О Русији / Вести из Русије

[Guest Оливера]

ПОСНИ МЕНИ ЗА ДРЖАВНЕ ПОСЛАНИКЕ

МОСКВА, 15. фебруара - Већ осму годину у свим ресторанима Државне управе предсједника Русије, за вријеме Великог поста уводи се посни мени.

„Ми се трудимо с једне стране да да сачувамо православну традицију, а с друге – да посјетиоцима кремљевских трпезарија предложимо здраву храну са калоријама које су неопходне за одржавање здравља“, изјавио је прес-секретар Послова управе, Виктор Хреков.

По његовим ријечима, за вријеме поста кувари предлажу гостима 14 варијанти потпуног менија, гдје се може наћи 50 различитих јела, међу њима, салате од поврћа, посне супе, чорбе од купуса и печурки, јела од кромпира, воћне салате, кисјели компоти…

За све све рецепте је добијена сагласност православних свештеника. Просјечна цијена јела је 80 до 100 рубаља.

Дневно у трпезаријама Кремља, Владе, Државне думе, Савјета Федерације, Уставног суда храни се око 16 хиљада људи, од којих пости око 15%.

http://www.sedmitza.ru/news/972150.html

Објављено од стране svetigora на 15/02/2010

[Guest Оливера]

Архитекта Николај Краснов: у Русији и Србији

Био је један од оних руских емиграната који су морали да напусте своју домовину, од оних који су почетком двадесетих година прошлог века нашли другу домовину у Србији. Реч је о истакнутом архитекти Николају Краснову (1864-1939).

Детињство, дечаштво и младост

Завичај академика архитектуре Николаја Петровича Краснова је село Хоњатино Коломенског округа у Московској губернији. Део округа из кога потиче, иначе најудаљенији од Коломне, у XIX веку је био и најсиромашнији. Оскудно земљиште представљало је велики проблем за ратаре. Породицама или задругама сиромашних сељака није остало ништа друго до да крену трбухом за крухом. Куда? Најчешће у „првопрестони град“ – Москву. Из своје забити сељани су чак и до првог окружног града често стизали управо преко Москве! Тако се, очигледно, у древној руској престоници обрео и сељак из Хоњатина Петар Краснов са женом. Кажу да су чињенице неумољиве. Ево и примера: „Дете мушког пола шест дана од рођења крштено је именом Николај 29. новембра 1864. у Ваведењској цркви Новинског манастира“. То јест, по свој прилици. мој велики земљак је светлост дана угледао у Москви, али се његовим завичајем ипак сматра Хоњатино, одакле су му мајка и отац. Јесу ли се вратили земљоделству, чиме је било испуњено детињство великог архитекте, – за сада нисмо успели да откријемо.

Врата Московске школе за сликарство, вајарство и архитектуру су се пред дванаестогодишњим Николајем раскрилила 1876. године. Има индиција да је младом, способном и марљивом дечаку помогао Сергеј Михајлович Третјаков, рођени брат оснивача легендарне Третјаковске галерије у Москви. Сергеј је, као и Павел, био колекционар уметничких дела и члан Московског уметничког друштва, а поменута школа је била формирана при овом Друштву.

Нема сумње да је Николај добијао материјалну подршку током студија, јер се школовање плаћало, али се не зна да ли је та помоћ пристизала од оца, рођака или неког другог. Било како било, он седам година касније са успехом завршава Уметничку школу, од које је у то време престижнија била само Академија уметности у Санкт Петербургу. Краснов ускоро добија такозвану Малу, а кроз годину и по дана, када је представио пројекат зграде гимназије, и Велику сребрну медаљу и звање уметника архитектуре. А у то време је имао свега 20 година...

А онда је у формирању судбине талентованог дипломца узео учешћа и предузетник и трговац Петар Губоњин (1826-1894). Он је такође био један од великих људи, поникао на коломенској земљи и такође сељачког порекла. Био је истакнута личност и бавио се врло разноврсним делатностима.

Када је стекао племићку титулу, добио је део земљишта на обали Црног мора, на Криму, у Гурзуфу и одлучио да на њему изгради летовалиште, у чему је, како се убрзо показало, и успео. Предпоставља се да се млади Краснов обрео на јужној обали Крима управо захваљујући покровитељству свог познатог земљака. 1887. године Краснов постаје главни архитекта Јалте, популарног летовалишта Руске империје.

