Православље и либертаријанизам

[Marjanovic]

Већина не може да оправда примену силе према мањини. И Хитлер је имао подршку "већине грађана", он је изабран на демократским изборима.

Да, само ваша идеја није ни физички ни психолошки прогоњена силом већ једноставно није прихваћена. Бар када је Европа у питању. У Америци је другачије.

[Juan Valdez]

Па јесте, у праву си ту - минархизам је компромис где се држава минимизује на "нужно зло", али би доследан човек требало да и да ље буде свестан да је у питању насиље. Исправан аргумент ту није да је минимална држава "добра", већ да је "најмање зло".

Добро, али кад већ имамо компромис са огавном војском (мени најогавнијом људском творевином у историји цивлизације), како онда рећи да је неморално да се од отетих пара плати школовање неком детету чији родитељи то не могу (на страну практични аргумент, сасвим је могуће да би на слбодном тржишту економски просперитет и добровољна социјала решили ствар далеко ефикасније, него чисто филсофски)? Ако минархизам прихватамо као компромис, зашто не можемо хајекизам који дозвољава државну социјалу, државно фианнсирање непрофитних ствари и слично? Није ми јасно по ком основу компромис заустављамо баш на војсци, судству и полицији.

[Juan Valdez]

.

[Juan Valdez]

.

[Marjanovic]

Зато је либерализам далеко бољи од демократије.

Нема либерализма без демократије. Која је то либерална држава а да није демократска?

[Душко Дугоушко]

Има порезе, али су они минимални. Баш зато и кажем да морални аргумент тешко може да се примени на одбрану минархизма, али и те како може на одбрану анархизма. Код минархизма практични далеко више пије воду.

Зар не постоји неко алтернативно решење?

[Juan Valdez]

Нема либерализма без демократије. Која је то либерална држава а да није демократска?

Наравно да има. Либерализам је старији од модерне демократије.

Demokratija kao deo problema a ne rešenja

Knjiga Farida Zaka­rije Buduć­nost slo­bode – Neli­be­ralna demo­kra­tija kod kuće i u svetu pred­sta­vlja neo­bi­čan pre­vo­di­lački rezul­tat u našoj kul­turi. U zemlji u kojoj vas sa svake police sa knji­gama iz poli­tičke misli u svim boljim knji­ža­rama vreba po pet knjiga Maj­kla Mura, deset Noama Čom­skog, i još dese­tak raz­nih naslova tipa "Suludi ame­rički krstaši" ili mno­štvo izda­nja s ter­mi­nom glo­ba­li­za­cija u naslovu, a žesto­kom anti­glo­ba­li­stič­kom pro­pa­gan­dom unu­tar korica, pre­vod rada jed­nog ame­rič­kog kon­zer­va­tiv­nog libe­rala pred­sta­vlja zai­sta neku vrstu sreć­nog incidenta.

Odmah treba reći — ovo je jedna poli­tički neko­rektna knjiga. I to u dvo­stru­kom smi­slu reči. Naj­pre iz naše per­spek­tive — ona je kao pre­vod kraj­nje neti­pična za izda­vačku praksu u zemlji u kojoj je pre­ve­deno na dese­tine naslova raz­nih levi­čar­skih publi­ci­sta i soci­o­loga, ali recimo vrlo malo kla­sič­nih dela libe­ra­li­zma, posebno eko­nom­skog. Takođe, to je knjiga koja je o Ame­rici kri­tična na jedan način koji je vrlo retko prak­ti­ko­van, ako ne i sasvim nepo­znat, u ovda­šnjoj kulturi.

Drugo, ova je knjiga kraj­nje poli­tički neko­rektna i iz per­spek­tive same zapadne i ame­ričke kul­ture. Ona pred­sta­vlja napad na naj­veću svetu kravu poli­tičke korekt­no­sti Zapada — demo­kra­tiju. Knjiga je razlo­žan, smi­ren, ali logički i činje­nički nemi­lo­sr­dan podu­hvat raz­dva­ja­nja dve temeljne vred­no­sti zapadne civi­li­za­cije, ustav­nog libe­ra­li­zma i demo­kra­tije. Ona doka­zuje da ustavni libe­ra­li­zam pred­sta­vlja temeljni oslo­nac napretka, slo­bode i civi­li­za­cije na Zapadu u pro­te­klim veko­vima, a demo­kra­tijapret­nju po slo­bodu, i izvor rasta države i poli­tičke moći nad živo­tima ljudi. Dodatno, reč je o knjizi Ame­ri­kanca indijsko-muslimanskog pore­kla sa vrlo viso­kim polo­ža­jem u ana­li­ti­čar­skom esta­bli­šmentu ame­ričke spoljne poli­tike, što nje­go­vim eksper­ti­zama daje pose­ban zna­čaj i vero­vatno širu publiku i inte­re­so­va­nje u svetu. Tim više ako znamo da je autor svo­je­vre­meno bio naj­mlađi ured­nik časo­pisa Fore­ign Affa­irs i čovek za koga kažu da će vero­vatno biti prvi musli­man koji će stići do polo­žaja ame­rič­kog držav­nog sekretara.

