О Русији / Вести из Русије

[Guest Оливера]

Из сенке на светлост

Међународни економски клуб размотрио је Концепцију јединствене средине светлости и боја усвојену у Москви. Како појашњава лист Итоги, нови прилаз треба да заштити престоницу од такозваног светлосног загађења, да скине затамњења с фасада и ликвидира „црне рупе“ са улица метрополе. У Москви се често предузимају еколошке акције чишћења ваздуха и тла, ликвидације штетне буке. Али питњима квалитета светлосне средине, чије загађење ствара визуалне непријатности, не бави се нико.

Стручњаци наводе 4 фактора који сметају грађанима да живе: недостатак и вишак светлости, претеран контраст, заслепљујуће изворе као и најважнији – визуални хаос. У престоници је остало мноштво светиљки кугли које распршују светлост, а од њих половине светлосног снопа одлази у небо. Велики део светлосног нереда придодају пројектори Останкинске и Шуховске куле усмерени у вис, осветљење шиљака и споменика. Европски стручњаци који су боравили на заседању Међународног економског клуба уверени су да је руској престоници потребно генерално спремање.

Ако се подигнемо на Воробјове горе у ноћно време, са видиковца ћемо јасно видети поделу града по зонама, подвучену спољним осветљењем. Ипак овај принцип је застарео, и од њега треба одлучно одустати. Сада су главне панораме. Изабрали су их пажљиво: открили 10 тачака које се налазе у зонама историјског наслеђа и посебног градског значаја и фиксирали погледе који се са њих пружају.

Градско осветљење се може поделити у неколико делова: улично, архитектонско, осветљавање путева, тргова, паркова и тако даље. Сваки овај део има своје захтеве и специфике. Извори светлости треба не само да стварају комфор, већ и да раде на безбедности пешаха и возача. Данас се у Москви примењује осветљење жуте боје – то су по правилу натријумске лампе високог притиска. Њихов основни минус је ниска предаја боје. Истовремено у Европи постоји тенденција преслака на беле халогене технологије. Према европским истраживањима, бела боја је комфорнија за возаче и пешаке.

Натријумске лампе ће бити уклоњене и из паркова, мада многима оне изгледају пријатно. Постало је јасно да су оне неприхватљиве. Овај извор је економичан, али тамо где је присутна економија, мало је места за дизајнерску замисао. Текуће године за осветљење града престоничка влада је издвојила скоро пола милијарде рубаља – много у условима кризе. У коначној варијанти светлосна концепција Москве биче прило гуз Генерални план развоја града. То је логично, пошто свака зона града треба да буде осветљена у складу са јединственом концепцијом.

Водећи светлосни дизајнер листа Илуминатор Јуриј Медведев говори о недостатцима у осветљењу Москве

Главни недостак је хаотичност и насиље информационо-рекламног осветљења, превише упадљивог. Оно не одговара никаквим захтевима укуса ни логике. Осим тога, мада се у Москви изградња врши по плану, последњих година зграде се појављују по принципу ко шта може. Дешава се својеврсна ланчана реакција. На пример, неко је осветлио зграду прилично јако, затим је сусед осветлио још јаче, како не би се издвојио, и тако даље. Москва је сва жута, а за осветљење пешачких зона таква светлост се не препоручује. Најважније је пажљиво пролазити осветљењу у фази планирања. Како се резултат не би испоставио узајамно противречним.

Архитектор и историчар уметности Сергеј Мержанов говори о изгледу Москве

…

У Москви руководе људи који су формирани још у совјетско доба. За такве руководиоце је егзибиционизам изнад свега. Москва је врло шарен град, прилично сложен за живот у њему. Осветљење је део архитектонско-уметничке средине. У архитектури имамо огроман контраст: на два корака од зграда које одређују лик престонице могу а се налазе сасвим типичне, неугледне грађевине. Иста је ситуација и са осветљењем.

Водећи светлосни дизајнер листа Илуминатор Јуриј Медведев и историчар уметности Сергеј Мержанов коментарисали су концепцију јединствене светлосне средине усвојену у Москви.

20.09.2009.

Глас Русије

[Guest Оливера]

У Русији фиксиран први случај смрти од свињског грипа

Први смртни случај од свињског грипа фиксиран је у Русији. Ово је саопштио директор Института за вирусологију, академик Дмитриј Љвов. По његовим речима, умрла је жена лекар. Она се недавно вратила из Бугарске, где је извесно време радила. Дијагноза јој је била постављена тек дан пред смрт. Пре тога провела је две недеље у болници. Како је рекао Љвов, није искључено да је за то време пацијенткиња заразила опасним вирусом још неколико људи. Према подацима главног санитарног лекара Генадија Онишченка, у Русији је фиксинар 381 случај инфицирања свињским грипом.

