О Русији / Вести из Русије

[Guest Оливера]

Virtualni planer Džozefa Bajdena. Mi se odavno nismo tako smejali. A vi?

Svih poslednjih dana koliko je trajala turneja potpredsednika SAD za Balkan, mi smo sakupljali mišljenja eksperata, različite ocene, informacije vezane za njegov put… Svake godine u našem etru ozbiljni ljudi su razmatrati reči i postupke Džozefa Bajdena, hvatali nagoveštaje i skriveni smisao. Ali niko nije mogao da zamisli šta u suštini misli američki političar. I tu smo u beskrajinim prostorima Interneta naišli na njegov virtualni planer… Ne, mi naravno ne smatramo da je to pisao upravo Bajden, mada nam se učinilo da je autor u najmanju ruku dobro upoznat sa unutrašnjim mehanizmima američke politike. I tako, virutalni planer Džozefa Bajdena.

08.00

Poleteti prema Beogradu i proveriti sa kapetanom da li je zaista tacno da je Srbija u Evropi, a ne negde izmedu Iraka i Avganistana. Ako je tacno ovo prvo, smisliti neki izgovor zašto sam se onomad zalagao za bombardovanje. Potom doruckovati nešto ranije, jer ce put biti kraci no što sam mislio.

09.00 (ili nešto kasnije, ako je Srbija udaljenija)

Tokom približavanja Srbiji, proveriti da li je sa obezbedenjem sve u redu. Da li je mojih 300 ljudi, koji su došli prošle nedelje, nabavilo dodatnih 3.000 ljudi, koliko mi je potrebno da bih se osecao iole bezbedno?

Proveriti da li je tacno da Srbija ipak nije bliska Iranu i Bin Ladenu, pa smanjiti obezbedenje za prijateljski procenat ako je zemlja prijateljska. Ako vole Uga Cavesa, Kastra, Putina ili Kineze vratiti na staro, možda malo i povecati.

Proveriti da li su ulice, krovovi i terase kuda cu prolaziti ispražnjene i uklonjeno sve što je opasno. Videti šta su to: "saksija", "kaca za kupus" i "štrik za veš", ako je to nešto opasno, ukloniti i to.

10.00

Sleteti u Srbiju. Ako se iz pilotske kabine tokom sletanja cuje arapski jezik — vezati pojas cvršce, staviti nešto tvrdo na glavu (poslužavnik od dorucka, aktn tašna, stjuardesa) i smeniti šefa obezbedenja. Ovo poslednje takode izvesti veoma brzo, jer posle više nece biti mogucnosti.

Ako je sletanje prošlo OK, javiti Baraku da ne treba da narucuje novi "Er fors 2", a ni novog mene.

10.15

Posle potpunog prestanka rada motora izaci iz aviona i pozdraviti odbor za docek. Ako me cekaju sa suzama u ocima i ljube me u cipele, na kolenima — sleteli smo greškom u Prištinu. Ako su suzdržano ljubazni, sa mešavinom nade i straha u ocima, to je onda Beograd.

Prvi koji me bude pozdravio im je predsednik. On ce dopustiti, možda, da me pozdrave i ostali. Obratiti pažnju na coveka sa sedom bradom i klinca sa naocarima, to su im premijer i ministar spoljnih poslova. Ako ih njihov predsednik ne predstavi, ne obracati pažnju. Ako predstavi samo ovog s naocarima, ne pružati ruku.

Ne plašiti se coveka u uniformi i sa isukanim macem. To im je deo ceremonije doceka. Skrenuti pažnju telohraniteljima da ne pucaju na njega.

11.15 (ovde koristiti beleške koje je dala Hilari)

"Poceti razgovore, metodom toplo-hladno: šargarepa je topla, štap je hladan.

Nuditi ekonomsku pomoc (u dolarima, evro još ne štampamo, mada nije loša ideja). Tražiti Mladica.

Nuditi pomoc. Tražiti Hadžica.

Nuditi pomoc. Tražiti ulazak u NATO.

Nuditi pomoc. Tražiti priznavanje Kosova.

Nuditi pomoc. Tražiti distanciranje od Rusije.

Nuditi mnogo više pomoci. Tražiti distanciranje od Dodika (to je neki njihov, samo u Bosni).

Nuditi, samo nuditi. Tražiti gubljenje interesovanja, zauvek, za sever Kosova.

Nuditi novo bombardovanje ili pomoc, zajedno."

Ako upali, zahvaliti se Hilari na ovoj belešci. Ako ne upali, prepustiti da razgovor vodi naš ambasador ovde, samo mu

napomenuti da bude još oštriji nego obicno. Ako oštrije može, uopšte.

