О Русији / Вести из Русије

[Anette]

Када је неко импресиониран Русијом значи да много мало зна о њој Извињавам се што опет и опет кварим журку

Samo kvaris, ej...

[Anette]

Жене у војсци

Ратовале раме уз раме са мушкарцима

Жене су у Русији од давних дана, у рату, биле незамењиве помоћнице у сваком смислу. Било да се сетимо митолошке Ладе, кнегиње Олге Јарославне из «Речи о Игоревом пуку». Или, знатно касније – славне деве-коњанице Надежде Дурове, о којој је Пушкин писао: «Који су разлози приморали младу девојку, доброг племићког порекла, да остави родни дом, да се одрекне свог пола, преузме на себе одговорност и обавезе, каквих се плаше и мушкарци, и да дође на бојно поље – и то које! Са Наполеоном! Шта је њу подстакло? Тајно разочарење у породицу? Урођена, неукротива наклоност? Љубав? То су, сада заборављена питања, која су тада силно занимала јавност».

Током протеклог Великог Отаџбинског рата, жене Совјетског Савеза су – ни мање ни више, него раме уз раме са мушкарцима, избориле слободу и независност наше земље од црне куге ХХ века. Тај факт је неоспоран и забележен од стране свих стваралаца, међу којима и поетским озарењем Ахматове: «Ми знамо, шта се сада вага / И шта се сада чини./ Час храбрости је откуцао на нашем сату,/ И храброст нас неће напустити».

И још у стотинама, хиљадама других дела, литерарних, ликовних и каквих год других, одато је дужно поштовање жени-солдату. Али, то свакако, није довољно. Јер је женски подвиг у том рату, чији је обим без преседана – без дна, бесконачни космос за векове и покољења. Свет ни до тада, а ни после, није видео толико масовну женску пожртвованост зарад Отаџбине.

Ово је само скромни покушај да се тај подвиг изрази обичним, безосећајним цифрама. На основу одлуке Државног комитета одбране од 25. марта, 13. и 23. априла 1942. године је почела масовна мобилизација жена. Само на позив Комсомола је оружје узело више од 550 хиљада представница више од сто националности Совјетског Савеза. 300 хиљада девојака је одмах ушло у састав Војске ПВО.

Земља у рату је морала да одене у униформу и пошаље у борбу неколико милиона својих прелепих Мадона. 25 хиљада их је послато у Ратну Морнарицу. Пет мобилизација је спроведено само међу женама-комунистима. Шест – међу чланицама Комсомола. Преко Црвеног Крста је 300 хиљада представница лешег пола обучено за медицинске сестаре, а исто толико и за санитет.

Песникиња Јулија Друњина је била санитарка. Причала је аутору ових редова: «И колико пута би се догодило – треба извући тешког рањеника из ватре, а немамо снаге. Зими се још и могло вући по снегу. А – кроз густу траву, кроз бусење! Откопчам каиш на капуту војника, затим хоћу да опустим његове прсте, ослободим пушку – да буде лакше вући. Али, солдати су, као по правилу, држали свој «карабин модел из 1891. године» најчвршћим стиском. Сами скоро већ без свести, али руке памте прву војничку команду – никада, ни под каквим околностима, не остављати оружје!» Девојке би могле причати и о својим допунским обавезама.

О томе говоре и стихови Друњине: «Колико дивних лица/ Су регрутне службе виделе тада!/ Реке младих лепотица су текле/ Сви су ишли и оне су ишле –/ Из средње школе,/ Са филолошких факултета,/ Са МЕИ и са МАИ,/ Цвет младости,/ Елита Комсомола,/ Тургењевске девојчице моје!»

Више од пола милиона жена је укључено у домаћу против-ваздушну одбрану. У оквиру омладинских одреда је 222 хиљада девојака стекло знање о најсложенијим војним областима снајпера и везе. Код Немаца су такође, жене биле везисти, а налазиле су се и на разним другим војним задацима. Мада, на пример, овако масован покрет девојака-снајпериста, фашисти нису могли замислити. Искључиво од жена су формирана три пука авијације, а тиме се Немци, такође, нису могли похвалити. Једним од њих је командовала моја добра другарица Херој Совјетского Савеза пуковник Гризодубова. Једном, када смо спокојно испијали јерменски коњак «Ани», ја сам веома, бар ми се чинило, љубазно упитао:

– Валентина Степановна, све да разумем: али, мислим да управљaње тешким бомбардерима није за жене.

