О Русији / Вести из Русије

[Оља]

Сајт „Русија без будала“ почео прикупљање података о „глупостима чиновника“

21.01.2012,

Портал који је намењен прикупљању података о глупостима чиновника и о бесмисленим бирократским поступцима почео је да ради у руском сегменту интернета.

Глупости којима је посвећен ресурс "россиябездураков.рф" ("Русија без будала") подељене су у неколико категорија: "Закони и документи", "Саобраћај и путеви", "Становање и животна средина", "Цитати чиновника", "Остало".

Помоћу мапе се може пратити из којих региона стижу поруке.

Тренутно сајт ради у тест режиму, али ће његови посетиоци ускоро имати могућност да гласају за поруке. Сајт има своје профиле на социјалним мрежама: на Facebook-у, Twitter-у и руској мрежи Вконтакте.

Међу првим цитатима чиновника који су се појавили на одговарајућем делу сајта налазе се изреке шефа Централне изборне комисије Владимира Чурова ("Гледам на живот оптимистично – кад те питају како си, а ти одговори: бирам гробље.") и шефа Министарства за здравствену заштиту и социјални развој Татјане Голикове ("Морамо да повећамо показатељ дијагностикованих болести и да научимо да их лечимо не доводећи до морталитета.").

Аутори сајта, који је отворен на иницијативу председника Дмитрија Медведева, обећају да ће у перспективи увести ТОП-10 битократских препрека које ће власти пажљиво пратити и настојати да их елиминишу.

Према материјалима Интерфакса и РБК.

Извор: Глас Русије

[Оља]

Митови о Русији. Купус и краставци.

8.02.2012, 19:20

© Flickr.com/TeaWithBuzz/cc-by-nc-sa 3.0

Кажу да стереотипи владају светом, мада ометају разумевање његове истинске природе. А чинило би се, довољно је само погледати предмет изблиза.

Данас настављамо да разгледамо све оно што се традиционално везује за Русију, тачније за њен имиџ.

Пошто смо о вотки већ говорили, време је да се сетимо оног што се уз њу узима за мезе. И овде никако не можемо без усољеног купуса и краставчића. Тим пре што многи странци када први пут стигну у Русију управо на њих и наилазе, мада се ово „мезе“ може сматрати интерационалним.

За почетак треба подсетити да је по савременим представама, краставац у Русију доспео очигледно у 15. веку, при томе није сасвим јасно како.

Са купусом је све мало компликованије. Од Грка и Римљана који су пловили у Црно море, за купус су знала јужнословенска племена. Затим је он стигао у Русију, када се домаће кулунарство тек рађало, говори коаутор књиге Неизмишљене приче руске кухиње Павел Сјуткин.

Са друге стране, купус је практично идеално одговарао нашој клими и нашем начину живота, пошто је то поврће отпорно на мраз које не зависи превише од промене температуре. Таква култура која расте свуда и увек. Уз то, пошто је код нас лето кратко, увек се појављује питање конзервисања. За нас, за разлику од Западне Европе, ово питање је увек било врло актуално, и требало је практично чувати поврће читаву годину, до наредног рода. Што се тиче непосредно технологије... Постоје многе књиге, сећања странаца, амбасадора и агената, који су стизали у Русију још у 14, 15, 16. веку. Када они пишу о руском јелу које им је служено, истиче се да им се све то јело није допало. Није се допадало, осим непосредно испеченог на ватри меса и рибе, куваног буљона. Тачније, све што се правило на сложенији начин изазивало је код њих оштро неприхватање. Зашто? Због обиља црног и белог лука. А они су у Русији били исти ти конзерванти – за разлику од Западе Европе где се ради тога користио бибер, разни зачини довезени из Азије, а касније из Новог Света. А код нас је гама укуса била управо таква, а киселе намирнице су стварале извесну разноликост укуса. Кисели купус и краставци били су нова танана нота руске кухиње богате белим и црним луком и били су врло популарни као мезе.

У Русији од давнина постоји традиција колективног припремања купуса за зиму. Сматра се да највише одговара да се усоли специјално одабран бели купус, убран после првих мразева. Својеврсни сигнал је православни празник Уздизања Часног Крста, који се обележава 27. септембра по новом календару. Велике породице су отприлике две недеље проводиле тако што су седале увече за сто и секле купус за зимницу, и како су умеле скраћивале тај једнолики процес песмама и шалама.

