Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[brana]

Наше сунце прерано је зашло

сваког дана најављују кишу

не схватамо шта нас је то снашло

победници историју пишу.

Свакодневно пада бројно стање

Србе данас много лакше броје,

а већ сутра биће нас још мање

победници историју кроје.

Већ се звери злобно церека,

скупљају се чопори хијена

не морају дуго да чекају,

Србија је скоро убијена.

Порушени наши споменици,

вагабунд с конопца и коца

који себе зову победници

од зле мајке и још горег оца.

Деца ће се одрећи предака,

уче оно што званично важи,

тешко да ће између редова

препознати победничке лажи.

Било једно непослушно племе

било једном и нема га више

српско име прогутаће време

Србија је престала да дише.

Бора Ђорђевић

[Давидова]

Stavrogin: Počeli ste verovati u budući večni zivot?

Kirilov: Ne, ne u večan budući, nego u večan ovde. Ima trenutaka, vi dolazite do takvih trenutaka kad se vreme odjedanput zaustavlja i biva večno.

Stavrogin: Vi se nadate da dođete do takvog trenutka?

Kirilov: Da.

Stavrogin: Teško da je to mogućno u danasnje vreme. U Apokalipsi anđeo se kune da vremena više neće biti.

Kirilov: Znam. To je tako verno, jasno i tačno rečeno. Kad svaki čovek dostigne sreću, onda neće više biti vremena, zato što nije potrebno. Misao vrlo tačna.

Stavrogin: A gde će sakriti vreme?

Kirilov: Nigde ga neće sakriti. Vreme nije predmet, nego ideja. Ugasiće se u razumu.

Dostojevski, Zli dusi

[Teofanija]

Traži se jedna polovna nedelja, bez vesti o nesrećama i ratovima! Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav! M.Kapor

[zlata]

Boravak u paklu

Nekada, ako se dobro secam, moj život bio je gozba na kojoj su se otvarala sva srca, na kojoj

su sva vina tekla.Jedne veceri posadio sam Lepotu na kolena. - I našao sam da je gorka. - I

izružio sam je. Naoružao sam se protiv pravde. Utekao sam. O veštice, o bedo, o mržnjo,

vama je moje blago bilo povereno! Tako sam postigao da iz mog kuha išcili svaka ljudska

nada. Kao divlja zver podmuklo sam skakao na svaku radost, da je zadavim. Zvao sam dželate

da bih, ginuci, grizao kundake njihovih pušaka. Prizivao sam pošasti da me uguše u pesku, u

krvi. Nesreca je bila moj bog. Bio sam opružen u blatu. Sušio sam se na vazduhu zlocina. I

dobro sam izigrao ludost. A prolece mi je donelo užasan smeh idiota. Naposletku, kada sam

gotovo skiknuo, dokonah da opet potražim kljuc nekadašnje svecanosti koja bi mi možda

vratila apetit. Taj kljuc je milosrde. - Ovo nadahnuce dokazuje da sam sanjao! "I dalje ceš biti

hijena, itd...." uzvikuje zloduh koji me pocastio tako ljupkim tlapnjama. "Zasluži smrt sa

svim svojim apetitima, sa svojim sebicnjaštvom i sa svim smrtnim gresima." Ah! dosta mi je

svega. - Ali, dragi Sotono, preklinjem vas, ne razdražujte toliko zenicu! Ocekujuci neke male

zadocnele podlosti, vama, koji volite kad pisac ne poseduje sklonost za opisivanje ili

poucavanje, otkidam iz svoje beležnice prokletog ovih nekoliko ružnih listica.

Artur Rembo

[zlata]

"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.

I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..." Takva je nasa dusa.

Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

Desanka Maksimovic

[зеленизуб]

[w.a.mozart]

https://www.pouke.org/forum/topic/17021-dobrilo-nenadic-kisa/

[Хелена Вујовић]

" Boze moj! Citav minut blazenstva! Pa zar je to malo, makar i za ceo zivot covecji? '' Fjodor Mihajlovič Dostojevski

[Гост]

"Nisam više osjećao ni grad ni ulicu, ni njezino ime, ni svoje, osjećao sam samo da sam ovdje stran i da, na divan način razriješen, stojim u nečemu nepoznatom, da u meni nema nikakve namjere, ni poslanja, ni veze sa bilo čime, a ipak sam sav taj mračni život oko sebe osjećao u jednako punoj mjeri kao i krv pod vlastitom kožom. Prožimao me je samo taj osjećaj, da se za mene ne dogadja ništa, a ipak, da mi sve pripada.

