О Русији / Вести из Русије

[Guest Оливера]

Путовања по Русији - Боровск

    Стари град Боровск лежи на обалама реке Протва, 80 км југозападно од Москве. Ово мало место са великом историјом познато је од 13. века. Бунтовни протопоп Авакум је у 17. веку учинио овде раскол Руске православне цркве.  Наполеон Бонапарта се повлачио кроз Боровск у 19. веку. А у 20. веку велики научник Константин Циолковски испитивао у овом граду моделе првих дирижабла.Боровск је идеална тачка за оне који желе да осете шта је то руска провинција. Наравно да за неколико дана човек не може да постане његов аборигин, али несумњиво је да ће запазити разлику између уједначеног провинцијског битисања и ужурбаног  московског живота.У Боровску има свега по чему су познати стари руски градови. Обала реке, где се може бавити медитацијом, манастир који евоцира успомену на дивну причу  Антона Чехова „Кнегиња“ и кућа-музеј „оца космонаутике“ Циолковског, великог сањалицу, како су га звали савременици.Боровск може да понуди човеку не само духовну храну, већ и специјалитете своје кухиње, као што је, на пример, крменадла „Халејева комета“  у локалној крчми. Град има и  свог непризнатог сликара, мајстора за фреске и графита Владимира Овчињикова кога игнорише локална администрација.Иначе, испада да је Боровск идеалан минијатурни модел Русије вожња до којег се из Москве модерним Кијевским ауто-путем траје сат и по. Смештај је у једином градском хотелу „Боровск“ у којем има 7 трокреветних соба. Али и сам Боровск није баш велик – има свега 12 хиљада становника. Пре 10 година он је добио статус „Историјски град Русије“.Кривудајући  са севера на југ и стварајући неколико окука, река Протва дели град на квадрате шаховске табле. Са врхова брежуљака отвара се дивни поглед на град: цркве, старинске куће и подворја што се спуштају према обалама. Слика достојна кичице најбољих пејзажиста. Она је, узгред речено, већ овековечена у радовима локалних мајстора које се могу видети у Боровској галерији слика. Многи од њих сматрају Боровск правим бисером Русије.И то је тешко оценити као претеривање. Може се сатима уживати у панорами града из старог словенског градишта или у екстеријеру градске саборне цркве Благовести. Ван града пејзаж се мења – реци се приближавају реликтне борове шуме. Овдашњи мушки Пафнутјев-боровски манастир основан је још 1444. године. Према женама се у овој обитељи данас односи веома строго, на вратима пише: „Без сукња и покривача за главу не улазити.“ Фармерке су забрањене и на улазу ће дамама дају импровизиране сукње  - комади тканине. Поред врата продаје се укусан хлеб од финог ражаног брашна који пеку браћа-искушеници. Има овде и светог извора. А игуман отац Власије, једна од најугледнијих личности руског православља, води утешне разговоре за које се интересенти пријављују неколико недеља пре тога. Али да се вратимо световном животу.  У сваком граду постоји свој прегалац. У Боровску је то већ поменути сликар Владимир Овчињиков. Његовим графитима прекривени су зидови малтене једне половине овдашњих кућа. С времена на време градски архитекта покушава да збрише оригиналне Владимирове фреске. Теме графита су историја, култура, наука и књижевност Русије. Кажу да је један возач улетео у зид на којем је сликар приказао продужетак улице са храмом: слика је била веома реалистична.Из других знаменитости истиче се кућа трговца Бољшакова подигнута крајем 18. века. У октобру 1812. године у њој је ноћио француски цар Наполеон Бонапарта који се повлачио из спаљене Москве.Друго место популарно међу туристима је стан-музеј Константина Циолковског. Отац космонаутике је 1886. године управо у Боровску пронашао аеростат и доказао могућност управљања ваздушном лађом од метала. То је био први у свету дирижабл. Проналазач би једном годишње  пустио у висине огроман аеростат. Њастарији становници Боровска још памте брзе чамце-катамаране Циолковског који су парали тамне воде Протве. А зими се он возио саоницама са једром своје конструкције. Обичан професор математике из провинцијског Боровска, Циолковски се показао као генијални  визионар  20. века који је из руске паланке отворио свету пут у космос.

