О Русији / Вести из Русије

[Guest Оливера]

Ждеравац из Шорског националног парка

Горња Шорија је бајковита планинска област покривена тајгом у Алтајско-Сајанском еколошком региону на југу Кемеровске области. Пре 10 година овде у Западном Сибиру на територији од 414 хиљада хектара био је направљен национални парк. Недавно за развој туристичке инфраструктуре и еколошког просветитељског рада Шорски национални парк добио је грант Развојног програма УН Глобални еколошки фонд.

Средства програма ће отићи на уређење стаза у тајги, изградњу приточишта и привремених бивака. Планира се да се у пројекат укључе локални становници, како би се за њих отовирла нова радна места: они ће бити надзорници у прихватилиштима, ренџери и пратиоци. То је образац одрживог еколошког туризма са укључивањем локалне радне снаге.

Данас је на територији националног парка прорађено мноштво маршрута за активни одмор. Еколошке стазе Горње Шорије не захтевају посебну припрему и доступне су свима Зими овде раде најбоље равничарске скијашке базе у Русији. А лети можете да кренете на недељно путовање на коњима по планинским стазама у тајги и кедровим шумама, са ноћењем у шатору. Просечна температура у јулу је плус 18 степени Целзијусових.

Рафтери ће овде наћи прави доживљај, сплаварећи по брзим планинским рекама са многобројним буковима и водопадима. Спелеолози дају предност истраживањудуге кречњачке пећине. Алпинисти избијају на маршруте према планинским врховима националног парка. Постоји и живописна дуга дистанца за џипере.

А бекпекери, љубитељи дивље природе, могу да се упознају са богатим биљним и животињским светом парка. Кедрове шуме и шуме сибирског бора заузимају 90% његове територије.

Тамо обитава мноштво дивљих животиња: мрки медвед, лисица, вук, рис, самур, визон, обични јелен, срна. Али најнеобичнија и најзагонетнија животиња Шорског националног парка је евроазијски ждеравац. Назив ове звери на латинском гласи „гуло" - прождрљивац.

Заиста, ждеравац може да поједе зеца, дивљу патку, чак и да закоље северног јелена, који је пет пута од ње крупнији. Она се још храни шумским плодовима, коштуњавим плодовима, чак и стрвинама. Норвежани зову ждеравца „јерв", Финци „ахма", Немци „фиелфраш", прождрљивац.

Ждеравац је билзак рођак куне златице и најкрупнији представник породице куна: достиже до једног метра дужине. Није тако једноставно видети га у дивљој природи - ова животиња се одликује опрезношћу и лукавошћу. Али ако баците недалеко од вашег логора мамац, на пример, гњило месо, одлични снимци ждеравца су вам гарантовани.

На први поглед ждеравац је незграпно створење са телом лишеним пропорција, покривеним дугом, чупавом и грубом длаком. У суштини то је дрска, вешта и јака животиња, која је прави господар сибирске тајге.

Сматра се да ждеравац води ноћи живот, али он лута и у светло време дана. Лети и у јесен бира обале река за мрешћење, где лови рибу и патке. У планинама Порије ждеравац као плен може да добије мрмоте и текунице.

Зими живот у тајги је тежи, и често ждеравац иде трагом других грабљиваца, сакупљајући остатке њихове трпезе.

Од копитара ждеравац даје предност лову на младе јелене. Понекада њен плен постаје чак и снежни ован. Зими у томе овом грабљивцу помаже дубоки снежни покривач. Звер има широке шапе и оне не пропадају у сенг. А жртва се напротив заглави у снегу и гине.

Снази животиње може се позавидети, исто као и њеној упорности. Ждеравац може да савлада јелена тежине до сто килограма, мада је сама тешка око 20.

Вид је код ждеравца лош, али слух и њух просто су одлични. Чак дубоко под дебелим слојем снега грабљивац може да осети мирис плена.

Данас је ова зверка угрожена и чак је унета у међународну Црвену књигу. Ждеравца не воле пастири стада јелена и ловци - он уништава њихове клопке.