Јалта – „кримски бисер“

Николај Петрович је сва своја знања, способности, енергију и трудољубивост усмерио пре свега на побољшање санитарних услова и плански урбанистички развој Јалте. 1899. године Краснов, који је већ постао познат као изванредан архитекта, напушта посао у градској управи Јалте. Јужна обала Кримског полуострва га је очарала својим прекрасним крајоликом и подстакла да ствара необична, романтична здања. Осетио је да је овај предео је као створен да људима донесе здравље и радост општења са природом изузетне лепоте, а да његова архитектура мора бити у складу са овим јединственим локалитетом – са брежуљцима, морем, суптропским растињем.

Почиње да се бави приватним пословима: пројектује и гради хотеле, између осталих «Ореанду» на морској обали Јалте, затим гимназије, храмове, капеле. Саградио је бројне виле, летњиковце и палате од којих многи постоје и данас (Харакс, Ђулбер).

Почетком 1910. Краснов од цара Николаја II добија поруџбину да изгради царски летњи дворац у Ливадији недалеко од Јалте. Мало је познато да је Николај Петрович Краснов био на челу свих пројектантских и грађевинских радова, који су текли тако успешно да је палата завршена, а храм Воздвижења Крста Господњег темељно реконструисан за свега годину и по дана. Велики неимар није занемарио ни ентеријере Ливадијске палате, као ни њен прекрасни парк.

За ова дела, која представљају врхунац његовог стваралаштва, цар му додељује звање Архитекте царске палате. Друга похвала раду и личности стиже му именовањем за наставника сликања и цртања млађе царске деце (1911-1914).

До 1913. Крим је добио више од шездесет разноврсних радова овог архитекте, који представљају складан спој стила модерне са уметничком традицијом локалне архитектуре. Академија уметности у Петербургу изабрала је Краснова за академика архитектуре.

Последњи пројекат Николаја Краснова на Криму био је санаторијум назван по царици Александри Фјодоровној у Масандри (који се још назива и «лазарет за официре», а подигнут је 1916, током Првог светског рата). Почетком 1917. архитекта добија титулу активног државног саветника, која је у рангу генерал-мајора. Међутим, убрзо после тога долази до драматичних промена у земљи.

Друга домовина

Архитекта Краснов, као и многи други који нису прихватили нову власт, био је принуђен да 1919. са супругом Аном Михајловном и кћерима – старијом, удатом, Олгом, и млађом, Вером, напусти Русију, Пошто се три године селила од Галипоља до Малте, породица Краснов се најзад ситуирала у Београду. То се догодило на позив владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Тако је руском академику архитектуре Југославија постала друга домовина, која га је прихватила заједно са породицом. Штавише, ту је могао да настави бављење послом који је толико волео.

Николај Петрович Краснов је у Београду током двадесетих година прошлог века реализовао неколико изузетно значајних државних пројеката као што су зграда Министарства финансија, здање Министарства шумарства, пољопривреде и рударства и зграда Државног архива. Строги академизам ових величанствених здања оваплотио је идеју јачања југословенске државности.

Међутим, Краснов на обнови цркве Ружице на Калемегдану ради у сасвим другачијем маниру, дајући јој романтичарски «средњовековни» изглед и хармонично је уклапајући у монолитно одбрамбено здање.

Две изузетно важне поруџбине стижу Краснову са Краљевског двора: рад на ентеријеру цркве Св. Ђорђа на Опленцу и виле Старог двора на Дедињу. Код оба здања је извео читав низ уметничких радова у складу са националним архитектонским стилом обеју грађевина. Краснов је такође заслужан за ентеријер здања Народне скупштине у Београду. У Власотинцу је извео споменик погинулима у ратовима за ослобођење Србије 1912-18., а његова дела се налазе и у другим градовима Србије.

Од 1922. до смрти ( 8. 12. 1939.) обављао је дужност инспектора Архитектонског одељења Министарства за грађевину. Једном речју, овај таленговани градитељ и човек изузетне радне енергије је и у емиграцији био врло тражен.

До 1931. године становао је у Босанској улици 27, а потом у улици Краља Фердинанда 13-а (зграда није сачувана).

Умро је 8. децембра 1939. у Београду и сахрањен је у руском делу београдског Новог гробља, тик уз Иверску капелу, у којој је и опеван. Потомци Николаја Петровича данас живе у Канади.

* * *

8. децембра ове године, на седамдесетогодишњицу смрти академика Николаја Краснова, у древном Богојављенском храму у Коломни обављена је служба нашем истакнутом земљаку.