Taj najblaženiji osjećaj najdubljeg i najistinitijeg doživljavanja možemo doživjeti samo ako ne sudjelujemo ni u čemu. Taj je osjećaj jedan od živih izvora moga unutarnjeg bića i u nepoznatoj me okolini uvijek prožima kao neka naslada."

štefan Cvajg

[Дијана.]

DOSTOJEVSKI

“Šta vrijedi pakao kad su oni mučeni?

…osobitu nježnu sklonost prema svemu ugnjetenom i od prirode zapostavljenom, pogotovo kod djece.

Razumijete li vi … Šta to znači kad viŠe nikuda ne možete… trebalo bi da svaki čovjek može nekuda otići…

SuviŠni ljudi ne bi trebalo da se radjaju. Prvo preuredite svet, da ne bude suviŠnih ljudi, pa onda ih tek radjajte.

Oni nisu dobri zato Što ne znaju da su dobri. Kad to spoznaju neće zlostavljati djevojčicu. Treba da spoznaju koliko su dobri, i onda ce svi postati dobri, svi do jednoga.

Čovjek je Širok, previŠe Širok, ja bih ga suzio.

S ljudima treba isto tako postupati kao s djecom, a s nekima kao s bolesnicima u bolnici…

Da pogledaŠ kakvog god čovjeka, moraŠ biti prema njemu pažljiv i oprezan da ne zapadneŠ u pogreŠku i predrasudu, jer njih ti je kasnije teŠko ispraviti, izgladiti.

….Nasuprot danaŠnjem gotovo paganskom i nehumanog odsecanju zaraženog člana kako se danas čini radi zaŠtite druŠtva; preobraziti ali potpuno a ne lažno u ideju o ponovnom čovjekovom preporodu…

Nisam se poklonio tebi, poklonio sam se svim ljudskim patnjama.

Bijedu ćes vidjeti veliku i u toj bijedi bićes sretan.

Znajte da je svaki od nas kriv za svakog i za sve na zemlji.

Znate li da ima bez krivice krivih? Te se krivice ne mogu nikad oprostiti i gotovo uvijek donose kaznu.

Svi na svijetu moraju ponajprije zavoljeti život – viŠe nego njegov smisao. Zavoljeti prije logike jer samo onda će i smisao razumjeti.

Život je divota, samo u patnji je smisao."

[Хелена Вујовић]

Na morskom dnu školjka se razbolela.

I sav svoj jad u biser je pretvorila.

Oton Župančič

Ovo je divno,lepo naravoucenije se moze zakljuciti.

[Хелена Вујовић]

Nesto prejako...

"Cela priroda liči na jedan veliki klavir, na kome su sva stvorenja u stvari dirke.

Koje se god dirke čovek dotakne, čuje eho svoje sopstvene duše."

- Sveti Nikolaj Velimirovic -

[Suzana]

ŽIVOT JE poklon

Danas, prije nego kažeš neku ružnu riječ – pomisli na one koji ne mogu govoriti.

Prije nego se počneš žaliti na okus hrane – pomisli na one koji nemaju šta jesti.

Prije nego se požališ na svoga dečka ili curu – pomisli na one koji mole Boga da im podari sudruga.

Danas, prije nego što se požališ na život – pomisli na one koji su umrli prerano.

Prije nego što se počneš svađati s onim ko nije očistio ili pomeo kuću – sjeti se onih ljudi

koji žive na ulici.

Prije nego se počneš žaliti za dužinu puta koji moraš prijeći vozeći – sjeti se onih koji istu tu udaljenost hodaju svojim nogama.

Prije nego i pomisliš uperiti prst u nekoga i počneš ga osuđivati, sjeti se da niko od nas nije bezgrešan.

I kada te loše misli počnu bacati u depresiju – ti stavi osmijeh na svoje lice i pomisli:

‘Živ sam!’

[katja]

Оно што је важно, нису велике ствари које су други смислили, већ мале ствари које смислиш својом главом.

Харуки Мураками

[JESSY]

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao....

Traži se nada....ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.

Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav...

Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži. ...Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

("Oglas", M. Kapor)