– Ви тако говорите, зато што сте се нагледали глупих ратних филмова и начитали свакаквих књига. А тада се нико чак није ни запитао: да ли жене нешто могу или треба да раде. Нама су наређивали- а ми смо извршавале, без противљења и без размишљања.

И заиста: за време рата је формирана прва чисто женска добровољачка пешадијска бригада, први чисто женски резервни пешадијски пук, Централна женска школа за снајперску обуку. Ни у једној армији света нису постојале такве војне јединице! А тек партизански одреди. У њима се борило преко 100 хиљада припадница нежнијег пола. Мада, шта ја украшавам – термина «нежнији пол» тада није ни било.

За заслуге у борби против немачко-фашистичких окупатора је преко 150 хиљада жена одликовано ратним орденима и медаљама. 200 најистакнутијих је добило орден Славе. Надежда Журкина, Нина Петрова, Дануте Станилиене и Матрена Нечепорчукова су постале пуноправни носиоци овог јединственог одликовања. 86 жена је добило звање Хероја Совјетског Савеза, 18 је удостојено овог високог признања постхумно. Добра половина целог совјетског залеђа се нашла на крхким женским плећима. Оне су чиниле 75% радника у пољопривреди, а 92% у лакој индустрији. Да не говоримо о здравству, просвети, науци, култури и другим сферама друштвеног живота – ту су углавном радиле представнице лепшег пола.

Реч «АРМИЈА» – је женског рода

Већ неко време наше војне снаге не одбијају девојке у њиховој намери да понесу еполете, него су почеле да их позивају у службу и то сваке године све активније. Данас, на пример, се девојке чак образују и у Рјазанској ваздушно-десантној школи!

Са једне стране, Русија није оригинална у томе, што у војне редове позива бољу и лепшу половину човечанства. У САД, на пример, већ одавно не виде фундаменталну разлику међу половима, са еполетама. Са друге стране – Русија није Америка, између осталог ни по питању женске еманципације. Код већине вођа пукова и нижих јединица се при избору између панталона и сукње, далеко чешће прферира прво. Сматра се да је међу мушкарцима мање сплеткарења, да међу њима има више реда и мира, чак и кад «нису велики» стручњаци. Узгред, о чисто професионалним способностима жена, њиховој способности да испуне постављене задатке, командири и начелници са ретким изузетком, аутору чудно једногласно тврде: то је оно право!

У том смислу ме је обрадовала и вест из Астрахањске области! Тамо је формиран први у земљи женски вод патролне службе. Власти за даме у униформама планирају да набаве лаке мотоцикле на којима ће девојке патролирати улицама. Раније таквим дужностима нису могле да приђу ни на топомет.

Данас је у борбеним редовима Русије више од 500 хиљада жена. У Министарству одбране је недавно служило 115 хиљада (1 генерал, 14 пуковника, 75 потпуковника и преко 300 мајора). У Федералној пограничној служби – 12 хиљада (625 мајора и 5480 заставника), у Ваздушно-десантним снагама– око 2 хиљаде (48 – официра). Данас у Оружаним снагама служи 34 089 жена (нешто преко 3,4% укупног броја). Међу њима је – 2899 официра, 31 190 – заставника, водника и редова.

Та тенденција је у иностранству још израженија. У САД жене чине 11% укупног броја војних лица, У Италији – 10%, У Чешкој – 7%, У Енглеској – 6,5%, У Шпанији – 4%. Припаднице слабијег пола су се појавиле на носачима авиона, крстарицама и разарачима. Пре неколико година је 144 кадеткиње Војно-поморске академије Оружаних снага САД завршило обуку на подморницама типа «Охајо». У Шведској је први пут за 477 година постојања корпуса крљевске гарде част да чувају дворац у Стокхолму припала женама. Још 2005. године је прва дама примљена у редове гарде која чува краљевски дворац. У Шпанији, Канади, Финској и Јапану су жене дошле на место министра одбране.