21.09.2009., Глас Русије

[Guest Оливера]

ОСОБИТОСТИ НАЦИОНАЛНОГ ОДГОЈА

Била је – а можда и још постоји — на једном од српских тв-канала петоминутна емисија у којој су одабраним политичким или јавним делатницима постављали идентична питања, а све у циљу истицања разлика у њиховом поимању друштвених и социјаних појава. Једно од обавезних за све госте питања звучало је отприлике овако: „Да ли би сте летовали у Хрватској?“. И гости би већином одговарали потврдно, чак се местимично чудећи неактуалности питања – ма шта вам је људи, од оног рата прошло већ добрих петнаестак година!?!

И то је у принципу разумљиво. Тешко да би се неко у бившој братској републици усудио да јавно увреди познату личност, па макар и трипут била српског порекла. А ја, ето, као мало познати носилац српског презимена, у догледној будућности на одмор у Хрватску сигурно нећу отићи. Немојте ме погрешно разумети – у принципу ништа против Хрвата немам. Али више волим да се са њима састајем на некој неутралној територији. У Москви, рецимо.

Летовање у једној од најлепших земаља света лако се може претворити у акт политичке борбе за право Срба на одмор, а понекад и у борбу за пуко преживљавање. Јер ако вас — не дај Боже – у неком хрватском камењару уједе змија, нико вам не гарантује да вам неки локални следбеник Хипократа неће, завиривши у ваш пасош, дијагностицирати обично лоше варење. Исту дијагнозу – ма ви сте се, човече, прејели – можете чути и случају можданог удара. Ако сте, пак, одлучили да на одмор поведете малолетну децу, позорност треба удвостручити — нечија случајно згажена кула од песка може се завршити повицима „Убиј Србина!“.

Параноја, рећи ће неко. Не баш сасвим. Недавни инцидент у Прагу, када су хрватски школарци опсели аутобус са младим београдским математичарима и узвикивали ове и неке друге популарне код њих пароле, наводи на питање — у каквој то атмосфери, побогу, расту хрватска деца? Уосталом, овај феномен разјаснио је градоначелник другог по величини града Хрватске — Сплита. На питање зашто се изјашњава против пословања са Србима, и зашто тврди да му Србин никада неће ући у породицу, Жељко Керим са дечијом наивношћу признаје: „Тако сам одгојен“.

И колико их „тако одгојених“? Не знам, и на својој кожи нисам спремна да проверавам. Али то није разлог да се не запитам о разлозима ескалације хрватског национализма. Јер, да будемо искрени, проблем Срба у Хрватској одавно је и сасвим успешно решен. Хрвати су чак и државни празник тим поводом увели — Дан победе и домовинске захвалности. И сваке године 5. августа, на дан када су последњих 250 хиљада Срба напустили Хрватску, прва лица државе држе патриотске, испуњене захвланости говоре. Сва прва лица, укључујући председника Степана Месића, тако забринутог за одржавање имиџа борца против свих врста националне дискриминације. Јер шта је то имиџ у поређењу са потребом да се изрази захвалност браниоцима домовине од доброг дела њеног становништва!

Ипак, у чему је ствар? Чему толика мржња према онима којих у земљи мал те не и нема? Ма, све је једноставно. Криза је. А у кризна времена најлакше је пучанству објаснити да су за све криви Срби. То консолидује друштво, јер супротном, пук би могао обратити позорност на делатност Владе.

Али постоји и други, на тако привремен разлог. Јер да би одрасла генерација слободна од мржње према онима, којима су њени очеви толико скривили, требало би у најмњу руку ту кривицу признати. И то најбоље знају Немци, који и дан данас воде своју децу и унуке у музеје Холокауста. Са Хрватском се у том смислу историја доста злобно нашалила – из свих ратова XX века Хрвати су неким чудом изашли као победници. И не само као победници — у овом последњем чак су успели да се представе као жртве. Па зашто је онда шала испала злобна? Зато што није тешко обманути међународну јавност, искористивши у свом интересу нову светску прерасподелу граница. Тешко је избрисати из генетског кода злочине предака, јако тешко. И зато морају да негују мржњу према онима који су очеве и дедове претворили у злочинце. Јер жртва, она је увек крива, зар не?

24.09.2009

Глас Русије, коментар Ксеније Тошић

[Guest Оливера]

Како заштити децу од сајбер-опасности

Ни за кога није тајна да Интернет постепено истискује из свести савремене генерације телевизију, радио, новине, часописе, па и књиге. Глобална мрежа постаје за руску децу један од главних извора информација, средство комуникације и забаве. Такви су подаци Савезног анкетирања ученика, које је изведено уочи 1. септембра у оквиру Године безбедног Интернета – 2009.