Zapamtiti savete od CIA: ne pominjati Slobodana Miloševica, sad su i njegovi u vlasti. Ne pominjati Tita, njegova udovica tek treba da dobije prvu penziju. Ne pominjati crkvu, objašnjenje odnosa ce trajati satima. Ne caskati sa upadljivo ljubaznim ministrima. Dosta im je i ono što smo im do sad dali. Nemamo para za bacanje.

Odbiti ponudu za prisustvovanje pocetku javnih radova ili obilazak fabrike automobila, sa obrazloženjem da sam umoran i od americke predizborne propagande, a kamoli od tudje.

Pri kraju razgovora pronaci onog njihovog ministra koji tvrdi da je poceo kraj ekonomske krize. Zapisati argumentaciju i preneti našima koji se time bave. Možda covek nije lud, nego zna nešto što mi ne znamo.

Obici njihovu štampariju novca i videti da li imaju slobodnih kapaciteta za štampanje dodatnih dolara, javiti Hilari, apropo njene ideje. Ako kapaciteta nema, tražiti još para za onog Brajana Štajnhauera.

Ako ostane slobodnog vremena, primiti poneku nevladinu organizaciju, od ovih što ih placamo. Voditi racuna koja je NVO, sad oni imaju i one koje placaju Rusi.

Posebna napomena: sastati se sa opozicijom, kako našom tako i ruskom, a i ovim novima što se još razmišljaju. Svima dati nadu.

Poslati neki pozdrav privrednicima, bez posebnog sastanka.

17.00

Kraj posete. Uci u avion. Ako su sve prihvatili, mahati i slati poljupce sa stepenica. Ako su prihvatili nešto, samo mahati. Ako nisu prihvatili ništa, ne mahati i spustiti roletnu na prozoru kad sednem na mesto.

Bio je to izmišljeni virtualni dnevnik Džozefa Bajdena. Nažalost, ime autora ostalo je za nas zagonetka, ali ako on prepozna svoj tekst, izražavamo mu posebnu zahvalnost u ime naše redakcije. Odavno se nismo tako smejali.

Glas Rusije

[Guest Оливера]

Последние репетиции перед праздником

[Guest Оливера]

Умро Сергеј Михалков

И Стаљинов и Путинов химнописац

МОСКВА – Књижевник Сергеј Михалков, писац стихова за совјетску и руску државну химну и отац филмских редитеља Никите Михалкова и Андреја Кончаловског, преминуо је у 97. години, саопштено је у Москви.

Речи прве совјетске химне коју је написао Михалков величали су лидера Совјетског Савеза Јосифа Стаљина, док је ревидирана верзија из 1977. била посвећена Владимиру Лењину.

Та химна је „бачена у старо гвожђе” послеслома Совјетског Савеза 1991, али је бивши руски председник Владимир Путин поново оживео музику, са новим текстом Михалкова који је славио руске природне лепоте и величину.

Михалков је био познат и као писац дечје литературе, а мрљу на његову биографију бацила је чињеница да је као председник Совјетског удружења књижевника, био део кампање против неких руских писаца, међу којима су и нобеловциБорис Пастернак и Александар Солжењицин.

Добитник је многобројних књижевних признања, међу којима су и три Стаљинове награде (1941, 1942, 1950), а 2003. га је Путин одликовао Орденом друге класе за службу отаџбини.

Бета

[Guest Оливера]

Медведев наложиће Министарству образовања и науке да одреди максимални број факултета на који се може конкурисати према резултатима јединственог државног испита

Председник Дмитриј Медведев наложиће Министарству образовања и науке да одреди максимални број факултета на који се може конкурисати према резултатима јединственог државног испита. Ово је он саопштио у интервјуу за Вести недеље, који ће бити емитован 30. августа. Ове године сваки кандидат који је положио јединствени државни испит, могао је да конкурише паралелно на неколико факултета разних универзитета. Оваква слобода избора је довела до тога да су неки покушали да се упишу одједном на неколико десетина факултета, а затим су јурили од универзитета до универзитета. Пријемној комисији такође је било тешко – загубивши се у огромном броју изабраних факултета, кандидати су висили на списковима као мртве душе. Упоредо са тим Медведев је рекао да је Русија имала врло добар систем образовања, мада он није онакав који треба преносити у будућност. Данас у систему образовања постоји новац и жеља да се тај новац на прави начин искористи, подвукао је председник.

Glas Rusije, 28.08.2009.