[gane]

Није баш можда за овде,али је из Русије и свиђа ми се...

[Guest Оливера]

„Из Русије са љубављу". На рту Хорн ће се појавити православни крст

Фото: РИА Новости

На јужном крају Америчког континента, рту Хорн, биће подигнут Крст за клањање у спомен погинулим морнарима.  Идеју је дао и намерава да је реализује познати светски путник из Русије Фјодор Коњухов.

Крајња јужна тачка архипелага  Огњена Земља, рт Хорн, сматра се највећим у свету морским гробљем. Поред њега је потонуло око 8 стотина бродова. Рт се налази на месту спајања Тихог и Атлантског океана. Зато се тамо формира јака струја у источном правцу уз пратњу циклонских вртлога и киша које падају 280 дана годишње. Међу морнарима кружи много митова и легенди о рту Хорн. Раније се сматрало да само онај који је опловио рт и остао жив може да носи златну минђушу у левом уву.

Светски путник из Русије Фјодор Коњухов учинио је то 5 пута. Пре годину дана, када је овај морски вук са палубе свог једрењака гледао на рт Хорн, синула му је мисао да подигне овде православни крст у спомен свим погинулим морнарима.

12. фебруара 2009. године је моја јахта „Пурпурна једра" са трочланом посадом мимоишла рт Хорн. И када смо га мимоилазили, видели смо какви су тамо урагани и ветрови, каква је опасност и колико је само људи погинуло поред њега! Онда нам је синула мисао да подигнемо тамо Крст за клањање. Јер, у међувремену нико то није учинио. И никада није било парастоса за погинулим морнарима.

Скроман дрвени крст већ је израђен, посвећен и припремљен за слање на Јужноамерички континент - говори јереј Минске епархије Дмитриј Баркар који је извшио обред посвећивања.

Овај крст је израђен у граду Бобрујску, у 15. колеџу. То  је Република Белорусија, Могиљовска област.  Колеџ похађају деца која стичу струку дрворезаца и уче да обрађују дрво. И Фјодор Коњухов је похађао овај колеџ 1974. године.

Сада се Фјодор и његова посада припремају за лет у Чиле. Тамо ће се једриличарима суочити са  бројним тешкоћама. Али највећа од њих је ипак освајање неприступачног Хорна - говори светски путник.

Очекиваће нас једина јахта која може да прође кроз мореуз и да се приближи рту Хорн. Узимамо је под закуп на 2 недеље да се искрцамо на литицу. И на 700 метара надморске висине ћемо подићи православни крст са натписом „Свим морнарима погинулим приликом мимоилажења рта Хорн од једриличара Русије".

Жарко желимо - наставио је Фјодор Коњухов - да сваки морепловац који ће мимоићи рт Хорн увек памти да овде почивају тела многих морнара и остаци многих бродова. Нека се свако помоли у души за ове жртве стихије.

[мирођија]

   

    Диван  гест  необичног  човека, руског морепловца, светског  путника.

    Очито  је  да је на том  месту  потребно  обележје Крста. 0110_hahaha

[Guest Оливера]

     

     Диван  гест  необичног  човека, руског морепловца, светског  путника.

     Очито  је  да је на том  месту  потребно  обележје Крста. 0110_hahaha

Да...Православље је допрло до сваког кутка...колико има дивних прича у пдф-у Православни свет.  0110_hahaha

[Guest Оливера]

Света Русија у Паризу

Председник Русије Дмитриј Медведев у Паризу отвара изложбу Света Русија, која ће званично означити почетак Године Русије у Француској и Године Француске у Русији. Око 440 јединствених експоната из великих руских музеја представиће историју Русије дугу преко 1000 година. Укупно је на програму унакрсних година преко 400 акција. Кључни догађаји ће бити гостовања Комеди Франсез по градовима Русије, прослава Дана Русије у Паризу, отварање Руске националне изложбе, као и изложба радова Пабла Пикаса, која се већ одржава у Москви.