Жене са еполетама… Некако смо се већ привикли на то и не примећујемо, да равноправно са нама врше, у данашње време, тешку војну службу, наше прелепе даме. Мадоне. То су нечије мајке, кћерке, жене, сестре. Ако ми као јачи пол, патимо због тешких услова живота, економских и финансијских потреса, шта онда рећи за нежнији пол? Њему је то више пута теже. И колико ми онда треба да будемо захвални женама, које су обукле унифрорму! И да се за Пушкином, дивимо њиховом храбром избору!

Извор: nvo.ng.ru

[Anette]

Живот на Чукотки је дупло скупљи, него што је у Москви

Према подацима Савезне службе за државну статистику „Росстат“, највиша вредност минималне потрошачке корпе у РФ је забележена у Чукотском аутономног округу – крајем фебруара износила је 6623 рубљe, уз раст од 0,6% у односу на претходни месец.

Вредност минималне потрошачке корпе ће претећи инфлацију. У просеку, она је у фебруару порасла за 0,8% и достигла 2456 рубаља у односу на претходни месец. Тако је од почетка године минимална потрошачка корпа поскупела за 1,5%, док је раст инфлације за 2 месеца од почетка године износио 0,9%.

По градовима овај исти показатељ је на крају фебруара износио: в Москве – 2 905 руб. (од почетка године раст од 2,7%), у Санкт-Петербургу – 2829 рубаља, уз раст од почетка годину од 1,1%.

Минимална вредност потрошачке корпе је забележена у Саратовској области: крајем фебруара је износила 1984 рубљe, уз пад од 0,7%.

Висина овог показатеља је одређена на основу минималне потрошачке корпе за мушкарца радноспособног узраста, подсећа Росстат.

Извор:

Вестифинансе.ру

[Anette]

Волоколамск најстарији град Подмосковља

Радиостаница Глас Русије и даље емитује циклус програма о старим руским градовима, центрима међународног туризма. Данас ћемо посетити подмосковски град Волоколамск.

Они, који долазе из Москве, виде из даљине групу брежуљака, на једном од којих се налази бела саборна црква. Древни назив мањег градића је био Волок или Волок Ламски. То значи да су управо овде трговинске бродове вукли по земљи из једне реке у другу. Познато је да је на такав начин тај градић био спојен са Волгом близу њеног извора и Новгородом преко реке Лама и Москве-реке. Градић је био тврђава Великог Новгорода, која је чувала пут преко московске кнежевине за Оку и Волгу. Први пут се он помиње у летопису 1135. године. Међутим, историчари сматрају да је град основан много раније, - истиче директор музејског комплекса Волоколамски кремљ Виктор Ивченков.

Волоколамск је познат по томе што су ту живела три велика словенска племена: Вјатичи, Кривичи, новгородски Словене. Волоколамски кремљ је саграђен био у 11. веку, у оно време, када је кнез Јарослав Мудри пренео град на ново, утврђеније место. Тиме је он поткопао везе племенских вођа и њихов економски успех. У 12. веку је град постао већи и значајнији.

Није ни чудо што се нашло много оних, ко је хтео да овлада овим градом. Од 12. до 15. века Волоколамск је био место, због којег су се борили новгородски и владимиро-суздаљски кнезови, затим тверски и московски. Ратовали су овде и странци: Татаро-Монголи, Литванци, Пољаци, Французи. Велики значај је кремљ стекао у другој половини 15. века, када је била формирана Волоцка кнежевина, - каже Виктор Ивченков.

Кнез Борис Волоцки је око 1480. године саградио Воскресенску саборну цркву, кнежеву палату, куће бољара. Кремљ је био опкољен дрвеним зидинама. Међутим, ради уздизања Волоцке кнежевине он је одлучио да сагради манастир. Кнез Борис и познати црквени великодостојник Јосиф Волоцки саградили су манастир, који и данас постоји.

У 16.-17. веку у манастиру је било сазидано много зграда. Он је постао један од најлепших руских манастира.

Међутим, туристе,који посећују тај древни град, привлаче не само музеји, већ и могућност да учествују у приредби на отвореном простору. Близу Волоколамска је реконструисан пут, којим су вукли бродове, а који омогућује туристима да покушају да гурају чамац из 12. века у воду, како су то чинили новгородски трговци у 11. веку.