[Guest Оливера]

Медведев позвао духовне и световне лидере да заједничким напорима претворе руски Кавказ у регион мира

Председник Русије Дмитриј Медведев позвао је духовне и световне лидере да заједничким напорима претворе руски Кавказ у регион мира, процвата, међуконфесионалне и међуетничке слоге. Овакав позив он је изнео у петак на састанку у Сочију, којем су присуствовале муфтије и председници република Северног Кавказа. По речима Медведева, врло је важна улога духовних лидера, који утичу на расположење друштва у региону, доприносе формирању погледа на свет код младе генерације, заснованог на моралним вредностима. Он је истакао да нажалост банде и даље увлаче у своју злочиначку делатност младе људе. У вези са тим он је предложио да се разради комплексан програм за рад са омладином на Северном Кавказу. Он треба да садржи образовно-просветитељске елементе, васпитне елементе, мере осигурања запослења и организације савремене, и истовремено моралне разоноде за омладину. У руским републикама Северног Кавказа живи 157 националности. Удео становништва које се традиционално изјашњава као исламско је већи од две трећине.

28.08.2009

[Guest Оливера]

Највећи окенаријум у Европи биће отворен у Москви 2012. године

годину дана пре планираног рока. Укупна површина ће износити 24 хиљаде кавдратних километара. У згради ће бити опремљени подводни тунели и постављени огромни монитори. Предвиђена је зона где ће неке животиње и рибе моћи да се виде изблиза, чак и да се дирају рукама. На тероторији окенаријума такође ће бити смештен центар за атракцијама, велики трговачки комплекс, ресторани, хотел и бизнис-центар. Вредност пројекта се процењује на 600 милиона долара.

28.08.2009

[Guest Оливера]

Индиајнци из пламана Мохавк

"Тајна стаза" поглавице Владимира

Када је једне вечери професор Јанис Хаџиниколау присуствовао Вечерњој служби у полумрачној руској цркви у Монтреалу, пажњу му је привукла једна силуета која се разликовала од осталих. Био је то средњовјечни индијанац чија је коса, везана у реп, досезала до појаса.

Након службе професор није могао да одоли, пришао је незнанцу и представио се.

- „Владимир", одговорио је незнанац.

- „Ја сам Грк", а ви?

- „И ја сам", одговорио је.

- „Говорите ли грчки?", упитао је запрепаштени професор.

Услиједило је неколико тренутака тишине, а онда је индијанац на грчком цитирао први стих Јовановог Јеванђеља: „У почетку бјеше Логос, и Логос бјеше у Бога и Логос бјеше Бог". Професор је остао без ријечи, а онда је његов саговорник прснуо у смијех: „Ја сам индијанац", рекао је, „али некако, осјећам се и као Рус и као Грк и као Србин и Румун, јер... ја сам православан".

„У његовом оку појавио се бљесак", присјећа се професор, „као и у мом срцу...".

Тако се професор Хаџиниколау упознао са Владимиром. Из његове приче сазнајемо да је Владимир, или Франк Натаве, како је био познат свом народу, рођен у Индијанском резервату Когнавага надомак Монтреала. Резерват је подигнут 1600. године и данас броји 5000 индијанаца из три племена, од којих су већина, као што је то био и Владимир, из племена Мохавк.

„Наше село је", причао је Владимир професору, „као и остали индијански резервати, у 18. вијеку у суштини претворено у римокатолички протекторат. Католички мисионари су на све могуће начине покушавали да обрате цијелу нашу заједницу. Не љубављу, него омчом око врата. Газили су нашу вјековну традицију и искориштавали нас за своје циљеве. Ја сам се до своје 32. године држао утабане стазе. Као што је моја мајка, која је била једна од старица у племену, говорила "Дању римокатолик за очи свијета, а ноћу индијанац за очи душе". Али када сам напунио 32 године нисам више могао трпјети то спутавање, ту омчу око врата, и побунио сам се на свој начин. Почео сам да истражујем наше корјене, учим наше језике, студирао сам на универзитету бијелих људи, што је за индијанца моје генерације било веома неуобичајено. Годинама су ме водили као путујећег предавача упоредне лингвистике. Често сам био кловн у њиховим академским играма, за њих сам био ријетка, егзотична врста. Упоређивао сам наше ријечи са француским и енглеским еквивалентима, наше навике са њиховим. Понекад сам, ипак, осјећао да ме посматрају као што археолози посматрају фосиле.

Моја стаза до Православља била је, како ми кажемо, "тајна стаза". Догодило се то кроз лингвистику, предмет који ме увијек интересвао. Учећи лингвистику био сам импресиониран када сам прочитао житије светих Кирила и Методија, који су познати и као Апостоли Словена. Посебно ме заинтересовало ћирилично писмо и словенски језик. Питао сам професора гдје бих могао чути како се говори словенски. Он је предложио да посјетим неку руску цркву. Позвао сам једну од њих, и пријатељски глас ме обавијестио да Вечерња служба почиње у 7 сати увече, а Литургија у 10 ујутро. Упитао сам да ли могу да присуствујем и одговорио је да наравно да могу. Тако, скупио сам храброст и отишао у суботу вече. На тој Вечерњој служби у цркви светих апостола Петра и Павла искусио сам нешто што никада раније нисам. Посматрао сам иконе, слушао појање, гледао људе како се клањају, мирис тамјана је испуњаљвао ваздух, све то ми је говорило да сам пронашао "тајну стазу".