1.03.2010.

[Guest Оливера]

На дну Црног мора упаљена олимпијска ватра

1.03.2010.

Руски дајвери су запалили олимпијску бакљу наредне зимске Олимпијаде у Сочију 2014. на дну Црног мора на дубини од 10 метара. Пошто је Сочи приморски град, дајвери предлажу да се део будуће церемоније отварања Олимпијаде одржи под водом. По мишљењу експерата, необична церемонија може да буде бисер предстојећег олимпијског отварања.

[Guest Оливера]

Сочи примио штафету од Ванкувера

1.03.2010

Фото: РИА Новости

Руски град Сочи примио је штафету од канадског Ванкувера. На церемонији затварања Игара-2010. градоначелник будуће престонице 22. зимске Олимпијаде Анатолиј Пахомов је преузео олимпијску заставу од председника МОК Жака Рогеа. А затим је централни стадион Ванкувера постао на неколико минута огроман Руски дом – Русија је представила Сочи 2014. Изведена је химна Руске Федерације, и на стадиону Би-Си-Плејс појавила се вила у пратњи деце. Ову улогу је извела светски познати супермодел, амбасадор Сочија 2014. и један од савремених симбола здравог начина живота Наталија Водјанова, која је махнула чаробном палицом и почео је да пада снег. У блеску рефлектора на арени се појавио маестро Валериј Гергијев, којем су чуда технике омогућила да диригује оркестром који се налази на Црвеном тргу у Москви. А на огормним плазменим мониторима уз музику Георгија Свиродова Време, напред! Јуриле су саонице са упрегнутим тројкама, летео је у космос Јуриј Гагарин, уздизао се у небеса Медведић – симбол летње Олимпијаде 1980. године у Москви. Историјске инсталације, које су окупиле све оно што странци обично замишљају када се каже Русија, помогле су публици да урони у руску атомсферу.Затим су организатори пренели све у будућност, у Сочи 2014. године. Тамо су на позадини мора, палми и гора свој егзибициони наступ на леду показали олимпијски шампиони Татјана Навка и Роман Костомаров.Штафету су преузели најбољи представници руске балетске школе Николај Цискаридзе, Уљјана Лопаткина. Њихова кореографија је била необична – представљали су спортисте, подвукавши самим тим тесну везу уметности и спорта.А везу у времену симболисали су легендарни руски спортисти који су изашли на стадион. Велику прошлост су отелотворили троструки олимпијски шампиони – клизачица Ирина Роднина и хокејаш Владисав Третјак. Садашњост – олимпијски штампион 2006., двоструки освајач сребрне медаље Игара 2002. и 2010. у уметничком клизању Јевгениј Пљушченко и хокејаш Александар Овечкин. А симбол вере у предивну спортску будућност Русије била су деца, чији су се родитељи већ пели на олимпијско постоље и која сама већ дају наду.Континуитет у спорту је гаранција будућих победа. Руски верују да ће за 4 године Олимпијска бакља у Сочију упалити нова имена руских шампиона. Оне који желе да буду не само сведоци, већ и учесници наредног спортског празника четворогодишњице очекујемо у Сочију. Дођите, биће одлично!

[Guest Оливера]

Малишеву орден Светога Саве

26.02.2010.

Једно од највиших одликовања Српске православне цркве, Орден Светога Саве другог степена, уручено је Дмитрију Малишеву, саветнику председника компаније Гаспром-њефт из Москве.У својој беседи приликом уручења ордена, његова светост Патријарх српски господин Иринеј истакао је да се ово највише црквено признање додељује Малишеву за његов велики допринос јачању односа Руске и Српске православне цркве, успешном ангажовању на реализацији Гаспромовог пројекта Јужни ток у Србији, и унапређењу односа Руског и Српског народа. Уручењу ордена у Патријаршији у Београду присуствовали су министар одбране Србије Драган Шутановац, амбасадор Руске Федерације у Србији Алксандар Конузин, принц Александар и принцеза Катарина Карађорђевић, митрополит црногорско-приморски Амфилохије и многобројне владике Српске православне цркве.