Виртуални простор осим корисних података и знања често крије сасвим реалну опасност. Сами млади корисници на прво место међу Интернет-опасностима стављају вирусе, а на друго порнографију. Даље следе: превара, неетична реклама, вређања и унижавања других корисника, психолошки притисак, екстремизам, тероризам.

Што је више корисника Интернета, то је привлачнија ова средина за злонамернике. И тим пажљивији треба да буду корисници. У првом реду родитељи треба да објашњавају деци да виртуална реалност није баш тако илузорна. Јер деца су наивна и спремна да испричају о себи готово све, не мислећи на последице, сматра наша гошћа, директор руског Фонда за развој Интернета, психолог Галина Солдатова:

- Сада су у Русији извели истраживање и испоставило се да преко 60% деце корисника Интернета уопште не размишља и даје о себи све информације – између осталог и личне: телефон, адресу… Показују своје станове помоћу веб-камере.. Шта више, састају се са непознатим људима са којима су се дописивали на Интернету.

Представници Интернет-бизниса треба да сносе социјалну одговорност пред генерацијом која стасава, уверена је Галина Солдатова. Дешавају се апсурди – материјали еротског и порнографског садржаја објављују се на популарним социјалним сајтовима и блоговима, које несумњиво посећују деца. Наравно, проваједери чисто физички не могу да провере садржај контента који се стално попуњава.

Руски органи реда воде неуморну борбу за чишћење виртуалног простора. Само за 8 месеци текуће године на Рунету, руском сегменту Интернета, било је затворено 2000 сајтова са дечијом порнографијом. Између осталог, како показује пракса, то није универзални лек. Слични сајтови лако се отварају у другим земљама, на пример у Холандији они су сасвим легални контент. За све су крива различита тумачења у законодавству појединих земаља.

А како ви видите решење проблема, осим мера забране и примене специјалних компјутерских филтера, питали смо нашу гошћу.

- Интензивирати позитивни контент. Како би он истиснуо све лоше у мрежи, појашњава психолог. Ако уземо статистику, у сушнити проценат лошег на Интернету није велик. А реклама је понекад врло агресивна. И зато је ми видимо свуда. А позитивно не упада у очи.

А да позитивног на Рунету буде више, организациони комитет за одржавање Године безбедног Интернета спроводи савезни конкурс Позитивни контент. Примају се пријаве за стваралачко такмичење твораца веб-сајтова оријентисаних на децу и омладину. Најважније је да ресурс буде занимљив, користан, едукативан и да укључује омладинску публику у активан живот како Интернета, тако и ван његових граница.

16.09.2009

Глас Русије

[Guest Оливера]

АМПУТАЦИЈА КАО СРЕДСТВО СОЦИЈАЛНЕ ТЕРАПИЈЕ

Ипак се десило оно најстрашније — преминуо је млади насмејани Француз, кога се жестоко претукли хулигани који себе називају навијачима. Преминуо усред града који је овог лета дочекивао госте из 140 земља света у оквиру сјајно организоване Универзијаде-2009. Усред града који је „Гардијан“ оценио као „број један за ноћни провод“, уз додатак да је ипак „најбоље од свега што су Срби изузетно пријатељски настројени”. Данас је Београд у жалости. Али то је, чини се, тек почетак.

Власт је на овај трагичан догађај одреаговала са свом озбиљношћу. Информисала је да су готово сво починиоци већ ухапшени, преквалификовала кривично дело из тешког убиства у покушају у тешко убиство, и јавно се покајала. „Србија ће реаговати с највећом могућом озбиљношћу, по принципу строгости. У Србији за насилничке групе и екстремне политичке организације убудуће неће бити места“ – обећао је председник земље Борис Тадић.

Све је то у суштини правилно. У свакој другој земљи слична изјава деловала би достојанствено и била би на месту. Али у датом случају ми не можемо да игноришемо контекст у којем се догодило ово убиство, као што не можемо да занемаримо шта се има у виду под „екстремним политичким организацијама“.

Вратимо се корак назад. Брис Татон био је фактички масакриран 17. септембра, три дана пре срећом отказане геј-параде. У том тренутку је атмосфера у друштву била напета до усијања, до оног степена када може да експлодира било где и било којим поводом. Званичници су се буквално утркивали у покушају да прикажу како су широких погледа, изјашњавајући се на свим нивоима за одржавање поворке сексуалних мањина; медији су жигосали сваког ко би макар покушао да изрази сумњу у одрживост овог скупа у датом тренутку и на датом месту; у Београд су полако почели да пристижу странци спремни да подрже српске борце за права геј-популације. И све је то представљено као крунски доказ да је Србија зрела за придруживање европским културним вредностима. Тим пре што су ову тезу на все начине подржавали амбасадори западних земаља у Београду.