Нећете вјеровати, али с времена на вријеме, уочавам паралеле између индијанске и православне традиције. Негдје унутра, ово откриће испуњава мој индијански етос и допуњује га. У почетку сам се осјећао као на облацима. На првој Литургији упитао сам да ли могу да останем и после отпуста оглашених и рекли су да могу. И тако, сјео сам, као индијански пас! Од тада, почео сам чешће да долазим у цркву. У почетку само недељом, онда и суботом, затим и радним данима, кад год је био неки празник. Након неког времена примјетио сам да се после вечерње обавља исповјест. Стао сам у ред, али су ми рекли „Ти не можеш, ниси православан. Ово је Света Тајна".

„Али цијели наш живот је Света Тајна", рекао сам.

Онда сам мало размислио и упитао: „Како могу да постанем православан?".

Предложили су да поразговарам са свештеником.

Недуго затим, донио сам одлуку да постанем православан. На дан када када је то требало да се деси, снијежна олуја ми није дозволила да изађем из села. Одложено је за празник Ваведења Пресвете Богородице. И тако је и било... Добио сам име Владимир.

Много касније, сјећајући се свог пријема у Православну Цркву, из сјећања ми је изронила импозантна фигура српског свештеника који је посјетио наше село када сам био мали. Његова појава и његово опхођење оставили су дубок утисак на мене. Сјећам се како је моја мајка коментарисала: "Ево једнога који од своје истине не прави пропаганду".

Мом народу су досадили мисионари. Годинама долазе, углавном не да би давали, него да би узимали... Никад нису показивали интересовање за оно што ми имамо.

Али тај Србин је био другачији. Он је једини нешто дао, својим присуством... а од нас није узео ништа, осим нашег срца."

Када се професор Хаџиниколау, након извјесног времена, поново срео са Владимиром, било је то у његовом селу. Договорено је да се нађу у радио станици у којој је Владимир већ годинама радио. Затекао га са слушалицама на ушима како чита јутарње молитве на свим индијанским језицима, затим на француском и енглеском. Наравно, слушаоци нису могли да виде како се Владимир крсти на православан начин.

Владимир Натаве је био поглавица свог племена, био је духовни вођа. Он је сахрањивао и вјенчавао, био им је нека врста свештеника. Увече, сјео би прекрштених ногу слушајући проблеме свог народа и давао им савјете. Био је пјесник и преводилац, био је и философ. Знао је њихове проблеме боље него било ко, а знао је и строге племенске законе. Они који порекну предачка начела и постану хришћани могу да остану у селу, али не и да врше било коју функцију. Нико у селу, до његовог упокојења, није знао да је њихов поглавица православни хришћанин. А Владимир, који је за њих био Френк, је радио са њима, за њих, стално страхујући са ће сазнати.

„Кад год бих га видио обученог у стихар и са свијећом у руци", прича професор Хаџиниколау, „како испред епископа и свештеника излази из олтара малене цркве Знамења Пресвете Богородице, нисам могао да се не запитам какво је то срце у том индијанском вуку који је стално понављао "Бог зна". А он је непрестано правио поклоне, молећи Господа да га просвети да води свој народ кроз буре и искушења и да му да снаге да до краја понесе свој тешки терет"

„Једног јутра", наставља професор, „јављено ми је да се Владимир упокојио у свом селу. Питање које ми се наметнуло било је: Ко ће га сахранити, шта ће бити с њим?"

Испоставило се да је Владимир оставио детаљно писано упутство да буде сахрањен по индијанским обичајима, али и да га православни свештеник опоје. Наравно, индијанци нису имали појма шта је то православни свештеник, али Владимир је оставио неколико бројева телефона. Позван је свештеник и ту у сред индијанског села одслужено је опело над тијелом уснулог слуге Божијег Владимира.

Нажалост, професор није могао да присуствује сахрани. Два дана после, у селу је читан Владимиров тестамент у коме је наведено коме ће шта припасти од његове имовине. Владимир је имао 75 година, имао је дјецу, унуке и праунуке, и сваком члану породице оставио је понешто.

Након неколико дана професор је добио пакет. У њему је била књига - Света Литургија на грчком и енглеском језику, коју је прије много година поклонио Владимиру. Унутра је била посвета: Јанију, а испод на грчком - док се поново не сретнемо.