[Guest Оливера]

Путовања по Калининграду

Калининград, раније пруски Кенигсберг, основали су тевтонски витезови, звецкајући гвожђем. Основа насеља је средњовековни замак, изграђен 1255. године. И даље се одвијала сасвим класична еволуција немачког града. Грађани су изградили берзу, ливницу челика, пустили први пароброд и воз. После Другог светског рата местимично разрушен до последње цигле, град је по одлуци Постдамске конференције постао најзападнији обласни центар Русије – Калининград. То је енклава која се граничи са Пољском и Литванијом.Преостали фрагменти из 19 века су шест стражарских капија од цигле у разне стране Калининграда. Некада је то био део огромног утврђења, који је опасивао град као сигуран прстен. Бранденбуршка капија до данас је активна: кроз њу пролазе аутомобили и трамваји. Још једна зграда из прошлих времена је лутеранска црква Спомени краљице Луизе, њена зелена оштра купола као да пробада небо.Одатле полазе у разне стране алеје Централног парка, може се доћи до зграде берзе: троспратна кућа у стилу италијанске Ренесансе стоји на обали реке. Како не би склизнула, у земљу је забијено две хиљаде балвана од сибирског бора, скоро као у Венецији.Не пропустите Музеј ћилибара, који се налази у древној кули Дер Дона, старој тврђави из 19. века. У калининградској области су највећа налазишта ћилибара у свету. Овде су од те окамењене смоле научили да праве права чуда. Међу експонатима је ћилибарска карта света, јавећи комад ћилибара тежак скоро 4 и по килограма, вешто изрезане фигурице људи и животњима, накит.Увеће после штењи можете да се одморите у ресторану Дредноут у улици Гендеља. Ово је место са атмосфером и амбијентом доње палубе путничког брода. Аутентични бродски простор имитирају многи ресторани, али овде је то заиста на месту, после вечере нико не жели брзо да оде. Бонусе представља 10 сорти точеног пива и жива музика.На пола сата вожње од града налази се Куршска коса, танко као бодеж полуострво дуго 98 километара. На њега треба потрошити цео дан. Аутобуси са туристима се заустављају испред капије, даље можете само пешке – полуострво је заштићена зона. Успут се нађеш у пустињи са динама и спеком, који се простире докле поглед допире, излазиш према мору које се пружа у бескрај или се пробијаш стазом међу боровима.Овде је израсла посебна разиграна шума: гране великих борова расту као необична чипка. Као да то није дрвеће, него жица, од које је творац направио људе који плешу. На обалама Куршског залива у трсци живи мноштво птица: облак морских гаврана када полеће у небо може да заклони сунце. А у насељу Рибачиј највећа је орнитолошка станица на свету. Преко Куршске косе пролазе миграциони токови милиона птица, 300 врста сваке године. Овде они лете на путу у Африку, Француску и друге регионе света. На Куршској коси можете да се зауставите у гостионици Роситен, тамо је домаћа атмосфера са парним купатилом. А да вечерате у крчми Поред пута, у њој је велики избор рибних јела.Време је да се вратимо у град. Катедрала стоји на острву Имануела Канта, ту је гроб и споменик мислиоцу и филозофу. То је још једно од калининградских места где се савремена реалност чудесно претвара у средњовековну. Катедрала, почев од 1333. године, скоро пола века упорно, са прекидима на ситне средњовековне витешке сукобе, слагана је од печене цигле. За време Другог светског рата у здање је пала бомба. Тада је била у току операција британске авијације Одмазда. Катедрала је поцрнелих стена стајала до почетка 90-их, док није почела њена интензивна обнова.На острво Канта води Медени мост, постављен 1542. године, од ливеног чистог метала са хидрауличном трансмисијом. Својевремено он је био чудо технике у Европи. А Дрвени мост је најстарији у округу и први пут се помиње још 1404. године.