Зоја Пожетних, члан савеза новинара Русије, Коломна, Московска област

Превод на српски језик – Вера Хорват

Руски дом

[Guest Оливера]

Ливадијски царски дворац

Један од најзначајнијих споменика архитектуре. Урађен је по пројекту архитекте, академика Николаја Краснова (1865-1939) у стилу италијанске Ренесансе.

[Guest Оливера]

Чудотворна икона и духовник, наравно

dodonov 2.mov

[мирођија]

Drago I. Dragović

iz knjige Kalendar kroz istoriju

- SLOVENSKI KALENDAR -

O knjizi Kalendar kroz istoriju

kalendari:

Sloveni su u IX. veku (863. godine) primili hrišćanstvo, a sa njime i pismenost.

Prema nekim otkrićima, stari Sloveni su imali svoj kalendar i u prehrišćanskom periodu, čak u II veku, iako su tada pisali samo sa "čertami i rezami", a brojali pomoću raboša. Njihov kalendar je bio solarnog tipa. Godina je bila podeljena na godišnja doba, sa dvanaest meseci.

Nazivi meseci su bili prilagođeni poljskim radovima u sezoni; evo nekih naziva1 :

Nazivi nisu podudarni jer su Sloveni živeli na velikom prostoru od severa do juga, pa poljski radovi nisu počinjali svuda u isto vreme. Radovi na severu i u planinskom području kasne za čitav mesec, pa otud isti nazivi za različite mesece.

Sloveni su imali i svoje nazive za dane u sedmici. Ovi nazivi su im zajednički, što je jedan od dokaza da su nastali u vreme dok su još svi živeli zajedno u prapostojbini.

Jedini neslovenski naziv je za dan subotu. Taj naziv potiče iz Asirskog jezika odakle su ga preuzeli Jevreji još u doba kada su preuzeli od njih i kalendar.

Stari Sloveni su imali bezimenu sedmicu u godini, kao i bezimeni dan u sedmici. Ovi dani su bili posvećeni opasnom božanstvu čije ime nije smelo ni da se pominje, da se ne bi na taj način dozvalo zlo. Zbog toga je kod Slovena taj dan označen tuđom rečju "subota" i do današnjih dana se tog dana drži pomen mrtvima – zadušnice.

[1]  Tabela je uzeta iz časopisa "Srpsko nasleđe" br.9, 1998.

[мирођија]

RUSKI KALENDAR

Do kraja XV veka, Nova godina u Rusiji je počinjala 1. marta, kao što je bio slučaj i u starom Rimu sve do 45. godine p.n.e., dok su se godine računale od postanka Sveta, dakle od 5.508. godine.

U sledećem kratkom intervalu Nova godina je otpočinjala 1. septembra, sve do 1700. godine, kada je ruski car Petar Veliki (1672 – 1725) uveo da kalendarska godina počinje 1. januara, prihvatajući ujedno i računanje godina od početka nove (hrišćanske) ere, što je uzbudilo tadašnju opoziciju Pravoslavnoj crkvi u Rusiji.

Godine 1709. po prvi put je štampan julijanski kalendar u Rusiji, što je bilo više od 127 godina od kako je gregorijanski kalendar bio prihvaćen u Evropi. Zbog toga je početkom XIX veku Ministarstvo inostranih poslova carske Rusije ipak prihvatilo gregorijanski kalendar u svojim odnosima sa stranim zemljama. Takođe je to postalo obevezno za trgovinu i mornaricu, a konačno i za neke nauke, kao što su astronomija, meteorologija itd., kao i sve druge oblasti koje imaju svetski karakter.

Godine 1829. Ministarstvo za javne poslove Rusije preporučilo je Akademiji nauka reviziju postojećeg, odnosno uvođenje gregorijanskog kalendara, što je Akademija prosledila vladi. Princ Liven je, prilikom podnošenja plana caru Nikolaju I Romanovu2 , ocenio takav plan kao preuranjen, nagao i nepotreban, koji zbunjuje mišljenje i savest naroda. Car i sam uplašen, napisao je: "Komentar princa Livena je tačan i ispravan."

Posle Oktobarske revolucije 1918. godine ponovo se postavilo pitanje kalendara, a ubrzo zatim dekretom je naređena primena gregorijanskog kalendara "u cilju da se bude u harmoniji sa celim civilizovanim svetom".

Godine 1923. napravljena je još jedna radikalna promena kalendara u Sovjetskoj Rusiji. Ukinuta su oba kalendara; julijanski, koji je upotrebljavala ruska Pravoslavna crkva i oficijelni, gregorijanski, kojeg je uveo Lenjin. Za uzvrat, uveden je novi, u kome je nedelja bila izmenjena, a svi religiozni praznici i svetkovine zamenjeni sa pet nacionalnih javnih praznika, povezanih sa Revolucijom.

