Свети Јован Златоусти - ПОУКЕ

[Драгана Милошевић]

О врлинама

 

Ја тврдим, благовести свети Златоуст, да су сви способни за врлину... Очигледно је да се у нама људима налази могућност врлине. Стога, немојмо говорити: онај је добар по природи, а овај је зао по природи. Јер ако би ко био добар по природи, онда никада не би могао учинити себе злим; а ако би био зао по природи, онда никада не би могао учинити себе добрим. Међутим ми видимо брзе промене код људи: они час падају у једно час у друго стање, и прелазе од једног к другоме. To ce види у Светом Писму: цариници постају апостоли, ученици - издајници, блуднице - целомудренице, разбојници - добри, волсви - поклоници, безбожници - побожни. А многобројне примере тога видимо и сами сваки дан. Када би добро и зло били природни, онда таких промена не би остало. Ко хоће да буде добар, ништа га у томе не може спречити, па макар пре тога он био један од најпорочнијих људи. Врлина је сагласна с природом, а порок је супротан природи, као што је болест супротна здрављу. Например: каква то неопходност приморава лагати и клети се? Никакве неопходности нема, никакве невоље; ми то чинимо по доброј вољи.

 

Реци ми, зашто кажеш да је врлина тешка? Она је тешка за нашу лењост, а сама по себи она је лака и удобна. Ево шта о томе вели Христос: Јарам је мој благ, и бреме је моје лако (Мт. 11, 30). Ако ти не осећаш да је врлина лака, значи немаш јаке ревности. Као што при ревности тешко постаје лаким, тако без ње лако постаје тешким. Ако ти настројиш душу своју како ваља, онда ћеш осетити лакост врлине ... Ти си најнесрећнији од свих људи, ако се туђиш врлине. Нама је важно оно што је врлинско, а без тога све је остало потпуно некорисно. Оно што је корисно за нас јесте врлина и философија, тојест свети еванђелски живот.

 

Љубав је виновница сваке врлине. Зато, засађујмо је најбрижљивије у нашим душама, да би нам она донела блага, и да бисмо непрестано сабирали обилне плодове њене, који свагда цветају и никада не увену. Све врлине сачињавају један чврст ланац, који је чвршћи и лепши од сваког златног ланца. Свака врлина има такву силу да и ствара другу врлину и сама се од ње ствара, подржава Аругу врлину и сама се од ње подржава. Нико никада не може помоћу зла доћи до добра, ни помоћу блуда до целомудрија, ни помоћу зависти до добронамерности... Наређујући нам да се испунимо сваком пуноћом Божјом (Еф. 3, 19), свети апостол нас побуђује на подвиге, помоћу којих се можемо испунити онаким врлинама какима је испуњен Бог.

 

 

СПЦ

[JESSY]

О БРАКУ И ПОРОДИЦИ⁺

„Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу, јер је муж глава жени као што је и Христос глава Цркви, и он је спаситељ тијела. Но као што се Црква покорава Христу, тако и жене у свему својим мужевима."

 

 

 

Иоле разуман човек међу највеће благослове сврстава и живот мужа и жене у хармонији.[1] На другом месту он наглашава: друг или пријатељ никада те неће напустити, али муж и жена су бољи од обоје.[2] Од постања Господ је својим промислом дао ову заједницу мужа и жене, и о двома говорио као о једном: мужа и жену створи их[3] и нема више мушког и женског јер сте сви једно у Исусу Христу.[4] Нема тако блиског односа међу људима као што је то у заједници мужа и жене, под условом да је њихова веза таква као што би требало да буде.

Када је блажени Давид туговао за Јонатаном, са којим је био као једна душа, за опис узвишености њихове љубави употребио је ово поређење: Већа ми је била твоја љубав од женске.[5]

Снага супружанске љубави је заиста већа од сваке друге страсти; друге жеље могу бити јаке, али ова никад не слаби. Ова љубав (ерос) дубоко је усађена у наше биће. Неприметно, она привлачи тела мушкарца и жене да се зближе, јер у почетку жена је дошла од мужа, а од мужа и жене настадоше и други мужеви и жене. Видите ли сада како је блиска та заједница и како је њу Господ својим промислом створио од једне природе? Он је дозволио Адаму да узме Еву која му је била више него сестра или кћерка; она је била његово тело. Тако је Господ упутио будуће нараштаје да од тог тренутка постања наставе истим путем. Он није саздао жену независно од мужа, из простог разлога што би је муж сматрао, у том случају, бићем различитог суштатства.

Жену је Господ такође створио немоћну да без мужа рађа децу, тако да жена не би била самодовољна. Уместо тога, Господ је створивши једног човека, Адама, учинио од њега зачетника целог човечанства, и мушког, и женског, као што се и гране дрвета развијају из једнога стабла. На тај начин, Бог је онемогућио мужеве и жене да буду самодовољни и независни једни од других. Касније је Бог забранио мужевима да за жене узимају своје сестре или кћери, да љубав не би била ограничавана само на чланове породица, а одвраћена од других. Све је то садржано у речима Христовим: Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио мушко и женско.[6]

Љубав мужа и жене је снага која одржава заједницу на окупу. Мужеви су дужни да оружјем, жртвујући и своје животе, бране ову љубав. Да не постоје дубоки разлози, свети Павле не би говорио тако озбиљно о томе. Зашто би иначе рекао: Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу. Када у кући влада мир и слога, деца се лепо гаје, домаћинство се одржава, па и рођаци, пријатељи и суседи цене такав успех. Велика се корист на тај начин ствара и породици и држави. Када је обрнуто, настаје неред и збрка. Ако су у војсци војсковође у слози, све се одвија како треба, ако пак нису, ствара се пометња. Исти је случај и у породици. Због очувања мира и склада, апостол саветује: Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу. Зашто се онда пише на другом месту у Светом Писму: Који год се не одрече жене или мужа не може ме следити.[7] Ако жена треба да се покорава мужу као Господу, зашто онда да се од њега одваја? Она заиста треба да се покорава, али реч „као" не означава увек и једнакост.