Остаје да подсетимо да се кисели купус сматра националним јелом и у Немачкој. Између осталог, у Централној и Источној Европи много је распрострањенији процес конзервисања купуса помоћу сирћета.

Глас Русије

[Оља]

Митови о Русији. Вотка

5.02.2012, 20:53

© Flickr.com/gagilas/cc-by-sa 3.0

Кажу да светом управљају стереотипи, и сметају да се види право стање ствари. А рекло би се да је само потребно да се пажљивије гледа. Данас ћемо покушати да разгледамо све то што се традиционално повезује са Русијом – тачније, са представом Русије.

Почињемо од вотке. Историја пића је дуга око 500 година, али Руси су почели да праве алкохолна пића раније – у 9-10.веку, подсећа нас сарадница московског Музеја историје вотке Александра Болотина.

„За припремање првих алкохолних пића је кориштена специјална посуда која се звала „корчага“. То што се у њој правило је било слабе јачине – 10-15 степени. Затим су европски монаси добили такозвану „аква витае“ или „воду живота“ у преводу са латинског. Имала је 70 степени и нико је није пио, и тек кроз неко време, када је „вода“ дошла до Русије, Руси су схватили да је могу разредити водом и пити. Тако све до 19.века вотке није било – то су били продукти дестилације. И тек од краја 19.века се појавила савремена вотка – пиће које се добија разређивањем чистог ректификованог алкохола водом. Односно, може се чак рећи да смо изгубили наше традиционално пиће, које се раније звало „хлебно вино“. Реч „вотка“ је стара руска реч, и одатле је мит да је вотка традиционално руско пиће. То што Руси пију је такође један од митова. Ради се о томе да је наша нација почела много да пије после 50-их година прошлог века. Пре тога Русија није била примећена у рејтингу земаља у којима се много пије.“

Како год, у савременом свету вотка се асоцира са Русијом. Гости Русије радо купују вотку као сувенир, оријентишу се најчешће на амбалажу и цену. А скупа и релативно јефтина вотка се много не разликују, говори Александра Болотина:

„Ако неки мисле да је цена вотке гарант квалитета, то није тако. Коштање скупе саставнице вотке – односно, етил алкохола – је максимум 60 рубаља. Цена вотке се на 90% добија од цене алкохола и цене флаше. Вотка се мало разликује, и има мало људи који по укусу могу да кажу која је скупа, а која јефтина.“

За све друге је и створен московски Музеј историје вотке, у којем ради Александра Болотина:

„У наш музеј воле да долазе странци. Многи и не знају како се вотка пије. Али када је пробају кажу да је веома мека. Можда страна пића као виски или коњак нису тако питка, јер су то дестилати, а вотка је прочишћени угљем алкохол. И управо то прочишћавање даје вотки „мекоћу“. Пити треба на екс, затим издахнути, да не би „горела“ унутрашњост, а затим замезити. “

[Оља]

Митови о Русији: црни кавијар

10.02.2012, 16:13

© Flickr.com/˙Cаvin 〄/cc-by

Кажу да стереотипи владају светом, мада ометају разумевање његове истинске природе. А чинило би се, довољно је само погледати предмет изблиза.

Данас настављамо да разгледамо све оно што се традиционално везује за Русију, тачније за њен имиџ. А ако ћемо још прецизније, говорићемо о кавијару.

Црни кавијер, тачније јајашца риба из породице јесетри крајње је редак и зато скуп деликатес. Мал те не најскупљи у свету. И заиста, из давнина се он прихвата као нешто типично руско, посебно заједно са палачинкама. Сково сав црни кавијар на планети производи се у региону Каспијског мора. И мада постоји још далекоисточна река Амур и доњи ток европског Дунава, главно место за кавијар су ипак доњи токови Волге, између осталог град Астрахањ који је Русији припојио средином 16. века Иван Грозни, подсећа аутор књиге Неизмишљене приче руске кухиње Павел Сјуткин.

Јасно је да се црни кавијар производи у Ирану, као и практично на читавој обали Каспијског мора. Али ипак треба признати да раније, у Средњем веку, овај бизнис није био баш распрострањен у овим местима. И посебно извоз кавијара у Европу, где се она високо ценила. Фактички то је било највеће тржиште за овај производ, почев од Средњег века. Што се тиче непосредно рецепата, видова... Ако је кавијар од јесетре, моруне, онда је најцењенији. Али ту је важно схватити како су га припремали. Постојао је начин непосредног усољавања свежих јајашаца, када су их просто засипали сољу или поливали раствором соли, и практично кавијар је био готов. Постоја је начин каа су правили млевени кавијар, тачније млели су јајашца.