Сва ова какофонија послужила је као музичка пратња за сазревање незадовољства тихе и мање тихе већине. Незадовољства, изазваног кршењем друштвених традиција; незадовољства чији је извор још дубљи, негде на нивоу осећаја потпуног националног понижења. Речју, мало им је, овим светлоношама цивилизације, што су нас три месеца бомбардовали, па затим насилно отели 15% територије, сад још хоће и геј-културу да нам наметну!?! И док је старија генерација тихо псовала, ови млађи су одлучили да узму правду у своје руке. И баш су се ту, у невреме, затекли несрећни француски навијачи.

Знам, многи ће рећи да бомбардовање од пре десет година нема никакве везе са дивљањем навијача. Скептике упућујем на адресу www.blic.rs на коментаре уз текст „Умро Брис Татон“. Под ником „Једна“ кратак пост: „А да ли ће мени неко да врати руку изгубљену априла 99-е?“ Шире тумачење можете наћи на страницама „Политике“, где психолог Жарко Требјешанин даје сасвим сувисло објашњење новог таласа ксенофобије у Србији.

А сада један корак напред. Лидери „екстремних политичких организација“ – да цитирам Тадића – већ су у затвору. Административна казна од 30 дана. Сада, у контексту политичке кампање за борбу против насиља, њихова даља судбина делује ми сасвим неизвесно. Велико је искушење да се „највећа могућа озбиљност, по принципу строгости“ опроба баш на овом популарном примеру. Ако се младим националистима придруже још и пар познатих међу навијачима имена, биће то добар повод да се свету, који је већ помислио како Србија још није спремна крочи у свет европске цивилизације, предочи извештај о превазилажењу ксенофобије у друштву.

Али ова медота налик је ампутацији, док је друштву неопходна социјална терапија. И ако би се председник сетио да његов задатак није да заступа сексуалне мањине, него да буде председник свих Срба, чак и оних који су против геј-параде, па чак и против западних вредности у целини, могло би се говорити о некаквој основи за спровођење поменуте терапије. Али, све док је за власт Србији важније мишљење старанаца од мишљења сопственог народа, овај пут је за њу затворен. Уз то, да будемо искрени, далеко је лакше хапсити, него разговарати.

Ипак, мислим да то води формирању далеко озбиљнијег жаришта отпора, чији талас може лако да спере осмехе са лица оних који су убеђени да им увођење „белог шенгена“ довољно за опстанак на власти.

30.09.2009

Глас Русије

[Guest Оливера]

Državnoj dumi podnet predlog zakona o kastraciji pedofila

Poslanik iz frakcije „Pravedna Rusija“, lider pokreta „Naš projekat — zdravlje“ Anton Beljakov podneo je danas Državnoj dumi predlog izmena Krivičnog zakonika RF koji predviđa hemijsku kastraciji pedofila. Predviđeno je da se hemijska kastracija primenjuje za silovanje deteta ispod 14 godina, snošaje i razvratna dejstva sa decom ispod 12 godina.

30.09.2009

Gals Rusije

[Guest Оливера]

Абхазија добила руске телефонске кодове

Абхазија је добила руске телефонске кодове ради фиксиране и мобилне везе. Сада се републици пружају телефонски кодови у руској зони нумерације – код 7. Јужна Осетија, коју су раније такође сервисирали грузијски оператори везе, прешла је на руске кодове пре Абхазије. И то телефонски позиви из Русије се тарифицирају не као међународни, већ као међуградски.

01.10.2009

Глас Русије

[Guest Оливера]

ИСТОРИЈСКЕ ЛЕКЦИЈЕ

Сви смо ми волели у детињству да слажемо коцкице. Старија генерација слагала их је у слике, они млађи више су волели просторне конструкције од лего коцки. Ето, предлажем занимљиву игру – састави од цитата и наслова слику будућности Србије.

Дакле, полазни материјал за слику бр. 1.

- Насиље нас консеквентно води у фашизам и то није само форма понашања људи на улици или у свакодневном животу, изјавио је јуче Борис Тадић, председник Србије поводом бруталног убиства француског државаљанина Бриса Татона.

- „Навијачима Партизана, Црвене звезде и Рада забранићемо организовано окупљање, организовани одлазак и организовано присуство на фудбалским утакмицама и осталим спортским приредбама. Што се тиче фудбала, то подразумева пражњење „севера" и „југа"! — најавио је републички тужилац Слободан Радовановић.

- Пет дана раније, из саопштења Тужилаштва: Републички јавни тужилац Слободан Радовановић затражио од Уставног суда Србије да се забране покрет "Образ" и "Српски народни покрет 1389".

- Наслови у штампи 31. августа: Председник потписао Закон о јавном информисању

- Председница Удружења новинара Србије Љиљана Смајловић: „Кад власт доноси репресивни закон против медија, она то никад не чини да би грађане заштитила од клевета већ да би заштитила себе од критике“.