Према последњим подацима на територији Русије има око 23000 ждераваца. У Шорском националном парку живи неколико хиљада ових грабљивих животиња.

[Guest Оливера]

Путовање у национални парк Берингија

Увала Провиђења центар је проридно-етничког парка Берингија на самом североистичном крају Русије. Насеље Провиђења на овдашњој обали релативно је младо - појавило се 1937. године. За разлику од саме увале, коју је открио руски капетан Курбат Иванов 1660. године.

А савремени назив - Провиђење - она је добила касније, 1848. године. Тако ју је крстио чувени енглески трговачки капетан Томас Мур у част срећног провиђења које је омогућило његовом броду и посади срећно да презими у тим суровим крајевима.

Данас у насељу Провиђења живи преко две и по хиљаде људи. Овде, као и у главном граду полуострва Чукотка Анадиру упада у очи уређен стамбени простор. Уредне разнобојне кућице канадског типа са темељом на бетонским стубовима, развијена инфраструктура: постоје поликлиника и болница, дечији вртић, школам музеј Берингијског наслеђа. Ради клуб омладинског и дечијег стваралаштва, чак и скијашка база, за сада прва на полуострву.

Исто тако изгледају сва насеља староседелачких народа Чукча и Ескима на територији природно-етничког парка Берингија, овде их је свега десет. Из насеља Провиђење наставља се џиперска траса према ували код мореуза Сењавина, одакле се мотерним чамцем може стићи доа најпопуларнијих острвских забрана - Аракамчечена са леглима моржеа и Итиргана са древним култним објектом - алејом китова.

Шест сати пута џипом до мореуза занимљиво је путовање. Источносибирска тундра, по правилу, једнолична је, то ће потврдити сви који су њоме путовали. А овде су планине са зубастим или пљоснатим врховима, глечери, реке и плава језера. С времена на време на хоризонту се појављују стене које личе на колонаде које су образовали ледници - кекуре. Све је обојено у предивне црвене, наранџасте и окер нијансе.

Са обале мореуза са ренџерима парка моторним чамцем можете се упутити до острава Итирган. Моторни чамци су скоро истиснули днас уобичајене за Чукче лаке кануе са дрвеним костуром преко кога је натегнута кожа моржева.

Истина, пошто је Берингија не само природни парк, већ и етнички, његова администрација се брине о очувању и препороду традиционалог начина живота Чукча и Алеута. Традиционални кануи никуда нису нестали. Свако лето у Берингији се одржавају такмичења - регате на кануима.

На острву се врши аборигенски лов на гренландске китове. Он се дешава пред јесен, каа сиви гиганти путују из Северног Леденог океана на југ. Локални становници имају званичну дозволу за лов.

Жао нам је китова, али лов на китове је једини начин за Чукче и Евене да прежие у тој суровој клими. Наравно, овде је много рибе и животиња, узгајају и северне јелене. Али то је недовољно за живот. Месо једног кита може да осигура задуго исхрану становника читавог северног насеља. Добро је да је лов још дозвољен за староседелачке народе Севера према међународном законодавству.

Обично се на море излази у три чама. Лови се на стари начин, ризично и вешто, ручним харпунима са флуоресцентним стиропорским лоптама причвршћеним за њих. Тако се погођени кит види чак ако оде под воду. Рањена дивљач се не оставља.

Када је жртва сва испробадана харпунима то се види по читавом шлајеру лопти. Кит слаби и тада крећу крупнокалибарске пушке са глатком цеви. На крају поларног сафарија тело убијене животиње довлачи се моторним чамцима на обалу, где плен очекује читаво насеље.

Чукотка је једини регион Русије где је дозвољен аборигенски улов китова. Место највеће морске животиње чини скоро половину годишњег рациона староседелачког становништва Чукотке. Чукчи и Евени припремају од кита разна јела.

Најчешће локални кувари праве мантак - кувану или сирову кожу кита са сланином, и тахтук - китове бубреге специфичног мириса, зачињене топљеном туљановом машћу.