Taj kalendar je uveden 6. oktobra 1923. godine i imao je 5 dana u nedelji (umesto sedam), kao i 6 nedelja u mesecu. Oni su imali po 30 dana. Time je dobijena godina od 360 dana podeljena u 12 meseci, plus 5 dana koji su se praznovali.

Svrha uvođenja ovakvog kalendara je bila povezana sa povećanjem proizvodnje ali je njegova primena bila veoma teško prihvaćena, jer je umnogome remetio porodični život i navike ljudi. Posle nekoliko godina probe, 1931. godine, ovakav petodnevni kalendar je zamenjen drugim. Ovaj novi je isto imao 12 meseci, sa danima odmora kao i pre i dodatnim danom prestupne godine ali nova nedelja je imala 6 dana, a dani odmora su bili 6., 12., 18., 24. i 30. dan u mesecu, plus onih 5 dana nacionalnih praznika.

I mada su ove promene naređivane od strane Sovjetske vlade, crkva se i dalje držala julijanskog kalendara, a seljaci su nastavili da obrađuju zemlju prema godišnjim dobima i nedeljama kao što su to radili i njihovi preci vekovima ranije.

Petodnevna nedelja je trajala do 1. septembra 1931. godine i do tada je svaki radnik imao jedan slobodan dan u nedelji ali to nije bio fiksan dan. Posle toga uvedena je šestodnevna nedelja sa fiksnim danom za odmor. Od 26. juna 1940. godine, po Staljinovom naređenju, sovjetski kalendar je vraćen na sedmodnevnu nedelju i gregorijanski kalendar sa nedeljom (na ruskom ) kao danom za odmor. Tom odlukom Sovjeti su se vratili na Lenjinovu ideju "da Rusija koristi isti kalendar kao sve civilizovane zemlje".

[Guest Оливера]

ПРВИ ПУТ ЗА 15 ГОДИНА ПОРАСТАО БРОЈ СТАНОВНИШТВА

МОСКВА, 17. фебруара - Први пут за 15 година, број становништва у Русији је повећан и износи 141 милион 927 хиљада људи.

Такве прелиминарне прогнозе дао је вице-премијер Владе Руске Федерације Александар Жуков на састанку у Влади Руске Федерације, саопштава ИТАР-ТАСС.

„Према прелиминарним подацима, број становништва у Русији, рачунајући и миграције, први пут за 15 година се повећао и износи 141 милион 927 хиљада људи“, казао је он. „До повећања броја становништва дошло је, како сматра Жуков, захваљујући предузимањима у области демографије и социјалне политике. Очевидно је да читав низ радњи које смо предузели дао добар ефекат“, казао је Жуков.

Он је подсјетио да се прошле године родило 1 милион 764 хиљаде дјеце, што је за 50 хиљада (скоро 3% више него 2008. године). При томе се број умрлих смањио за 62 хиљаде (3%).

http://www.pravoslavie.ru/news/34129.htm

Објављено од стране svetigora на 19/02/2010

[дибидусрус]

Кад сам дошао у Русију било нас је 148 милиона . После је било ваљда опет по попису 142 милиона 2002. или 2004 године. Можда расте број али је недовољно.

[мирођија]

   

    Велика  је  смртност,  као  и у  Србији.

[дибидусрус]

Био сам ја на гробље Перепечинско. Тамо сам таста сарањивао.Како се сарањује? Па копа се шанац, и само се стављају сандуци. У року од пар месеци никне гробље величине једног гробља у Србији једног града од 30000'-50000 становника, старо 100 и више година. Намерно сам гледао годишта. Углавном педесета.Ту и тамо деца и неки старији пре 1920. рођени. Има и седамдесета. И они се појављују у неком броју.

[мирођија]

Свет

Џугашвили поново на московским улицама

Гризлов: „Није Стаљин, него је народ победио у рату”

Совјетски ветеран посматра постер свог ратног вође (Фото Бета)

Од нашег дописника

Москва, 19. фебруара – Плакати са сликом Јосифа Стаљина који ће бити постављени по московским улицама у оквиру обележавања 65. годишњице победе над фашизмом појавиће се „искључиво у вези са догађајима из рата”, рекао је данас новинарима Владимир Макаров, председник московског комитета за рекламу, одговарајући тако на врло оштру реакцију јавности на вест да ће се Стаљин поново појавити у Москви.