До недавно међу основним извозницима кавијара налазило се 5 каспијских држава: Русија, Казахстан, Туркменија, Азарбејџан и Иран. Ипак пре 5 година била је објављена забрана извоза црног кавијара – у оквору Конвенције о међународној трговини одумирућим видовима дивље флоре и фауне. То је било учињено ради сапсавања популације јесетри на Капсијском мору. У суштини, сада се у свету продаје углавном кавијар који се добија у такозваним аквакултурним забранима и рибарским задругама, где рибу из породице јесетри одгајају у заточеништву и ослобађају од јајашца, не причињавајући јој штету. Одређени уступци су дати Ирану, где постоји државни монопол на производњу кавијара. У тим околностима извоз кавијара недавно је започео Израел, тамо такође постоји фарма јесетри.

[дибидусрус]

Она деца су унуци мог ректора Воробјова с ПСТГУ.

[Anette]

Милион експоната - блага Музеја музике

Чувати и скупљати – те две речи обухватају сто година рада главног музичког музеја Русије. Московски Музеј музичке културе, који носи име класика руске музике Михаила Глинке, прославио је 100. годишњицу.

Визит-карта Музеја Глинка су две дивне збирке: колекција музичких инструмената народа света – од најстаријих све до најновијих, насталих у 20. веку, као и највећа у свету колекција јединствених гудачких инструмената – дела највећих мајстора виолине – Аматија, Страдиварија, Гварнерија. То су само три хиљаде експоната, иначе музејски фонд има скоро милион експоната, каже у интервјуу Гласу Русије заменик директора музеја Карина Баласањан.

Имамо архивско-рукописне материјале, - наставља она, колекције снимака – од грамофонских плоча све до аудио- и видео- савремене снимке, књиге и ноте, библиотеку. Имамо и фотографије музичара, сцена из музичких приредаба. Имамо велику колекцију позоришног сликарства: скице декорација, костима, портрети извођача – радови великих уметника – Константина Коровина, Александра Беноа, Александра Головина, Михаила Нестерова, Валентина Серова…

Огромна збирка је настала од малог музеја, отвореног 11. марта 1912. године и посвећеног оснивачу Московског конзерваторијума пијанисти и диригенту Николају Рубинштајну. Данас музеј Глинка поред главне двоспратне зграде, специјално саграђене 1980. године за фондове и сталне експозиције, изложбе, одржавање концерата и научних конференција, има још и пет филијала у историјском центру Москве. То су спомен-станови и поседи, повезани с животом великих руских музичара, међу њима и Чајковског, Прокофјева, певача Шаљапина.

Није било лако формирати музејске колекцје. То је тражило од кустоса известан фанатизам, а чак и храброст. Познато је да је у совјетко време помињање неких музичара, пре свега оних, који су емигрирали из Русије после револуције 1917. године, фактички било забрањено. Међу њима су били Сергеј Рахмањинов и фјодор Шаљапин.

Колекције музеја Глинка су увек изазивале велико интересовање, између осталих, и стране публике. Иначе је то један од најпосећенијих музеја у Москви. Јубиларне године Муеј музичке културе Глинка ће учествовати у две изложбе – у Кини и у Немачкој.

Глас Русије

[Anette]

Руска ученица – најмлађи међународни велемајстор у свету

13-годишња ученица из Салехарда (Западни Сибир) Александра Горјачкина је на женском европском првенству испунила норму за звање међународног велемајстора и тако постала најмлађи велемајстор у свету.

То је други резултат за читаву историју шаха. Млађа од ње је била само актуелна првакиња света у женском шаху Кинескиња Хоу Јифан. Александра Горјачкина је актуелни шампион света и Европе у категорији шахисткиња до 14 година.

Глас Русије

[Anette]

Камчатком у псећим запрегама

На Камчатки се одржава традиционална трка псећих запрега „Берегиња“. Њене учеснике очекује пут од преко 1000 километара кроз цело полуострво. Страни гости ће имати прилику не само да гледају овај занимљив маратон, него и да упознају традиционалан начин живота староседелаца Камчатке. Јер, такмичење је првобитно осмишљено у циљу очувања културе малих народа Севера.