На острву стоји чувена Алеја китова - анфилада од забијених у земљу огромних китових ребара и чељусти. Неко је сматра древним сакралним светилиштем шаманизма, местом снаге. Али највероватније то је место где су ловци вешали своје кануе да се суше. Рукотворних и природних чудеса на северном острву има у изобиљу.

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

Москва спремна за параду

Црвени трг у строгом центру руске престонице спреман је за обележавање Дана победе над фашизмом. О безбедности званичника који ће посетити Москву 9. маја бринуће готово 20.000 полицајаца.

На улицама главног града Русије војска изводи последње пробе уочи обележавања 65. годишњице победе над фажизмом. Централна манифестација биће обележена 9. маја, на Црвеном тргу у присуству војних трупа и многих светских лидера.

О безбедности у току обележавања победе над фашизмом у Москви бринуће се око 20.000 полицајаца.

Према најавама руских званичника, планирано је да се током 8. и 9. маја на широј територији Москве одрже чак 193 манифестације којима ће присуствовати високи државни званичници из земље и света.

За сада се очекује долазак лидера Немачке, Француске, Грчке, Италије, Србије, Кине, Словеније, Хрватске, Чешке, Бугарске, Вијетнама, Летоније, Словачке, Естоније, као и генералног секретара Савета Европе.

По завршетку параде, председник Русије Дмитриј Медведев одржаће у Кремљу пријем за ратне ветеране светске лидере.

Дан победе над фашизмом је дан када је нацистичка Немачка потписала капитулацију у Другом светском рату.

Наиме, 9. маја, совјетски маршал Георгиј Константинович Жуков ратификовао је, испред савезника, споразум о немачкој капитулацији, који је дан раније у име Трећег рајха потписао немачки фелдмаршал Вилхелм Кајтел.

После потписивања акта о безусловној капитулацији неке немачке јединице одбиле су да се одмах предају Црвеној армији, као немачке групе армија "Центар" и "Аустрија" у Чехословачкој, па су настављене огорчене борбе до 11. маја, када су те две групе армија уз велике губитке положиле оружје.

Други светски рат коначно је завршен тек неколико месеци касније, безусловном капитулацијом Јапана, пошто су Американци бацили атомске бомбе на јапанска острва Хирошиму и Нагасаки.

[Guest Оливера]

Руским генералима враћене улице

Одборници Скупштине града Београда изгласали да улице у Београду поново носе имена руских генерала Жданова и Толбухина.

Скупштина града Београда донела је одлуку да се појединим улицама у Београду врате имена руских генерала Жданова и Толбухина, као и Црвене армије.

Конузин: Историјска и људска правда

Амбасадор Русије у Србији Александар Конузин поздравио је одлуку градских власти да три улице у Београду поново добију имена Црвене армије, маршала Толбухина и генерала Жданова, истичући да је тиме "успостављена историјска и људска првда".

"Имена хероја Совјетског савеза и Југославије, име војске-ослободиоца, подсећаће Београђане и све Србе на нашу заједничку херојску прошлост", рекао је Конузин у изјави за РТС.

Ову, како је нагласио, радосну вест, Конузин је први саопштио српским ветеранима окупљеним на свечаној додели медаља Заједнице независних држава које су поводом 65. годишњице победе над фашизмом добила 52 борца из Србије.

"Драго ми је да је одлука градских власти донета уочи 65. годишњице велике победе над фашизмом. То чини наш празник још сјајнијим", рекао је руски амбасадор.

[Guest Оливера]

Москва одаје пошту жртвама терористичких акција у метроу

7.05.2010.

У Москви се 40. дана после терористичких акција у метроу одаје пошта жртвама ове трагедије у којој је погинуло 40 и рањено око 100 лица. На станицама Лубјанка и Парк културе, где су 29. марта одјекнуле 2 експлозије, људи поново полажу цвеће и упаљују свеће у спомен погинулим особама.  У православним храмовима служе се парастоси. Експлозив у московском метроу активирале су терористкиње-самоубице повезане са бандама на Северном Кавказу.