U prvom pogla­vlju knjige, naslo­vlje­nom "Kratka isto­rija slo­bode", Zaka­rija posta­vlja osnovni teo­rij­ski okvir za dalje ana­lize. On poka­zuje da je demo­kra­tija vrlo pozni pro­i­zvod evrop­ske civi­li­za­cije. Ona se razvija tokom druge polo­vine XIX i u XX veku, kada su osnovne teko­vine ustav­nog libe­ra­li­zma već bile utvr­đene pod monar­hi­stič­kim ili čak auto­krat­skim reži­mima – slo­boda poje­dinca, ver­ska tole­ran­cija, slo­bodno trži­šte i trgo­vina. Većina režima tog vre­mena, uklju­ču­jući i naj­na­pred­niji, bri­tan­sku monar­hiju, samo su ogra­ni­čeno demo­krat­ski. Opšte pravo glasa još nigde nije na snazi jer poli­tičke pred­stav­nike bira neznatna manjina puno­let­nih gra­đana, a obim delo­va­nja vla­sti je vrlo ogra­ni­čen. Libe­ralne par­tije su svuda u Evropi anti­de­mo­krat­ske, libe­ralni vigovci u Bri­ta­niji, libe­rali u Nemač­koj, i drugi. Prvi koji uvodi opšte pravo glasa za odra­sle muškarce je kan­ce­lar Bizmark, koji time želi da oslabi uti­caj libe­rala koji se osla­njaju na urbano sta­nov­ni­štvo, dajući pravo glasa širo­kim masama koje će po nje­go­vom mišlje­nju uvek gla­sati za monar­hi­ste i naci­o­na­li­ste. Tako je i bilo — pod nje­go­vom vla­šću dolazi do kon­so­li­da­cije koa­li­cije između monar­hije i sin­di­kal­nog pokreta. Na isti način, pro­ši­re­nje opšteg prava glasa u Engle­skoj ukla­nja sa scene vigovce, a bivšu libe­ralnu stranku pre­tvara u radi­kalno soci­ja­li­stičku Labu­ri­stičku par­tiju, dok na dru­goj strani ostaju monar­hi­stički i eta­ti­stički kon­zer­va­tivci. Svuda u Evropi šire­nje demo­kra­tije na sli­čan način vodi naj­pre poti­ski­va­nju libe­ral­nih stra­naka, a onda, u dru­gom koraku, šire­nju držav­nog upliva na eko­no­miju i dru­štvo, te u kraj­njem naci­o­na­li­zmu, jača­nju mili­ta­ri­zma i rat­noj pret­nji. Kako se demo­kra­tija širila, ume­reni libe­ralni pro­gram indi­vi­du­la­nih prava, eko­no­mije slo­bod­nog trži­šta i ustav­no­sti sah­nuo je pred uni­šta­va­ju­ćom pri­vlač­no­šću komu­ni­zma, reli­gije i naci­o­na­li­zma (Zaka­rija, str.57).

Osnovna Zaka­ri­jina poenta koja izgleda toliko samo­o­či­gledno dok se čita nje­gova knjiga jeste: libe­ralni kon­sti­tu­ci­o­na­li­zam je svuda bio pot­ko­pan ili uni­šten od strane demo­kra­tije. Čak i u Ame­rici, koja je saču­vala naj­više od izvor­nog libe­ral­nog uče­nja i prakse nji­ho­vih otaca ute­me­lji­vača iz XVIII veka,demo­kra­tija je u ogrom­noj meri dege­ne­ri­sala poli­tički pore­dak u XX veku, dovo­deći u pita­nje osnovne prin­cipe nji­ho­vog Ustava i Dekla­ra­cije neza­vi­sno­sti. Zaka­rija poka­zuje da je upr­kos raši­re­nim pre­dra­su­dama o ame­rič­kom sistemu kao navod­nom oli­če­nju demo­kra­tije, to zapravo, u nje­go­vom izvor­nom obliku, bio jedan pri­lično nede­mo­krat­ski sistem, koji je kroz isto­riju bio ono­liko uspe­šan koliko je odr­ža­vao ogra­ni­če­nja neo­bu­zad­nim demo­krat­skim ten­den­ci­jama. Dakle, bio je napre­dan ne zahva­lju­jući svo­jim demo­krat­skim ele­men­tima nego upr­kos njima. Recimo, ame­rički pred­sed­nik se bira indi­rektno, njega ime­nuju elek­tori iz svake od država i moguće je da kan­di­dat sa više gla­sova ne bude iza­bran na polo­žaj (kao što se neko­liko puta, a posled­nji put 2000., zai­sta i desilo). Takođe, ame­rički Senat je oli­če­nje anti­de­mo­krat­ske prakse par excel­lence. Ne samo da su duboko do u XX vek sena­tori bivali ima­no­vani od pred­stav­nič­kih domova država a ne birani direktno kao danas, već i svaka država, bez obzira na broj sta­nov­nika, i danas ima po dva sena­tora. Mno­go­ljudna Kali­for­nija ima isti udeo u senat­skom pred­stav­ni­štvu kao i maleni Dela­ver. Sena­tori mogu da blo­ki­raju bilo kakvu većin­sku odluku koju bio doneo Kon­gres, pred­stav­nički dom. Ame­rički Ustav je prak­tično nemo­guće pro­me­niti, jer pored dvo­tre­ćin­skih većina u oba doma, svaku pro­menu mora da odo­bri tri četvr­tine država. Takođe, ame­rički Vrhovni sud, koji je vrlo moćna insti­tu­cija, sači­nja­vaju deve­toro doži­votno posta­vlje­nih ljudi koje ne bira narod.