На старту су и управљачи и пси имали трему. Добро им је дошла подршка бројних гледалаца који су учесницима у трци пожелели срећу. Међу њима има доста фанова „Берегиње“ из САД и Немачке. Америчка филмска екипа из Њујорка ће снимати филм о том такмичењу, које је све популарније, испричала је „Гласу Русије“ портпарол трке Вера Ступњикова.

Кајуре (управљаче псећих запрега) очекује пут од 1100 километара. Прво дуж западне обале Камчатке, па онда дуж источне: од села Есо, које је камчатска Швајцарска, па до села Осора на северо-западу полуострва. Ове године маршрута „Берегиње“ је продужена и промењена да би се у број села где улазе учесници укључило село Ивашко. Ове године имамо 18 етапа. То значи да ће кајури 18 дана путовати ненасељеном тундром повремено улазећи у села, а некад и спавајући усред беле тишине у шаторима и ловачким колибама (конец голоса).

Пси трче брзином од 10-12 километара на сат, у краћим етапама мало брже. У једној запрези обично има од 8 до 14 паса, укупно ће у трци учествовати 200 животиња. Да би хаскији могли да пређу стотине километара снегом прекривене тундре власници морају да упорно тренирају псе, да пазе на стање њихових шапа. Од великог је значаја и исхрана – калорична храна која се састоји од рибе и овсених пахуљица четвороногим тркачима обезбеђује снагу и издржљивост. Али је главни задатак да се постигне да пси беспрекорно испуњавају власникове наредбе, каже учесница у трци „Берегиња 2012“ из Немачке Лиза Штрекер.

Пси су слични људима: некад су расположени, а некад нису. Дешава се један пас хоће да ради, а други неће. И прави се да ради или чак се и не труди да изгледа као да ради.

Лиза учествује у трци други пут. Иако је прошле године одустала пре завршетка такмичења, одлучила је да поново покуша и да овом приликом прође целу маршруту. Она је једна од три представнице нежног пола на такмичењу кајура. Такав број жена учесница је изненадио организаторе „Берегиње“. Обично је једина жена у мушком друштву била Маргарита Бајшуакова, представница староседелачког народа Евенака. Она већ шести пут слави свој рођендан на траси „Берегиње“.

За случај неочекиваних ситуација псеће запреге прате возила конструисана за вожњу ван путне мреже. Она такође носе вредне терете за становнике северних села: лекове, топлу одећу, намирнице и књиге. Добром расположењу спортиста доприносе и уметници: национални евенкски музички колектив „Нургенек“ ове године путује заједно са „Берегињом 2012“.

Глас Русије

[Pantera]

Одлично! Руска душа велика као небо!

Можда и ми треба да организујемо трку политичара који ће бар једном годишње у запрегама да обилазе Србију и народу деле лекове и храну, а не само кад су временске непогоде или на четири године кад су избори! Чак и тад кад су избори ништа не деле него само обећавају!

[Anette]

Руска бања - место где су сви једнаки

Ништа тако не осликава руску душу као руска сауна, или како је зову "бања". Ако хоћеш да разумеш Руса, пођи са њим да се напариш. Али, не негде у великом граду, где се задовољство наплаћује на сат. И не у неку од новоизграђених огромних кућа од цигала, где је све аутоматизовано.

Бања треба да буде дрвена и да у њој пуцкета ватра. Најбоље је отићи у забачено село и то усред зиме, када снег под ногама најоштрије шкрипи.

Бућнеш у лед, па у сауну

Бања, то је процес и филозофија. Нису стари Руси без разлога, када су се досељавали на неко ново место, најпре градили бању, а потом кућу. Бања је служила и за купање, и за лечење, и за релаксацију. Једноставније речено, за задовољство.

У селу Богојављење, 50-ак километара од Москве, њега сви једноставно зову - Иванић. Он приступа спремању бање полако и чини се, са посебном одговорношћу. Дрвена кућица је на самој обали језера које је, како и треба, усред зиме покривено дебелим слојем леда. Стрпљиви рибари ћутке седе са кратким штаповима за пецање над малим округлим отворима на леду, "лункама".

Иванић најпре креће да тестером направи још један отвор, али много већи. Отприлике метар са метар, одмах иза степеница које се спуштају са дрвеног мостића у воду. Објашњава да отвор треба да буде таман толики да се са степеница "бућнеш" у воду и искочиш назад.