„То ће бити плакати са фотографијама партизана, параде победе, радника у позадини. Стаљин ће бити на фотографијама заједно с њима, а не посебно. Стаљин је био командант, руководилац земљепобеднице и не би било у реду да се ’премаже’ његова слика”, објаснио је Макаров, додавши да ће таквих плаката бити укупно десет. Биће постављени 1. а уклоњени 10. маја, за разлику од осталих плаката којих ће бити далеко више и почеће да се постављају на улицама већ 1. априла.

Према његовим речима, таква одлука је донета како би се удовољило жељи ветерана.

Председник Државне думе Русије Борис Гризлов сматра да није у реду прослављати Стаљина и да никакви плакати неће утицати да се исправи његова „неједнозначна улога”. „Није Стаљин, него је народ победио у рату”,рекао је Гризлов, док су представници невладиних организација далеко оштрији и конкретнији.

Људмила Алексејева, председница Хелсиншке групе, каже да је „Стаљин злочинац” и да је „срамно рекламирати његов режим који је уништио милионе људи”.

Расправе о улози Стаљина у историји Русије већ годинама не престају, а нарочито су интензивиране након што се, прошле године, приликом реновирања метро станице Курска, на једном зиду појавио натпис „Нас је одгајио Стаљин, надахнуо нас на верност народу, рад и подвиге”. То је металним словима било исписано 1950. године, али је 1961. замењено делом совјетске химне. Александар Кузмин, главни архитекта Москве, вратио је приликом рестаурације станици аутентичан изглед. Коментаришући бројне протесте јавности, Кузмин је рекао да није стаљиниста, али да поштује рад људи који су станицу саградили и да би било праведно да се на место врати и споменик Стаљину који се ту налазио. „Метро је рађен у конкретном историјском периоду. Погледајте Лондон – с једне стране стоји споменик краљу, а с друге споменик Кромвелу који је том краљу одсекао главу. Каква је то реконструкција ако се не врати првобитни изглед станици?”

Према социолошким истраживањима последњих година, Стаљиново име се све више митологизује, а евидентирани су и покушаји да му се поставе споменици или да се улице назову његовим именом. Стаљин је за грађане Русије и злочинац и победник. И та два става не престају да се боре међусобно. Данас нису ретки, чак ни међу историчарима, они који тврде да је број Стаљинових жртава далеко мањи (као да га то чини бољим) и да се обрачунавајући се са стаљинизмом руски народ обрачунава са светлим делом своје историје.

Председник Русије назвао је Стаљинов режим злочиначким, а премијер Путин је рекао да су методе којима је Стаљин државу претворио од пољопривредне у индустријску неприхватљиве.

Љубинка Милинчић

[објављено: 20/02/2010] Политика

[Guest Оливера]

Моћ Русије није у величини,него у Христу

Поклоништво је подвижништво

Света Русија. У Псковско-печерској лаври, док смо пролазили подземним лавиринтом пећина, у којима су похрањене мошти светих, рекоше нам следеће:

ПОКЛОНИШТВО ЈЕ - ПОДВИЖНИШТВО

На Светој Литургији се узноси молитва за путнике, јер је њихов живот у опасности, на мору, на копну, у ваздуху и свуда. А светитељи којима смо дошли молитвено-поклонички, благодарствено и славословно, свагда се моле Богу за нас, по њиховој безграничној љубави, и заступници су наши на суду Божјем, јер смо их за то молили.

Светитељи су наши пријатељи. Они нас као домаћи у дому Оца небескога дочекују и радују нам се. И видимо да смо гости који су добродошли, јер опште са нама символима и сигналима, умом и срцем, и мислима, и речима, и делима. Боголика људска бића, присутна, реална, измешана са нама, учесници нашега спасења, и ако смо духовно будни опитно кушамо тајну овог живог односа, са страхом Божјим и љубављу на делу: воле нас јер и ми волимо њих, а прво нас је све Бог заволео.

Дивни Бог у светима својим, у свим временима и на свим просторима, како дивне пријатеље има, који сијају као звездице посејане по бескрајној васељени! И како нас вечном љубављу они љубе и жуде да будемо у заједници, да будемо учесници славе њихове, која се дељењем умножава. И славе Најславнијег, који своје благо дели са нама грешнима. Оче наш... понављамо непрестано: волимо Те што си Живи Бог живих људи, а не бог лицемера, књижевника и фарисеја - који себе стављају на место Тебе, чијем човекобоштву је највећа казна управо то што Ти Јеси.