Po Zaka­ri­ji­nom mišlje­nju, sumrak ame­rič­kog sistema zapo­čeo je 60-ih godina XX veka, u isto vreme kada poči­nje da se širi veliki dalas demo­kra­ti­za­cije ame­rič­kog poli­tič­kog života. Tada je zapo­čela velika kam­pa­nja "borbe pro­tiv siro­ma­štva", neslu­će­nog šire­nja budžet­skih pro­grama i osla­nja­nja na poli­tiku kao sred­stvo reša­va­nja svih pro­blema u dru­štvu. Ali, to nije donelo sta­bil­nost i pro­gres, već rast državne potro­šnje, jača­nje uti­caja lobija, korup­ciju, sma­nje­nje trans­pa­rent­no­sti poli­tič­kog sistema i opštu apa­tiju i neza­do­volj­stvo gra­đana samim siste­mom. Zaka­ri­jina dija­gnoza je bru­talno jed­no­stavna: uzrok tome nisu nika­kve defor­ma­cije niti sla­bo­sti u prak­ti­ko­va­nju demo­kra­tije već sama njena pri­roda. I u tom domenu nje­gova ana­liza se u veli­koj meri poklapa sa nala­zima teo­rije jav­nog izbora, koju pred­vodi nobe­lo­vac Džejms Bju­ke­nen sa Uni­ver­zi­teta Džordž Mej­son u Vir­dži­niji i drugi pred­stav­nici vir­dži­nij­ske škole. Šire­nje domena jav­nog odlu­či­va­nja ne vodi do popra­vlja­nja "trži­šnih gre­šaka" i zaštite "jav­nog inte­resa", već do buja­nja biro­kra­tije, sma­nje­nja slo­bode, pove­ća­nja kon­trole poli­ti­čara i biro­krata nad ljud­skim živo­tima. Šire­nje demo­kra­tije i jači uti­caj masa na poli­tiku pot­ko­pa­vaju a ne oja­ča­vaju ustavni libe­ra­li­zam u Ame­rici. Kako Bju­ke­nen sli­ko­vito kaže, reč je "demo­kra­tiji pušte­noj s lanca" koja ata­kuje na slo­bodu poje­dinca. Zaka­ri­jina knjiga je dalje razvi­ja­nje i doku­men­to­va­nje ove teo­rije o demo­kra­tiji kao opa­snoj zverki koja je puštena s lanca.

Broj­nim pri­me­rima Zaka­rija poka­zuje loš uti­caj demo­kra­tije na kon­sti­tu­ci­o­nalne slo­bode Ame­ri­ka­naca. Razne demo­krat­ske reforme, kao što su direktno bira­nje sena­tora, jav­nost sed­nica kon­gre­snih tela, uve­re­nje da sve pod­leže "demo­krat­skoj kon­troli", doveli su do opa­da­nja efi­ka­sno­sti vlade i rasta opor­tu­ni­zma među poli­ti­ča­rima i eli­tama. Sena­tori više nisu koč­nica i pro­tiv­teža narod­noj vla­sti, već još jedan od nje­nih oblika, direktno iza­brani zva­nič­nici koji moraju da vode kam­pa­nje, udva­raju se masama, i kao i svi drugi, stalno gle­daju u ankete jav­nog mne­nja. Jav­nost sed­nica pove­ćava pri­ti­sak na ljude u pred­stav­nič­kim telima koji paze da se gla­sa­njem za odre­đene zakone ne zamere svo­jim kon­sti­tu­en­cama ili onome što je tre­nutno popu­larno u jav­no­sti, čak i kada to gla­sa­nje intimno sma­traju isprav­nim. Demo­kra­ti­za­cija poli­tič­kog života je uni­štila poli­tičke par­tije kao insti­tu­cije i namet­nula kon­cep­ciju poli­tič­kog života kao pijace. Poli­ti­čar postaje agent za lobi­ra­nje finan­sij­skih inte­resa i lobija koji će podu­preti nje­govu kam­pa­nju a čije će inte­rese on šti­titi kad bude iza­bran u Vašing­ton. Da li će dobiti podr­šku par­tije ne zavisi od toga koliko ga član­stva podr­žava, niti da li ga podr­žava vođ­stvo stranke, već koliko sna­žnu inten­zivnu manjinu je uspeo da okupi oko sebe. Zaka­rija navodi podatke o enorm­nom rastu broja lobija i raz­nih dru­gih grupa za pri­ti­sak u Vašing­tonu koje opse­daju zako­no­davce i utiču ne samo na poli­tiku već i na rast držav­nih izda­taka i rasi­pa­nja resursa. Od far­mera, preko indu­strij­skih lobija, raz­nih sin­di­kata, pro­fe­si­o­nal­nih udru­že­nja, svi su se sja­tili u Vašing­ton da zahte­vaju pri­vi­le­gije, odno­sno pare od fede­ralne vlade za razne svoje pro­grame. I u stal­noj su među­sob­noj koa­li­ciji koja spre­čava vladu da ukine bilo koji zna­čaj­niji pro­gram. Brojni su i dobro poznati pri­meri delo­va­nja lobija, jedan od legen­dar­nih su pro­i­zvo­đači kiki­ri­kija koji stalno dobi­jaju sub­ven­cije iako su vrlo uspe­šni i na trži­štu. Zaka­rija navodi još apsurd­niju priču iz kon­gre­sne arhive, pro­i­zvo­đače vune. Oni su imali eksklu­zivni ugo­vor sa vla­dom za pro­i­zvod­nju tka­nina za vojne svrhe. 1956 godine ta tka­nina je zahva­lju­jući razvoju sin­te­tič­kih vla­kana izba­čena sa stra­te­ških rezervi. Ipak, upr­kos tome što više nisu bili potrebni voj­sci, pro­i­zvo­đači vune su nasta­vili da dobi­jaju sub­ven­cije još 30 godina pošto je nestao razlog za nji­hovo uvo­đe­nje (!). Kon­gres je pod pri­ti­skom uki­nuo te sub­ven­cije 1993 godine, ali su one već godinu dana kasnije ponovo vra­ćene! Što je naj­gore, zaklju­čuje on, ovo nisu nika­kve defor­ma­cije demo­kra­tije već izraz same njene suštine. "Želeli su glas naroda, sada neka slu­šaju lobije, jer je to zapravo glas naroda".