[Guest Оливера]

Путовања по Русији – стране амбасаде у Москви

Стране амбасаде у руском главном граду су својеврсне заштићене територије. Многе од ових зграда имају огромну историјску и културну вредност. Дипломатска  неприкосновеност одиграла је у њиховој судбини позитивну улогу: старе виле сачувале су своју првобитну лепоту.Амбасада Италије заузима луксузну вилу у Денежном сокаку. Њена строга фасада и облога од тамног камења контрастирају са маркантним и ведрим ентеријером у различитим стиловима. У целини, зграда подсећа на италијанске или француске градске палате.Врата у центру фасаде воде у вестибил украшен скупоценим мермером. Уз  степенице човек се пење у хол, а из њега улази у гостинску собу са мермерним пиластрима уграђеним у зидове, огледалима, бројним гипсаним украсима и дивним осликаним плафоном. Иза зграде налази се огроман врт са лавиринтом стаза, фонтаном и дрвеним сеницама у маварском стилу.Најинтересантнији елеменат ентеријера у вили су расветни уређаји разноврсних облика у стилу модерне. У центру трпезарије налази се антикваран сто за 30 особа израђен почетком 20. века. Зидови трпезарије обложени су тамним дрвеним панелама, а кроз застакљену веранду може се изаћи у врт.Вилу је крајем 19. века подигао крупни руски индустријалац и власник мајдана злата у Сибиру Сергеј Берг. Он је међу првима у Москви увео струју. Уосталом, даме које су посећивале пријеме код Берга биле су незадовољне: навикле су се на слабо осветљење свећа и јарка светлост је откривала све дефекте њихове једноставне шминке.Ову кућу су обилазили виђене особе тог времена, међу којима и премијер привремене владе Русије 1917. године Александар Керенски. После револуције вила је предата амбасади Немачке. И управо овде се десио драматичан догађај који замало што није преокренуо судбину Русије. У јулу 1918. терористи су убили у њој самог амбасадора, грофа Вилхелма фон Мирбаха. Како би спречио заоштравање односа са Немачком, председник Савета народних комесара Владимир Лењин лично је дошао у амбасаду да се извини због убиства.Након убиства Мирбаха немачки дипломати су напустили Москву и 1924. године вила је предата амбасади Италије. Италијани су морали да уложе огромне напоре како би вратили згради њен раскошан изглед и да је прилагоде потребама дипломатске службе.Једне московске виле изазивају интересантне су јединственом архитектуром, а  друге својом историјом. Али има и зграда које су чувене по овом и оном.  Грчка амбасада заузима вилу у стилу московског ампира у Леонтјевском сокаку. Фасада камене палате коју је  кнез Григориј Мешчерски из старог бољарског рода изградио још средином 18. века је према традицији тог времена гледала не у улицу, већ у главно двориште и пространи врт. Посебно је импресиван портик са доријским колонама.20-их – 30-их година 19. века кућа се сматрала једним од најпопуларнијих књижевних салона у Москви. Њена домаћица била је чувена московска лепотица Аграфена Закревска коју су савременици звали „Венера бакарне косе“. Овамо  је често свраћао највећи песник Русије Александар Пушкин који је посветио Закревској мноштво љубавних песама.Од тих времена у вили су се сачували необични лустери, пас чак и старе пећи, анфиладе, паркет од скупоцених врста дрвета и осликани плафони.Од 40-их година 20. века овде се налази амбасада Грчке чије особље брижљиво чува старинске ентеријере и историјски облик зграде. Пре неколико година у вили су извршени опсежни рестаурациони радови који су трајали 2 године. Руски стручњаци за ентеријере  18. и 19. века вратили су згради магичан дух прошлости. Они су игром боја хладних и топлих нијанси реконструисали дух раскоши и племенитости. Узгред речено, и италијанска, и грчка амбасада 2 пута годишње отварају своја врата за обичне посетиоце. На Дан заштите споменика и знаменитих места, 18. април, и на Међународни дан, 18. мај, свако може да уђе и да прегледа ове историјске и архитектонске споменике.

[Свет-лана]

В Париже прошел семинар «Духовное наследие Святой Руси». Этим мероприятием открывается церковная программа Года России во Франции.

