Тајне свецелог Христа – Главе и Тела, идентитет човека изводи из идентитета Богочовека Христа, Личност Богочовека је за њега Источник идентитета личности човекове. Човеков ипостасни идентитет је христолошки. То даље значи да се тај идентитет уобличава евхаристијски и подвижнички, стваралачки и синергијски у Телу Христовом, кроз литургијско заједничарење личности у Телу Христовом, у Цркви као заједници личности које се уподобљују Христу, узрастају у лично-саборном обожењу у Духу Светоме. Зато о том истинским халкидонском идентитету човека можемо говорити као о односном (=релационом), заједничарском (=кинонијском), саборном (=католичанском), једном речју еклисиолошком или педесетничком, пневматолошком идентитету. Unus Christanus, nullus Christianus – бити хришћанин, како „следујући древним Оцима, црквословствује о. Георгије Флоровски, значи бити у Цркви, бити у саборности.40) Немогуће је изградити истинити лични (=ипостасни) идентитет изван истинитог (=светодуховског) заједничења са другим личностима у Телу Христовом. Човек је истинита личност као биће литургијске заједнице, заједнице са Богом Живим – Светом Тројицом и ближњима у Телу Христовом, благовољењем Оца и дејством Духа Светога. 

      Образовно-васпитни значај Евхаристије – а овде говоримо о светотајинском, благодатном, онтолошком васпитању и образовању целога човека – јесте управо у томе што човеку, дајући му на дар Божански живот и истинити идентитет у Христу, даје и парадигму, и метод, и„правило“ како се треба „понашати или владати у дому Божијем, који је Црква“.41) Божанска Евхаристија је откривење истинитог начина живота: евхаристијског, благодарног, богослужбеног, обожујућег. Она нам даје одговор како треба да живимо да бисмо постали истинити људи Божији, да бисмо остварили своју боголикост и смисао свога живота – обожење: и пре, у време, и после Божанске Литугрије, треба живети „сагласно са Великом Тајном Побожности“ (1Тим.3,15-16).42) Човеков живот, све његове осећање, мишљење и делање треба да узраста у литургичности док не постане једна „непрекидна богослужбена литургија, једна богоцентрична служба, стално животно богослужење и литургисање Богу и Господу ове велике Тајне“.43) Тај начин живота коме се човек учи у Светој Евхаристији јесте „начин евхаристијског живљења, деловања и понашања пред Богом у овом свету и животу“.44) Човек треба да, живећи у Божанској Литургији, Светој Евхаристији, научи изнова да живиевхаристијски у свету, да би и свет његовога живота, постао свет његове евхаристије Богу, његова евхаристија Богу, евхаристијски свет, свет као Света Тајна општења и заједничарења Бога и човека.45)

      Што се тиче горе поменутог питања богодоличног „понашања у Цркви“, „живљења у Телу Христовом“, а у контексту Божанске Евхаристије Свети Оци, као и читаво Живо Предање Цркве до данас наглашавају да „кроз Свето Причешће, Христос даром Своје обожујуће благодати улази у дубине човековог битовања. Ово, пак, обавезује верника да, на одговарајући начин, очишћује себе пре него што приступи учешћу у овој великој Светој Тајни. Такво очишћење се остварује кроз самоиспитивање, покајање и исповест. Послуживши се речима Св. Ап. Павла, Св. Григорије Палама вели да верник мора да помно провери себе пре него што приступи примању Свете Тајне те да не сме да се причешћује недостојно не распознајући Тела Господњег.46) Али, ма како се човек усрдно трудио, немогуће је да икада сaм себе учини достојним тог Христовог дара“.47) Човек кроз покајање „не преображава сам себе, већ себе предаје Богу Који недостојнога преображава у достојнога“.48)

      Али, Хришћаниново подвижништво није само „прелитургијског“ или „преевхаристијског“ карактера, у смислу (разуме се, неопходне) „припреме“ за Свето Причешће, већ је самом Тајном Евхаристије свеобухватног карактера, обухвата читав живот човекове личности. Хришћаниново „учешће у Христовој обожујућој благодати кроз причешћивање Светим Тајнама мора наћи свој израз и у његовом животу: примајући Христа у себе, човек прихвата Христа као Господа свога живота и требало би да се труди да своја дела, речи и мисли усаглашава са вољом Његовом. Оци Цркве нарочито наглашавају ову Хришћанинову дужност.49) Св. Јован Златоусти иде још даље па говори о послевхаристијском „посту после Причешћа“ [то јест о подвижничком живљењу чувања Благодати Божије, а не о томе да треба постити после Светог Причешћа у непосни дан, што је директно супротно канонима Цркве, којима је саборни ум Цркве премудро уредио ову проблематику].50) а Св. Григорије Палама опомиње Хришћане на огромну одговорност коју имају после примања Светога Причешћа: „Причестивши се Крвљу Христовога Завета (=Савеза), немојмо нашим делима учинити тај Завет (=Савез) неделотворним“.51)