БАШТА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Небо приноси звезде, анђели песму, а ми људи - шта да принесемо на дар Христу и светима, осим речи хвале и славе, Твоје од Твојих Теби приносећи за све, јер речи саме теку у срцима нашим, као бистри вааламски извори, да не останемо неми и празни, без обзира што су многи пре нас опевавали красоту Твоју у светима, мисли и дела Твоја у страдалницима и мученицима расејаним по свој земљи, па и руској.

А гле! Ови северни хришћани из велике и простране земље којој припада 1/6 од укупног копна планете, која се зове још и „Башта Пресвете Богородице“, чији су свети и светли Лик украсили безбројним облицима богопоштовања, испуњују песму која каже да Ти људски род на дар приноси Дјеву Марију.

Сва лепота света видљивог и невидљивог оваплоћена је у лику кћери Цареве, Пресвете Богородице. Она је Свецарица, Државна, Законодавка; она је Свемилостива, Умиљеније, Шира од небеса, Покров и заштита и посредница, Брзопомоћница; па Неочекивана радост, Умекшање злих срца, Ублажење моје жалости, Она која гледа на моје смирење; те Спаситељка оних који пропадају, Страдална са нашим страдањима, Свих жалосних радост, Утешитељка, Исцелитељка, Васпитање душе, Обрезање срца, Озарење ума; Она је с нама у све дане до свршетка света; Неопалима купина, Неразрушива стена, Домостројитељна, Достојна; Иверска, Тихвинска, Смоленска, Казанска, Владимирска, Ахтирска, Курска, Почајевска, Теодоровска, Богољубовска... Умножење жита, Дародавка хлеба, Чаша неиспијна, Нада свих невољених, За нас заклана, Ради нас крвоточива, Посредница грешних, Игуманија монахујућих, Мајка свих хришћана, Мати Божја и Мати Човечја - и њена служба Богу и људима посрамљује сваку нашу службу, ништавну у сравњењу са њом.

Ум човечји долази у иступљење и не усуђује се говорити о тој љубави словенске руске душе према мајчици Богородици, дирљивој и узвишеној љубави, том осећању Богомајке у срцу људском које чувства вишњег света даром творачким оваплоћује у дело иконично на земљи. Та смелост у именовању њених чудесних безбројних пројављивања јесте слобода деце Божје у љубави, то тепање на милом и детиње молитвеном језику нашој Матушки - нема ниједан народ на земљи.

„Народи ће принети Господу дарове славе своје“, а православни Руси ће нарочито принети прослављање Богородице и, као мудре девојке са много уља благодатних добрих дела и љубави у неугасивим кандилима, којих је по пет, по десет, и по тридесет - што свагда горе пред чудотворним Њеним иконама.

Писано је о златним куполама са дивним крстовима града који подсећа на панораму небеског града; тек гледајући то ускликнух: како ли је на небу, кад је овако на земљи! Какав је небески храм славе Божје, кад је земаљски овако величанствен. Ово надахнуће благољепијем и красотом неописивом може се односити на храм Христа Спаситеља, постављеног на уздигнутом месту, као да лебди у ваздуху. А може и на сваки храм Божји, јер је сваки дом молитве достојан похвале.

Храм је исти на небу и на земљи. У природи нема оваквог крстообразног облика, који је умом Господњим људима откривен. Пророци и свети су духом видели храм и по откровењу свише су га направили. Ниједна грађевина на свету није као црква. Зато је божанстевна у свим појавним облицима својим. Вечна богочовечанска небоземна грађевина - Црква, наш дом. Човек свим снагама свога бића треба да живи за Цркву Божју; све дарове, све таланте, сва добра да принесе Цркви рукотвореној и нерукотвореној. Све дане, све сате, све минуте, всјакоје диханије да угради у Цркву, јер је и сам Црква Бога Живога.

А овде је храму принесено из природе све најбоље: и злато, и сребро, и драго камење, и мермер, и топаз, и дијамант, и сафир, и аметист, и оникс, и халкидон, и смарагд, и сардоникс, и хрисолит, и јакинт, и хрисопас. Богу сво богатство, а ми, иначе немајући ништа своје, свебогатим Богом се обогаћујемо, ако смо род Његов, говоре верни.

Раскошно уграђивање племенитих метала у најплеменитији дом Божји изазива и дивљење и чуђење. Откуда оволика лепота и склад у уму људском? И како се тако чудесно оваплоти у дело руку човечјих које је - Црква Бога Живога? А каква је тек красота бесмртне христолике душе која је драгоценија од свакога храма, коју украшава непропадљива благодат Божја!