- Плакат на протестном митингу новинара: "Стоп антиевропском закону о медијима".

Дакле, какву слику видимо? Заиста, имате осећај да је репересивни апарат прорадио пуном паром.

А сад да додамо још две коцкице, негде са стране.

- Владимир Вукчевић: Младић у Хагу до краја године

- Расим Љајић: Оставка ако до краја године не ухапсимо Младића

А сад да на тренутак замислимо да ове изјаве нису без основа. Ако је тако, онда је власт учинила све што је у њеној моћи да неутралише све основне снаге које би јој могле покварити ужитак од успешно обављеног посла — екстрадиције генерала Младића у Хаг.

Ако се забрана „организованог присуства на фудбалским утакмицама“ још ту и тамо да разумети, јер се уводи у контексту општеграђанског револта, изазваног жестоким убиством које су починили бандити, окићени навијачким реквизитима, — оне две претходне слабије су мотивисане: забрана десничарских организација изазвана је њиховим апелима за спречавање геј-параде, док је Закон о јавном информисању уведен за дневнополитичке потребе једног министра којег су поједини медији јако повредили.

Нико не каже да власт жртвује невине овчице – и медији често знају да изађу ван оквира доброг укуса, и патриоте радо користе лумпен методе у својој борби; навијаче нећу ни да помињем. Међутим, проблем је у томе што иза сваког злочина, било да је реч о клевети или убиству, стоји конкретан човек са именом и презименом. И судити и кажњавати, — строго, јако строго кажњавати – треба управо те људе, док власт, олакшавајући себи задатак, покушава да укине … друштвене појаве.

И шта тиме добијамо? Кренете, рецимо, у троје на утакмицу, погрешите сектор, обучете мајицу са неким „погрешним“ натписом, напишете „Министар је лопов!“… и све то може да вас кошта затвора.

Речју, ружна слика испада од ових коцкица. Нећу да говорим о томе да наведене методе немају везе са демократијом — да се не упуштам у полемику са људима којима је демократија професија.

Да размотримо боље могуће последице. Ако отворите уџбеник из истирије, поглавља под насловом „Версајски мир“ и „Вајмарска република“, можете сазнати чиме се завршио покушај увођења либералне демократије у Немачкој после Првог светског рата.

Потпуна демилитаризација, репарације срачунате на 70 година унапред (до 1988.!), прерасподела територија у корист победника – ови понижавајући и немилосрдни услови „Версајске бруке“, како су овај документ називали Немци, надјачали су све покушаје либерализације немачког друштва. Све то је изазвало отпор, који се временом преточио у формирање Национал-социјалистичке партије. Чему ја све ово причам? Тек толико да напоменем да се нацистички „пивски пуч“ у Минхену из 1923. завршио хапшењем Хитлера. Из затвора је изашао са већ готовим првим поглављем свој животног дела „Мајн кампф“. Све остало постало је део трагичне историје човечанства.

Мислим да се сличност са положајем у којем се нашла Србија од када су је светски моћници прогласили једином кривом за все балканске несреће види из авиона. Треба ли онда понављати историјске грешке?

Уосталом, увек је лакше бити слеп на неке озбиљне друштвене проблеме; лакше је једноставно укидати, забрањивати, хапсити. И тако све до оног тренутка док се у Србији не појави нека своја пивница.

02.10.2009

KОментар ксеније Тошић

Глас Русије

[Vizantiona]

POTOMCI RUSKIH EMIGRANATA U SRBIJI

Nedavno objavljena knjiga "Ruske izbeglice u Pančevu 1919-1941", autorke Nesibe Palibrk-Sakić, pruža obilje dosad nepoznatih podataka. Iz matičnih knjiga umrlih Arhijerejskog sinoda Ruske pravoslavne crkve saznaje se da je u ovom gradu od 1920. do 1957. godine umrlo 1.060 Rusa, od kojih su mnogi svoje poslednje dane proživeli u pančevačkom sanatorijumu, a potom sahranjeni na ovdašnjem pravoslavnom groblju.

Poslednji popis iz 2002. kaže da u Pančevu živi 48 Rusa. To su potomci brojnih porodica ruskih emigranata koji nose prezimena - Uspenski, Orlov, Stukalo, Patalov, Černiševski... Svi oni su organizovali život u novom kraju, negujući svoje posebnosti, a istovremeno uklapajući se u sredinu koja ih je prihvatila. Među njima je i 76-godišnji dr Vladimir Stukalo, koji mirno živi svoje penzionerske dane.

