Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

http://www.youtube.com/watch?v=PVtD3kWAAPg

[Срђан Ранђеловић]

Воскресења не бива без смрти;
већ вас виђу под сјајним покровом,
чест, народност ђе је васкреснула
и ђе олтар на истоку окренут,
ђе у њему чисти тамјан дими.
Славно мрите, кад мријети морате!

(П. П. Његош - Горски вијенац)

Ћуд је женска смијешна работа!
Не зна жена ко је какве вјере;
стотину ће промијенити вјерах
да учини што јој срце жуди.

(П. П. Његош - Горски вијенац)

Какве су да су, жене су мудрије и боље од мушкараца. То пред њима не треба рећи, али су мушкарци глупи,
сујетни, уображени, не вреде много, међу нама речено. И чудо је како нас жене трпе.
 
(Меша Селимовић)


Љубомора је једна слепа сумња, налик на животиње за које се зна да живе без очију. Срећом што су љубоморни само људи страсни и физички снажни; али њих ретко кад жене варају, него они први изневеравају жене. Они су толико заузети својим успесима и неуспесима на другој страни, да не страхују како ће и сами бити преварени. Они једино страхују како неће довољно преварити цео други свет. Истина је и да овакви људи, који немају времена да сумњају у своју жену, увек скупо плаћају код своје куће оно што су сами учинили другом. Сви велики Дон Жуани били су преварени много више пута, него што су они преварили друге.

(Благо цара Радована - Јован Дучић)

Љубав је доказ интелигенције, јер човек без идеја и простак без васпитања, не могу бити заљубљени, пошто је љубав највећа мудрост и најфинија душевност.

(Благо цара Радована - Јован Дучић)

Жена има више нежности, а човек има више доброте. Жена је великодушна, а човек племенит. Жена опрашта,
али не заборавља, човек заборави и кад не опрости. Кад год је жена великодушна, Она је то увек према човеку,
а никад према жени.

(Благо цара Радована - Јован Дучић)

[JESSY]

GORDANA KUIĆ - CVAT LIPE NA BALKANU

Život se ne sastoji od velikih stvari, već sitnica koje se nižu i sačinjavaju naš vek. Zato prvenstveno u njima treba uživati i nalaziti radost. Jer, velike stvari se dogode jedanput, dvaput ili nikad, a radovat se treba svaki dan.

[JESSY]

JOVAN DUČIĆ - BLAGO CARA RADOVANA

- Mi smo istinski dobri kad smo istinski srećni. Nesreća kvari srca i ruši karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesreće i produžili da vole druge ljude. Naročito onaj kome su drugi učinili nesreću, omrzne i nedužne. Mogu da ne postanu čovekomrscima samo oni nesretnici koji svoje bede ne smatraju krivicom drugih ljudi, nego samo voljom božjom, što opet znači krivicom svojom sopstvenom. Sirotinja je najveća nesreća zato što otruje čoveka takvim mržnjama; a jedna velika napast čovekova, to je što u nesreći dobije r?avo mišljenje o ljudima i pogubi prijatelje. - Neosporno, niko ne može poverovati da je on sam uzrok svojoj bedi, a da su svi drugi zaslužili dobra koja imaju.

- Ima trenutaka kada se čovek više plaši života nego smrti. To je najgroznije osećanje koje se može imati. To je vrhunac očajanja sa kojeg se pada ili u smrt ili u zločin. Ali ovo znači i da treba više hrabrosti za život, nego što je treba za smrt. Znam da su religiozne krize za pobožnog čoveka porazni momenti, kada čovek pada u prašinu i rida. Ali je još strašnija kriza jednog karaktera, u kojoj se čovek oseti nepouzdan u samog sebe. Ne verovati više u Boga, u kojeg se dotle verovalo svim srcem, to je odista užas; ali ne verovati više u sebe, to je još bolnije: jer to isključuje i Boga i čoveka u našoj sudbini.

[JESSY]

- Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je,
naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće... Ako su sreće
slučajne, nesreće nisu slučajne. Za svaku našu nesreću kriva je ili
naša lakoumnost, ili naša gordeljivost, ili naša glupost, ili naš
porok... Zato čovek kroz ceo život čini sebi samom više zla nego
dobra. to uspemo svojom pameću, pokvarimo našom ćudi; ali što
uspemo našom dobrotom, upropastimo našim porocima; i, najzad, što
postignemo svojom mudrošću, izgubimo našim temperamentom.

 

J.Dučić

[JESSY]

ANTONI DE MELO - BUDJENJE

- Ljudi moraju mnogo da pate u jednom odnosu pre nego što se probude i kažu: "Dosta mi je! Mora da postoji neki bolji život koji nije zasnovan na zavisnosti od drugih ljudskih bića.