Kada ova­kav odnos ima prema posle­di­cama demo­kra­tije u Ame­rici nije neo­če­ki­vano da Zaka­rija još nepo­volj­nije gleda na domete demo­krat­skog ekspe­ri­meta drugde u svetu. U vrlo pro­sve­tlju­ju­ćoj i zani­mlji­voj ana­lizi on poka­zuje uni­ver­zalni obra­zac poko­pa­va­nja libe­ra­li­zma putem demo­kra­tije na raz­nim svet­skim meri­di­ja­nima, od Latin­ske Ame­rike, preko Afrike do Indije. Posebno je dra­go­cen nje­gov opis situ­a­cije u nje­go­voj rod­noj Indiji (Zaka­rija je naime odra­stao u Bom­baju). Posle povla­če­nja Bri­ta­naca, novim indij­skim vla­stima je osta­vljena pro­fe­si­o­nalna i kva­li­fi­ko­vana državna uprava, neza­vi­sno sud­stvo i solidna poli­tička kul­tura elita. Pravo glasa je bilo vrlo ogra­ni­čeno i rezer­vi­sano za pri­pad­nike viših indij­skih kasti. Kon­gre­sna par­tija koja je suve­reno vla­dala pod Nehruom od 1947–1962 pošto­vala je demo­krat­ske pro­ce­dure, bila pod­vrg­nuta svim kon­sti­tu­ci­o­nal­nim pra­vi­lima igre, sa slo­bod­nom štam­pom i neza­vi­snim sud­stvom. Kako se biračko pravo širilo a demo­kra­tija uzi­mala maha i među nižim slo­je­vima, sve ove teko­vine bri­tan­ske vla­da­vine su bivale poste­peno pot­ko­pa­vane: korup­cija se počela širiti svim nivo­ima vla­sti, sudije više nisu bile neza­vi­sne već su u sve većoj meri zavi­sile od popu­li­stič­kih poli­ti­čara, već od Indire Gandi vlada je počela da spro­vodi čitav niz neza­ko­ni­tih i anti­li­be­ral­nih reformi, poput naci­o­na­li­za­cije banaka i pre­du­zeća, poja­vile su se nove poli­tičke par­tije sa izra­zito popu­li­stič­kim pro­gra­mima koji su odgo­va­rali nji­ho­voj pro­ši­re­noj "bazi", što je uklju­či­valo šire­nje redi­stri­bu­cije i naci­o­na­li­stičke mržnje. Brojne naci­o­nalne zajed­nice (Hin­dusi, Musli­mani, Siki i drugi) koji su pod bri­tan­skom upra­vom i u prvim dece­ni­jama neza­vi­sno­sti živeli u slozi i slo­bod­noj mul­ti­kul­tr­noj raz­meni, postali su u poto­njem peri­odu žrtva agre­siv­nih naci­o­na­li­stič­kih dema­goga. Naj­bo­lji pri­mer je Zaka­ri­jin Bom­baj koji su tamo­šnje naci­o­na­li­stičke vla­sti pre­i­me­no­vale u Mum­baj (navodno tra­di­ci­o­nalno hin­du­sko ime za taj grad), da bi eli­mi­ni­sale uti­caj "tuđi­naca". Sve su to sli­ko­viti pri­meri kako je šire­nje demo­kra­tije dik­ti­ralo napu­šta­nje kon­sti­tu­ci­o­na­li­zma, libe­ral­nih poli­tika i tole­ran­cije a okre­ta­nje jača­nju države, korup­ciji i agre­siv­nom nacionalizmu.