В Лувре открывается выставка «Святая Русь». В экспозицию выставки "Святая Русь" вошли коллекции из собраний 20 российских музеев - Москвы, Петербурга, Суздаля, Владимира, Вологды, Великого Новгорода и других городов. Выставка "Святая Русь" продлится в Париже до 24 мая, затем коллекции возвратятся в российские музеи.

Новгородские музейщики доставили в Лувр шедевр XV века на руках

[Guest Оливера]

Београд: Помоћ Подворју Руске православне цркве у Београду

Град ће издвојити 500.000 динара за санацију делимично урушеног кровног покривача на југозападном делу Светотројичког храма Подворја Руске православне цркве на Ташмајдану.

– Руска православна црква у Београду, чији Светотројички храм посећује и велики број наших суграђана, обратила се граду захтевом за помоћ у санацији дела крова. Будући да влага продире кроз место где је кровни покривач иструлио, постоји опасност да дође до оштећења унутрашњих зидова, који су припремљени за фрескописање. По обиласку цркве, утврдили смо да је неопходно у што краћем року санирати овај део крова. Град ће наставити финансијски да помаже све верске заједнице на својој територији – рекао је члан Градског већа Милета Радојевић.

[дибидусрус]

Архитекта Николај Краснов: у Русији и Србији

Био је један од оних руских емиграната који су морали да напусте своју домовину, од оних који су почетком двадесетих година прошлог века нашли другу домовину у Србији. Реч је о истакнутом архитекти Николају Краснову (1864-1939).

Детињство, дечаштво и младост

Завичај академика архитектуре Николаја Петровича Краснова је село Хоњатино Коломенског округа у Московској губернији. Део округа из кога потиче, иначе најудаљенији од Коломне, у XIX веку је био и најсиромашнији. Оскудно земљиште представљало је велики проблем за ратаре. Породицама или задругама сиромашних сељака није остало ништа друго до да крену трбухом за крухом. Куда? Најчешће у „првопрестони град“ – Москву. Из своје забити сељани су чак и до првог окружног града често стизали управо преко Москве! Тако се, очигледно, у древној руској престоници обрео и сељак из Хоњатина Петар Краснов са женом. Кажу да су чињенице неумољиве. Ево и примера: „Дете мушког пола шест дана од рођења крштено је именом Николај 29. новембра 1864. у Ваведењској цркви Новинског манастира“. То јест, по свој прилици. мој велики земљак је светлост дана угледао у Москви, али се његовим завичајем ипак сматра Хоњатино, одакле су му мајка и отац. Јесу ли се вратили земљоделству, чиме је било испуњено детињство великог архитекте, – за сада нисмо успели да откријемо.

Врата Московске школе за сликарство, вајарство и архитектуру су се пред дванаестогодишњим Николајем раскрилила 1876. године. Има индиција да је младом, способном и марљивом дечаку помогао Сергеј Михајлович Третјаков, рођени брат оснивача легендарне Третјаковске галерије у Москви. Сергеј је, као и Павел, био колекционар уметничких дела и члан Московског уметничког друштва, а поменута школа је била формирана при овом Друштву.

Нема сумње да је Николај добијао материјалну подршку током студија, јер се школовање плаћало, али се не зна да ли је та помоћ пристизала од оца, рођака или неког другог. Било како било, он седам година касније са успехом завршава Уметничку школу, од које је у то време престижнија била само Академија уметности у Санкт Петербургу. Краснов ускоро добија такозвану Малу, а кроз годину и по дана, када је представио пројекат зграде гимназије, и Велику сребрну медаљу и звање уметника архитектуре. А у то време је имао свега 20 година...

А онда је у формирању судбине талентованог дипломца узео учешћа и предузетник и трговац Петар Губоњин (1826-1894). Он је такође био један од великих људи, поникао на коломенској земљи и такође сељачког порекла. Био је истакнута личност и бавио се врло разноврсним делатностима.