[Guest Оливера]

Студирали како морали, били несташни како могли

6.05.2010

Фото: РИА Новости

Пре 255 године отворен је Московски државни универзитет који је касније постао највећа школска установа Русије и један од центара светске науке.

7. маја 1755. Професор Николај Поповски који је одржао прво предавање пред 30 студената рекао је том приликом: „Нема мисли која се не би могла изразити на руском језику." Идеја је била смела јер се тада академским језиком сматрао латински. Али професор је био видовит: кроз 2 века руски је постао језик не само великих научних открића, већ и један од 5 званичних језика УН. И за то је у знатној мери заслужан Московски универзитет који је у међувремену одгајио мноштво славних научника и друштвених радника.

Први руски универзитет је, за разлику од европских, од почетка има световни карактер. На њему није било Богословског факултета, нити црквене цензуре. Наравно да су дисциплине као што је, на пример, веронаука заузимале значајно место у наставном програму, али имале не толико образовну, колико васпитну функцију. Велики руски научник Дмитриј Мендељејев је касније сасвим основано приметио тим поводом: „Знање без васпитања је мач у рукама умоболника."

Отварањем Московског универзитета ударен је темељ развоју слободне научне мисли - сматра директор Института за руску историју, питомац ове високошколске установе Андреј Сахаров.

                                                   

То је био веома важан догађај са гледишта развоја грађанског друштва у Русији. Тамо, где је универзитет, тамо су знања, тамо је слобода, тамо је неангажованост, тамо је наука. И овај елеменат неангажованости, елеменат слободе управо је значио прве заметке уистину грађанске свести и грађанског друштва у Русији.

Универзитетско образовање је од самог почетка имало демократичан карактер. Још за живота оснивача Универзитета, академика Михаила Ломоносова, држава је издржавала 30 студената и 100 полазника универзитетске гимназије. То су били талентовани представници различитих сталежа.

Ево како се својих студентских година, које су пале на почетак 19. Века, сећао један од таквих људи, професор Московског универзитета Фјодор Буслајев: „Били смо свим  опскрбљени и, не бринући се ни за шта, без пребијене паре у џепу, студир5али смо, читали, па се веселили до миле воље. Све је било државно - од одеће и књига до свећа, папира за писање, оловака, мастила и пера Студирали смо како морали, па смо били несташни како могли."

У складу са планом Михаила Ломоносова, 1755. године на Московском универзитету била су створена 3 факултета: Филозофски, Правни и Медицински. Студенти  би почели обуку на Филозофском факултету, где су фундаментално припремани за природне и хуманитарне науке. Затим се специјално образовање могло стећи на Правном, Медицинском или истом Филозофском факултету.

Данас у оквиру Московског универзитета „Ломоносов" има 9 научноистраживачких института, 40 факултета и 300 катедри. Похађа га безмало 50 хиљада студената и постдипломаца. Универзитет има директне уговоре о сарадњи са више од 60 страних центара, удружења и универзитета Европе, САД, Јапана, Кине и других азијске земаља, Аустралије, Латинске Америке и арапских држава.

Од 1946. године Универзитет полазе страни студенти, па је у међувремену припремљено преко 15 хиљада дипломираних стручњака за 150 земаља. Сваке године на Московском универзитету студира више од 2 хиљада држављана многих земаља планете.

Универзитет је од дана оснивања био не само школска и научна установа. У овом храму науке и културе формирао се и током историје владао посебан универзитетски дух у којем су морал, поштење и унутрашња човекова независност цењени исто тако високо, као и стицање стручног знања.

[Guest Оливера]

Грађани Русије Минутом Ћутања одали пошту борцима погинулим у Великом Отаџбинском рату