Кад је даље окренуо страну, професор је остао без текста, изнад сваког реда, руком је био исписан превод. Владимир је цијелу Литургију светог Јована Златоустог превео на Мохавк језик. „Ако Бог да", каже професор, „једног дана овај превод биће објављен".

http://www.spc.rs/sr/tajna_staza_poglavice_vladimira

[Guest Оливера]

Председник РФ има сопствени канал на YouTube

Председник РФ Дмитриј Медведев отворио је сопствени канал на популарном Интернет ресурсу YouTube. Нови канал је нставак видеоблога на сајту председника, појаснила је секретар за штампу шефа државе Наталија Тимакова. Уз помоћ овог канала надамо се да ћемо увећати публику, при чему не само на рачун корисника руског сегмента Интернета, већ и рускофонских посетилаца мреже у другим земљама. Адреса новог председниковог канала је: www.youtube.com/kremlin.

01.09.2009

[Guest Оливера]

Сваком вернику руске армије свештеник пука

Обнова инситуције армијских свештеника не само да ће променити савремени лик руске армије, већ ће вратити права религиозним војницима. Овакво уверење изразио је представник Московске патријаршије, свештеник Михаил Васиљев на конференцији за штампу посвећеној овом проблему.

О обнови институције свештеника у армији говорило се неколико година за редом. Ипак проблем је разрешио председник Дмитриј Медведев који је својим указом подржао идеју рада свештеника разних конфесија у оружаним снагама земље. Ова новост је заталасала руско друштво. Скептици су видели у том председниковом указу покушај РПЦ да утиче сада и на Министарство Одбране Русије, уводећи тамо своје свештенике и претварајући војнике атеисте у православне. Присталице идеје су напротив уверене да армијски свештеници могу да разреше мноштво савремених проблема руске армије, између осталог проблем дезертерства, малтретирања млађих војника, па и једноставно нежељу многих младих да служе у Оружаним снагама РФ. Нисмо смислили ништа ново. Једноставно желимо да препородимо оно што је било раније, подвукао је предтавник Московске патријаршије протојереј Михаил Васиљев.

Ова добра сарадња традиционалних конфесија Русије била је уобичајена за руску армију током неколико векова. Она је трајала чак и у периоду када није било регуларних свештеника у руској армији. Зато се, рецимо, армија сељачке Русије врло разликовала од савремене руске армије, у којој ми, свештеници, не служимо, али служимо за њу молитвом.

Претпоставља се да ће број свештеника разних конфесија у војним јединицама зависити од потреба самих верника, као и од региона у којима се оне налазе. И како тврде иницијатори идеје, неће бити оних који ће остати без пажње свештеника. Шта више, верницима нетрадиционалне конфесије, на пример, протестантима, свештеник ће помоћи да превлада духовне, моралне и психолошке тешкоће. Укупно у руској армији ће радити отприлике 250 православних свештеника – рекао је представник Министарства одбране пуковник Игор Сергејенко.

Процес увођења свештенства у армију треба да се изведе у најмање две етапе – 2009. и 2010. године. У првој етапи планирамо увођење дужности војних свештеника у војне јединице и базе које се налазе у иностранству и у Севернокавкаском војном округу, тачниеј тамо где је потреба за свештеником, исповешћу и духовником највећа. У другој фази планирамо увођење структура управе при Министарству одбране Русије, при војним оркрузима и у осталим војним јединицама.

За обнову институције армијских свештеника залажу се представници свих традиционалних конфесија Русије.

Глас Русије

[Зоран]

Venecuela priznala Abhaziju i Južnu Osetiju

Politika 10.09.2009 12:02

Srdačan susret Čaveza sa predsednikom Rusije Dmitrijom Medvedevim

Venecuela od danas priznaje nezavisnost gruzijskih republika Abhazije i Južne Osetije, rekao je predsednik Ugo Čaves na početku sastanka sa ruskim kolegom Dmitrijem Medvedevim u Moskvi, javljaju agencije.

„Venecuela se od danas pridružuje priznavanju nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije. Od danas priznajemo ove dve republike”, izjavio je Čaves u rezidenciji Medvedeva u predgrađu Moskve.

Venecuela je tako postala treća zemlja, nakon Rusije i Nikaragve, koja je priznala nezavisnost Južne Osetije i Abhazije.

Ruski predsednik je zahvalio Čavesu zbog takve odluke. „Hvala ti Ugo, dao si niz ozbiljnih i važnih izjava”, rekao je Medvedev.

Rusija i Nikaragva su priznale Abhaziju i Južnu Osetiju prošle godine nakon rusko-gruzijskog rata u avgustu.

[Guest Оливера]

Hvala ti Ugo    0104_cheesy

[Guest Оливера]

Како дотаћи бајку?

Више од сто слепе деце и деце оштећеног вида добило је јединствену могућност не само да се упозна са руским народним бајкама, већ и да их дотакне, чак и да их оживи. У главном сабору Русије – Храму Христа Спаса одржана је церемонија уручивања комплета књига и играчака за децу оштећеног вида. Свечани део акције предвидио је Патријарх Московски све Русије Кирил. За мене је велика радост да вас примим, драга децо, у овом сабору – оваквим речима започео је свој говор Поглавар РПЦ.