[JESSY]

Апостол Павле је мислио: „Покоравајте се, знајући да служите Господу (то је он спомињао и другде), чак и када то не чини ради мужа, жена треба да се покорава ради Господа." Можда је чак мислио и на то: „Када вичете на своје мужеве, сетите се да слушајући њих чините своју дужност према Господу". Ко се противи власти, противи се уредби Божјој, а који се противе примиће осуду на себе.[8] Како ли ће Господ страшно судити ономе ко се противи не некој спољашњој власти, но власти сопственог супруга коју је Господ од постања дао? Схватимо онда, да муж треба да заузме место главе, а жена место тела, и чујмо шта значи реч „поглаварство": ... Јер је муж глава жени као што је и Христос Цркви и он је спаситељ тијела. Но, као што се Црква покорава Христу, тако и жене у свему својим мужевима. Примећујемо да, пошто каже: „муж је глава жени, као што је Христос глава Цркви", он одмах наставља да је Црква Његово Тело, и Он њен Спаситељ. То је дакле глава што врхуни телу.

У другим посланицама, Павле је већ указао на основе брачне љубави, а мужу и жени означио места која им припадају: Мужу да води и одлучује, а жени да се покорава. Стога, као што се Црква покорава Христу (а Цркву чине и мужеви и жене), тако и жене треба да се у свему покоравају својим мужевима као Господу.

Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву (стих 25). Чули сте већ како је важно покоравање, и сигурно сте се задивили Светом апостолу како је успео да наш живот обухвати, што може да учини само диван свети човек. Добро сте учинили. Но, чујте сада шта вам даље говори, јер још није завршио: Мужеви, вели он волите жене своје као што Христос заволе Цркву.

Видели сте зашто је важно покоравати се, а сада видите зашто је важно волети. Желиш ли да ти се жена покорава као Црква Христу? Онда сноси одговорност за бригу према њој, као што је и Христос за Цркву. Чак и ако треба да поднесеш нова страдања због ње, и свој живот да даш за њу, немој оклевати. Па опет, ти нећеш ништа учинити равно Христовом делу. Ти се жртвујеш за неког ко ти је већ близак, а Христос је дао Себе за ону која му је окренула леђа и омрзнула Га. Као што је Он њу почаствовао својим доласком, ону која се од Њега одвратила, која Га је мрзела и презирала; и као што је Он њу усавршио, не претњама, насиљем или застрашивањем, него својом вечном неизмерном љубављу -тако и ти треба да волиш своју жену. И када те омаловажава, презире и руга ти се, својом љубављу, пажњом и поштовањем ти још увек можеш да је придобијеш и покориш себи. Ништа није тако чврсто као везе љубави што спајају мужа и жену. Слуга се учи покорности страхом, но, чак и он ће да побегне ако га сувише угњетавате.

[JESSY]

Али нечији животни сапутник, мајка нечије деце, извор нечије радости никада не сме да буде везана страхом и претњом, него љубављу и трпељивошћу. Какав је то брак када жена страхује од свога супруга? Какво задовољство има муж ако живи са женом која је за њега ропски везана, а не својом слобо-дном вољом? Све сноси због ње, али је никада немој понижавати јер ни Христос никада није понижавао Цркву.

Христос себе даде за Цркву да је освети, очистивши је.... (стих 26). То значи, да Црква не беше чиста. Била је прљава, оскрнављена и срамна. Какву год жену да узмеш, никада нећеш имати онакву невесту какву је имао Христос, и никада се нећеш оженити неком тако страном као што је била Црква Христу.

Упркос свему, он је није презирао нити мрзео, а била ја покварена. Желите ли да вам причам о њеној покварености? Павле каже Некада бејасте у тами.[9] Схватате ли сада како она тамна беше? Ништа није црње од таме. Видите њену пониженост, заблуделост, живот у злоби и зависти, како Павле каже.[10] Сагледајте њену неразумност - била је непокорна и склона свакој пожуди.[11]

Чујете ли шта вам говорим? Била је покварена, језична, са много позледа, а Христос је њу осветио својом жртвом као да беше дивно лепа, одана и млада. Свети апостол се чудио томе говорећи: Једва ко ће умријети за праведника; а за доброга можда би се ко усудио да умре. Али, Бог показује своју љубав према нама, јер још док бијасмо грјешници.Христос умрије за нас.[12]Иако је она била таква, Христос је прихватио и осветио. Очистио је и за њу се жртвовао.

Да је освети, очистивши је крштењем у води, речју, даје стави преда се, славну Цркву, која нема мрље, ни боре, нити што томе слично, него да буде света и непорочна. (стих 26-27). „Очистивши је крштењем," то значи да Он чисти њену нечистоту. „Речју", каже свети Павле. Каквом речју? У име Оца и Сина и Светога Духа.[13] Но, Он је није само почаствовао, него је и ставио њу преда се, без мрље и боре или чега сличног. Настојмо онда да достигнемо то савршенство и лепоту и бићемо способни да је и сами из себе једном изнедримо. Не очекујте сувише од своје жене, више од њених могућности. Сетите се да је и Црква примила све из руку Господњих: Њиме је постала славна, очишћена и улепшана. Не одвраћајте се од своје жене зато што није лепа, јер шта каже Писмо: Пчела је најмања од свих створења што лете, али је њен дар најслађи од свега.[14]

[JESSY]

Твоја жена је створење Божје. Ако је прекореваш, ти не осуђујеш само њу, но и онога ко је створио. Шта она може да учини? Ако ти је жена лепа не величај је због тога. Похвала, мржња, па чак и љубав заснована на спољашњој лепоти, долази од нечистих помисли. Тражите лепоту душе и подражавајте Женика Цркве. Спољашња лепота је пуна сујете и разврата. Она чини човека љубоморним и острашћеним. Даје ли икакво задовољство? Можда, за кратко време. Месец, два, или годину дана највише, али не дуже, јер породицу не одржава на скупу лажна удивљеност. Произилазећи из спољашње лепоте, демони стварају гордост, неразумност, уображеност и презир према другима!

Но, тамо где се не обраћа пажња на спољашњу лепоту, ништа се од овога не дешава. Љубав заснована на части и чистоти постепено се распламсава, јер је предмет љубави лепота душе, а не тела. Замислите, има ли ишта лепше од звезданог неба? Ни једно женско тело не може бити тако дивно; ни једне очи нису тако сјајне. Када звезде беху створене, сви Ангели Божји гледаху их са дивљењем. И ми их данас тако гледамо, али не са истом задивљеношћу. Ето шта значи уобичајеност; ствари никад не делују на нас истом јачином као први пут. Како ли је тек кад је у питању жена? Ако би којим случајем дошла болест на њу, скоро све пропада. Приврженост, нежност, утеху тражите од жене, јер су то знамења њене лепоте. Не тражимо спољашњу лепоту, и не понижавајмо је због недостатака које она не може да исправи.