      У Божанској Литургији нам се истински и стварно предаје читава Христологија – „учење о целоме Христу – Глави и Телу“, која у себи садржи читаву хришћанску теологију (лични опит заједничења са Богом, Богопознања и учење-сведочење о Богу, које је словесни плод тог живог опита) и антропологију (лични опит себепознања кроз Богопознање у Христу и учење-сведочење о томе опиту, које је плод живог искуства), и тиме, како вели о. Георгије Флоровски, читаву еклисиологију – опит Цркве, сведочење Цркве и учење о Цркви.52)

      Ми у Светој Евхаристији, као Тајни Тела Христовог, примамо стварно Богопознање, које је, по речима о. Георгија Флоровског, „постало је први пут уопште могуће кроз то обновљење човечанске природе које се савршило у Ваплоћењу и Васкрсењу Богочовека. Богопознање је постало могућно кроз оснивање Цркве – у Цркви као Телу Христовом: у јединству духовног или благодатног живота човек може сазнавати и познати Бога“.53) Ми као учесници Свете Евхаристије постајемо причасници тог опитног Богопознања које није само гносеолошки чин, већ свеобухватни онтолошки догађај, који мења начин егзистенције читаве личности човекове, и истоветно је са задобијањем Богонарави, Царства Божијег, са „животом вечним„, како нам открива лично оваплоћени Логос, Богочовек Христос: А ово је живот вечни – да познају Тебе јединога истинитога Бога и Кога си послао Исуса Христа (Јн.17,3). Богопознање је, дакле, исто што и „живот вечни„, што и благодатна промена начина битовања личности – обожење нествореним енергијама Божијим.54)

      Примајући у Божанској Литургији, у Светом Причешћу, на дар свецелога Христа, примамо на дар благодатно Богопознање и истонаравност Божију (ὁμοήθειαν Θεοῦ),55) што – мора се то нагласити – није једнократни догађај, већ овде и сада светотајински започети есхатолошки процес узрастања у Богопознању и задобијању истонаравности Божије, по мери узрастања наше љубави према Богу. Или, по откривењско-есхатолошким речима Св. Јована Богослова: 
„Сада смо деца Божија (=дакле, у стању узрастања у „човека савршена, по мери раста пуноће Христове“), 
и још се не откри шта ћемо бити (=то јест какви ћемо постати кроз бескрајно обожење нествореним енергијама Божијим), 
а знамо да када се то открије (=о Другом Доласку Хрстовом, у Есхатону), 
бићемо слични Њему (=то јест постаћемо благодаћу Божијом слични Богу, уподобићемо Му се по начину битовања, дакле по енергији, а не по суштини Божијој), 
јер ћемо Га видети какав Он јесте“ (=то јест то есхатолошко Боговиђење- Богопознање биће и наше бескрајно примање-усвајање Богонарави, промена модуса наше егзистенције по модусу битовања нашега Архетипа, остварење наше богообразности у савршену богоуподобљеност) (1Јн. 3,2).