Када је то готово, Иванић почиње грејање бање. Са ложењем не жури, да не би "изгорео" кисеоник. Ваздух и пара у руској бањи морају да буду "меки", каже.

Температура око 100 степени

Објашњава да је најбоље да у "парилки" - маленој просторији за парење, температура буде око 100 степени, а ваздух што влажнији. Од помисли на седење на температури од 100 степени, а потом на улазак у ледену воду, сваком новајлији се јежи кожа.

"Ништа вам се неће десити. После ћете се још дуго сећати. И бићете захвални", уверава Иванић. Каже да је вода у језеру чиста и лековита, да има много извора и да се село не зове без разлога Богојављење.

На Богојављење, 19. јануара, долази много света из Москве. "Сви хоће да се окупају у светој води", прича са поносом.

У посебној дрвеној кадици је спремна вода са разним лековитим травама, која се полако полива по већ ужареном камењу у утроби пећи. Шири се пара, са посебним, нежним и опијајућим мирисом. Али, каже Иванић, метлице, су најважније. Показује на натпис на зиду "У бањи је метлица скупља од новца".

Те метлице, обично од храста или брезе, праве се средином јуна. "Око Свете тројице имају највише снаге и сока. Могу да стоје и годину дана, а да у бањи не опадне лишће са гранчица".

Метлице се пред парење најпре држе око пола сата у хладној води, а потом се преливају врелом, како би испустиле предиван мирис и постале еластичне и чврсте да издрже и најјачу масажу. А ако се још пре масаже мало подрже на усијаном камењу, опојни мириси се мешају, пара се ковитла, а тело бруји од удараца храстовим гранчицама.

Не сам, и не са сваким

Након десетак минута, сви истрчавају на снег. За усијано тело, снег је као балсам који се тренутно топи на кожи. Али главно тек следи: Проруб. За само неколико секунди, ледена вода као да са хиљаду иглица обухвата тело, дах застаје. А онда, када се изађе из воде, или боље речено: искочи, непоновљив осећај свежине, лакоће, блаженства.

Бања за Русе заиста није само традиција, већ и посебна филозофија. Седети на 100 степени, при том ударати један другог метлицом из све снаге, а онда још ускакати у ледену воду, и све то ради задовољства. Заиста, чисто "по руски".

Бања је и место за дружење, у бању нико не иде сам. И не са сваким. У паузи између парења, уз шољу чаја или хладно пиво и сушену, пресовану рибу, време је за необавезне разговоре. Бања је пре свега - дружење, расположење, време када се заборавља оно што оптерећује и забрињава.

У соби за одмор, над великим столом, за којим се сви окупљају, стоји још једна дрвена таблица. "У бањи су сви су једнаки". То је вероватно и главна филозофија руске бање.

Извор: Танјуг

[Anette]

Овим речима су 1.147 године ударени темељи руске престонице, града који је данас спада у најнасељеније, најскупље и најзеленије на свету, са највећим бројем милијардера по метру квадратном

„Немци су стигли само до овог моста“ – било је прво што нам је таксиста, не скривајући понос, рекао док смо прилазили Москви. Како смо касније чули, ова вожња од аеродрома до строгог центра града кошта од 25 до 100 евра, зависно од ваших преговарачких способности, који су знатно умањене чињеницом да овде нико не говори енглески, а и они који знају, нису расположени да то и покажу.

Слика града уочи чувене параде и прославе 65 година од ослобођења, је нешто што немају прилику да доживе туристи на уобичајеним турама у престоници Русије. Овај град који је три године заредом проглашаван најскупљим на свету, у којем живи највише милионера (такође по светским листама), који је пре 1917. године био познат и као „град 1.600 цркава“ (што није историјски тачно), један је од двадесетак „градова хероја“ у некадашњем Совјетском савезу.

Поносне Московљане, новинаре са фото апаратима на „готовс“ и велики број забезекнутих туриста, те недеље уочи 9. маја забављале су пробе руске војске – од авиона и хеликоптера који су у ниском лету надлетали најуже градско језгро до дефилеа тенкова и ракета.

До самог Црвеног трга било је немогуће доћи, јер су сви прилази били блокирани због припрема бине за параду, на којој су неколико дана касније стајали највећи светски државници. Туристи су тих дана могли да се задовоље једино шетњом у околини Државног историјског музеја са спомеником Жукову, испред којег су непрекидано дефиловали ђаци, ветерани са медаљама на грудима, разне делегације, остављајући црвене каранфиле, лале и руже подно бисте коју непрекидно чувају двојица војника у парадним униформама.