Не прекоревајмо је због било чега и не будимо зловољни и небрижни према њој. Зар нисте видели колико мужева заврши свој живот бедно, живећи са лепим женама; а колико њих доживе дубоку старост у највећој радости уз не много лепе жене. Обришимо стога „мрљу", и исправимо „бору", као што је писано, и ослободимо душу греховног терета. То је лепота коју од нас Господ тражи. Учинимо је лепом, не у нашим очима, него у очима Господњим.

Не тражимо богатство, нити висок положај у друштву, (јер и то су спољашње ствари) него племенито. Не узимајте жену због њеног новца, јер такво богатство је срамно и ниско. Не жуди да се на било који начин обогатиш преко своје жене. „А који хоће да се обогате, упадају у искушење, замку, и у многе луде погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погубно." Не тражите од своје жене богатство и видећете да је све остало добро. Реците ми: ко би превидео све важне ствари да би запазио оне неважне? На жалост, ми се тако често понашамо. Кад имамо сина, бринемо како ћемо му наћи богату невесту, а не како ћемо у њему развити врлину; бринемо како ће стећи новац, а не лепо васпитање. Ако уђемо у неки посао, не мислимо како ћемо се ослободити греха, но како ћемо стећи што већу зараду. Данас је новац постао најважнија ствар. Све се упропастило због страсти за новцем, којом смо опседнути

[JESSY]

Тако су дужни мужеви да воле своје жене, као своје тијело. (стих 28.) Шта то значи? Св. Павле користи много јаче изразе и примере, па је много јасније и захтевније. Некога можда не би убедио својим ранијим поређењима, јер би човек рекао. „Па добро, он је Христос, а Христос је Бог, и он је могао да се жртвује". С тога је приступ светог Павла сада другачији - „мужеви су дужни да воле своје жене". Брачна љубав је дужност, а не услуга. „Као своје тијело." Зашто? Јер нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни, негује. (стих 29.) То значи да се о свом телу брине, а како је она његово тело? Слушајте: Сада, ето кост од мојих кости, и тијело од мојега тијела,[15]каже Адам, а одмах потом следи: и биће двоје једно тијело.[16] Муж храни и негује своје тело као и Господ Цркву (стих 29.) Поново се Павле враћа свом првом поређењу: ... јер смо уди од тијела Његова, од меса Његова, и костију Његових (стих 30). Како је то истина? Тако што је и Христос рођен у телу од истога састава, као што је Ева створена од Адамовог тела. Добро је што Павле овде говори о месу и костима, јер је Господ наш састав узвеличао, усвојивши га себи: „Пошто су то деца од крви и меса, и Он најтешње постаје то исто".[17] Очигледно је да је Господ узео нашу природу, али како ми узимамо Његову? Како смо ми уди Његовог тела? Уистину смо уди Тела Христовог, јер смо кроз Њега створени и сваки пут се обнављамо узимајући његове Свете тајне. Има оних који мисле да је Он дошао само водом и крвљу, а не прихватају да се светим духом присаједињујемо кроз Свету Тајну крштења. Неразумни јеретици!

Како нисмо уди Његовог Тела, кад се крштењем рађамо и признајемо? Свети Павле наглашава да смо од Његовог меса и Његових костију, схватите већ једном да је Адам створен од твари а Христос је рођен у истој. Од Адама долази пад, од Христа - живот. Смрт је процветала у рају, а погубљена на крсту. Син Божији, има удела у нашој природи, као што и ми треба да имамо удела у Његовој. Као што Он нас има, тако и ми Њега треба да имамо.

Тога ради, остпавиће човјек оца својега и матер и приљепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело. (стих 31) Постоји још један вид брачне дужности: Павле говори да се човек одваја од својих родитеља који су му дали живот и сједињује се са женом. То једно тело - отац, мајка и дете настаје сједињавањем њихових двају тела. Дете настаје спајањем њиховог семена и тако су све троје једно тело. Наш однос према Христу је исти. Ми постајемо једно тело са Њим кроз Свету Тајну причешћа и много смо више са Њим, него што су наша деца са нама, јер тако је од почетка дато, јер тако је то Он дао.

[JESSY]

Не правдајте се ничим, јер сте сигурно схватили да ваше тело има много недостатака. Неко је хром, неко име ману на нози или руци, или је болестан, али нико није због тога толико очајан да жели да одсече део тела који га жалости. Напротив, он још више брине о Њему него о другим деловима тела, јер и Он је део њега. Муж треба да воли своју жену колико и себе самог, не зато што су исте природе; не, та дужност је много дубља, јер они нису више два тела: он је глава, а она је тело. Павле каже: Бог је глава Христу,[18] а ја кажем да су муж и жена једно тело, као што су Син и Отац једно. Тако је Отац и нама глава. Павле је довео у везу природу човекову са Телом Христовим и каже: Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви.[19]

Шта то значи? Мојсеју Боговидцу, Господ је открио како је велика тајна стварања једног од двају тела. Сада, Павле говори о Христу као већој тајни јер Он остави Оца и сиђе међу нас да се привенча са Својом Невестом, Црквом и постане једнодушан са њом: Ко се сједини са Господом, један је Дух са Њим.[20] Павле каже: „То је велика тајна", а то значи „И поред свега већ реченог, брачну љубав не треба омаловажавати." Тиме се он поново враћа на постављено питање.

Тако и ви, сваки да воли онако своју жену као и себе самог; а жена да се боји свога мужа.[21] Велика је тајна, дакле, да човек оставља оног који му је дао живот и подигао га, и ону која га је родила и отхранила. То је заиста велика тајна за човека, да оставља оне који су му подарили толике благодети, оне са којима је био толико близак, и да се сједини са женом коју готово не познаје, са којом нема скоро ништа заједничко и да је поштује више од свега. Па ипак, родитељи не тугују због тога! Они су чак радосни да новац потроше за свадбу; ето још једне велике тајне!