Крајем јула се одржавају битке ратника, мачевање у панцир-кошуљама. Из читаве Русије у Волоколамск долазе учесници клубова војно-историјске реконструкције на такозвану Красну ливаду, која је већ позната по томе.

Глас Ру.

[Anette]

На глобалном хришћанском радију Светигора постоји емисија о православљу у Русији.

Ко жели да се са овом темом мало боље упозна, пред њим је линк Матушка Русија.

[Anette]

Интернет отвореног лица

Ако си поштен човек, нема шта да кријеш. Отприлике такво образложење су изнеле кинеске власти, забрањујући коришћење на Интернету псеудонима. Од 16. марта у Кини се сме потписивати саопштења само правим именом. Што више, приликом регистрације су потребни подаци личне карте, адреса и број телефона.

Сувише је моћна снага – Интернет – да би била препуштена самој себи. У Кини се већ давно продаја карата онлајн врши према подацима личне карте. На захтев полиције провајдер и оператор мобилне везе морају да пруже све податке о клијенту. Пре извесног времена у крупним кинеским градовима Шангају, Гуанчжоу, Шењчжану – корисници су морали да се региструју на Интернету својим правим именом. Судећи по свему, експеримент је успео. Данас су измишљени никнејми забрањени у читавој земљи.

Кинезима је одузета малтене једина могућност да без бојазни говоре шта мисле, - сматра експерт за конкурентну обавештајну службу Евгениј Јушчук.

Када нема анонимности, постајеш свестан да мораш да одговараш за своје поступке, и то и пред људима, и пред државом. Зато људи мање причају. Биће мање хумора и шала, али и мање увреда. Све ће бити мирније, а вероватно и досадније.

Међутим, биће мање саопштења о злоупотребама чиновника. Данас у Кини делује много заједница, које анонимано излажу на Интернету фотографије, видеоспотове, документе, који компромитују не само просечне чиновнике, већ и крупне политичаре. Често после тога следи оставка. Разумљиво је да ће се људи бојати да објаве информације. Дакле, на такав начин власти делимично укидају питање грађанске непокорности.

Постоји и други аспекат. Интернет је одиграо велику улогу у остваривању арапских револуција у последње време. Што више, стејт департмент САД отворено признаје социјалне мреже важним инструментом америчке спољне политике. Пекинг покушава да максимално обезбеди себе од спољног утицаја, - каже политиколог, оријенталиста Станислав Тарасов.

Ствар је у томе што се различити интернет-сајтови често користе као ефикасно средство за пропаганду, намећући неодређене идеје као средство за поткопавање и стварање различитих обојених револуција. Ради супротстављања тој делатности неопходно је стварати алтернативне сајтове, али су за то потребна огромна мердства и веома солидан квалификовани кадар. Зато многе државе, а Кина није изузетак, предузимају радикалне мере.

Кинески корисници немају приступ Твитеру, Фејсбуку, Ју Тјуб. Недавно је организација за заштиту људских права Репортери без граница у свом годишњем реферату назвала Кину, поред Бахрејна, Кубе, Ирана, Северне Кореје, Туркменистана и других земаља, којих има много, непријатељем Интернета. Међутим, законодавци у Кини су сигурни да електронска мрежа мора да остане под контролом државе и служи ради економског просперитета земље.

Глас Русије

[Anette]

Неће морати да се гладује

Русија може да постане један од водећих испоручилаца хране на светском тржишту, за то она има све услове. Према прогнози УН, увећање бројности становништва Земље са 7 до 9 милијарди људи до 2050. године захтеваће значајно увећање производње хране.

У принципу Русија може да постане један од кључних фактора на светском тржишту намирница много раније од 2050. године. Ради тога постоји и ресурсна база, и земља, и вода. Све то чини огроман аграрни потенцијал земље. Питање је само у томе како га правилно искористити, говори председник Руског савеза индустријалаца и предузимача за агроиндустријски комплекс Иван Оболенцев.