Слављеничкој (победничкој) атмосфери доприносили су и панои, постери и заставице које су као по наређењу красиле буквално сваку улицу, зграду и излог у центру Москве, укључујући и продавнице најчувенијих светских брендова, а на сваком кораку били су продавници сувенира са црвеним марамама и „титовкама“ на главама, подсећајући на нека не тако давна времена.

А додир давних времена је буквално на сваком кораку: овде је све замишљено тако да импресионира – било величином, било лепотом, почевши од најлепше московске грађевине – цркве Св. Василија Блаженог која подсећа на призор из бајки и натера вас да се укопате у месту, преко маузолеја Лењина, затим званично највише православне цркве у свету и некада главне московске цркве Христа Спаситеља, па до Баљшој театра, Третјакове галерије и Пушкиновог музеја у којем је „гостовао“ Пикасо, па до комплекса зграда популарно названих „Седам сестара“, које подсећају на катедрале и виде се са готово свих узвишица у Москви.

Иначе, цркву Св. Василија направио је Иван Грозни 1555. године да обележи своја освајања, а легенда каже да је након завршетка цркве ослепео градитеља како не би направио ништа лепше. Са овом црквом се повезује и право значење речи Црвени трг. Наиме, назив трга није, како већина мисли, изведен према боји плоча којима је поплочан, нити црвено има везе са асоцијацијама на комунизам. Реч црвени потиче од придева красни, који у руском језику значи црвени, а у архаичном красан. Руси су „красним“ описивали лепоту цркве Светог Василија, што се око 17. века пренело и на сам трг.

Важна туристичка атракција је и метро, који је по многима најлепши на свету, са мозаицима, скулптурама и осликаним зидовима и таваницама. Постоји од 1935. године, а просечним радним даном у метроу се превезе осам – девет милиона путника. Због недавних терористичких напада, уобичајена слика на станицама у центру града су војници са немачким овчарима.

У Москви постоји и 160 булевара и шест магистрала, пет путничких и неколико мањих аеродрома (на које слећу приватни авиони и хеликоптери), 1.696 средњих школа, 91 колеџ, 60 универзитета укључујући и Ломоносов основан 1755. године, 93 позоришта, више од 440 библиотека, 109 биоскопа, 23 концертне дворане, 61 музеј и 30 изложбених простора, 92 стадиона, 348 базена, 1.800 болница, више од 100 паркова и башти (чак четири ботаничке)... Град је један од најзеленијих на свету, а израчунато је да на једну особу дође 27 квадратна метра парка, што је јако много у поређењу са рецимо Паризом (шест), Лондоном (7,5) или Њујорком (8,6).

Према последњем попису, у Москви живи око 11 милиона становника, што је чини најнасељенијим градом Европе. Током 1999. године прослављено је 200 година од рођења Пушкина, а прошле године два века од рођења Гогоља. Москва је лане била и позорница такмичења за песму Евровизије, а 2007. године је прослављено 860 година од постављања градских темеља.

Иако су у овом крају нађени трагови неолитских насеобима од пре 3.000 – 2.000 година п.н.е, легенда каже да се Москва први пут спомиње у летопису 1.147 године, када је принц Новгородске републике позвао Јурија Долгоруког речима „Дођи мени, брате, у Москву“. Немамо шта друго да додамо, осим – дођи, брате, у Москву, остаћеш без даха, сигурно.

-----------------------------------------------

Лепе жене, добар провод

Москву сматрају градом са најбурнијим ноћним животом у Европи, са великим бројем ресторана, ноћних клубова, барова, дискотека... Најпопуларнији светски ди-џејеви долазе овде током целе године, а може се догодити и да налетите на маскиране светски познате личности које на овај начин изнбегавају блицеве папараца. За Московљанке такође кажу да су међу најлепшим женама на свету. Па ко воли...

Сандра Гуцијан

Извор: Политика

[Pantera]

Моја диииииивна колегиница с Факултета и добра пријатељица, одличан новинар Сандра Гуцијан.

Била је импресионирана Русијом!

[Anette]

Kao i ja

[Иван Недић]

Када је неко импресиониран Русијом значи да много мало зна о њој Извињавам се што опет и опет кварим журку

[Pantera]

наравно, увек