9.05.2010

Грађани Русије су данас, на Дан Велике Победе Минутом Ћутања одали пошту борцима који  су погинули у борбама против фашизма. Сви ТВ канали и радиостанице Русије за успомену на подвиг народа у Великом Отаџбинском рату 1941.-1945. године прекинули су емитовање програма. Совјетски Савез је поднео највеће губитке у време Другог светског рата. Према званичним, а још увек непуним подацима, наша је земља дала највећи допринос разбијању фашизма, изгубила око 27 милиона људи. Ненадокнадиви губици Црвене Армије износе 8 милиона 860 хиљада 400 људи. Нема породице која у рату није изгубила најближе, рођаке. Нема куће која није осетила несрећу. Међутим, Русија не заборавља да су знатан допринос победи дали и народи других земаља-учесница антихитлеровске коалиције. Заједнички резултат тих напора без преседана било  је потписивање у Берлину Акта о безусловној капитулацији фашистичке Немачке. Тог дана, 9. маја, прослављамо ветеране фронта и позадине, који су извојевали  Велику Победу, спомињемо војнике који су погинули на бојиштима, и цивиле - жртве рата и фашизма. У свим храмовима наше земље, на свим језицима људи који ту живе, изговарају се молитве за спомен погинулима.  Вечнаја памјат!

[Guest Оливера]

Тајне кула Московског кремља

12.05.2010

Сензационална открића учињена су на Спаској и Николској кули Московског кремља. У кијотима изнад врата под слојем малтера нађене су фреске. Истраживачи су убеђени да су у питању иконе „Спас Смољенски“ и „Никола Можајски“  које су дуже време сматране уништеним.

Међу 20 кула Московског кремља нема ниједна која би личила на другу и свака од њима има своју функцију. Неке куле су слепе, док друге имају пролазе. Пажљив поглед ће запазити изнад врата последњих нешто налик на кијот у којем, према традицији, треба да буде икона, али данас се, на жалост, иконе не могу наћи. Према речима директора Музеја Московског кремља Јелене Гагарине, сачувано је више сведочанстава о томе какве су биле иконе изнад врата.

                                               

Прву документарну напомену на иконе на кулама Московског кремља налазимо у књизи „Избор за цара“, која се појавила у 17. веку, за владавине другог цара из династије Романових, Алексеја Михајловича. Овде видимо и прву слику иконе на Спаској кули. Звана је тако зато што је кроз њу водио пут према храму Спас Смољенски који се налазио на обали реке Москве. Исто тако је Николска кула била на почетку пута према храму Никола Стари у Николској улици. Ми не знамо да ли су иконе на кулама биле копије икона у овим познатим и веома посећеним црквама 16. века. сачуване су само слике ових икона у књигама, па се надамо да ћемо то утврдити.

Има доста чињеница које сведоче о необичној способности ових светиња да остану читаве. На пример, 1812. године, за време повлачења Наполеонове војске из Москве, Спаска кула била је дигнута у ваздух. Читав горњи део се срушио, али фреска није била оштећена. А током револуције 1917. године слика светитеља Николе Можајског на Николској кули гађана је из топа, али није страдала. У совјетско доба, када је у земљи вођена борба са религиозним погледом на свет, иконе су стално нечим заклањане јер су биле неумесне на зидовима Кремља, поготово приликом пролетерских празника. А затим су ове фреске биле зазидане без икаквих писаних докумената или сведочанстава о томе. До тога је, највероватније, дошло 1937. године, на прагу прославе 20. годишњице совјетске власти, али утисак је да су рестауратори учинили све за очување православних светиња до бољих времена – тврди руководилац екипе рестауратора Сергеј Филатов. – Недавно су стручњаци обавили сондажу у кијотима Спаске и Николске куле из правца Црвеног трга. Ова истраживања су потврдила хипотезу да се фреско-иконе налазе под слојем малтера.

                                               

По слојем малтера који смо стално видели налази се метална решетка и метрална мрежа – говори Сергеј Филатов. – између њих и слоја боја има око 10 сантиметара, тј. тамо постоји ваздушни међуслој. Слика на Спаској кули урађена је на малтеру од кречњака у техници уљаног сликарства и последњи пут обновљена 1896. године. што се тиче Николске куле, фреска која се види је, највероватније, урађена у старијој темпера-техници која се датира крајем 15. и почетком 16. века. Можда то није баш тако, али сазнаћемо за то тек пошто слика буде отворена.