- Радост, зашто што када дете дође у додир са Богом, у његовој души се појављује чистота и снага. Сваки човек у животу мора да превладава тешкоће. И нема ни једног човека који не би имао животне тешкоће. Понекада гледамо на здраву децу пуну снаге из имућних породица и мислимо: како дивно живе ова деца. Јер код њих је све у реду. А када почињеш да се упознајеш са њиховим животом, испоставља се да имају огроман број проблема и тешкоћа. Сваки човек има своју преграду. Јер нам то Бог даје искушења у животу, како би, превазилазећи их, постајали јачи, чистији и приближавали се њему. И то треба увек имати у виду и никада не сматрати да нас је судбина оштетила. Јер нико не зна шта ће бити на крају човековог живота. Побеђује онај који правилно проживи живот. И сигуран сам да ћете са нашим поклонима ви правилно проживети живот.

У комплет су ушле јединствене рељефно илустроване књиге. Углавном су то руске бајке. Да читају и „гледају“ слике могу и сасвим слепи, зато што је обичан текст дуплиран специјалном Брајловом азбуком, направљеном за слабовиде. А слике су направљене са јасним контурама, које се могу осетити под прстима. Шта више, покретне илустрације су направљене тако да дете може самостално да их „оживи“ – подигне, изгради читав град, да се игра главних јунака. Уз књигу сваком детету је поклоњена плишана играчка.

Мала Јелизавета има свега 9 година. Сада види, иако лоше. Лекари не гарантују да девојчица неће ослепети. Лиза учи у специјализованом интернату за слабовиду у слепу децу. Новом плишаном другу девојчица се обрадовала много више него књигама. Не волим много да читам, мада ми се бајке допадају, признаје она нашем дописнику, нежно грлећи плишано штене.

- Идем у трећи разред, умем да читам и пишем. Волим бајке, углавном о принцезама. Не волим много да читам, али ми је драго што ћу имати такве књиге.

Данас само у Москви живи преко пет и по хиљада деце са дубоким оштећењем вида. Хиљаду и по од њих је скоро 90% слепо. Малишани и тинејџери са патологијом вида уче у 50 дечијих вртића и свега 4 школе у граду.

Сви заједно смо дужни да уложимо максимум напора како би сва деца у нашој земљи имала једнаке могућности. Како би свако од њих могао да чита, да се игра, да ужива у свом детињству, да се не осећа оштећеним, подвукао је руски Патријарх. Дај Боже да сви останемо јединствена породица. А у доброј породици увек један помаже другом, делећи са њим своје ресурсе и таленте, закључио је патријарх Кирил.

14.09.2009

Глас Русије

[Guest Оливера]

http://ruvr.ru/files/Image/RiaNovosti_foto/Russia_raznoe/Suhinova.jpg

Женска лепота – поглед из Русије

„Јесам ли ја најлепша на свету“? Онима који су виделе свој лик у огледалу и спремне су потврдно да одговоре на ово питање јунакиње чувене Пушкинове бајке, па чак и онима које у том погледу гаје извесне сумње, честитамо Светски дан лепоте.

Овај дан је убележен у светски културни календар пре 15 година на иницијативу Међународног комитета козметологије и естетике. Хвала стручњацима на томе, а најважније, хвала им на томе што помажу савременим људима, пре свега женама да испоље и очувају природну лепоту, па и да упореде свој имиџ са неким јединственим стандардом. Можемо се, наравно, успротивити: како може лепота да одговара стандардима? Али тако је било у свако време. Идеал Древне Грчке је Венера Милоска са њеним чувеним параметрима 90-60-90. Епоха барока ценила је пуначке лепотице са Рубенсових платна. А данас су на цени преплануле затегнуте жене спортске грађе. Између осталог, спортискиње данас заиста често називају еталоном лепоте. И ту тон диктирају Рускиње! Тенисерке Ана Курникова и Марија Шарапова, нежне плавуше које представљају тип северне руске лепоте. Лака атлетичарка, краљица висине Јелена Исинбајева, гимнастичарка Алина Кабаева, шампионка света у шаху Александра Костењук – јужноруски су тип.

Стандарди, идеали, еталони, све је то добро, али постоји ипак нешто што одликује руске девојке, сматра модни креатор Макс Черницов.

-  Руска лепота је увек отворена, хармонична, пријатна, привлачна. Погледајте на пример руске манекенке које су стекле популарност на Западу. Наталија Водјанова: врло отворено, добро лице, помало дечије, врло мило. Мени се чини да у томе постоји нека драж руске лепоте.