Можемо да хранимо и себе и читаву Европу, и Африку, чак ако таква потреба буде, Америку. Спремни смо да испоручујемо све врсте хране, можда изузев егзотичног воћа. Све остало имамо и количину намриница можемо да удвостручимо, утростручимо и да помножимо са 10. Ради тога једноставно треба променити прилазе грани.

У првом реду, говоре аграрци, треба успоставити логистичке ланце од произвођача ка потрошачу. Понекада на њиховом путу са њиве у погон за прераду губи се половина узгојене продукције.

Паралелно са успостављањем реда у унутрашњем превозу, непходно је изаћи на светско тржиште, док је Москва превише слабо заступљена на међународним тржиштима намиерница. Слика треба да се промени ступањем у СТО, сматра генерални директор Агросистема Алексеј Дјумулен.

За последњих 50 година ми смо били одрезани од процеса исхране света. Из разних, пре свега политичких разлога. Зато нас просто нема у међународној прехрамбеној заједници. У њу треба доспети, свакако!

Рад у том правцу тече пуном паром. У Москви на бази Московског државног универзитета формиран је Евроазијски ценатар за прехрамбену безбедност. Како је истакао његов директор Сергеј Кисељов, Центар треба да постане водећа светска истраживачка, експертска и образовна база која игра важну улогу у решавању проблема прехрамбене безбедности и на регионалном и на глобалном нивоу.

Глас Русије

[Anette]

Рекордан број беба у Русији

Вишегодишње државне стимулативне мере побољшавају руску демографску слику. Више од 10 милиона жена су самохране мајке којима треба социјална помоћ

У јануару ове године у постсовјетској Русији родио се рекордан број деце - скоро 144.000, што је за 8,2 одсто више него у јануару 2011. Русија је лане имала најбоље демографске показатеље у минулих двадесет година.

- Први пута се повећао број становника и прешао 143 милиона изјавила је Татјана Голикова, министар здравља. Она објашњава да је на раст наталитета утицала и стимулативна државна политика. Већина региона Русије почела је да даје "мајчински капитал" породицама са више деце. Онима који желе да направе кућу бесплатно се даје земљиште.

Председник Владимир Путин предложио је да региони у којима још постоје негативне демографске тенденције разраде нове стимулативне мере за породице које имају троје и више деце. Путинов предлог није "предизборно обећање" већ неопходност, јер у Русији 80 одсто породица са више деце живе испод границе сиромаштва.

У 2011. постигнут је најбољи резултат у последњих 19 година и у смањењу смртности грађана.

РАЗЛОЗИ ЗА РАЗЛАЗ ПородиЧни психолог Ирина Баранова каже да млади супружници наводи главне разлоге за развод: први је, "да им је постало досадно". На другом месту је недостатак међусобног поштовања. На трећем месту је превара и љубомора. Четврти разлог је што један од брачних другова покушава да преваспита другога.

Иначе, Русија је, после САД, на другом месту по броју развода. Више од 10 милиона жена у Русији су самохране мајке. Жене које су родиле децу изван брака нису до сада имале озбиљнију помоћ средине.

Статистика показује забрињавајућу појаву, да деца која расту без оца осам пута чешће завршавају у затвору. Због великог броја алкохоличара и наркомана расте број "ничије деце". Сада их је у Русији 693.000, а то је више него што их је било у СССР-у после рата.

Доласком капитализма у Русију за многе је на првом месту била каријера и зарада, а не породица.

- Ако искрено желимо да решимо проблем мора се усвојити федерални програм "Русија без сиротиње", чија је концепција већ направљена - каже познати московски адвокат Павел Астахов - опуномоћеник за бригу о деци председника Русије.

Око осам хиљада деце годишње у Русији усвајају нови родитељи. Павел Астахов верује да се бољом организацијом може наћи већи број људи који ће усвојити децу и бринути се за њихов развој. Иначе у Русији има око 110 милиона одраслих особа.

Извор: Новости

[Anette]

Руси до 2030. шаљу мисије на Месец, Јупитер, Марс и Венеру

Русија намерава да пошаље мисије на Месец, Марс, Венеру и Јупитер, да развије нову ракету и модернизује до 2030. свемирски сектор у кризи, пише дневник Комерсант.

Руска свемирска агенција Роскосмос не одустаје од истраживања других планета и предвиђа низ мисија ради продубљења студије Месеца с роботима (укључујући доношење на Земљу узорака тла), Венере и Јупитера.