Рестауратори се надају да ће „ослободити“ иконе из заточеништва крајем августа. Након тога ће бити компликована рестаурација. Планира се да ће убудуће истраживања бити настављена на још 5 кула Кремља које имају декоративне кијоте. При томе, нико не намерава да жури с обзиром на превелику одговорност за изванредене архитектонске и историјске споменике као што је Московски кремаљ. Подсећамо да је овај ансамбл резиденција председника РФ и јединствени музеј са Унескове листе светске баштине.

[Guest Оливера]

Војници су је звали анђелом чуварем

Љубавну причу хероја рата из 1812, генерала Александра Тучкова и његове жене Маргарите савременици су називали „љубав века". Они су били заједно свега 6 година. Генерал је погинуо у чувеној бици са Наполеоновом армијом код Бородина. На месту мужевљеве погибије Маргарита је основала Спасо-Бородински манастир и постала је прва његова игуманија. 12. маја у овој обитељи и музеју забрану Бородино обележава се дан сећања на њу.

Венчање Маргарите и Александра, одржано 1806. године, окупило је у малој московској цркви у улици Пречистенка све угледне људе, говори историчар Татјана Скрипник.

Према предању, на дан венчања пред ноге невесте бацио се просјак у дроњцима и узвикнуо: Мако Марија! Узми палицу! Маргарита је у некаквом сновиђењу узела из руку старца чворновату палицу. Тада није имала времена да се замисли над чудним речима које су јој упућене. А речи су биле пророчке. Неколико година после погибије мужа она је добила када се замонашила име Марија. Касније, када је постала игуманија Спасо-Бородинског манастира, сваке вечери је обилазила манастирско двориште, ослањајући се на храстову палицу коју јој је поклонио јуродиви на дан свадбе.

После венчања Маргарита и Александар су живели на свом имању у Тули. Тучков је поднео рапорт о оставци. Ипак Цар Александар Први, који је ценио Тучкова као одважног и вештог војника, није примио оставку.

У пролеће 1807. у Прусију је упао Наполеон, и Тучков је морао да оде у активну војску, наставља причу Татјана Скрипник.

Маргарита као да је осетила да је њена породична срећа кратког века. Добила је од цара дозволу да буде поред мужа у војсци. Тучкова је подносила све неудобности и опасности војног живота, учествовала у биткама, спасавајући рањене. Војници су је звали својим анђелом чуварем.

1808. започео је Руско-шведски рат, и Тучкова је поново решила да прати супруга у шведском походу. Често се налазила поред мужа на коњу, преобучена у одећу посилног. 1811. Тучкови су добили сина, кога су назвали Николај. До тог тренутка Александар Тучков је добио за храброст и војне заслуге чин генерал-мајора.

У јуну 1812. Наполеон је са огромном армијом упао у Русију. Благословивши жену и сина, генерал је са својим пуком кренуо у последњи поход.

Битка на Бородинском пољу - најлепша једнодневна битка у историји - десила се 7. септембра по новом календару 1812. године. Тог дана у борби код села Семјоновское Тучков је подигао свој пук у напад. Војници, уплашени рафалском паљбом непријатељских батерија, ускомешали су се. Ви стојите? Сам ћу кренути! - викуно је Тучков, ухватио заставу и јурнуо напред. Метак му је пробио груди. Мноштво ђуладфи и бомби се обрушило на место на коме је лежао погођени херој.

Крајем октобра, после повлачења француске армије из Москве, Маргарита Тучкова је кренула у Бородино, у нади да ће наћи мужевљево тело и сахранити га. Пред њом се отворио ужасан призор - поље смрти, на којем су били разбацани остаци десетине хиљада убијених. Упратњи старог монаха она је читаве ноћи ходала по пољу, али није нашла свог супруга.

Тада је Маргрита Тучкова решила да на месту мужевљеве погибије изгради цркву Спаса Нерукотворног. 1820. године црква је била подигнута и освећена, каже Татјана Скрипник.

У цркви је био постављен гранитни крст са упаљеном лампадом и положена мермерна плоча са именом Александра Тучкова. Маргарита је сама унела у цркву икону Спаса Нерукотворног, којом је генерал Тучков благословио жену и сина пред растанак.