Постоји у томе један скривени смисао: Мојсеј је то пророчки поставио још од самог почетка, а Павле то сада објављује, поредећи са Христом и Црквом. Све он то говори не само за корист мужу но и за жену, да би је муж неговао као своје тело, као што је и Христос Цркву, и да би она поштовала свога мужа. Павле више не набраја само дужности из љубави, него и из поштовања. Жени припада друга важност. Она не треба да тражи једнакост, но да се покорава глави; нити муж да омаловажава њену покорност јер му је тело. Ако глава одбаци тело, и сама ће умрети. Уместо тога, муж треба њену послушност да награди својом љубави. Руке, ноге и други делови тела треба да служе глави, а глава треба да води бригу о телу, јер сноси одговорност за све његове делове. Ништа није боље од овако уређене заједнице, мада знам да ће неко рећи: „Како може бити љубави тамо где је страх?" А ја кажем: „Она која се мужа боји, она га и воли, а кад га воли онда га и поштује јер јој је глава. Муж је део њеног тела, јер је глава део тела. Павле даје глави власт, а телу послушност у корист мира; јер где је једнакост - мира нема. У породици нема демократије, не може да влада свако. Власт мора да буде у рукама једнога. Исто тако је и у Цркви: Мир је само ако влада Дух Божији. Пет хиљада људи беше у Јерусалимској Цркви, а сви беху једнодушни, и ниједан од њих не рече да је било шта што има само његово, но се покораваху једни другима. То је заиста пример мудрости и страха од Бога (Богобојазни).

[JESSY]

Примећујемо да Павле подробно објашњава брачну љубав поредећи је са Христовом љубављу према Цркви и нашом љубави према властитом телу; он говори да због ње муж оставља оца и мајку, али мисао о страху не објашњава до краја. Зашто? Зато што Павле жели да у браку надвладава љубав, јер где је љубав све остало долази за њом; кад љубави нема, страх је излишан. Ако муж воли жену, он ће је трпети иако је непослушна. Како је тешко успоставити мир кад муж и жена нису везани љубављу! Страх није замена за љубав. Зато апостол Павле, говори више о снази љубави. Ако мислите да је жена губитник због тога што јој је речено да се боји мужа, сетите се да је прва дужност љубави превасходно намењена мужу и видећете да је то добро за њу. „А шта ако жена одбије да ми се покори?", питаће неки муж. Ништа за то! Твоја је дужност да је волиш; испуњавај своју дужност! Чак и ако не добијемо од других оно што нам припада, ми морамо да испуњавамо своју дужност. Ево примера за то: Павле почиње овај одељак речима: „Покоравајте се једни другима." Ако се твој супружник не покорава закону Господњем, ти немаш чиме да се оправдаш. Жена треба да поштује свога мужа и онда кад јој он не указује љубав; муж треба да воли своју жену и ако она њега не поштује. Онда, никоме неће ништа недостајати, јер свако од њих испуњава дату му заповест. Ево шта значи бити венчан у Христу: духовни брак је као духовно рођење које није од крви, нити од жеље телесне.[22] Сетимо се рођења Исаковог, Писмо каже: У Саре беше престало што бива у жена.[23] Њен брак не беше од страсти телесне, но од Духа, као што се и душа сједињује са Господом у неисказивој заједници коју само Он зна: А ко се сједини са Господом, један је дух са Њим.[24]

Видите како Павле не узима физичко, но духовно јединство да би нам објаснио заједницу брака. Како су неразумни они који брак ниподаштавају! Да је брак нешто недостојно, Павле никада Христа не би назвао жеником а Цркву невестом; нити би нам указао на то да човек оставља своје родитеље, поредећи то поново са делом Христовим и Црквом. Псалмопевац овако пева о Цркви: Чуј кћери, погледај и обрати к мени ухо своје, заборави народ свој и дом оца својега, и цару ће омиљети љепота твоја,[25] а Јеванђеље овако говори о Христу: Изиђох од Оца, и дошао сам на свијет.[26] Кад каже за Христа да Он „изиђе" од Оца не замишљајте то као промену места, како то код људи бива. „Изиђох" не треба да се тумачи у смислу покретања, него оваплоћења.

[JESSY]

И зашто Павле говори да се муж сједињује са женом, а не жена са мужем? Зато, јер када наводи дужности из љубави, он их упућује мужу. Говорећи о поштовању, жени казује да јој је муж глава, као што је и Христос глава Цркви; а учећи мужа да љуби, он га везује и учвршћује у вези са женом. Ако муж остави родитеље због жене и после је напусти, чиме може да се оправда? Не видиш ли мужу какву ти част Господ указује тиме што ти је дао жену? Узео те је од оца и привезао за њу. Како може верујући муж да каже да нема никакву дужност према жени ако му се она не покорава. Павле једино чини уступак кад су у питању жене неверујућих супружника и дозвољава им да се раздвоје: Ако ли се невјерујући раздваја, нека се раздвоји; брат или сестра у том случају нису ропски вијезани.[27]

Павлове речи „страх" или „поштовање", односе се на то да тражиш поштовање од слободне жене, а не страх који показује роб. Она је твоје тело и када њу унижаваш, самоме себи то чиниш. А шта доноси овакво „поштовање"? Жена ти се неће супротстављати, неће омаловажавати твоју власт у кући и то је сасвим довољно. Ако желиш да те поштује више, воли је онако како је заповеђено; онда страху неће бити места, јер љубав ће све усавршити. Жене су слабије, треба им више подршке и попустљивости. Ја не осуђујем други брак, нека им Господ опрости!

И апостол Павле га допушта, али као уступак. Дај жени све што јој је потребно и избегавај невоље, јер си дужан то да чиниш. Да би оправдао своју тврдњу Павле се не користи другим примером него Христовом премудрошћу, тако великом и снажном. „Оставиће човек оца својег и матер", и не каже потом „живеће са", но „приљепиће" се жени. Тако се истиче блискост брачне заједнице и искреност љубави. Павле се не задржава на овоме, но даље објашњава покорност женину у односу на заједницу два бића која нису више два, но једно. Он не каже Један дух" или Једна душа", но управо једно тело. Жени припада друга важност, али то не значи да она поседује стварну власт и једнакост, јер муж је поглавар и његовом влашћу остварује се благостање у дому. Павле узима пример Христа да би нам показао не само како да волимо него и како да владамо „да би (жена) била света и неупрљана".