Заиста, у руској култури лепотица без душе није привлачан феномен. Сетимо се лика светске даме Елен Безухове из Толстојевог романа Рат и мир: беспрекорна спољашњост, манири и ситна користољубива природа. И она је самим тим већ скоро негативан лик! А ако спољна лепота није беспрекорна, али је озарена изнутра топлотом и светлошћу душе, то је друга ствар. Да се удаљимо од књижевности и да се сетимо лица руских жена. Бар велике глумице Татјане Самојлове. Чим је свет видео 50-их година њену немирну, страдалачку јунакињу у филму Лете ждралови, Татјана Самојлова која и није лепотица у класичном смислу са чудним обликом очију, прћастим носем, моментално се претворила у неку икону, идеал, сан… Холивуд је позивао да снима, велики Пабло Пикасо је сликао њен портрет…

Тако да о руској лепоти свет суди не само по спољним параметрима. Недавно је лист за пустолове Тревелерс Дајџест вршио истраживање где живе најлепше девојке. Русија је заузела прво место не по броју, већ по квалитету. Руске девојке по мишљењу листа привлаче природном светлом бојом косе, плавим очима, као и, обртите пажњу, комуникативношћу и добротом.

[goran018]

DRAGI DNEVNIČE

Uprkos bezbednosnim rizicima, vratio sam se živ i zdrav iz Srbije,

simpatične državice na krajnjem istoku Kavkaza. Vreme je bilo divno, nisam

verovao da i tamo sija sunce, ali se, eto, ispostavilo drugačije. I ne

samo to, činilo se da se niko ne plaši te sjajne kugle s neba i ne beži u

pećine dok ne zađe...

Mada sam bio ubeđen da ćemo sleteti na neki od aerodroma susednih država,

jer Beograd, njihova najveća naseobina, nema svoj, informacije CIA o

postojanju asfaltne podloge u nečemu što zovu Surčin ispostavile su se

tačnim (proveriti da li se ispod piste nalazi masovna grobnica indijanskih

starosedelaca koje su Srbi istrebili 1268. godine). Čak su, u čast mog

dolaska, tom simpatičnom objektu dali ime našeg velikog naučnika Nikole Tesle !

Baš slatko od njih.

Ljubazni momak kojem sam po sletanju utrapio kofere ipak nije bio

bagažista, već njihov predsednik?! Izvinio sam mu se i dao 20 dolara

bakšiša... Takođe, bradata gospođa, koja je ćutke išla za nama saplićući

se o sopstvene noge, uopšte nije gospođa - već premijer, zovu ga Mirko,

valjda. Malo se naljutio kada su agenti tajne službe tražili da vrati

buket namenjen prvoj dami, pa sam i njemu dao 20 dolara. To ga je oraspoložilo.

Fascinirao me je evolucioni napredak ovog plemena - dosta njih se

uspravilo i sasvim dobro hoda na dve noge! Izgleda da su to pozitivni

efekti bombardovanja?! Srećan sam što vidim da sam se zalagao za pravu stvar!

Možda bi još nekoliko naleta od njih stvorilo čak i progresivnu vrstu.

Vredi pokušati. Videćemo...

Na putu do hotela (imaju i to, Hilari ipak nije bila u pravu) primetio sam

da za jednu „bandu nepismenih degenerika, ubica beba, kasapina i

silovatelja" i ne izgledaju previše ružno. Iz kola nisam uspeo da vidim

lovišta u kojima se prehranjuju jedući stare i iznemogle. Simpatični

dekica zvani premijer pokušao je da me ubedi da nije baš tako i zakleo se

da poznaje čoveka starijeg i od Amerike, koji ne da nije pojeden, već ima

i nekakvu funkciju u njihovom plemenskom savetu?! Ne verujem! Prezime tog

čoveka zvuči kao naziv nekakvog monstruoznog plana za istrebljenje starije

populacije: Krkobabić?! Srbi su to...

Razgovor sa predsednikom bio je dug, iscrpan i naporan! On je insistirao

na priči o nekakvom Kosovu (koliko sam shvatio reč je o srcu Srbije, koje

je greškom transplantovano drugom), dok sam ja pokušavao da saznam šta je

uradio s mojim koferima. Dao sam mu još 20 dolara - nazvao je nekog Ivicu,

taj se valjda razume u koferčiće. Pitao sam da li i njemu da pošaljem

bakšiš, rekao je: „Ne, Ivica sve radi iz ubeđenja!" Fin neki čovek.

Posle smo otišli u zgradu ispred koje su u bronzi izlivena dva čoveka kako

zlostavljaju konje. Kažu da im je to skupština, a da pomenuti kipovi nisu

prikaz njihove tradicije, već umetnički izražaj. Sumnjam, Srbi su to...

Dočekala me je gospođa neuropsihijatar, koja rukovodi tom eksperimentalnom

terapijom: rad bez dnevnica - doktorka Slavica.