Pored pri­mera pot­ko­pa­va­nja libe­ra­li­zma demo­kra­ti­jom, Zaka­rija nudi i druge pri­mere koji anta­go­ni­zam ovih dvaju filo­zo­fija, ili barem odsu­stvo nužne logičke i sistem­ske veze među njima, doka­zuju sa druge strane, naime pri­me­rima libe­ral­nih i kon­sti­tu­ci­onl­nih režima koji nisu demo­krat­ski. Čile, pod Pino­čeom, Južna Koreja, Hong Kong, Sin­ga­pur, Bahrein, sve su to često navo­đeni pri­meri u osnovi dobro ure­đe­nih, sta­bil­nih i eko­nom­ski pro­pe­ri­tet­nih režima bez demo­kra­tije i slo­bod­nih izbora. Ali, oni su imali sve ele­mente kon­sti­tu­ci­o­nal­nog libe­ra­li­zma, poput slo­bodne trgo­vine, pošto­va­nja ugo­vora, vla­da­vine prava itd., što je omo­gu­ćilo rast pri­vrede i gra­đan­skog dru­štva koje je poste­peno vršilo pri­ti­ske u pravcu demo­kra­ti­za­cije. Sve te vlade su pre ili kasnije bivale pri­nu­đene na poli­tičke ustupke, i u kraj­njem, na uvo­đe­nje demo­kra­tije. Obratno, zemlje post­ko­lo­ni­jalne Afrike koje su uvo­dile demo­kra­tiju bez vla­da­vine prava i slo­bod­nog trži­šta, vrlo brzo i lako su se dege­ne­ri­sale u soci­ja­li­stičke diktature.

Zaključci koje bi ame­rički i drugi kre­a­tori spolj­nih poli­tika tre­balo po Zaka­riji da imaju u vidu jeste da vrlo često dog­mat­sko insi­sti­ra­nje na demo­kra­tiji i slo­bod­nim izbo­rima kao kri­te­ri­ju­mima tran­zi­cije ka kon­sti­tu­ci­o­nal­nom libe­ra­li­zmu neće doneti ništa dobro. On u tom kon­tek­stu kao para­dig­mat­ski uzima slu­čaj arap­skog sveta, u kome uglav­nom vla­daju opre­sivne auto­krat­ske vlade, naj­če­šće i monar­hij­ske (što je posebna pro­vo­ka­cija zapad­noj demo­krat­skoj i ega­li­tar­noj poli­tič­koj korekt­no­sti) koje kon­tro­lišu dru­štvo, vrše opre­siju štampe, drže poli­tičke zatvo­re­nike, spro­vode vrlo sum­njive, polu­na­me­štene izbore, ili ih uop­šte ne spro­vode itd. Među­tim, pro­blem je što alter­na­tiva auto­kra­tama tipa Muba­rak u Egiptu, ili pro­sve­će­nim apso­lu­ti­stima poput kra­lja Abdu­laha u Jor­danu, nije libe­ralna i kon­sti­tu­ci­on­li­stička opo­zi­cija koja traži slo­bodu i demo­kra­tiju, već mračni isla­mi­stički i naci­o­na­li­stički pokreti čiji pri­pad­nici obo­ža­vaju Osamu Bin Ladena i sma­traju Ame­riku, Zapad i Izrael nepri­ja­te­ljima koje treba uni­štiti. Oni će, kako Zaka­rija pri­me­ćuje, rado doći na vlast putem slo­bod­nih izbora, a onda uve­sti teo­krat­sku dik­ta­turu mnogo goru, opre­siv­niju i tota­li­tar­niju od bilo čega što sada postoji u arap­skom svetu. Oni se drže sta­rog jako­bink­sog pra­vila demo­kra­tije: "jedan čovek jedan glas, jedan­put". Zbog svega toga, mnogo veći nagla­sak po Zaka­riji treba sta­viti na izgrad­nju vla­da­vine prava i slo­bodne trži­šne pri­vrede, a onda u nekom razum­nom roku od 5 ili 10 godina, oče­ki­vati da će se po ana­lo­giji sa razvo­jem u dru­gim delo­vima sveta eko­nom­ski libe­ra­li­zam i kon­sti­tu­ci­o­na­li­zam upot­pu­niti i nekom vrstom poli­tič­kog liberalizma.