Речи „тело" и „приљепиће се", упућују на љубав, а учинити „светом" и „неупрљаном" односи се на поглаварство. Испуњавај и једно и друго и све ће бити добро. Ради оно што је угодно Господу, па ће оно што је угодно људима доћи само по себи. Поучавај своју жену, па ће ти у кући владати мир и слога. Слушај шта Павле каже: „Ако ли хоће шта да науче, нека код куће питају своје мужеве".[28] Ако на овакав начин уредимо наш дом, исто тако ћемо уредити и Цркву, јер је дом мала Црква. Само тако, ако смо добри мужеви и жене, постаћемо узор врлине другим супружницима.

[JESSY]

Сетимо се сада Аврама, Саре и Исака и триста осамнаест људи рођених од њих.[29] Тај дом је био заједница побожности, поштовања и реда, најбољи пример апостолског правила. Сара се покоравала мужу, што показују њене речи: Пошто сам остарјела, сад ли ће ми доћи радост? А и господар ми је стар.[30] Аврам је волео њу, и чинио увек оно што је тражила; син им беше пун врлина, послуга одана, у сваком тренутку спремна да жртвује животе за господара. Главни слуга је био толико одан, да су му поверили припремање Исакове женидбе, и због тога је ишао на далеки пут. Као војсковођа, који добро уреди војску да је непријатељ не може напасти неспремну, тако и муж и жена треба да се брину о свом дому да би одржали мир и благостање у породици. У противном, домаћинство се растура и пропада.

Стога, са највећом пажњом водимо бригу о жени и деци. Само тако ћемо дужност поглавара учинити лаком. Само тиме ћемо се оправдати пред судом Христовим.[31] Ако је муж добар и дејствује као глава, онда тело неће трпети штету. Павле је подробно објаснио и мужевима и женама како треба да се понашају: „Она треба да му се покорава као глави, а он треба да је воли као своје тело". Питање је, како остварити такав однос? То треба да се објасни и ја ћу то сада учинити. Такав однос мужа и жене остварује се не везивањем за новац, но тежњом ка врлини и страхом Божијим. Оно што Павле саветује слугама у наредном одељку односи се и на нас: Знајући да ће свако ако шта добро учини, то примити од Господа.[32] Воли је не ради себе, но ради Господа. Зато Павле каже: „Покоравајте се... као Господу." Све чини ради Господа, у духу покорности Његовој вољи. Требало би да то буде довољно да нас убеди да се клонимо свађа и неслоге. Нити муж сме да поверује нечијим оптужбама за жену; нити жена да без разлога проверава кретање свога мужа ако се већ доказао као одан супруг. Међутим, шта ако је она љубоморна и поред тога што дан проводиш радећи а вече посвећујеш њој? Нека ти не досаде њене јадиковке; она те воли, и не понаша се неразумно, јер сво њено незадовољтво долази од велике наклоности према теби и од страха. Да, она се боји да јој се брак не разруши, да је неко не раздвоји од онога ко је њена највећа благодат; да јој не одузме онога који јој је глава.

Када вас куша љубомора, сетите се опет Аврама и Саре. Сара је била нероткиња и сама је понудила Авраму своју слушкињу Агару за наложницу. То је била њена идеја. Аврам са тим ништа више није имао, осим што је дао свој пристанак, јер су били стари и бездетни. Изабрао је да буде отац да не би разжалостио жену; па ипак, после свега, шта му је Сара рекла када је Агара затруднела? Увреда моја пада на тебе. Господ ће судити и теби и мени.[33]Да је неко други био на Аврамовом месту, зар се не би разгневио? Зар јој не би рекао: „Шта хоћеш? Нисам желео ништа да имам са том женом; ти си све то смислила и зашто ме сада окривљујеш?" Али, не, Аврам ништа од тога није рекао. Слушајте његове речи: Ето, робиња је твоја у твојим рукама, чини са њом што ти је воља.[34]

[JESSY]

Одустао је од жене са којом је легао, са којом је био једно тело, само да Сару не би ражалостио, јер ју је волео више од свега. И више од тога, јер Агара је носила његово дете. Који би муж учинио ишта лоше жени која му носи сина? Но, праведни Аврам је био непоколебив и ништа није желео да стави изнад љубави коју је гајио према Сари. Угледајмо се зато на његову трпељивост.

Жена никада не треба да грди свог мужа: „Ти си лења кукавица! Немаш никакву вољу! Погледај на наше пријатеље, суседе, родбину - сви су богати, њихове жене имају много више од мене". Жена никада да не говори мужу тако нешто; она је тело свога мужа и није њено да командује глави, но да се покорава и буде послушна. „Али зашто би она трпела оскудицу?" неко ће можда питати. Ако је сиромашна, нека се сети оних који су сиромашнији од ње. Кад би истински волела свога мужа, она му не би тако говорила, него би то што је са њим ценила више од свега на свету. Исто тако, и муж ако има жену која овако према њему поступа, не треба да показује своју власт тиме што ће да је псује или вређа, или се одвоји од ње. Уместо тога, треба да уложи сву снагу и достојанство свога духа и да је стрпљиво подсети на то да је и сиромаштво благодет ако је од Бога.

Жена ће онда престати да се жали, но, није довољно да је он поучава само речима, но и својим делима. Треба да је поучава да не жуди за високим друштвеним положајем. Ако и он то чини, она ће се на њега угледати. Почев од прве брачне ноћи, муж треба да буде узор нежности, издржљивости и владања самим собом, па ће и жена бити таква. Он треба да је саветује да се не украшава златним наруквицама, огрлицама и другим накитом, да не купује скупа одела. Уместо тога, жена треба да се појављује у достојанству, а достојанству није потребна театралност.

Опремите дом уредно и са сваком мером. Ако женик не показује занимање за светске неумерености, брак ће им бити поштеђен штетних уплива из средине. Клоните се непристојне музике и игре. Сигуран сам да ме многи сматрају смешним што дајем овакве савете, али ако ме ко послуша, схватиће вредности мирног и складног живота у породици: а како време иде, тога ће све више бити свестан. Више се неће смејати мени, него онима који живе као будаласта деца или пијани људи. Шта је онда наша дужност? Уклоните из свог живота сваку непристојност, нескромност и развратност, и не дружите се са људима који то чине. Када те види твоја невеста да се тако владаш, рећи ће себи: „Дивно! Како је мудар мој муж! Он овај пролазни живот не држи низашта. Узео ме је за жену да бих била добра мајка његовој деци и разборити настојатељ његовог дома".