Према документу који је Роскосмос предао руској влади прошле недеље, они намеравају пре 2030. да изведу "надлетање Месеца с људима, након чега би послали космонауте на његову површину и потом их вратили на Земљу", додаје се у дневнику.

Извор: Пресс

[Anette]

Како је настала торта Павлова (РЕЦЕПТ)

Торта Павлова је посластица од беланаца умућених са шећером, преливена шлагом и различитим свежим воћем. Верује се да је први пут направљена у част руске балерине Ане Павлове, током '20. година прошлог века.

Ана Павлова, славна руска балерина, рођена је у Петрограду 1881, а умрла 1931. године у Хагу. Школу класичног балета завршила је у Царској балетској школи у родном граду. Као најобдаренија, одмах је добила ангажман у Маријинском позоришту. Постала је примабалерина 1906. године. Већ на почетку каријере играла је велике улоге, а посебно су упамћене оне у којима јој је партнер био славни Вацлав Нижински.

Ана се 1909. године у Паризу придружила чувеној балетској трупи Баллетс Руссес Сергеја Дјагиљева. Две године касније основала је у Лондону трупу с којом је гостовала по целом свету, пише "Забавник".

Поборница чистог академског стила, Ана Павлова није имала разумевања за модерно. На њеном репертоару налазила су се искључиво класична балетска дела, као и тачке на музику класичних композитора, пре свега Фредерика Шопена.

Својом лепотом и продуховљеном игром и лакоћом покрета стварала је атмосферу блиску нестварном, истичу и данас историчари балета. Била је слављена у целом свету, што се још за њеног живота граничило с легендом.

Торта Павлова је посластица од беланаца умућених са шећером, преливена шлагом и различитим свежим воћем. Будући да се кора од беланаца пече, споља је корица хрскава, а унутрашњост је мека. Верује се да је посластица направљена у част руске уметнице кад је током '20. година прошлог века боравила у Аустралији и на Новом Зеланду.

Занимљиво је да се Ауустралија и Нови Зеланд већ готово сто година "боре" око превласти над овом посластицом. И једни и други би да приграбе "ауторска права". Чини се, ипак, да је већа вероватноћа да је торта Павлова први пут направљена на Новом Зеланду.

Кит Мони, један одд биографа чувене балерине, написао је да је главни кувар хотела у Велингтону, на Новом Зеланду, први пут направио ову торту када се балерина 1926. године ту обрела за време турнеје.

Професорка Хелен Лич, кулинарски антрополог са Новог Зеланда, успела је да сакупи чак 667 мање-више сличних рецепата торте Павлова. У књизи "Прича о Павловој: парче новозеландске кулинарске историје", тврди да аустралијски рецепт потиче из 1935, а новозеландски из 1929. године. Било како било, ова псоластица омиљена је широм света. Ево рецепта, испробајте:

Састојци:

пет беланаца

250 грама шећера

250 милилитара слатке павлаке (или више, ако желите да торта има више фила)

једна кашика шећера

око 250 грама јагода (или више, ако желите да торта буде 'свеежија')

Припрема:

Беланца мутити док не постану пенаста, па пажљиво кашиком додавати шећер и мутити док се не добије чврст и густ шне а кристали шећера нестану. На дно дубљег округлог плеха пречника двадесетак центиметара ставити папир за печење, па распоредити шне.

Пећи у рерни на 150 око 75 минута, или док се кора споља скроз не осуши. Ако кора споља попуца, још боље, пошто то значи да је кора успела, јер та спољна површина и треба да буде крта и крцкава.

Кад се кора испече, оставити је у отвореној рерни још петнаестак минута. Затим извадити плех и оставити кору да се скроз охлади.

Охлађену кору пажљиво пренесите на тацну, преко распоредите умућену слатку павлаку у коју сте додали кашику шећера, а затим одозго поређајте јагоде. Служите расхлађено.

За оне који не воле јагоде (ако уопште има таквих) и оне који су несрећним стицајем околности алергични на јагоде: у обзир долази и било које друго киселкасто воће - киви, малине, боровнице...

Уживајте.