Knjiga Farida Zaja­rije zavre­đuje zna­čajnu pažnji i zbog činje­nice da zajedno sa demo­kra­ti­jom, na nišan uzima i neke druge, danas vrlo popu­larne para­digme kojima se obja­šnjava savre­meni svet. Naj­pre, siro­ma­štvo kao navodni uzrok teo­ri­zma. Evo kako ovaj biser poli­tičke korekt­no­sti vidi Zaka­rija: Na gotovo sva­kom sastanku ili semi­naru o tero­ri­zmu što ih orga­ni­zuju istra­ži­vački insti­tuti i uni­ver­zi­teti nakon 11. sep­tem­bra 2001, kad neko zaželi da zazvuči dubo­ko­mi­sleno i ozbiljno, odme­re­nim tonom kaže: "Moramo se boriti ne samo pro­tiv tero­ri­zma, već i pro­tiv korena tero­ri­zma". Ovu plit­ko­um­nost nei­zbe­žno prati suge­stija za uvo­đe­nje novog Mar­ša­lo­vog plana kojim bi se isko­re­nila beda u musli­man­skom svetu"…Ali, pro­blem sa ovom dija­gno­zom je u tome što ona ona pre­viđa jednu neu­godnu činje­nicu: tero­ri­stičku mrežu Al Kaide ne čine siro­ma­šni i opljač­kani (str. 126).

Po njemu je islam­ski teo­ri­zam moderni feno­men, a nje­govi pro­ta­go­ni­sti moderni poli­tički delat­nici koji kori­ste tero­ri­stička sred­stva: Bin Laden je poto­mak jedne od naj­bo­ga­ti­jih sau­dij­skih poror­dica čije se bogat­stvo pro­ce­njuje na 5 mili­jardi dolara, u mla­do­sti pot­puni bez­bo­žnik i seku­la­ri­sta. Nje­gov zame­nik, Ajman al Zava­hiri, dolazi iz naj­vi­ših kru­gova egi­pat­skog dru­štva; otac mu je bio poznati pro­fe­sor na kair­skom uni­ver­zi­tetu, deda čuveni imam, a stric prvi sekre­tar arap­ske lige. Sam Zava­hiri je bio vrhun­ski neu­ro­hi­rurg u "pret­hod­nom životu". Glavni nju­ror­ški aten­ta­tor Moha­med Ata dolazi iz ume­rene seku­larne poro­dice; nje­gov otac je advo­kat, jedna sestra je lekar, a druga pro­fe­sor. On sam je stu­di­rao na Zapadu u Ham­burgu, teh­ničke nauke. Čak i ekstre­mi­sti na nižim nivo­ima pose­duju zna­čajno obra­zo­va­nje. Zaka­rija pod­seća na činje­nicu da su jezgro tali­ban­skog pokreta činili stu­denti iz ver­skih škola-medresa u Paki­stanu ("Tali­ban" na jeziku Paštuna znači stu­dent), a da su većina regruta Hamasa i Islam­skog dži­hada u Pale­stini stu­denti jeru­sa­lim­skog uni­ver­zi­teta. Na taj način postaje jasno da je tzv islam­ski teo­ri­zam moderni poli­tički feno­men koji nema nika­kve veze sa siro­ma­štvom. U pro­tiv­nom, tero­ri­zam bi tre­balo oče­ki­vati mnogo pre u pod­sa­har­skoj Africi koja je mnogo siro­ma­šnija od arap­skog sveta, posebno od zema­lja kao što su Sau­dij­ska Ara­bija i Egipat.

Drugi, dosta nezgo­dan zaklju­čak koji odavde po Zaka­riji sledi jeste da arap­ski svet nije nika­kav izu­ze­tak u odnosu na Zapad, da se on nalazi samo neko­liko koraka dalje od izgrad­nje insti­tu­cija libe­ral­nog kon­sti­tu­ci­o­na­li­zma, ali da ne ide nika­kvim poseb­nim civi­li­za­cij­skim putem, kako bi hteli moderni pro­roci "sukoba civi­li­za­cija" na samom Zapadu.