[JESSY]

Да ли ће младој невести овакав живот бити бесмислен? Можда само за кратко време, али би ускоро открила сву његову лепоту. Она ће порадити на својој скромности, ако ти себе учиниш скромним. Не улазите у празне разговоре, јер никоме није од користи многоговорљивост. Када саветујеш жену, почни то увек речима љубави. Ништа је неће тако убедити у исправност твојих речи као сигурност да јој говориш са искреном наклоношћу. Реци јој да си убеђен да новац није битан, да су само лопови гладни за новцем, да је волиш више од сваког блага и да је мудра, разборита и побожна млада жена, драгоценија од свега на свету. Говори јој да је волиш више и од свог живота, јер је овај живот ништа и да ти је једина нада да ћете се сјединити савршеном љубављу у животу који ће доћи. Реци јој и ово: „Овај наш живот је кратак и пролазан, али ако нас Господ удостоји заменићемо га животом вечним у царству небеском. Онда ћемо бити савршено једно, једно у другом и у Христу Господу.

Нашој радости неће бити краја. Твоја ми је љубав важнија од свега и ништа ми не би било теже и болније од тога да се раздвојимо. Чак иако изгубим све, свака би ми жалост била подносива, само ако би ми ти била верна." Покажи јој да волиш да си са њом и да ти је драже да си код куће, него да си одсутан. Уважавај је пред својим пријатељима и пред децом. Награди је увек за добра дела, а ако што лоше учини за тебе стрпљиво и благо је посаветуј. Молите се заједно код куће и идите заједно у Цркву, а кад се вратите кући, разговарајте о ономе што сте тамо чули. Ако западнете у сиромаштво, сетите се апостола Петра и Павла који су почаствовани више од краљева и богаташа, а ипак су своје животе провели у глади и жеђи. Подсећајте једно друго да се ничега не треба бојати у животу осим Господа. Ако вам брак буде такав, ваше савршенство мериће се са савршенством монаха.

Ако волите да приређујете гозбе, нека то не буде нескромно и непристојно. И ако наиђете на неког сиротог, светог човека који вам у кућу доноси Божији благослов, позовите га. Додаћу још и то: Не труди се да узмеш богату жену. Боље је ако је сиромашна. Никакво задовољство нећеш добити њеним новцем. Напротив, стално ће ти досађивати својим подругивањем и прохтевима.

[JESSY]

Неће имати поштовања према теби и стално ће те надмено вређати: „Не жали се стално због трошкова! Ништа твоје нисам потрошила; носим одело купљено за своје паре". Шта говориш жено? Зар своје одело носиш? Ништа није ружније од оваквих речи! Ни тело није више само твоје (јер си га венчањем предала мужу), па како онда новац може да буде само твој?! Ви сте обоје постали једна личност, једно тело, а ти још увек говориш да имаш нешто „своје"! Ове гнусне погане речи долазе од ђавола. Ствари много лепше и драже од новца Господ нам је дао као заједничка добра; зато што не можемо да кажемо: „Само моја светлост, моје сунце, моја вода". Па, ако су нам ове велике благо-дати дате свима, зашто не би и новац? Нека богатство пропадне хиљаду пута! Или, нека не пропадне богатство, јер оно само по себи није проклето, но она искривљеност ума која га ставља на чело свих вредности.

Учи је томе, и свему ономе што сам већ споменуо, али са много више саосећања, јер, живот у врлини има много тога што је тешко спровести. С тога, кад год је подучаваш истинској мудрости, приђи јој смирено и труди се да ти речи буди са више топлине и разумевања. Осим тога, настој да из њене душе искорениш речи „моје" и „твоје". Ако и каже за шта год „моје", ти је питај: „А шта ти називаш својим? Ја стварно не знам на шта мислиш. Што се мене тиче, ја немам ништа своје. Како можеш било шта назвати својим кад је већ све твоје? Ја сам твој!" То није ласкање; то је мудрост којом ћеш угасити њен гнев. Ласкање је кад човек говори са нечистом жељом у срцу, а овде говори чисто срцем. Кад јој кажеш: „Ја сам твој, ти потврђујеш речи светог Павла: Жена није господар од својега тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена.[35] Зато јој још реци: „Ако немам власти над својим тијелом, јер сам га теби дао, какву онда власт могу да имам над стварима које поседујем?" Говорећи то, ти ћеш је постидети, али и још више везати за себе. Тако је, дакле, учи својим примером и својим говором из којег си и сам избацио речи „моје" и „твоје".

И још нешто. Никада је не зови само именом. Додај уз име још и речи нежности, поштовања и љубави. Ако ли јој ти указујеш поштовање, она га неће тражити од другога; нити ће икада жудети за туђим похвалама ако јој оне долазе од тебе. Стави је изнад свега осталог, због њене лепоте и осећајности и не буди шкрт на похвалама. Тако ћеш је убедити да не слуша никог осим тебе и да се само теби посвети. Учи је да се боји Бога. Ако ли то научите, и све остале добре ствари ће произићи из ове поуке и испуниће ти дом са хиљаду благослова. Жудите само за оним што је савршено, па ће вам се све остало додати. Јер Господ рече: Иштите најприје Царство Божије, и правду Његову, и ово ће вам се све додати?[36]

[JESSY]

Шта мислите, каква ће деца бити од оваквих родитеља? Какви ће бити они људи који се са њима буду дружили? Зар неће и она примити безбројне благодети? Углавном, деца усвајају особине својих родитеља, васпитавају се онако како су им родитељи васпитани, воле исте ствари које воле њихови родитељи, говоре и раде исто као и они. Ако наш живот тако уредимо и ако се будемо придржавали поука из Светог Писма, наћи ћемо путовођу за све што нам треба!

Тако ћемо задовољити Господа и овај живот провести у врлини и убројати се у достојне вечних блага која је обећао онима који Га љубе, Њега, човекољубивог Господа нашег Исуса Христа, коме приличи свака част и поклоњење, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

                                                  

 

http://православнајапородица.срб/index.php?option=com_content&view=article&id=758:zlatoust-o-braku-i-porodici&Itemid=435

[Данче*]

Тријумф Цркве
 
Како се показује да Христос јесте Бог? На ово основно питање немојмо покушавати да одговоримо са доказом стварања неба и земље, јер неверник неће то прихватити. Ако му кажемо да је васкрсавао мртве, исцељивао слепе, изгонио демоне, и тада се неће сложити. Ако му кажемо да је обећао васкрсење мртвих, Царство Небеско и неизрецива блага, тада не само да се неће сложити са нама него ће нам се још смејати. Како, дакле, да га приведемо вери, поготову када није духовно оформљен? Наравно, ослањајући се на истине, које и ми и он прихватамо без икаквог противљења и сумње.
 