      Примајући у Светој Евхаристији стварно Богопознање, ми истовремено примамо и истинито познање свега што је Бог створио, свега створеног, читаве твари, а пре свега познање човека који је словесна круна твари,56) то јест себепознање, истиниту благодатно- откривењску антропологију, истиниту христолошку ипостасологију (не „персонологију“, јер светоотачка „ипостас“ и западно-метафизичка „персона“, како је то убедљиво показало савремено неофилокалијско православно богословље, не само да нису исто и да их не треба бркати, већ, штавише, „ипостас“ и „персона“ (personaна латинском језику значи „маска“), означавају потпуно различите стварности или стања личности).57) „Хришћански персонализам„ је умотворина западне метафизике, која се, по својим теоријским и практичким претпоставкама, „коренито разликује од учења Цркве о личности“,58) јер је заснован на „философским и психолошким тумачењима човека“ која нису утемељена у на правилној христолошкој и христоцентричној антропологији Цркве. Православна Црква својомхристолошки заснованом ипостасологијом, учењем о личности човековој, изведеним из учења о Личности Богочовека (и то не само „теоријски“ и „апстрактно“ методима логичке дедукције, већ, пре свега, опитно, богопознањски, праксички) Христа оповргава и одбацује „западњачки персонализам који одвео западну теологију у јерес филиоквизма (Filioque)“,59) неправославног, непредањског и погрешног богословског учења о исхођењу Духа Светога, осим од Оца, како учи православни Никејско-цариградски Символ вере, „и од Сина“ (што и значи синтагма „Filioque“ – „и [од] Сина“).

      Божанска Литургија нам, према томе, кроз христолошку антропологију- ипостасологију открива евхаристијски приступ хришћанском васпитању личности,60) заправо она нам даје, јер сама то већ јесте,евхаристијски метод васпитања личности, благодатног, светотајинског, целовитог и свеобухватног ипостасног образовања човека по образу Христа Богочовека и уподобљења човека Христу Богочовеку по коме је створен, док се, како вели Св. Ап. Павле, „Христос не уобличи у нама“ (Гал.4,19), док не постанемо христолики, док се уподобимо Ономе – Богочовеку, по Чијем смо „образу и подобију“ и били створени уз почетку. Из тога следи да је педагошка методологија Цркве, пре свега,евхаристијска, литургијска, богослужбена: Црква у Евхаристији светотајински васпитава и образује човека, човек се у Евхаристији, у светотајинском заједничарењу са Богом и људима, онтолошки образује као истинита личност.

      Оно што је важно свагда имати на уму када се говори о васпитној функцији Евхаристијске или о евхаристијском методу васпитања као најважнијем васпитном методу у Цркви јесте чињеница да је Божанска Литургија, Света Евхаристија, као пројава свецелога Христа и Цркве – Тела Његовог, „народа Божијег сабраног на једном истом месту, сједињеног у Личности Христовој у Духу Светоме“,61) циљ по себи, због чега је непредањски и неправославно сматрати да постоји још неки човеков „циљ„ који би био „изнад„ или „са ону страну“ Евхаристије као Тајне саме Цркве. Требало би „одбацити схватање које подразумева да Литургија има било какав други циљ осим остварења [личног] онтолошког односа са Богом, са другима и са целим светом“.62) Све Свете Тајне и Свете Врлине Цркве, сав светотајински и подвижнички живот Цркве, сви благодатни дарови и установе Цркве имају своје пневматолошко, светодуховско испуњење у Божанској Евхаристији као Светој Тајни Царства Божијег, које је већ започело овде и сада у Телу Христовом.

      Међутим, сaм догађај Евхаристије као светодуховског остварења Цркве као Тела Христовог, управо због тога што не дејствује „аутоматски“ на све учеснике у Евхаристији, тј. „наметљивом (=насилном) благодаћу“, 63) уколико се они својом слободом и љубављу не отворе за Божију Благодат, и свесно је приме и усвоје, има за своју „последицу“ да Евхаристија заиста јесте par excellence пројава Цркве као светотајинске „заједница обожења“, како је Цркву одредио Св. Григорије Палама,64) за онe који су по својој слободи и љубави отворени за обожење, али она је, истовремено, и светотајинска „заједница очишћења“ или „заједница исцелења“ за оне удове Христове којима је потребно очишћење и исцелење у Христу, а када се каже „у Христу“ подразумева се да се то очишћење и исцелење духовно оболеле личности човека савршава „у Духу Светом“. А ако се савршава у Духу Светом и енергијом Духа Светога, онда не може бити речи само о „психолошком“ или „етичком“ (=моралном) излечењу личности од грешних склоности, страсти или порока, већ о онтолошком исцељење- уцеловљењу личностикроз благодатно обнављање „образа и подобија Божијег“ у њему, а и то крозблагодатно обнављање изгубљене или нарушене заједнице, заједничарења са Богом Живим и, у Њему, са другим боголиким личностима.