Када је стекао племићку титулу, добио је део земљишта на обали Црног мора, на Криму, у Гурзуфу и одлучио да на њему изгради летовалиште, у чему је, како се убрзо показало, и успео. Предпоставља се да се млади Краснов обрео на јужној обали Крима управо захваљујући покровитељству свог познатог земљака. 1887. године Краснов постаје главни архитекта Јалте, популарног летовалишта Руске империје.

Јалта – „кримски бисер“

Николај Петрович је сва своја знања, способности, енергију и трудољубивост усмерио пре свега на побољшање санитарних услова и плански урбанистички развој Јалте. 1899. године Краснов, који је већ постао познат као изванредан архитекта, напушта посао у градској управи Јалте. Јужна обала Кримског полуострва га је очарала својим прекрасним крајоликом и подстакла да ствара необична, романтична здања. Осетио је да је овај предео је као створен да људима донесе здравље и радост општења са природом изузетне лепоте, а да његова архитектура мора бити у складу са овим јединственим локалитетом – са брежуљцима, морем, суптропским растињем.

Почиње да се бави приватним пословима: пројектује и гради хотеле, између осталих «Ореанду» на морској обали Јалте, затим гимназије, храмове, капеле. Саградио је бројне виле, летњиковце и палате од којих многи постоје и данас (Харакс, Ђулбер).

Почетком 1910. Краснов од цара Николаја II добија поруџбину да изгради царски летњи дворац у Ливадији недалеко од Јалте. Мало је познато да је Николај Петрович Краснов био на челу свих пројектантских и грађевинских радова, који су текли тако успешно да је палата завршена, а храм Воздвижења Крста Господњег темељно реконструисан за свега годину и по дана. Велики неимар није занемарио ни ентеријере Ливадијске палате, као ни њен прекрасни парк.

За ова дела, која представљају врхунац његовог стваралаштва, цар му додељује звање Архитекте царске палате. Друга похвала раду и личности стиже му именовањем за наставника сликања и цртања млађе царске деце (1911-1914).

До 1913. Крим је добио више од шездесет разноврсних радова овог архитекте, који представљају складан спој стила модерне са уметничком традицијом локалне архитектуре. Академија уметности у Петербургу изабрала је Краснова за академика архитектуре.

Последњи пројекат Николаја Краснова на Криму био је санаторијум назван по царици Александри Фјодоровној у Масандри (који се још назива и «лазарет за официре», а подигнут је 1916, током Првог светског рата). Почетком 1917. архитекта добија титулу активног државног саветника, која је у рангу генерал-мајора. Међутим, убрзо после тога долази до драматичних промена у земљи.

Друга домовина

Архитекта Краснов, као и многи други који нису прихватили нову власт, био је принуђен да 1919. са супругом Аном Михајловном и кћерима – старијом, удатом, Олгом, и млађом, Вером, напусти Русију, Пошто се три године селила од Галипоља до Малте, породица Краснов се најзад ситуирала у Београду. То се догодило на позив владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Тако је руском академику архитектуре Југославија постала друга домовина, која га је прихватила заједно са породицом. Штавише, ту је могао да настави бављење послом који је толико волео.

Николај Петрович Краснов је у Београду током двадесетих година прошлог века реализовао неколико изузетно значајних државних пројеката као што су зграда Министарства финансија, здање Министарства шумарства, пољопривреде и рударства и зграда Државног архива. Строги академизам ових величанствених здања оваплотио је идеју јачања југословенске државности.

Међутим, Краснов на обнови цркве Ружице на Калемегдану ради у сасвим другачијем маниру, дајући јој романтичарски «средњовековни» изглед и хармонично је уклапајући у монолитно одбрамбено здање.

Две изузетно важне поруџбине стижу Краснову са Краљевског двора: рад на ентеријеру цркве Св. Ђорђа на Опленцу и виле Старог двора на Дедињу. Код оба здања је извео читав низ уметничких радова у складу са националним архитектонским стилом обеју грађевина. Краснов је такође заслужан за ентеријер здања Народне скупштине у Београду. У Власотинцу је извео споменик погинулима у ратовима за ослобођење Србије 1912-18., а његова дела се налазе и у другим градовима Србије.