У чему се, дакле, у потпуности слажемо са њим? У томе да је Христос основао Цркву. Из овога ћемо показати силу и доказати божанство Христово. Видећемо да је немогуће да буде дело човека ширење хришћанства по целој васељени у тако кратком времену. Поготову када и хришћанска етика призива на узвишенији живот људе са рђавим навикама, робове греха. Па ипак, Господ је успео да од свега тога ослободи не само нас него целокупни род људски.
И то је успео не користећи оружје, не трошећи новце, не покрећући војску, не изазивајући ратове. То је успео почевши само са дванаест ученика, који су били незнатни, необразовани, сиромашни, голи, ненаоружани...
Са таквим људима успео је да увери народе да размишљају исправно, не само о овом животу него и о будућем. Могао је да укине законе предака, да искорени старе навике и да засади нове. Могао је да отргне човека од лагодног начина живота, и да га упути на тежи. И све је то успео, иако су Га сви нападали, иако је и сам претрпео понижавајуће распеће и срамну смрт.
Свакако, тако нешто се не догађа људима. Пре ће бити да им се догађа супротно. Уколико, дакле, живе и напредују сами, и њихово дело напредује. Међутим, када умру, пропада са њима и све остало што су створили. И то се догађа не само богаташима и не само властели, него и самим владарима. Јер и њихови закони се укидају, и успомена на њих се гаси, и име се њихово заборавља, и њихови поверљиви људи се игноришу.
То се догађа онима који су раније једним мигом управљали народима и водили у рат читаве пукове. Онима, који су осуђивали на смрт и који су позивали назад изгнанике.
Са Господом се десило управо супротно. Жалосно је било стање његовог дела пре распећа: Јуда Га је продао, Петар Га се одрекао, остали ученици су се разбежали да би се спасили, и многи који су Му поверовали напустили су Га. Остао је сам међу непријатељима. Међутим, после распећа и смрти, да би ти схватио да није био обичан човек Распети, све је постало светлије, радосније, славније.
Петар, врховни апостол, онај који пре распећа није издржао претњу једне слушкиње, него, после толиких небеских учења и његовог учешћа у божанским тајнама, рекао је да не познаје Господа. Он, исти, после распећа, проповедао Га је по свим крајевима васељене. Небројено мноштво мученика се жртвовало, јер су више волели да умру него да се одрекну Христа, као што Га се био одрекао врховни апостол, престрављен претњом једне девојчице. Све сада земље, сви градови, сва пуста и насељена места, исповедају Распетога. У Њега верују цареви и војсковође, властела и управници, робови и слободни, неписмени и образовани, варвари и људи разних народа.
Чак и онај мали и незнатни гроб, који је примио окрвављено мученичко тело Господа, драгоценији је од хиљаде царских палата и поштован чак и од царева. Оно што је чудесно јесте да оно што се десило Господу дешава се и Његовим ученицима. Јер оне које су презирали и затварали, оне које су жестоко мучили безбројним мукама, њих, исте, после смрти њихове, поштовали су више и од самих царева.
А како је то изгледало? У Риму, императори и управници и војсковође остављали су све, и трчали да се побожно поклоне гробовима рибара Петра и ћилимара Павла. У Цариграду, они који круне носе желе да се сахране не поред гробова Апостола, него у паперти њихових храмова. И тако цареви постају портири рибара. Наравно, не стиде се због тога, него се тиме чак хвале. Не хвале се само они сами, него и њихови потомци.
Када је ученика Христових било само дванаест, Црква није постојала ни у чијим мислима, када је још јудејска синагога цветала а безбожно идолопоклонство владало малте не по целој васељени, Господ је прорекао: "На томе камену (тј. на исповедању вере Петрове у Христа као Сина Божијега) сазидаћу Цркву Своју и врата пакла неће је надвладати" (Мт. 16, 18).
Јеси ли уверен у истину овог пророштва? Видиш ли његово испуњење. Замисли какав је важан догађај ширење Цркве скоро по целој земљи у једном кратком временском периоду. Замисли како је изменио живот толиких народа и одвео у веру толике људе, како је укинуо предачке обичаје, како је ослободио од дуготрајних навика, како је развејао као прах владавину сладострашћа и силу греха, како је затро као дим нечисти задах жртава, идолопоклоничке обреде, гнусне празнике, дрвене кипове, жртвенике и храмове, како је изградио свуда свете жртвени ке, у нашој отаџбини и у земљама Персијанаца, Скита, Црнаца и Индуса. Шта говорим? Чак и по Британским острвима, која се налазе далеко од Средоземља, у океану, раширила се Црква и саграђени су жртвеници.