Благољепије је особеност руског Православља. Не можемо се наситити овог дивног дара Божјег созерцавајући безвремено и беспросторно пуноту светога места, пуну анђела и људи, на коме је добро бити.

СТАРЧЕСТВО - ДАР БОЖЈИ СВЕТУ

Русија је земља чудеса. Проходећи огромна пространства природе, свуда се природно сусретнемо са понеким чудом. Ко у чудо верује, оно га посећује, и тај чудесне ствари куша и спознаје; ко се чуду нада, чудесном љубаљу воли и страда. А само чудо над чудима је - Бог међу људима. Јер је наш Бог - Чудотворац.

Русија је Василиса Прекрасна, која израња из шума и језера и која живи међу шумским дрвећем у високој трави и у дрвеној кућици из бајке. Где су Руси у селу руском? Све је тихо и некако свечано. У дворишту нема цвећа и воћа и баштице, нема дечице, ни бакица, ни животињица. Руско село као да умире. Али привидно. Сигурно је овако изгледало и у ранијим вековима. Тихо и скромно.

Дубоки мир бескрајних шума обећава да ћеш овде наћи мир. А старац један, баћушка руски, каже, да Господ промислитељски чува овакву земљу ненасељену за будуће време, кад ће највеће благо бити здрава земља и чиста вода, што већ данас у временима апокалиптичних еколошких проблема човечанства изгледа сасвим реално.

Руско Старчество је такође дар Божји савременом свету. Старац може бити и стар и млад, и мушко и женско, и монах и мирјанин, ако је од Бога позван и послан и ако има опит богопознања, и пророчку димензију личности: не да људима говори шта ће бити, него шта је било и шта јесте, и каква је воља Божја за човека и народ. Старац Пајсије каже да ће у последњим временима старчество скоро сасвим нестати, а у Оптини Пустињи нам је речено да ће светих стараца овде бити до краја времена.

Светом Александру Свирском, једином новозаветном светитељу коме се јавила Света Тројица у виду три ангела као старозаветном Аврааму, дато је обећање да ће до краја света из ове обитељи, из које је иначе потекла Оптина Пустиња, бити светих стараца који имају богопознање и боговиђење.

Сусрет са старцем Илијом у Оптини пустињи, сав у духу житија светих, речима неописив, али по блистању небеске светлости, (око нас мрак, а све блиста у светлости!) духовне радости и изобилне благодати познајеш свету душу и Божју близину. Он има многе дарове јер има велику љубав. И заслужује их свецело, јер ништа не задржава за себе, него као река живота из недара Божанства, тече љубав из његовог срца и излива се на нас, насићује нас и обогаћује, и даје оно што иштемо. Али, о тајни се не може рационално говорити, а да се не изневери истина, и зато је најбоље да тајна остане тајна.

СУСРЕТ СА СВЕТИМА

Сусрет са живим људима у Богу је најдрагоценији. Поменућу смирену игуманију мати Еротиду.

Дочекује нас на вратима манастирским - песмом. „Прослављајте једни друге псалмима и песмама духовним“, саветује нас апостол Павле. После уобичајене трпезе љубави обрадовала нас је свеноћним бденијем које је трајало од 23 до 4 ујутру, да се заједно помолимо за спасење и свете Србије и свете Русије. То је био њен дар. Пет сати борбе са сном, са телом, са пажњом, са будношћу, са молитвеним усрђем, са смиравањем себе, са вољом да се издржи до краја, дало је дивне плодове благодатне радости и екстатичке пуноте бића, које смо окусили са првим зрацима сунца међусобно се угледавши у новој таворској светлости, препорођени, умивени, свежег духа и душе, као роса јутарња са ливада солбинских, и благи, као поветарац из шумарака брезових - те је било сасвим оправдано закључити да сан више нема смисла, јер смо се одморили на молитви. Тело је трпело, али је душа торжествовала; тело притешњено а душа лакокрила и освежена благодаћу која нам је дарована за стајање пред Лицем Божјим.

Какво је бесцено богатство ово путовање у дубине свога бића, ово уздизање на висине духа, и сусрет са Христом у тајним одајама срца и сједињење с Њим најжељенијим, после бескрајних дозивања молитвених, појања псаламских, ћутања исихијских... у Светом Причешћу, и Он дође, и ето га Ту, и с нама је - Бог!