- Moj otac Sergij Petrovič Stukalo, rođeni Ukrajinac, po izbijanju Oktobarske revolucije mobilisan je, a potom je 1920. godine emigrirao u Jugoslaviju. Na putu za Krim dobio je dizenteriju i klinički mrtav bio je sahranjen u zajedničku grobnicu. Došavši svesti, skinuo je čizmu i bacio je u poklopac. Na sreću, tuda je prolazila medicinska sestra i čuvši buku izvukla ga iz grobnice - priča Vladimir Stukalo, čijeg je oca, inače sveštenika, put vodio preko Beograda, gde je izučio stolarski zanat, pa sve do Bitolja, gde je radio u Bogosloviji.

Nezaboravno društvo

- Posle ručka, u našoj kući obavezno se igrao preferans - seća se dr Černiševski. - Gosti su bili viši oficiri Aleksandar Mordvinov, pukovnik Vladimir Pobivanec, matematičar i predavač balistike na carskoj Akademiji, zatim Adolf Bišop, žandarmerijski pukovnik koji je Puškina recitovao napamet i pukovnik Sergej Ključarov, stručnjak za šah i engleski jezik.

- Posle nekoliko godina, oženio se mojom majkom Nadeždom Milovanović iz Beograda, da bi nakon završenog Teološkog fakulteta dobio parohiju u Zagrebu, gde se rodio i moj brat. Po izbijanju rata 1943. dolazimo u Pančevo, gde je moj otac predavao veronauku i ruski jezik u Gimnaziji "Uroš Predić". Kroz našu kuću su prošli mnogi Rusi, očevi prijatelji, poput sveštenika Borisa Jakovljevskog, Sorokina, čuvenog matematičara, knjaza Gagarina i mnogih drugih. Ipak, najradije pamtim očeve reči: "Sinovi, u životu je najvažniji miran san."

Da se drži istog životnog kreda potvrđuje nam i poznati pančevački hirurg, 59-godišnji dr Mihajlo Černiševski, čiji je otac Dimitrij Nikolajevič Černiševski iz Sevastopolja, takođe mobilisan 1920. kao student Saobraćajnog fakulteta. Poslat je u Istanbul, a kasnije u Boku Kotorsku u karantin, gde je proveo šest meseci. Potom su ih raseljavali.

Neizbrisivi tragovi

Na pančevačkom groblju sahranjeno je čak 46 generala nekadašnje ruske carske vojske, visokih oficira, pripadnika plemstva, crkvenih velikodostojnika, doktora nauka, inženjera, umetnika, ali i običnog siromašnog sveta.

- Moj otac je prvo otišao u Banat, izučio je tamo stolarski zanat da bi kasnije krenuo na gradnju puta Peć-Andrijevica. Po povratku u Beograd dobija kraljevsku stipendiju, diplomu građevinskog inženjera stiče 1932, a 1934. godine postaje državljanin Kraljevine Jugoslavije. Sa majkom Grkinjom Hrizantom Robe sklapa brak 1943. godine u Ruskoj pravoslavnoj crkvi u Pančevu - seća se ovaj pančevački lekar svega kao da je bilo juče.

- Moja majka je govorila sedam jezika. U domu se uvek razgovaralo na ruskom, a sa komšijama folksdojčerima na nemačkom jeziku. U kući smo praznovali po svim ruskim običajima. I danas se u našem domu pridržavamo tradicije, a najveći su nam praznici imendan, Božić i Uskrs, nema veselja bez ruske kuhinje, sirne paske, kulića, bline... Izvolite, dođite, vidite i pogostite se! - srdačno je pozvao dr Černiševski reporterku "Vesti".

[Vizantiona]

Ruski emigranti među Srbima

Na tragovima svojih predaka

Priča o Andreju Gardeninu, skromnom beogradskom penzioneru ujedno je i priča o ruskoj emigraciji, čijem se proučavanju sav posvetio, ali i potvrda neraskidivih veza između ruskog i srpskog naroda.

Andrej Gardenin, skromni beogradski penzioner, ovih dana ima mnogo posla. Jer, pripreme za obeležavanje važnog jubileja - 75 godina od osnivanja Ruskog doma u Beogradu već su počele, a ta, kao i ostale svečanosti posvećene Rusima izvan otadžbine ne može da prođe bez njega. Razlog toma znaju svi koji ga poznaju. Andrej je, naime živa enciklopedija o ruskoj emigraciji nastaloj posle 1917, naročito onoj koja je, poput njegovih roditelja utočište našla među Srbima. Zato je priča o njemu, ujedno i priča o toj emigraciji, njenim potomcima, ali i  čvrstim vezama između ruskog i srpskog naroda.   

- Moj deda bio je u vojnoj diplomatiji, u Vladivostoku. Kada je počeo rat u Rusiji on je svoje dve ćerke vojnim ešalonom iz Krima poslao u neizvesnost. Dedin posilni ih je smestio na brod i tek kada se uverio da su na sigurnom prešao na drugu stranu – crvenoarmejcima. Majka je prvo otišla u Carigrad, a zatim je sudbina odredila da svoju novu otadžbinu pronađe u Kraljevini SHS, priča Andrej Gardenin.