То је био први споменик на Бородинском пољу, подигнут за вечни покој палих бораца. Шест година касније, 1826, изненада је умро једини син Тучкових, Николај. Маргарита га је сахранила у гробници испод Спаске цркве. Оставши без вољених, она је одлучила да заувек остане на том месту.

Посепено око ње су почеле да се окупљају удовице погинулих на пољима битке Отаџбинског рата 1812. године, које су касније постале монахиње обитељи коју је основала Тучкова.

Мајка Марија је отворила прво прихватилиште за инвалиде Бородинске битке, затим болницу за сиромашне, затим азил за путнике. 1844. године организовала је заједницу милосрдних сестара. Исте године отворила је болницу за сиромашне у Москви. Игуманија Марија преминула је 12. маја 1852, у 72. години. Проживела је у браку шест година, као удовица 40. сахрањена је у гробници Храма Спаса Нерукотворног у Бородину. Сваке године 12. маја овде се даје помен мајци Марији.

[Guest Оливера]

У Русији прорадио ћирилични домен .рф

13.05.2010

У Русији је прорадио ћирилични домен „.рф“: појавила су се два прва сајта овог домена президент.рф и правительство.рф. Председник Русије Дмитриј Медведев је проверио рад националног ћириличног домена „.рф“ и саопштио да ће се до краја маја тамо појавити сајтови низа органа власти. Медведев је додао да се излазак комерцијалних компанија очекује нешто касније и за њих ће приоритетно резервисање доменских назива трајати до јесени 2010. године. Тако је Русија постала прва земља у свету која је добила национални домен горњег нивоа. То је оно на чему смо радили, подвукао је председник.

[Дража]

crvenilo

Браво за браћу Русе. Браво и за председника Медведева.

[Guest свештеник Иван]

Када се уведе ћирилични домен у Србији, ми обавезно узимамо crvenilo

[Guest Оливера]

Више о томе како се проипремао домен, у теми Вести из Русије.

[Guest Оливера]

Батица

Појавио се у четвртак, прве недеље поста.

Ћеркица је притрчала прозору, казавши:„Погледајте, које ту! Зар овде живи такав пас?“. Изашао сам и погледао. И одједном, готово ниоткуда, појавио се. У околној шуми нема ниједног сличног – 10 кућа, свако сваког зна...Отерао сам га: „Шта си ту стао пред туђи прозор!? Иди где знаш!“

Дошао је поново. Грдио сам ћерку што разговара са њим. „Може бити заразан!“, говорио сам.

У понедељак, жена није била ту, а деца су била у школи. Изашао сам, а он опет крај прозора. „Видећеш ти!“, помислио сам. Узео сам лопату, кад га ударим по леђима, видеће! У то је наишао сусед са псом: „И код нас је покушавао да се увуче, гад!“ Пас се уплашио, потрачао по дворишту и побегао на задњи трем. Тамо смо му показали! Побегао је урличући!

...Најзад је постало тихо – вратио сам се да завршим чланак.

И одједном, усред писања чланка, чуо сам Глас. Рекао је: „Послао сам ти Батицу. И шта си ти урадио са њим? Умало му ниси кичму лопатом поломио?“

...Трчао сам по шуми, вичући: „Батице, Батице!“. Чак су се и суседи зачудили. Али, њега није било. Очигледно, добро смо га истукли. Као да ми је неко руком стегао срце: ма, какав текст...Тада сам почео да се молим: „Господе, опрости ми! Нека ми опрости и опет дође мени, Господе!“

Очигледно, послушали су ме обоје.

Ћерка се јако радовала. Купили смо Батици ремен и он вуче децу на санкама и скијама. Видело се да је јако млад – скаче сво време и радује се, што га хране и играју се са њим. Име му је остало исто, како сам му дао још први пут. Спава Батица на оном истом тремом, где сам га са суседом тукао...

А ја још увек размишљам: како се обрео код нас? До суседног села има више од километра...

Иван Семјонов, продуцент ТВ канала „Вести“

Превод за Поуке.орг - Оливера