- Ljudi ne žive. Većina nas ne živi, samo održava život u svom telu. To nije život. Vi ne živite sve dok vam ne postane potpuno nevažno da li ćete živeti ili umreti. Na toj tački počinjete da živite. Kada ste spremni da izgubite sopstveni život, tek tada ga živite.

- Najvažnija je spremnost da naučimo nešto novo. Mogućnost budjenja je u direktnoj proporciji sa količinom istine koju smo spremni da hrabro prihvatimo. Trenutak u kome se budimo, kad nas obasja svetlost, najlepše je iskustvo na svetu!

- Nemojte tražiti od sveta da se promeni, promenite se prvo vi. Tek tada ćete biti u stanju da sagledate svet onakav kakav je, tada ćete promeniti šta god vam se čini da bi trebalo promeniti. Uklonite povez sa očiju.

- Kada se odreknete nečega, ostajete zauvek vezani za to. Kad se borite protiv nečega, zauvek ste vezani za to. Sve dok se borimo s nečim, dajemo mu moć. Dajemo mu moć jednaku onoj koju utrošimo u toj borbi..

 ...prijatna iskustva čine život prekrasnim. Bolna iskustva vode sazrevanju.
Prijatna iskustva čine život lepim, ali sama po sebi ne vode razvoju.
Patnja stavlja prst na neki deo nas koji se još nije razvio, koji treba da raste, da se menja i preobražava.....
...........ako um nije zatvoren rezultat je mudrost.
 

[JESSY]

L.N.Tolstoj "Detinjstvo, decastvo, mladost"

"Samo ljudi sposobni da silno vole mogu osecati i silnu bol; ali ta ista potreba ljubavi sluzi im kao lek protiv bola i isceljuje ih. Zbog toga je dusevna priroda covekova jaca od fizicke prirode. Bol nikad ne ubija."

[Sudija]

-Isus:Kukavičluk je jedan od najvećih ljudskih grehova!

-Pontije Pilat:Grešiš Ješua,grešiš.KUKAVIČLUK JE NAJVEĆI LjUDSKI GREH!

(Besmrtni i poučni dijalog između Isusa i Pontija Pilata iz knjige Majstor i Margarita-Mihail Bulgakov)

[Лазар]

- Ljudi ne žive. Većina nas ne živi, samo održava život u svom telu. To nije život. Vi ne živite sve dok vam ne postane potpuno nevažno da li ćete živeti ili umreti. Na toj tački počinjete da živite. Kada ste spremni da izgubite sopstveni život, tek tada ga živite.

Одлично речено

[JESSY]

Vecernji sutoni govorice ti o Smrti, a tisine o Zaboravu.-A ti ces odgovoriti sutonima i tisinama: "Ima nesto sto ne umire za ljudsko srce, a to je nerasudna ali nenadmasna vera u nerealno i nemogucno. I ima nesto sto stoji iznad sudbine coveka, a to je Ljubav koja je, kao i Smrt, uvek slepa moc prirode, a ne cilj covecje srece ili nesrece."

Jovan Ducic, Stari zapis

[JESSY]

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga
što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa
i od onih koji su mu najbliži.

 

* Ono što je najlepše na iskrenoj i
dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu
prema onome koga volimo ni jedna naša mana ne dolazi
do izraza. Mnogo šta što je zlo u nama iščezava a ono što
je dobro ustostruči se.

 

I.Andrić

[JESSY]

Zaljubljen u ljubav

Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko griješe kada misle da se prestaju zaljubljivati kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada se prestanu zaljubljivati.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ne bih kazao sve što mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve što kažem. Stvari bih cijenio, ne po onome što vrijede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više. Shvatio sam da svakom minutom koju provedem zatvorenih očiju, gubim šezdeset sekundi svjetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge dok govore,... i kako bih uzivao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo tijelo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao sreće, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da ga zagrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvijezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pjesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osjetio bol od njihovih bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....
Bože moj, kada bih imao jedan komadić zivota... Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih Volim. Uvjeravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živio bih zaljubljen u Ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko griješe kada misle da se prestaju zaljubljivati kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada se prestanu zaljubljivati.
Djeci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče letjeti...
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću vec sa zaboravom...
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svijet želi da živi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreća u nacinu savladjivanja litica.
Shvatio sam da kada tek rodjeno dijete stegne svojom malom šakom svoga oca da ga je steglo zauvijek.
Naučio sam da čovjek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakirali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi umirati...