Ima još jedna već kon­ven­ci­o­nalna mudrost našeg doba koja je efektno opo­vrg­nuta u Zaka­ri­ji­noj knjizi, a to je teo­rija po kojoj kul­tura pre­sudno utiče na moguć­nost odre­đe­nih zema­lja da razviju libe­ralnu demo­kra­tiju, odno­sno sistem kon­sti­tu­ci­o­nal­nog libe­ra­li­zma. On uka­zuje da je to dosta stara i uti­cajna dok­trina koju je eta­bli­rao i popu­la­ri­zo­vao Maks Veber kroz svoje uče­nje o pro­te­stant­skom duhu i etici rada kao odlu­ču­ju­ćim ele­men­tima za razvoj kapi­ta­li­zma u Engle­skoj. Zaka­rija poka­zuje koliko je ovaj način mišlje­nja zapravo pro­ble­ma­ti­čan: kato­lička Južna Evropa posled­njih dece­nija brže napre­duje od severne, pro­te­stant­ske, a možda naj­ka­to­lič­kija zemlja na svetu Irska, u ovom tre­nutku je naj­brže rastuća eko­no­mija u Evropi, daleko sna­žnija od bri­tan­ske ili nemačke. Na dru­goj strani, eko­nom­ski neu­speh latin­ske Ame­rike je često obja­šnja­van kul­tur­nim razlo­zima i nemo­guć­no­šću da se zapadni libe­ralni model tamo pre­slika. No, Čile je vrlo razvi­jena trži­šna pri­vreda i sta­bilna demo­krat­ska država, koju mnogi nazi­vaju Švaj­car­skom u Andima. Po dohotku per capita bli­ska je Austriji ili Bel­giji. Kako za Čile ne važe kul­turni hedi­kepi koji navodno spre­ča­vaju Vene­cu­elu, Boli­viju ili Bra­zil da postanu libe­ralne države? Vrhu­nac ekpla­na­torne nemoći kul­tu­ro­lo­ške teze Zaka­rija vidi u nje­nom odnosu prema Istoč­noj Aziji. Još je Maks Veber tvr­dio da budi­sti nikad neće moći da razviju kapi­ta­li­zam zbog svoje tra­di­ci­o­nalne kon­tem­pla­tivne i pasi­vi­stičke životne filo­zo­fije i etike. Jedan engle­ski puto­pi­sac je 15 godina pre početka veli­kog pri­vred­nog buma u Japanu kra­jem XIX veka, Japance opi­si­vao kao naj­ne­pre­du­zi­mlji­viji narod na svetu, nespo­so­ban da ikad pri­hvati kapi­ta­li­zam. Posle ove prve faze, kad su Azi­jati počeli da eko­nom­ski sna­žno napre­duju, zapadni teo­re­ti­čari su i za ovo pro­na­šli obja­šnje­nje u nji­ho­voj kul­turi — tra­ga­jući za nekim ekvi­va­len­tom pro­te­stan­ske etike rada. Pa su ga pro­na­la­zili u tra­di­ci­o­nal­noj japan­skoj etici ili duhu kong­fu­či­ja­ni­zma. Iste one kul­turne obra­sce koje su do juče tre­ti­rali kao glavnu smet­nju pri­hva­ta­nju kapi­ta­li­zma sada su pro­gla­sili za glavni uzrok nje­go­vog pri­hva­ta­nja. A kada je Azija zapala u eko­nom­sku krizu kra­jem 90-ih godina pro­šlog veka, opet je obja­šnje­nje za to nađeno u kul­turi: tra­di­ci­o­nal­nom nepo­ti­zmu, kla­nov­skim i poro­dič­nim vezama kaokarak­te­ri­sti­kama tog pod­ne­blja. U svemu dakle, samo ne u uti­caju poli­tič­kih i eko­nom­skih insti­tu­cija na pona­ša­nje ljudi. Postoji mit o tome da su Indusi ili Kinezi izvan­redni pre­du­zet­nici. Ipak ove dve zemlje su stra­šno naza­do­vale u XX veku, i napre­duju sna­žno tek posled­nju dece­niju i po, ali to samo znači da su nji­hove javne poli­tike u tom peri­odu postale sagla­sne sa eko­nom­skim rastom, i da kul­tura neće spre­čiti ljude da se raci­o­nalno pona­šaju uko­liko imaju pravne i eko­nom­ske pod­sti­caje da se raci­o­nalno pona­šaju. Zaka­rija citira jed­nog indij­skog posla­nika koji je svo­je­vremno pre­mi­jeru Indiri Gandi posta­vio pita­nje: "Zašto Indusi izgleda eko­nom­ski napre­duju pod sva­kom vla­dom u svetu, osim pod svo­jom sop­stve­nom"? To je važilo za period sna­žne cen­tra­li­za­cije i trenda ka soci­ja­li­zmu u samoj Indiji. Danas Indusi sna­žno napre­duju i pod sop­stve­nom vla­dom, ali to nije pro­dukt nji­hove kul­ture, već pamet­ni­jih poli­tika nji­hove vlade, zaklju­čuje Zakarija.

Na kraju valja pri­me­titi da Zaka­rija zaslu­žuje epi­tet kon­zer­va­tiv­nog misli­oca (u evrop­skom smi­slu reči) pre­vas­hodno po tome što svoju kri­tiku demo­kra­tije ne ogra­ni­čava samo na poli­tičku sferu. Njemu jed­nako smeta neo­gra­ni­čena demo­kra­tija slo­bod­nog trži­šta, raz­mah ber­zan­skog i finan­sij­skog kapi­ta­li­zma i bez­lič­nost trži­šnih sila. Čovek poje­di­nac pre­staje da bude pro­i­zvo­đač neke robe, usta­ljene, tra­di­ci­o­nalne insti­tu­cije pro­fe­si­o­nalne soli­dar­no­sti pro­pa­daju i sve ide na trži­šte. U Zaka­ri­ji­noj knjizi možemo naći frag­mente kon­zer­va­tivne odboj­no­sti prema nekon­tro­li­sa­nom indi­vi­du­a­li­zmu moderne libe­ralne ere. Mimo toga, u neko­liko pasaža pri­me­ću­jemo čak i eho levi­čar­ske kri­tike dere­gu­la­cije trži­šta koja nije vodila samo kori­stima od poja­čane kon­ku­ren­cije i rasta, već i većim fluk­tu­a­ci­jama pro­i­zvod­nje i nesta­bil­no­sti eko­no­mije (211–213).