Речено је да је авва Јустин био заљубљен у Христа, наравно духом загледан у Њега, приљубљен Њему, причастан Му. Најприближније осећање: заљубљеност у Христа. И идење за њим куд год пође.

Христос - Пут, Он нас води на пут. Да се сретнемо са Њим, Јединим, у некој пештери, у некој пећини, у некој цркви, у неком светом лику, у неком поклонику који ненадано пројави дивне хришћанске врлине, да је срцу мило што има још духовних људи на земљи и тајних слугу Божјих.

Христос - Живот, и кад Га заволиш, заволиш и Живот такав какав је, и славиш све лепоте Живота свим у свему: и ћутањем и певањем, и молитвом и тишином, и делањем, и уздржањем, и трпљењем... јер је у свему Он Вечно Живи Живот у векове векова.

Христос - онај Трећи у сусрету. Кад нема сусрета, који је „встреча“ („срећа“ на руском), бесмислена је позорница и са хришћанском сценографијом где се одиграва празна представа. Искрен („искрениј“ - „ближњи“, на старословенском) сусрет свему даје смисао.

Зато - што је Он по среди нас. Руска земља још увек рађа свете људе у којима се можеш срести са Човеком и Богом.   

Јања Тодоровић

Извор: Православље - новине Српске Патријаршије

[мирођија]

Војсци потребно духовно руководство

Тагови: Воjска, Коментари, Русија, Друштво

25.02.2010, 22:59

Фото: РИА Новости

Да ли су руској војсци потреби свештеници? Сверуски центар за проучавање јавног мнења поставио је становницима земље ово питање. Повод  за њихово анкетирање дала је одлука Министарства одбране да у Оружаним снагама РФ уведе институцију војних свештеника.

Преко једне половине руских држављана убеђено је  да су војни свештеници потребни домаћим Оружаним снагама. Истина, овог мишљења придржавају се углавном они којима не предстоји одслужење војног рока – мушкарци нерегрутских година и жене. Однос према духовном руководству у војсци зависи и од њених оцена од стране испитаника – говори сарадник Центра Степан Љвов.

                                                   

Што боље становници Русије оцењују стање савремене руске војске, то чешће указују на неопходност свештеника. Бележи се разлика у односу према овом проблему у групама са различитим материјалним стањем. Наиме: што је ниже самооцењивање материјалног стања,  то чешће испитаници сматрају неопходном присутност војних свештеника у војсци.

Вредна је пажње чињеница да код самих свештеника такво питање никада није искрсавало. Представници свих конфесија убеђени су да је духовна подршка неопходна војним лицима. Неслагања изазива само то што ће у Оружаним снагама РФ бити војни свештеници само 4 најпроширеније вере – православља, ислама, будизма и јудаизма. Министарство одбране ће на основу обичног рачунања верника упућивати овог или оног свештеника у ову или ону војну јединицу. Ако се покаже да у војној јединици има најмање 10 одсто припадника једне конфесије, они могу рачунати на свог свештеника.

Према подацима Министарства одбране РФ, 80 одсто војника и официра који су објавили да су верници  чине православни хришћани, 13 одсто муслимани и 3 одсто будисти. Војна лица намеравају да у најскорије време детаљније проуче религиозни састав Оружаних снага РФ.

        Глас  Русије

[мирођија]

Украјина може да ступи у Царински савез

Тагови: Вести

26.02.2010, 16:42

Нема никаквих правних препрека за ступање Украјине у Царински савез Русије, Белорусије и Казахстана – изјавио је представник МИП РФ Андреј Нестеренко. Недавно је новоизабрани председник Украјине Виктор Јанукович најавио намеру Кијева да размотри питање о ступању у Царински савез. Према дипломатовим речима, за решење овог питања потребан је консензус држава-чланица Евроазијске економске заједнице у првој и учесница Царинског савеза у другој етапи.

    Глас  Русије

[мирођија]

ЕУ није спремна за безвизни режим са Русијом

Тагови: Вести

26.02.2010, 16:40

Чињеница да ЕУ није спремна за безвизни режим са Русијом објашњава се политичким ставом низа њених земаља-чланица – изјавио је амбасадор РФ у ЕУ Владимир Чижов. Према његовим речима,  на путу постизања безвизног режима са ЕУ има и практичних нијанси као што је увођење биометријских пасоша или питање о регистрацији и дозволи за рад у Русији. Иако последње питање нема везе са безвизним режимом, Русија је спремна да рачуна са забринутошћу европских партнера - истакао је гн Чижов.

    Глас  Русије