      У смислу онтолошког исцељења личности Евхаристија, заиста, јесте, како ју је одређивао Св. Игнатије Антиохијски, „лек бесмртности“, а учествовање у Евхаристији и причешће Светим Телом и Крвљу Богочовека Христа јесте начин, модус, проверени и правилни метод за то онтолошко исцељивање личности од духовне смрти, то јест погружености у богоотуђење и запалости у богоостављеност. У том смислу Евхаристија није средство за очишћење које би било некакав антрополошки „циљ по себи„ или, пак, предуслов за неки други од Евхаристије виши циљ човеков, али лично и делатно учествовање у Евхаристијијесте начин онтолошког очишћења и исцељења од смрти за оне који је очишћење исцељење потребно (а потребно је свим Хришћанима), начин просветљења за оне који су по својој слободи и љубави достигли до отворености за просветљење, односно начин очишћења за оне који су достигли до онтолошке отворености за обожење.

      Наравно, као што смо то већ рекли, читав светотајински и световрлински живот Цркве, који јесте један живот Тела Христовог, живот очишћења, просветљења и обожења,65) живот личног уподобљења и заједничног осаборњења, живот благодарни и богослужбени, врхуни у Светој Евхаристији која даје најпотпуније, највеће и најузвишеније очишћење, просветљење, и обожење.66)

      И зато, можемо са сигурношћу да тврдимо да ћем тек онда када се – кроз делатни повратак Божанској Литургији, литургијском искуству човека и света, евхаристијском виђењу свега67) – погрузимо у Тајну Христа Богочовека која је источник тајне христоликог човека, моћи да у потпуности и трезвено сагледамо сав бездан палости, сву трагичност духовне кризе и дубину егзистенцијалних проблема у којима се налази савремени човек као човек отуђења од Тајне Христа Богочовека, отуђења које је богоотуђени нововековни човек прогласио за „еманципацију“. Тек тада ћемо постати способни да препознамо сву тежину и сложеност духовне оболелости савременог човека, и кадри да дамо лековити и делотворни одговор на горућа питања која муче савременог човека, која изнутра подривају и разарају живот његовог друштва, оног друштва које се, такође, поноси чињеницом хуманистичко-секуларне „еманципованости“ од Хришћанства, односно радикалном секуларном раздвојеношћу „религијског“ (приватног) од „световног“ (јавног, социјалног) живота уз историји, тј. отуђеношћу личности човекове и заједнице људске од Тајне Тела Христовог, од Цркве, односно од истинске заједнице живота свега и свих у Христу.68)

     

 

 

 

 

Стога, тек као делатни и одговорни учесници у Божанској Литургији, као причасници нове спасоносне стварности Искупљења и Уцелосњења, оличностења и осаборњења, можемо да будемо у стању да одговоримо на изазове савремености.

http://www.eparhijaniska.rs/%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5/%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0/1625-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%83%D1%81%D1%82-%D0%BE-%D0%B5%D0%B2%D1%85%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B8

 

 

[ivona]

Св. Mаксим Исповедник наглашава да Христос Богочовек у Божанској Евхаристији „Себе чини јестивим и чини [= управо том Својом „јестивошћу“] Себе доступним учествовању [у Њему], сходно мери свакога“,9) то јест по мери ипостасне слободе, љубави, отворености, чистоте, чежње човекове. Христос нас, како о Тајни евхаристијског сједињења човека са Богом богословствује Св. Јован Златоусти, „храни Сaм, сопственом Крвљу и присаједињује нас Самоме Себи… Светим Тајнама [Светим Телом и Крвљу Својом], несмешано прожима сваког верујућег и оне које је родио [кроз Свето Крштење] Сaм храни Самим Собом, не препуштајући их ником другом“.10)

 

 

Da stvarno je krajnje vreme da batalimo ovu prevazidjeno svetootacko bogoslovlje...malo sutra!sam epicentar 

[Stanoje Stankovic]

Предлажемо вашој пажњи позив учитеља Васељене, светог Јована Златоустог на духовну љубав према ближњем, тј. на мисију. Наравно, потпуно је јасно да је неопходно да и сам човек који жели да говори са ближњим о Христу, пре свега треба и сам да иде за Христом, да са ближњим говори и о свом искуству живота у Цркви. Човек чује само реч која је прошла кроз наше срце. О спасењу може да говори само човек који се спасава.

 

 

http://www.svedokverni.org/niko-ne-moze-uspeti-u-delu-sopstvenog-spasenja-bez-spasenja-svog-bliznjeg-sveti-jovan-zlatoust/