Ali, još pre dolaska na Balkan porodica Rajevski, njegovi pretci po majčinoj liniji bili su vezani za Srbiji. Andrejov predak, pukovnik Nikolaj Nikolajević Rajevski poginuo je u Adrovcu kod Alkeksinca, kao dobrovoljac u srpsko-turskom ratu, 1876. godine. Njegova sudbina  poslužila je Lavu Nikolajeviču Tolstoju za lik grofa Vronskog u „Ani Karenjini“. I Gardenini su stara porodica koja svoje poreklo zna vekovima unazad. 

Interesovanje za svoje poreklo i život ruske emigracije u ovom čoveku, koji je čitav radni vek proveo kao fizijatar u Kliničkom centru Srbije javila se pre petnaestak godina. Tada je počeo da prikuplja građu koja je, u međuvremenu narasla na „samo“ 45 fascikli različitog materijala. Ima tu pisama, fotografija, dokumenata, ali i novinskih članaka, starog novca, oružja, grbova, knjiga, spiskova znamenitih Rusa.... Kao posebnu relikviju Andrej čuva i komad ruske zemlje koju je njegov deda Vasilij Vasiljevič Rajevski poneo sa sobom kad je napuštao otadžbinu.

- Čim čujem da se pojavio neki novi dokument ili predmet koji se odnosi na rusku emigraciju u Srbiji, nastojim da ga nabavim. Imam spiskove svih ruskih izbeglica koji su umrli u Beogradu, od doseljavanja do danas, imena akademika, lekara, inženjera, profesora koji su ovde živeli, kao i imena svih Rusa koji su sahranjeni na Ruskom groblju u Beogradu. Deo građe poklonio sam Ruskom fondu kulture, muzejima u Rusiji, Arhivu Jugoslavije i drugim ustanovama, objašnjava nam Andrej Gardenin. 

Koliko je Rusa, zajedno sa Andrejevim pretcima našlo u Kraljevinu SHS nije lako utvrditi, ali se veruje da ih nije bilo manje od  50.000. Neki su ovde ostali samo dva-tri meseca, a neki zauvek. Među njima je bilo i mnogo intelektualaca, koji su dali nemerljiv doprinos razvoju Jugoslavije između dva rata. Ruski emigranti bili su čuvene arhitekte, inženjeri, lekari, profesori, umetntici, poput hirurga Aleksandra Ignjatovskog, osnivača Interne klinike u Beogradu, vizantologa Georgija Ostrogorskog i drugih. Emigranti su osnivali kadetske škole, devojačke institute, gimnazije, podigli Ruski dom u Beogradu, Crkvu Svete Trojice na Tašmajdanu, kao i Rusko groblje i na njemu Iversku kapelu, vernu kopiju one iz Kremlja. Poznati kao veseljaci umeli su i da se dobro provode, po čemu je bio čuven i njihov noćni klub „Kazbeg“. I Olga Jančevedska, pevačica čije su šansone i danas popularne rođena je u Rusiji.

- U Kraljevini SHS su jedno vreme živeli general Vrangel, komadant belogardejaca, koji je i sahranjen u ruskoj crkvi Svete Trojice, mitropolit Antonije Hrapovicki, koji se nalazio na čelu Ruske zagranične crkve i druge važne ličnosti. Ruski emigranti izgradili su „pola Beograda“ i bili osnivači mnogih ustanova. Jugoslavija, a naročito krajevima naseljeni Srbima bili su im jedno od omiljenih utočišta, pa nije  čudo što su ostavili zapise da nigde nisu tako toplo primljeni kao ovde. To je dodatno učvrstilo veze između ruskog i srpskog naroda, ističe Gardenin.

Nažalost, proces asimilacije i burni istorijski događaji učinili su svoje pa je, prema popisu iz 2002. godine u Srbiji ostao samo 1.521 Rusa pri čemu treba imati u vidu da nisu svi oni potomci emigranata. To je još jedan od razloga što Andrej nastavlja sa svojom misijom. Ali, njegova delatnost se ne završava na tome. Jer, osim što prikuplja i čuva građu on povezuje ljude, organizuje izložbe, koncerte i predavanja, putuje na razne svečanosti, snima TV emisije, okuplja preostale potomke „bele“ emigracije...Zbog posla kojim se bavi imao je  upoznao se sa Nikitom Mihalkovom, Valentinom Tereškovom i drugim važnim ljudima. Pre dve godine pričinjena mu je i posebna čast – pozvan je na prijem koji je, povodom nacionalnog praznika Rusije priredio Vladimir Putin. Tad je imao prilike da sa njim na kratko porazgovara, zahvali mu se na svemu što je uradio za Srbiju, ali i da ruskom predsedniku uruči neobičan dada – pravu srpsku rakiju iz okoline Valjeva, zavičaja njegove supruge.