G. G. Marques (oproštajno pismo)

[Number15648]

"Како да одговориш онима који говоре: не може Христос Чудотворац да стане у нашу логику. Одговори просто: станите ви у Његову. У Његову логику стаје сва вечност и све благородство времена па ће се, ако желите, наћи места и за вас. Ако не може буре у напрстак, може напрстак у буре. Блажени Климент Александријски вели: „Филозофи су деца све док не постану људи кроз Христа... јер истина никад није само мишљење." Христос је дошао да поправи људе па, дакле, и логику људску. Он је наш Логос и наша Логика. Зато ми морамо управљати наш разум према Њему а не Њега према нашем разуму. Он је коректив нашег разума. Не равна се сунце према нашем сату него наш сат према сунцу." - Свети Николај Велимировић из 'Охридски Пролог'

[Срђан Ранђеловић]

Od sitnice krupnica

E, što čovjek može od sitnice da načini krupnicu, od tričarije – nesreću! A i to, opet, niko ka’ ja: Zabolje me nedavno zub kutnjak. Onako, nazdravo. Ni čuja ga nijesam ranije. A, pravo da ti rečem, nijesam ni znao da ga imam. Nijesam ih ni prebrojava, ne pamtim od kad. A, evo neko vrijeme, kako me jadi nađoše od njega. Meti koru hljeba đe oćeš, taman i zavrat da je stavim, e pašće pravo na njega. A kad pane! Au! Zavrne, pa uvrne… pa kljuca, kljuca, taman ka’ da se kokoške nemaju đe nazobat no baš u njega.

Cijelu noć. U cik zore – ’ajd’ zubaru.

Sjedaše me na onu stolicu. Zavališe i ustoličiše taman ka’ vladiku.

- Oćeš li injekciju? – pripita oni ka’ doktor, što li. – Manje će boljet.

- ’Ajd’ jadan! I jače su sile na Joka udarale, a ne ovo. Vadi naživo! Šta si se uplašio? Radi ti svoj posa’ i ne brini za mene. Danu!

Izvadi on neka kliješta, neke potegače. Zavuče neke buce u usta…razbuca. Nešto zacijuka, upeče ono Sunce u oči…Naleže oni na mene, opkorači – uzjaha!

Zavrni pravo u mozak.

Ja njega za ruku:

- Stani! Đe si navro?! ’Ajd’, daj tu injekciju – što si se stiso!

Dade on.

- Trne li, Joko?

- Trne.

Opet on uzjaha. Pritisnu, očepi, cimnu – ošinu munja pravo u glavu. Iskočiše oba oka. Nešto puče.

Zaleleči ja dolje, zakuka oni gore:

- Kuku meni, a još više tebi, Joko! Slomi se! Vrat slomio, ka’ i i što je!

- Kako slomi?!

- Slomi. Ovaki zub još vidio nijesam. Moramo ga vaditi sukcesivno.

- Đe nauči da ga tako zdrobiš, da ti …?! – počeh mu ređat od trećeg koljena na ovamo.

- E, da sam ima’ na kome učit’, i ti bi danas bolje proša’. Al’za prvinu – dobro je i ovo ispalo.

- Kakvu prvinu, more?!

-Prvinu.

- Zar nijesi do sad vadio?!

- Ovo mi je prvi put u cjelokupnoj praksi.

- Pa zar na meni nađe da se učiš?!

- Na nekome se mora počet’.

- Sjaši! Sjaši ili ga više nikom zavirt u usta nećeš!

Skoči ja. Al’ nemam oružja kod sebe. Bači’ one kuke, pa – kući.

Zalelekaše doma kad me viđeše. Živa me ožališe.

’Ajd’ sad to, no sjutra:

Oteka’ ja ka… ama, rođena me kučka ujede za nogu. Nije me poznala.

A da vi ne pričam drugu bruku i nevolju. Al’ ’ajd’, da rečem: iša’ sam i kod vračare. E, bogomi! Naćera me žena. Ne dadoh se ja s početka. Al’ opet: kad te zub zaboli, svaku ćeš vjeru promijenit’: Kad prođe – lasno ti je vratit’ se u pravilni odnos.

Bači ona baba neko ugljevlje. Zadžara nešto po vatri, promiješa po kotlu. Šapuće nekakvog vraga – ka’ išćeruje ga iz mene! Začepi mi onu rupu na zubu nekijem voskom, te ’ajd’ kući. Ka’ proći će.

E, sad tek, jado! Za dva sata glava mi tri put veća.

- Prebačiše me u bolnicu.

Te na rengen…te s ovu stranu, te s onu… obrni, okreni – pregledaše me vascijela. I, ovamte, onamte – nađoše mi doktori neke bolesti za koje nikad čuja nijesam. Te, ne valja ti ovo, te kako si živ s ovijem?! Kako ne umre od ovog?! Te, skočilo ti ovo, te palo ono…

Zaluđeše me lijepo.