Од 1922. до смрти ( 8. 12. 1939.) обављао је дужност инспектора Архитектонског одељења Министарства за грађевину. Једном речју, овај таленговани градитељ и човек изузетне радне енергије је и у емиграцији био врло тражен.

До 1931. године становао је у Босанској улици 27, а потом у улици Краља Фердинанда 13-а (зграда није сачувана).

Умро је 8. децембра 1939. у Београду и сахрањен је у руском делу београдског Новог гробља, тик уз Иверску капелу, у којој је и опеван. Потомци Николаја Петровича данас живе у Канади.

* * *

8. децембра ове године, на седамдесетогодишњицу смрти академика Николаја Краснова, у древном Богојављенском храму у Коломни обављена је служба нашем истакнутом земљаку.

Зоја Пожетних, члан савеза новинара Русије, Коломна, Московска област

Превод на српски језик – Вера Хорват

Руски дом

Знам Зоју. Помагао сам јој око Краснова.

[Guest Оливера]

Руски коцкарски бизнис отишао у илегалу

РИА Новости

Знатан део коцкарског бизниса у Русији отишао је у илегалу пошто је 1. јула 2009. ступио на снагу федерални закон којим се забрањује функционисање коцкарница ван 4 специјалне зоне.Добро обавештени извори тврде да илегалне коцкарнице просперирају у свим већим руским градовима. Коцкарски бизнис чији је годишњи промет достизао 6 милијарди долара, није нестао, већ је или отишао у илегалу или се преквалификовао. Власници једноруких бандита уклонили су упадљиву неонску рекламу и уместо фирме „Коцкарница“ појавили су се натписи „Лутријски свет“ и „Интерактивни клуб“. Све ове врсте активности нису забрањене, а модернизација једноруких бандита сведена је на натпис „Томбола“, док је остало све исто – убацујеш новац и у врло ретким случајевима нешто добијаш.Сваког дана час у једном, час у другом региону земље открива се илегална коцкарница. Само у Краснодарској Покрајини је након ступања закона на снагу нађено 65 илегалних коцкарница и заплењено преко 120 јединица коцкарске опреме. Као резултат, покренут је 61 кривични поступак и ухапшено 7 лица.Ових дана милиција је открила већу илегалну коцкарницу у центру Москве. Коцкарски бизнис је у њој био организован за имућне посетиоце: сваки од њих је морао да купи жетоне на најмање 5 хиљада долара. При томе, вршена је строга селекција муштерија у коцкарницу се могло ући само по препоруци сталних посетилаца. Њено радно особље се састојало од преко 20 лица, листом бивших посленика једне познате московске коцкарнице. Ухапшен је руководилац илегалног бизниса, 38-годишњи држављанин Украјине чије се име у интересу истраге не разглашава.  Приликом претреса заплењени су жетони на 10 милиона долара и 400 хиљада долара у готовини, као и комплетна коцкарска опрема.Коцкарска индустрија је толико уносан бизнис да организаторе илегалних коцкарница не заустављају новчане казне од 300 хиљада рубаља, односно 10 хиљада долара које они, сходно руском законодавству, плаћају за повреде закона у сфери потрошачког тржишта. А кривична одговорност грађана почиње од 250 хиљада рубаља, односно 8 хиљада долара заплењеног пазара. Пракса показује да се после конфискације коцкарска опрема убрзо монтира у другом месту... Генерални директор консалтинг-компаније „Мацон Реалтy Гроуп“ Игор Волотко сматра да у оквиру борбе са илегалним коцкарским бизнисом у Русији треба да буде и економски стимуланс. Он је баналан и своди се на развој коцкарских зона. Јер, за већину озбиљних коцкара важан је амбијент, а не само игра. Потребно им је  лепо, комфорно место где могу да нешто попију, да се одморе, да обиђу неке објекте за разоноду и да се затим коцкају. То је неки начин живота. И пошто им се ове могућности пруже, такво провођење времена ће бити за њих кудикамо привлачније од посете илегалној коцкарници.