Čim sam ušao, skočila je ogromna žena u beloj majci sa likom nekog čoveka

s naočarima i baburastim nosem, uhvatila me za kosu i, pretpostavljam,

pozdravila na tradicionalan način plemena iz kojeg dolazi: „Jeb.. vam sve

po spisku, prokleti da ste! Zatrlo vam se seme i pleme, Tačijeve sluge!"

Poneo me je taj emotivni trenutak, odstupio sam od protokola, uhvatio sam

i ja nju za kosu i cimao, ponavljajući: „Thank you, you too"... Plakali smo oboje...

Žao mi je što nisam uspeo da saznam da li zaista postoji to što zovu

Mlađan Dinkić ili je samo reč o legendi koju prepričavaju, tešeći se kad im je teško.

„Projekat Čeda" odlično napreduje! Polako mu se vraća i boja u lice. Nismo

imali vremena da se ispričamo, žurio je da uspava nekakvu Bebu, kaže da je

samo vožnja džipom umiruje.

Nije mi bilo svejedno kada je pala noć i kada su Srbi počeli da zavijaju

na mesec. Sklupčao sam se na krevetu i brojao „tomahavke", nekako sam

uspeo da zaspim...

Za divno čudo, opet je svanulo?! Za dva dana sunce je dva puta izašlo i

nad Srbijom?! Valjda još postoji onaj aerodrom?!

Svi su došli da me isprate. Ivica je našao koferčiće, sjajan mali!

Dao sam im još po 20 dolara. Nema veze, odbićemo od kredita. Jedva čekam

da Baraku i Hilari ispričam šta sam sve video.

Čak i „Yuga", koji se stvarno kreće (!!?), ali to mi već ne bi poverovali... Prećutaću...

Toliko od mene za ovaj put, dragi dnevniče.

Tvoj: Džozef Džozika Bajden.

[Guest Оливера]

На арени — само звезде!

Такав циркуски шоу Москва још није видела! – убеђени су организатори Светског фестивала циркуске уметности, који се отвара у руској престоници.

Међутим, руска публика, нарочито московска, за 90 година постојања у земљи циркуса као јаке државне структуре видела је стотине рекордних, опасних тачака. У част солидног јубилеја у историјату руског циркуса у Москву је из читавог света стигло око 100 уметника — искључиво звезде! Другачије се не могу назвати, например. победници најпрестижнијег у свету циркуског конкурса у Монте-Карлоу! Таквих доајена на арени огромног шатора, монтираног у историјском месту – на Поклоној гори, наступиће четворо! Најбољи жонглер у свету Шпанац Рони Гомез и представник ретке струке трбухозборац Вилер Николоди из Швајцарске, акробати браћа Перес, представници Шпаније и немачки дресери Рене и Алексиј Касили с тачком Слонови и коњи. Та је тачка, према мишлењу једног од организатора фестивала Александра Калмикова, посебно зањимљива.

- Четири слона играју на манежу, а међу њима игра шест коња!, — прича стручњак. – То су афрички слонови с огромњим кљовама – веома опасне животиње. Коњи и слонови у природи озбиљно конфликтују, а овде је реч о високој дресури!

И још нешто: фантастична тачка Џецзанске циркуске групе из Кине – Балансирање на глави. Замислите: 10 Кинеза, апсолутно ћелавих, ошишаних до главе, стаје у ред. Мали дечко, стојећи на глави, попут лопте скаче по њиховим главама. Одрасли праве степенице. А он поново по главама скаче увис и враћа се. То је весело, смешно и – апсолутно нереално!

Руси су такође припремили за московски фестивал нешто ванредно, например, тачку «У рушевинама старог замка», који су припремили Наталија Губанова и Андреј Широкалов. Два леопарда, пантер и три тигра – у природи се те мачке не саживљавају, а на манежу, у егзотичном декору одлично се осећају. Између осталог, дресерка Наталија Губанова ове је године стекла титулу Принцеза циркуса на Сверуском конкурсу у граду Саратов. Манежи у својој земљи све више привлаче руске уметнике који су недавно тежили да добију ангажман у иностранству. Сјајне тачке Руса су сачињавали велики део програма америчког, француског и канадског циркуса. Прва лица циркуса Дју Солеј, например, не крију да су управо руски уметници, који су дошли у трупу 1990-х година, високо подигли ниво тог чувеног колектива. Рецимо, Константин Бесчетни, руководилац тачке Вољтиж, дошао је у циркус Дју Солеј као носилац Гран-при фестивала у Монте-Карлоу. Ове године су на Олимпијским циркуским играма добили награде играчи на конопцу Чижови – уметници који раде у Русији.

20. септембра Светски фестивал циркуске уметности у Москви ће објавити победнике и уручити им награде: бронзане статуете три коња који поигравају. То је симбол Руског државног циркуса. Победнике чекају на гостовању у највећем културном центру на Волги – Нижњем Новгороду.

15.09.2009.