Ipak, domi­nantna vizura knjige je oštro izni­jan­si­ran kla­sični libe­ra­li­zam, razvi­jen i izra­žen u jeziku poli­tičke teo­rije. To joj omo­gu­ćava da bude posta­vljena na prin­ci­pi­jelne teme­lje, a da isto­vre­meno nije pri­nu­đena da se bavi temama eko­nom­skog libe­ra­li­zma i kon­tro­ver­zama na nižim nivo­ima apstrak­cije, poput eko­lo­gije, uti­caja države na eko­no­miju, prava manjina itd. Za sva­kog ko je navik­nut da libe­ra­li­zam razu­meva mimo i neza­vi­sno od demo­kra­tije ova knjiga će biti vre­dan korak una­pred u arti­ku­li­sa­nju i pre­ci­zi­ra­nju teo­rije o diver­gen­ciji ta dva prin­cipa. Za one koji nisu u sta­nju da raz­gra­niče libe­ralno od demo­krat­skog, knjiga će pred­sta­vljati veliko razo­ča­re­nje, ali isto­vre­meno – u čemu je njena velika vred­nost – i svo­je­vr­sni otre­žnju­jući uda­rac. pred­sta­vlja neo­bi­čan pre­vo­di­lački rezul­tat u našoj kul­turi. U zemlji u kojoj vas sa svake police sa knji­gama iz poli­tičke misli u svim boljim knji­ža­rama vreba po pet knjiga Maj­kla Mura, deset Noama Čom­skog, i još dese­tak raz­nih naslova tipa "Suludi ame­rički krstaši" ili mno­štvo izda­nja s ter­mi­nom glo­ba­li­za­cija u naslovu, a žesto­kom anti­glo­ba­li­stič­kom pro­pa­gan­dom unu­tar korica, pre­vod rada jed­nog ame­rič­kog kon­zer­va­tiv­nog libe­rala pred­sta­vlja zai­sta neku vrstu sreć­nog incidenta.

Ivan Jan­ko­vić

Izvor: Katalaksija

[Marjanovic]

Али јесте неморално када ти као хришћанин преко пореза финансираш абортусе, прајдове, војску итд. Надам се да разумеш проблематику, ствар је у томе шта ти финансираш својим новцем...

Али зашто Христос онда није рекао: то је крвав новац ви њиме плаћате ратове, пљачку и убијање, већ је рекао да се порез плати?

[Grizzly Adams]

Било како било није речено да неморално плаћати порез јер је то отимање.

Христос се не бави тим стварима уопште, Његово Царство није од овог света.

Ево шта Господ каже Израелцима кад су тражили да им постави цара: https://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=ekavski&lang2=&book=9&chap=8

[Marjanovic]

Наравно да има. Либерализам је старији од модерне демократије.

Али је управо либерализам у највећој мери креирао модерну демократију. Или је бар у највећој мери утицао на њено обликовање.

[Juan Valdez]

Али је управо либерализам у највећој мери креирао модерну демократију. Или је бар у највећој мери утицао на њено обликовање.

Како је лепо кад неко пише без да уопште прочита текст. Не, него је демократија полагано урушавала либералне тековине, што је посебно изражено у Америци, мада не само тамо. Либерализам је настао и бивао спровођен пре него што су сви имали право гласа.

[Juan Valdez]

Зар не постоји неко алтернативно решење?

Једино алтернативно решење у коме нема пореза је анархизам. Или да просто судови, полиција и војска зарађују преко секундарних делатности и тиме финаснирају примарну која би била подједнако доступна свима. Нисам стручан, али ми нешто говори да ово последње не би никако функционисало.

[Grizzly Adams]

Али зашто Христос онда није рекао: то је крвав новац ви њиме плаћате ратове, пљачку и убијање, већ је рекао да се порез плати?

Зато што је то одговор на трик-питање које су му поставили фарисеји. Њега нису искрено питали "Господе, да ли је добро да ми дајемо новац којим се финансирају ратови и убијање?", него су покушали да га "наместе" пред народом.

[Душко Дугоушко]

Једино алтернативно решење у коме нема пореза је анархизам. Или да просто судови, полиција и војска зарађују преко секундарних делатности и тиме финаснирају примарну која би била подједнако доступна свима. Нисам стручан, али ми нешто говори да ово последње не би никако функционисало.

А да држава пре преласка на минархију оснује пар компетитивних фирми које би је након преласка издржавале, а које би биле независне од власти?

[Marjanovic]

Како је лепо кад неко пише без да уопште прочита текст.

Предугачак је, не могу за два минута да га прочитам а и нисам текст ни коментарисао.

Не, него је демократија полагано урушавала либералне тековине, што је посебно изражено у Америци, мада не само тамо. Либерализам је настао и бивао спровођен пре него што су сви имали право гласа.

И демократија је постојала пре либерализма, постоје и различити типови демократије, то није спорно, али нема либералне државе која није и демократска.