Извор: Мондо

[Anette]

СЕРГЕЈ ЛАВРОВ НЕ ПРЕПОРУЧУЈЕ ДА СЕ РУСИЈИ НАМЕЋЕ ТОЛЕРАНЦИЈА НА ПРОПАГАНДУ ХОМОСЕКСУАЛОСТИ

Председник Министарства иностраних послова Русије Сергеј Лавров сумња да се хомосексуалност може укоренити у Русији.

„Покушаји додавања својих виђења о правима човека, на универзална гледишта, као што се дешава са сексуалним мањинама, повремено изазивају нервозну реакцију Европске Уније, а ми се трудимо да оградимо наше друштво од пропаганде хомосексуализма. Ти покушаји, сматрам, превазилазе оквире универзално прихваћених вредности“, казао је С. Лавров у интервјуу за радио „Комемерсант FM“.

Према његовим речима, у Русији узимајући у обзир „огромну већину становништва, који исповедају православље, или се у крајњој мери, придржавају православне традиције, слични додаци према универзалним вредностима тешко давају било какве изданке.

На крају крајева, друге цивилизације, неевропске цивилизације, такође имају своје вредности, које тешко да се могу укоренити на европском тлу“, додао је министар.

Извор

[Михајло]

Слава Русији...

ееее када ће нас опаметити неко...

[Anette]

Москва - град лежерног стила

Росстат је опровргао традиционални мит о Москви, као о граду, "који никада не спава" и где "раде на три посла". Према подацима пилот истраживања, о томе како становништво користи своје време, које је спровела државна статистичка служба у седам региона Русије, Москва је регион са најкраћим радним временом, већина њених становника има један посао, а мушкарци чак имају прилику да спавају нешто дуже од националног просека.

Московљани мање раде у домаћинству, мање прате телевизијски програм, штампу и књиге. Уштеђено време губе у гужвама: на кретање по граду у Москви одлази дупло више времена, него што је просек Русије.

Росстат је објавио резултате првог истраживања, које је посвећено томе како грађани Русије користе време. У истраживању је учествовало 288 домаћинстава (који станују у индивидуалним кућама, становима, собама у комуналним становима и колективном смештају) из 7 региона. Москва се низом показатеља значајно издваја из статистичке једнообразности, при чему је то супротно важећим стереотипима.

Радни дан мушкараца у Русији дужи је од радног дана жена за 1,5 сати: траје у просеку 8 часова и 14 минута. Просечно трајање радног времена запосленог мушкарца у Москви је за 1 час и 41 минут краће и траје 5 часова и 33 минута. Према статистичком просеку, жене у Москви проводе на послу 5 часова и 23 минута дневно, што се практично поклапа са просеком у Русији. При томе је у Москви више запослених жена, него мушкараца.

Москва у Русији представља град мушког одмора: мушкарци у граду имају за 45 минута више слободног времена, него они ван престонице (3 часа и 46 минута сваког радног дана). Жене у престоници имају 3 часа и 1 минут слободног времена дневно, што је за пола часа више, него у РФ.

Дакле, представе о престоници Русије, као о граду, у коме људи раде дупло више од руског просека, у зноју чела зарађују плате, су погрешне: на посао у Москви се, према статистици, троши мање времена, него у другим крајевима. Очигледно је да је међу главним факторима тога, чињеница да је у Москви висока концентрација државних институција и управних структура, а ниска — индустријске производње. "Непатријархалност" Москве се огледа и у фактичкој еманципацији жена и мушкараца Москве, у смислу трошења времена на радне активности.

Московљани би могли имати и више слободног времена. Они су индикативно мање заинтересовани за вести и пасивну забаву. Док у Нижегородској области штампа и ТВ узимају мушкарцима по 2 часа и 23 минута, а женама 1 час и 46 минута у просеку (преимућство има тв — 2 часа и 15 минута и 1 час и 28 минута респективно), у престоници — 1 час и 50 минута код мушкараца и 1 час и 41 минут код жена (ТВ — 1 час / 28 минута и 1 час / 12 минута). Дупло мање од државног просека Московљани троше на послове у домаћинству, тј. на то одлази 1 час и 12 минута код запослених мушкараца и 2 часа и 22 минута, код жена.