[Guest Оливера]

U Moskvi se održava eksperimenat oko čišćenja neba

Danas se u Moskvi održava eksperimenat oko korigovanja vremena. Naučnici se spremaju da pomoću elektromagnetnog impulsa očiste nebo od jesenskih oblaka njihovim podizanjem na novi gde neće biti kišni. U tu svrhu u nebo će biti uperen jedinstveni uređaj, tzv. luster Čiževskog. Uređaj će stvoriti mlaz jona koji će uticati na oblake. Eksperimentatori nameravaju da očiste nebo na površini od oko 5 kvadratnih kilometara.

23.10.2009

Glas Rusije

[Guest Оливера]

Rusija se seća „Nord-osta“ – krvave predstave terora

Pre 7 godina Rusija je doživela nacionalnu tragediju – zamašnu terorističku akciju u moskovskom Pozorišnom centru na Dubrovki u kojoj je poginulo 130 lica.

Slika stranih tadašnjih događaja i danas je pred našim očima. Čečenski teroristi-samoubice uzeli su za taoce 9 stotina osoba i držali ih u centru 3 dana. Taocima je svakog trenutka pretila smrt pošto je zgrada bila načičkana eksplozivom, a banditi imali pojaseve šahida.

Ruske specijalne službe su radi spasa ni krivih, ni dužnih ljudi donele odluku bez presedana: da jurišaju na zgradu uz primenu specijalnog gasa. Jedni su tvrdili da se operacija oslobađanja talaca završila fijaskom zbog većeg broja žrtava, dok drugi, posebno oni koji su znali situaciju iznutra, smatraju da operacija nema analoga u svetu. Evo šta veteran specijalne jedinice Alfa Oleg Lucenko kaže tim povodom.

Specijalne službe bile su svesne da se svi mogu uništiti jednom eksplozijom, pa smo zato krenuli i ispunili svoj zadatak. Isto je bilo i u Beslanu. Toj jer koštalo života pripadnike snaga specijalne namene Federalnih snaga bezbednosti. Mislim da niko ne može da nam prigovori kukavičluk. Teroristi nisu došli radi toga vlasti ispune neke njihove uslove, već da se same pretvore u pepeo i da unište što veći broj ljudi.

Nord-ost i druga nedela terorista protiv civila su u svojoj suštini slični. Njihov cilj je destabilizacija situacije i potkopavanje poverenja prema legitimnim vlastima. Premijer RF Vladimir Purin u prošlogodišnjem intervjuu za list „“Mond“, osvrnuvši se na Nord-ost i druge terorističke akcije otvoren rekao: „Da smo se potrudili da donesemo drugačiju odluku, sve to bi trajalo do danas… Svaka zemlja sveta koja čini ustupke teroristima, trpi veće gubitke od onih do kojih dolazi tokom izvođenja specijalnih operacija.“

Stvarno, pregovori sa banditima nisu mogući. Da se setimo događaja 1995. godine u Buđonovsku kada je vlada učinila ustupke teroristima i povukla trupe iz Čečenije. Upravo to je zatim rezultiralo nizom krvavih događaja. Eksplozijama u stambenim zgradama Moskvi, tragedijama Nord-osta i Beslana.

Rusija se danas seća žrtava ovih strašnih terorističke akcija. Pozorišni centar na Dubrovki obilaze rođaci poginulih talaca, polažu sveće i upaljuju sveće, a u svim hramovima zemlje služe se parastosi. 26. oktobra, na dan oslobođenja talaca, Društvena organizacija „Nord-ost“ koju su osnovali rođaci žrtava planira da 26. oktobra, na dan oslobođenja talaca, održi tradicionalnu akciju u spomen žrtvama terorizma u kojoj svake godine učestvuje na hiljade ljudi…

23.10.2009

Glas Rusije

[Guest Оливера]

                 

                 

 http://img-fotki.yandex.ru/get/55/ddv-foto.1/0_13ac8_e92f4c1e_L

                                                     

Околина Петрограда

                                               

Фотографија под називом "Небески брод"

Аутор: Дмитриј Бакулин

[Guest Оливера]

             

               http://img-fotki.yandex.ru/get/3600/dim1966.14/0_2df63_540ca126_L

Дуга у Санкт-Петербургу

Фотографија под називом "Прочишћење"

Аутор: Дмитриј Бакулин

[Guest Оливера]

http://img-fotki.yandex.ru/get/3613/dim1966.16/0_327d5_b99002bb_L

Околина Ал. - Свирског манастира

Аутор: Дмитриј Бакулин