Речи које је тада Господ изрекао, усадиле су се у срца свих. Можемо да кажемо да земља пуна трња, очистила се и примила семе вере.
Дело ослобађања толиких народа од дуготрајних срамних навика, као и промена начина живота од лагодног на врло тежак, стварно је чудесно, па чак и натчудесно. Показује се божанска сила, чак и да нико није ометао то дело, чак да је владао мир и да су га многи помагали. Јер ширење Цркве није долазило само у сукоб са старим навикама, него и са сладострашћем, са угодним начином живота. Имало је дакле два моћна противника, који су тиранисали људе: навику и сладострашће.
Све што су пре много векова примили од отаца, од дедова и старијих предака, још и оно што су примили од философа и реторичара, пристали су да све то презру, што је веома тешка ствар. Требали су још да приме један нови начин живота, који је чак много тежи. Јер их је удаљавао од насладе и водио у пост. Удаљавао од среброљубља и водио у добровољно сиромаштво. Удаљавао од разврата и водио у моралну чистоту. Удаљавао од јарости и водио у кротост. Удаљавао од зависти и водио у пријатељство. Удаљавао од угодног и пријатног живота и водио у тежак, у "мучан", у тврд. Чак је водио у такав живот оне који су били навикли на живот удобности. Јер, свакако, нису хришћанима постајали људи који су живели у другим световима и нису имали грешне навике, него су постајали они који су били сатрунули у њима и који су били постали мекши од блата. Њих је позвао да иду тешким, "мучним", тврдим и неравним путем. И убедио их је да иду!
Колико их је убедио? Није само двојицу, десеторицу, двадесет или стотину њих, него безбројне. И преко којих их је убедио? Преко дванаест људи необразованих, необрађених, незнаних, сиромашних, без имања, без телесне снаге, без славе, без сјајног владања, без красноречивости и беседничке способности. Преко дванаест људи који су били рибари, ткачи ћилима, другог језика. Јер ни најмање нису имали исти језик са идолопоклоницима. Говорили су јеврејски, који је био много друкчији од свих других језика. Са ових, дакле, дванаест саграђена је Црква и проширена до крајева васељене.
И није само то чудесно, него и то што ови малобројни, сиромашни, необразовани и презрени, који су се прихватили да измене човечанство, нису дело своје извршили неометани. На свим странама су наилазили на безбројне нападе. Нападали су их у сваком народу и у сваком граду. Али, шта говорим за народе и градове? У сваком дому је подизан рат против њих. Њихово учење је често раздвајало сина од оца, снаху од свекрве, једног брата од другог, слугу од господара, потчињеног од старешине, мужа од жене и жену од мужа. Нису у свим породицама поверовали сви истовремено, и тако су хришћани трпели свакодневне нападе, непрекидна непријатељства, хиљаде смрти.
Сви су их нападали као заједничке противнике и непријатеље. Гонили су их цареви, старешине, управници, слободни, робови, масе народне, градови. И нису гонили само њих, него страшна је ствар гонили су чак и новообраћене и оглашене, дакле оне који су тек поверовали.
Ужас и гнев идолопоклоника изазивала је и сама помисао да напусте жртвенике , да презру жртве, које су приносили сви њихови оци и преци, и да поверују у Господа. Да поверују у Онога који је узео људско тело од Дјеве Марије, Који је осуђен од Пилата, који је претрпео безбројне муке и понижења, Који је поднео срамну смрт, Који је погребен и васкрсао.
Још је чудније то што, док су страдања Господња била несумњива многи су видели шибања, ударце, пљувања, шамарања, крст, ругања, гроб ипак се то исто није десило и са васкрсењем. Господ се, после свога васкрсења, јавио само ученицима. Поред те чињенице, они су говорили о васкрсењу и уверавали народ и градили Цркву. Како? На који начин? Силом Господа, Који их је послао да проповедају Еванђеље Његово свима народима. Он је био тај који им је пропутио пут. Он је олакшао њихово претешко дело. Да им није помагала божанска сила, никада не би ни почело ширење хришћанства.
Док су се тирани наоружавали против Цркве, док су војници припремали своје оружје, док су народне масе махнитале као дивљи огањ, док су се рђаве навике сврставале у бојне редове, док су се реторичари, богаташи, поседници, старешине подизали, реч Божија, јаче и од пламена, претварала је у пепео трње, чистила је њиве и сејала реч проповеди. Неки од верника бацани су у тамнице, други слати у прогонство, неки кидани на комаде. И премда су хришћани сусретани као општи злочинци, подносећи сваку врсту казне, срамоћења и гоњења, све их је више прилазило Цркви. Шта више, не само да нови верници нису губили храброст од мучења која су гледали да подносе старији, него су постајали још ревноснији. Сами су трчали, без приморавања, благодарећи својим мучитељима. Постајали су ватренији у вери, гледајући потоке крви верника.
Јеси ли видео неупоредиву силу Онога који је учинио сва ова чудеса? Како је могуће да неко не жали, подносећи тако страшна мучења? Међутим, они су се радовали, веселили! Ово исповеда, као пример, свети Еванђелист Лука како се десило са Апостолима, "Вратише се од Синедриона радујући се што се удостојише да поднесу срамоту за Име Његово" (Дела Ап. 5, 41).

И док неко не може да сазида ни један зид са каменом и кречом када је гоњен, Апостоли су сазидали Цркву по целој Васељени, подносећи гоњења, тамнице, прогонства и мученичке смрти. И нису је сазидали од камена, него од душа, што је много тежа ствар. Јер није исто да озидаш један зид убеђујући искварене душе да промене начин живота, да напусте своју демонску манију и да прате живот врлине.
Ипак су то успели, јер су имали са собом непобедиву силу Господа, Који је прорекао: "Сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати" (Мт. 16, 18).
Замисли колико је гонитеља нападало Цркву и колико су страшних гоњења подизали против Ње... Август, Тиберије, Гај, Нерон, Веспазијан, Тит и сви њихови наследници до Константина Великог, сви су били идолопоклоници. И сви неки блаже, неки суровије нападали су Цркву. Нападали су је сви. Иако понеки није лично подизао гоњење, ипак њихова привезаност за идолопоклонство подстицала је на борбу против Цркве оне који су хтели да им се удварају.
Поред свега тога злонамерни планови и напади идолопоклоника покидани су као паукове мреже, развејане као прах, ишчезле као дим. Али све што су планирали против Цркве, бивало је повод да произађе велика корист за хришћане. Јер су створиле читаве хорове мученика, који представљају ризницу, стубове, куле Цркве.
Видиш ли, дакле, чудесно испуњење пророштва? Стварно "врата пакла нису је надвладала". На основу прошлости, међутим, веруј и за будућност. И у будућности нико неће моћи да победи Цркву. Јер ако нису успели да је сруше када је бројала мало чланова, кад је њено учење изгледало ново и необично, када су толики страшни напади и тако многа гоњења одасвуд покретана против Ње, много више неће моћи да јој науде сада, када је завладала целом Васељеном, када је овладала свим народима и када је истребила жртвенике и идоле, празнике и обреде, дим и смрад скверних жртава.
Како су успели Апостоли да остваре један тако велики, један тако важан подухват, после толико препрека? Сигурно помоћу божанске и непобедиве силе Онога, Који је прорекао стварање и тријумф Цркве. Ово нико не може да порекне, сем ако је безуман и потпуно неспособан да мисли.
 

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ
Превео са грчког, Епископ Артемије

http://www.prijateljboziji.com/_Trijumf-Crkve/45253.html