А потпуно бесмислено провођење времена, које није ничим испуњено ("одмор, мировање" по терминологији Росстата) у Москви није ништа популарније него у другим регионима: оно чини тек нешто више од 20 минута у просеку код Московљана, наспрам 40 минута у Јакутији и 12-16 минута у Ростовској области.

При томе, запослени мушкарци у Москви имају могућност да нешто више спавају, на то им одлази 8 часова и 11 минута, док је то 7 часова и 44 минута, на пример, код мушкараца у Коми. Московљанке, супротно, спавају 8 часова и 4 минута дневно, наспрам 8 часова и 42 минута, становница Коме. Али, велики део времена у Москви, троше на саобраћајне гужве: док у Русији грађани просечно за комплетан превоз троше око један сат, у Москви је то дупло више, преко 2 сата, углавном за "превоз везан за посао".

Супротно широко распрострањеном миту, већина становника Москве има један посао, као што је случај и са већином становника Русије. Статистички значајна појава другог посла је забележена од стране Росстата код жена свих испитиваних региона, сем Москве, а код мушкараца — само у Свердловској области, али и тамо то чини 0,7% . При томе, просечни показатељи у Русији указују на следеће: константног прековременог рада нема, просечан радни дан запослених је за само 14 минута дужи, него што то предвиђа Закон о раду, а запослене жене у просеку на послу проводе чак мање од предвиђеног времена.

Што се тиче старосних група, ситуација са радним временом је још занимљивија. Радно време младих људи, узраста од 25-29 година је равно 8 часова и 52 минута — без обзира на општеприхваћено "стремљење младежи да мање ради и више одмара", управо су они најексплоатисанија групација радника. Радни дан мушкараца који су близу пензионисања (55-59 година) још више надмашује радне нормативе и траје 9 часова и 21 минут — очигледно, на то утиче велика конкуренција радника са великим искуством на тржшту рада. Нешто прековременог рада бележи и просечан мушкарац-пензионер, чији радни дан траје 8 часова и 12 минута. Међу онима који "не одраде", су пре свега жене: максимални радни дан у просеку у земљи (код запослених жена) — је међу пензионеркама, али и он траје 7 часова и 50 минута дневно, док је то код осталих значајно краће. Максимално скраћење радног дана је код мушкараца старости од 45-54 године — за 40 минута краће од Радног кодекса.

Истраживање Росстата опровргава уверење да је Москва престоница књиге: Московљани-мушкарци на читање белетристике троше 4 минута дневно, наспрам 7 минута у Ростову и 6 у Свердловску (у Нижњем Новгороду, међутим, читају 2 минута дневно), што је нешто мање од жена. Преко телефона у Москви разговарају 18 минута на дан, док је то 14 у Нижњем Новгороду (и 2 у Свердловску). Статистичари су навели и претендента на "престоницу хигијене" у Русији: на личну негу у Ростовској области мушкарци и жене троше једнако времена, 1 час и 24 минута у просеку. У свим другим регионима, без изузетка Москве, време потрошено за те потребе код жена још увек надмашује време које за лепоту утроше мушкарци, а Московљанке на тај процес троше 6 минута дневно више, него Ростовчанке.

Ољег Сапошков, Дарја Николајева, Дмитриј Бутрин

извор: Часопис "Комерсант"

[Anette]

У сриједу 21. марта у Великој сали Московског конзерваторијума изведена је друга верзија ораторијума митрополита Волоколамског Илариона „Страдање по Матеју“. Ораторијум за чтеца, солисте, хор и оркестар извели су Московски синодални хор под руководством диригента Алексеја Пузакова и Велики симфонијски оркестар П. И. Чајковског под руководством Владимира Теодосијева. Јеванђелски текст читао је митрополит Иларион.

Пред почетак концерта, ријечју о страдању Господа Исуса Христа, Његовој крсној смрти и васкрсењу, публици се обратио владика Иларион. Он је позвао сабране да заблагодаре Господу Који је био сам да ми не бисмо били сами, већ да би у свим страдањима и искушењима која нас задесе осјетили да је Спаситељ са нама до свршетка вијека.

СВЕТИГОРА

[draganzzz]

Super, ima li da se vidi i cuje negde?