Šćedoš ja kući, no doktor mi za – đavola, rođak. Pa upro:

- Moram ti, Joko, to skinut. Ka’ bratu. Učini mi to, kumim te Bogom!

’Ajd’ da mu učinim. Vamilija smo. Ali što on meni za čas učinje, ne može se tri dana ispričat.

Obrijaše me i đe treba i đe se ne bi smjelo brijačem ni prić’.

Polegaše me gola na neka kolica. Doguraše neđe… uprše ona svijetla. Đipi ja, dako pobjegnem u zadnji čas, al oćeš! Vezali me.

Ubodoše iglu u mene, dadoše injekciju neku i… prvo mi se ka malo zavrće, smrači… i, polako, odo’ ja i da ne znam đe sam poša’.

Operisaše me.

Znao me vrag ako znam šta mi izvadiše. Rekoše da su nešto ostavili, a ne vjerujem, bogomi! Spava’ sam dok su radili, nijesam ih moga kontrolisat’. Ušili mi cijelu drob.

E, tu prvu noć neću nikad zaboravit’. Gore mi je bilo no pošlje one svadbe kod Nika Perova, kad svatovima izniješe ciknuto vino, te nam i mladoženja jedva živ osta.

Hrane me ka iz neke boce, nekom vodom. Ljeba ni da okusim.

Jedno crijevo kroz nos, drugo u usta, treće đe nijesam ni sanja’ da može. Ni rođenoj ženi tu bruku nijesam priča.

Sjutra dan, eto, u neko doba – vizita.

Naprijed oni moj rođak. Za njim ona tevabija. Po rangu.

- Kako si, Joko?

- Nikako.

Jesi li ovo, jesi li ono… Đe što osjećaš, đe ne osjećaš ništa? Pa tek, onako, pred cijelijem onijem svijetom:

- Joko, jesi li ima’ vjetrove?

Au!

Pravim se ka’ nijesam razumio pitanje.

- Jesi li pustio radosni glas?

Opet ja ne razumijem. Dok oni:

- Ama, Joko, prđe li?

- Što reče, more?!

- Prđe li?

Au, bruke!

Đe bi ja to, jadan ne bio?

E, da se zemlja mogla otvorit, poša bi u nju, taman onako neizliječen.

Bruke moje!

Onolika ženska čeljad oko mene, a on!…Pocrvenio ja ka’ đevojka. Oću se od stida pokri čaršavom po glavi, al’ ne mogu podić ruku.

- Ne zanovijetaj, Joko, no jesi ili nijesi?

Počeh se ja branit’: te znaš li ti iz koje sam ja čestite kuće; te, znaš da smo mi obraz čuvali vazda i da nijesmo mrčili pred svijetom?!

- Znači, nijesi.

- Ne ja, nidaobog!

- E, onda ćeš, Joko, duže ostat u bolnicu.

Odoše oni bez riječi. Osta’ ja ni živ ni mrtav. Opeljio ka’ niko moj.

I svako me jutro sve isto oni Galiot pita. Al’ naiša i on na tvrd ora:

- Jesi li, Joko?

- Ne, ja.

A jesam – no lažem.

Prođe jedna neđelja poče druga.

Branih ja čas’ i poštenje sve vrijeme. Al’ više ovako ne može izdurat’. Odužilo se i za najčestitiji obraz previše.

Šćah lijepo pomahnitat’.

- Moramo te, Joko, ako ovako potraje, ponovo otvarat.

Au!

Bogomi, riješih ja da priznam. Da glavu nekako iščupam, ako se još može.

Te jedanaesti dan:

- Jesi li, Joko?

- Jesam.

- E, neka je sa srećom!

Kad nasta veselje međ onijema! Počeše mi čestitat’, počeše me grlit’, one đevojke ljubit’.Te: bravo, Joko! Te: vazda ti pucala… te: bravo sokole, te: lizni kremen pa opali opet!

Au!

Đe mi prkno osvjetla obraz, uzočas mi i ovaka čas’!

Da sam znao da ću i’ ovoliko obradovat’, ne bi jadan, onoliko dana krio, no bi’ im reka’ od prve. Te, em njima tolika rados’, em i meni nije neki trošak.

A sve ozbiljni ljudi! Al’ eto, đe im je veselje.

- E, Joko, zdrav si sad. Zdrav ka’ drijen.

Puštiše me odma’ kući.

I sve bi’ ovo nekako i zaboravio, da mi bar ovi zub izvadiše!

(Iz knjige “Memoari Joka Kokota”, autora Dragutina Dobričanina)

[Ред Змаја]

Игуман Стефан: 

,,Славно мрите, кад мријет морате!'' 
,,Свијет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној''.

,,Горски вијенац'', Петар Петровић Његош